Одслушах данас ову емисију на Радију Слово љубве Београдско-карловачке митрополије СПЦ. Мој утисак је да су говори садржавали оно што се и могло очекивати од беседника. Митрополит Порфирије је очигледно бољи хришћански беседник од нашег патријарха. Чак јавно исповеда смирење. Колико је то опортуно у оном окружењу - где већ довољно дуго и на сва звона говоре о манама и злу Србâ, а где је пораз Срба потпун и на неки начин запечаћен пријемом РХ у ЕУ - друго је питање. Али ипак је пало у очи пар детаља.

Патријарх помиње братство. Да није заборавио јединство? Није. Пре братства помињао је жељено јединство цркве на којем су већ започели! Патријарх би да владика Порфирије настави с тиме. Дакле то је експлицитно потврђен програм патријарха, и кадровска политика на то срачуната. Он чак каже да се нада да се домаћини (Хрвати, Словенци, римо-католици) радују и задовољни су избором Порфирија за митрополита загребачко-љубљанског.  Дакле, њима се подилази избором новог митрополита?

Ја не желим више никакво братство и јединство са осведоченим кољачима и вишевековним непријатељима. Ни политичко ни духовно. (Нити они то желе с нама). Не желим јединство Цркве у којем нас раслабљене, без националног програма, неизмирене и расејане, очигледно само могу прогутати они који су већ прогутали унијате и православце на много места. А сада видимо у Украјини колико су хришћански настројени према православном народу.

Братимићемо се када год они сами то пожеле и искажу вољу приступања једној (јединој) светој, саборној, апостолској и васељенској Цркви. Коју зовемо "православна" само зато што они то нису. Уз све што је за то потребно за приступање. Како сада ствари стоје, изгледи за то су мали, чак и уз каризму митрополита Порфирија, иако је Богу све могуће.

Не знам да ли сте били у Загребу скоро. "Белом граду" којег је решио да воли Порфирије. Ја тамо стицајем околности од рођења повремено идем. Никада Загреб нисам волео. А још мање га доживљавао као "бели град". Само је један бели град. На ставама Саве и Дунава! У време СФРЈ Загреб је био сив град, индустријски центар целе државе. У њему сам као дете просто осећао неку муку. Није ми то, наравно, било јасно, али деца не постављају питања него узимају свет таквим какав јесте. У Београду сам се увек одлично осећао, велика је била срећа угледати га са железничког моста над Савом после пар месеци распуста на селу или мору. А Загреб? Сада замишљам да је тамо, тада, у ваздуху још лебдео замрзнут неми крик жртава, у граду где је то све "мастермајдановано" (ево вам једне спонтане кованице!). И Паг, и Дрина, и Јадовно и Јасеновац, и Широки Бријег, и Старо Сајмиште, и Градишка и Зидани Мост и Блајбург, и Сремски фронт, орто-центар свега тога био је и остао Загреб. Је ли то могло остати без духовних последица? Партизани су завели спољашњи ред, али се шездесетих још невидљиво пушила омраза, недовршен усташки злочин, неокајана и некажњена убиства. Крв непризнатих заборављених жртава у ваздуху тих шездесетих, замишљам. Те лење као дим, лепљиве мучне "вибрације", или пре неми шапат, заостала патња преживела уклоњена телеса, детектовала је дечја душа која је чиста и пријемчива.

Тада још, једва двадесетак година од страшних покоља.

Почетком седамдесетих је национални покрет био веома широк. Осетио се и тамо где историјски никад није било Срба. Није џабе назван "маспок". У то време тако нешто било је незамисливо у било ком другом крају државе, осим код Шиптара (који су на демонстрацијама 1968. у Приштини водали једног магарца са окаченом Брозовом сликом око врата. Маршал им се одужио амандманима 1971-2. па уставом 1974. којима су де факто добили самосталност и већа права од матичне републике).

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих војска је у Далмацији још користила спискове кафана и ресторана које војник на изласку у град не треба да посећује јер је исувише ризично.

Осамдесетих је демократија изгледала неизбежна, после повремених напетости 1980-1985. Као да је демократија неко живо биће, јаче од свега локалног, нешто што ће само по себи доћи. Па тако и у Загребу. Сећам се да сам у једној банци 1990. попунио чек ћирилицом. Без речи ми је исплаћено. Можда је службеница била Србкиња? Али у часописима су већ штампане такве страхоте да сам био запрепашћен. Водећи књижевни месечник објављује чланак посвећен Народном позоришту у Београду. Врло конкретно - на неколико страна, опширно и страствено: о пљуцкању београдске публике са галерија у партер за време представа. Ето, то је била уметност и књижевност Загреба 1990. Тада су већ почела отпуштања Срба, национална чистка полиције, криза.

Протеклих година XXI века предграђа Загреба, паркови и трафо-станице, освањују са графитима "Србе на врбе" и сличним, које нико не уклања. Рачунају да их не виде они који не би требало да виде, а виде они који би требало да виде. Додуше и против НАТО их је било, али таквих је мање, и величином мајушни: стотинак пута мањи, не видиш га док не приђеш фасади. Они о Србима виде се и из воза у покрету. У недељу ујутру, око 9, у сред лета по лепом мирном времену, у парку у најстрожијем центру Загреба, петорица младих мушкараца нешто изговара и подиже високо руке у нацистички поздрав.

Прва година у ЕУ доноси Загрепчанима нове наде. Пролазници се љубазно смеше као да су Норвежани или Холандези. Па ипак, на сваком углу осећа се снажни анти-српски сентимент: и више него пре, рекао бих. Свака трећа улица има идеолошки назив, на трговима мањих градова графити против ћирилице су већи од било које рекламе на билбордима. На медијима је све јасно: идентитет нације се и даље гради на анти-српству.

Срби који тамо живе, а мало их је заиста остало, отрежњени су. Скупове не објављују унапред, друже се и за храмовне славе усменим договарањем на анонимним локацијама после литургије. Србину је практично немогуће наћи посао, и тиме се Загрепчани поносе и хвале. То се спроводи прећутно, ван законских процедура, али доследно, уз широки народни консензус.

Ако су Хрватска и Словенија "слободне земље", како интронирани митрополит Порфирије каже, од чега, или од кога су слободне? Од Руса, Немаца, Италијана? Од Брисела сигурно нису... Слободне су, заиста, једино од Срба. Немају више државну заједницу са њима, а унутар своје нове анти-српске државице добар број су истерали, Хрватска и истребила. 

И да ли то онда значи да Србија као земља није слободна? Ако су Словенија и Хрватска данас слободне. Јер, нови митрополит индиректно је повезао и чланство у ЕУ са слободом. У једном другом контексту, додуше - остваривања права Срба као мале мањине, а некадашњег конститутивног народа. 

Хрватска је добила чланство у ЕУ упркос тешкој хипотеци недавних, некажњених и неислеђених ратних злочина и широког угрожавања људских права. Ако је ЕУ глатко прешла преко овога примивши Хрватску у своје чланство, како онда очекивати од ње да сада те Србе, недавно бомбардоване а и данас сурово кажњаване, одједном подржава?

И није ли ова изјава, дата у контексту, препорука Србима у Србији за чланство у ЕУ?

Како ће млади митрополит градити љубав, дијалог и разумевање у таквој земљи, међу таквим људима и у таквим условима? Проповедаће љубав, дијалог и толеранцију, али коме? Онима који му буду долазили на службе, а то су Срби православци. Шта год буде радио, како год беседио и чинио, неће му бити лако тамо са свима другима. У Београду кажу да је његов долазак за митрополита загребачког "историјски догађај". Зашто?

Ваш брат у Христу Никола