Преносимо већи део чланка из италијанских новина „Ил Пиколо“, објављеног поводом екуменистичког догађаја у Карловцу када је у свој својој недораслости, патријарх Иринеј учинио још један корак ка укидању Православља у српском народу. Мауро Манцин, изгледа, да посматрајући из Италије зна и детаље који српској јавности нису јасно изложени.

Мауро Манцин, Ил Пиколо: Порука патријарха приликом посете Хрватској, велика отвореност према Ватикану, недостаје још само званични позив Николића.

Ил Пиколо: „ПРЕОКРЕТ У СРБИЈИ, ПРАВОСЛАВЦИ ПОЗИВАЈУ ПАПУ“

Нико није очекивао да ће приликом свог одласка у Хрватску патријарх Иринеј послати тако јаку екуменистичку поруку која је кулминирала позивом папи да посети Београд. О томе се већ причало приликом посете ватиканске делегације Београду: „Не знам да ли је председник Николић званично упутио позив папи,“ рекао је патријарх, „али ја сам за то да он дође у Србију“. „Постоји само једна Црква,“ рекао је у јаком екуменистичком духу, „један Христос и једно Јеванђеље, а ми морамо постати један народ.“

Поглавар СПЦ, патријарх Иринеј је долазио у Карловац, град на 50-ак км од престоног Загреба да би освештао нову цркву Св. Николе, и да би поставио камен темељац за нову зграду Митрополије карловачке. Иринејеве речи су, дакле, дашак ветра, штавише ветра који је не одшкринуо већ навелико отворио врата која су деловала дефинитивно затворена, после молитве Бенедикта 16. на Степинчевом гробу.

„Папа је могао доћи и онда код нас, само да је посетио Јасеновац, где је убијено 700.000 Срба и скоро 100.000 Јевреја и Рома.“ рекао је анинимни епископ СПЦ агенцији Тањуг. „То се није догодило, јер је био почаствован Степинац. Позив папи је морао да сачека,“ лаконски је додао је извор. „Укратко, то је значило црвено светло за прво могуће историјско путовање једног католичког папе у Србију.“

То одбијање није, од стране Срба Православаца прочитано као дефинитивно, и са доласком понтификата папе Фрање, видно се осетило „отопљавање“ између Ватикана и Београда. „Патријарх Иринеј је јако отворена личност, орјентисан је ка екуменизму, али не може донети никакву одлуку без Светог Синода и Сабора епископа,“ истовремено каже Никола Кнежевић, председник Центра за вишедисциплинарне студије религија у Новом Саду.

Позив папи би био културни, духовни и историјски огроман преседан за Србију, а да не помињемо политичке импликације у погледу ЕУ интеграција Србије. Овај гест би представио Србију у сасвим новом руху, због великог отварања Србије ка Ватикану и католичкој религији. Поврх свега, било би то јако значајно за мањине у Србији католичке вере, изнад свега у Војводини, где је задњих 10 година јако побољшана сарадња између двеју цркава. (Ил Пиколо)

На крају, са своје стране (ПЖВ) подсећамо како римокатолици, екуменисти – отпадници од Православља и протестанти сматрају да треба доћи до уједињења између црквених организација у једну јединствену религију. Ове концепте, на чијем усаглашавању се увелико ради представио је у свом рукопису унијата из Војводине Роман Миз:

- Католички модел је органско јединство, јединство саборно или концилно је модел православних, а протестанти заговарају модел јединства у усклађеним разликама. Католички модел јединства ставља нагласак на сличности, а не на разлике у одбацивању једнообразности и прихватању плурализма у литургији, духовности, традицији и организацији. Православни модел саборног јединства одбацује идеју о непогрешивости папе и на његово место ставља епископски сабор. Према том моделу заједништва, цркве поседују највиши ауторитет у питањима вере и хришћанског живота. Протестантски модел је модел јединства у разликама који представља специфичну варијацију католичког модела, уз истицање вредности толеранције и поштовања међусобних различитости верских заједница. (Роман Миз)

ПРАВОСЛАВНИ СТАВ ЈЕ ДРУГАЧИЈИ:

“Према томе, по православној еклисиологији, и сагласно целокупном православном Предању, Црква Православна не признаје изван себе никакве друге тајне, нити их разматра као тајне све док неко из јеретичке “цркве”, тј. псевдоцркве, не приступи Православној Цркви Христовој с покајањем. Све док пак неко остаје ван Цркве, несједињен с њом кроз покајање, дотле је он за Цркву јеретик и неминовно се налази ван црквеног спасоносног општења – κοινωνια = communio какав удео – μετοχη – има правда с безакоњем? Или, каква је заједница – κοινωνια – светлости с тамом (2. Кор. 6, 14)“

-Преп. Јустин Ћелијски

Извор:  „Православље живот вечни“