Игњатијеве приче о вери су најглупља могућа комбинација папизма и протестантизма

Протестанти "верују у Бога" директно, без икаквих посредника. Замислиш нешто, и кажеш: "то је Бог", а затим успостављаш лични однос са тим "нечим". Шта год пожелиш, то је "од Бога". Зато код протестаната "све може". И жена може да буде "свештеница", и настран мушкарац може да буде "свештеник". Данас верујеш овако, сутра онако. То је потпуна слобода од сваке обавезе и сваке одговорности.

Римокатолицима је још лакше да верују. Они верују да "има нешто", али не знају шта је то, нити се питају. А и зашто би се питали, кад има један човек у Риму који све зна и не може да погреши. Он зна шта је то "нешто", па шта он каже - то сви прихватају. Ако данас каже једно - то је данас њихова вера. Ако сутра каже друго - то ће сутра бити њихова вера. И то је потпуна слобода од сваке обавезе и сваке одговорности. Чим неко од њих почне нешто да мудрује, одмах кажу: хоће да буде већи католик од папе. Другим речима: што се секираш, има ко ће да мисли о тим стварима, а ти само ћути и уживај.

За некога је слобода кад може сам да креира своју веру. За другога је слобода кад неко други то чини у његово име. И сад ви бирајте. Ако вам више одговара креативност - ето вам протестантизма. Ако вам је лакше да се опустите и не размишљате много - ето вам папизма.

А коме је потребна слобода од греха и заблуда, тај мора да постане роб Христов. Тај мора много да се помучи око своје вере. Тај свакодневно треба да чита Свето Писмо, и Свете Оце, да не иде на скупове нечастивих, да се непрекидно поучава у закону Господњем, да се у свако време бори против телесних страсти и духовних прелести, против рђавог расположења, рђавих помисли и рђавих навика... Једном речју - да буде православни хришћанин. Само у Православној Цркви, и нигде другде, Господ је дао све што је потребно за духовни живот - и свете тајне, и свете врлине, и конкретне људе преко којих добијамо и усвајамо и једно и друго. Увек у Православној Цркви има добрих епископа и добрих духовника, уз које и заједно са којима свако може узрастати у висину раста Христовог. Са муком се то постиже, јер ту нема ни протестантске "креативности", ни папистичке "опуштености". Ту је свакодневни труд на упознавању и усвајању своје вере и свакодневно одсецање своје воље. Ту се не можеш ослонити ни на своју вољу, као протестанти, ни на туђу вољу, као паписти, него се најпре потрудиш да боље упознаш своју веру, па чим нешто поуздано сазнаш и провериш код доброг пастира, онда одмах одсецаш своју вољу у том правцу, све док уз Божију помоћ потпуно не одбациш рђаве жеље и рђаве навике у складу са том новом спознајом. И тако стално, сваки дан и сваки час, све до изласка из овога света, тј. до одвајања душе од тела. А кад изађе из тела, душа одлази на место које заслужи у овоме животу, да се тамо радује или мучи до свеопштег васкрсења, тј. до спајања васкрслог тела са душом, а затим наступа Страшни Суд, где ће се свакоме од нас судити по Јеванђељу, и где ће Праведни Судија свакоме одредити коначно место вечног боравка - у Царству Небеском или у Паклу Огњеном.

То је Премудрост Божија објавила људима кроз учење Православне Цркве. Тако су веровали СВИ светитељи. Тако верују СВИ православни хришћани.

А сад, да видимо шта каже људска глупост. Епископ Игњатије Мидић, професор Теолошког факултета у Београду, каже у своме предавању:

„Из те перспективе посматрано, дакле из перспективе онтологије, дакле, светост се потврђује, али и сваки грех се може опростити - у васкрсењу мртвих. Зато што васкрсење мртвих значи укидање смрти, и вечно постојање свакога од нас. И само то васкрсење мртвих - укида грех! Зато што укида смрт! Ево на који начин.

Ако ви мени учините нешто нажао, рецимо, убијете ме, ви сте по етичким нормама прекршили један закон и ви сте криви. Ви сте постали убица. Ал сад замислите ви ако мене, тога кога сте ви убили, Господ васкрсне и ја сад сам жив! Шта сте ви уствари мени учинили? Ништа! Зато што се мења, дакле, та... Јер васкрсење мртвих је то које сада брише грех, уствари!

Али, из перспективе васкрсења мртвих може и да буде покајања, и може да се опраштају греси другима, и може, дакле, из те перспективе посматрано може да волим непријатеља свога. Јер ви престајете да будете мој непријатељ ако ћу ја живети вечно, и ако ће мене Господ васкрснути, живети, и поставити да живим вечно. И престајете да ми будете непријатељ, јел ништа не можете ми учинити!

И зато, рецимо, замислите, рецимо, у тој сцени: једна мајка, која... чијег су убили сина, неко убио сина... убица... тако убио... И сада, Господ долази, и васкрсава и њу, и њенога сина, и она је ту са њим, он је жив... И убица - ту је! И он је сад жив, и њега је васкрсао Господ, и он је ту... И сад, он се каје и каже: "Ето, опростите..." - дакле, каже мајци, каже овоме сину кога је убио: "Опростите што сам ја Вас, овај, нанео бол мајци, и Вас што сам..."

Шта овај друго може да каже, него да га загрли и да каже: "Ма ајде не причај! Ништа ниси ти мени урадио, видиш, живи смо!"

Дакле, из перспективе посматрано васкрсења можемо једино разумети то да Господ каже: "Волите непријатеље своје!" и "када вас грде - благосиљајте". Јер не може бити већи непријатељ, него да вас убије! Не! Не може бити веће непријатељство да он учини!“

"Игњатије је лењ да објасни" - рече Таса на предавању у Америци. И ево, Тасина критика је уродила плодом. Игњатије се провреднио и потрудио се да објасни. И најзад је све објаснио, тако јасно, да јасније не може бити. Коначно се вратио из будућности и отворено нам посведочио шта ће се дешавати у есхатону. Чак је цитирао и дијалог који ће се после васкрсења водити између убице и жртве.

Убица се обрео у есхатону, и то без греха. Дакле, супротно свим својим очекивањима. И нормално, човек је збуњен. Базао је неко време по есхатону, а онда угледа мајку и њеног сина, кога је "доле" убио. Њих двоје су такође шетали по есхатону и разгледали. Беше му некако глупо да прође поред њих као поред турског гробља, али се направи као да их не примећује, јер ипак је он убио тог малог, није то згодно. Кад одједном, погледи им се сусретоше. Убица се толико збуни, да није умео ни целу реченицу да прозбори. Много се спетљао, чак се и мајчином сину обратио на "Ви". Опростите, овај, што сам Вашој мајци нанео бол, а Вас, овај, ето, мало... Али ту га мајка и син прекидоше, и жртва га поче тешити: "Ма дај, шта ти је, опусти се, све је у реду! Ништа ти мени ниси урадио, видиш да смо живи! Радуј се!"

Те речи умирише убицу, и он одмах схвати да није ништа страшно учинио што је мајци убио сина, јер ево, сад је син опет жив и нико се не љути, нико ништа не приговара. "Океј, видимо се касније" - рече убица жртвама и оде даље да база по есхатону.

Имао је шта и да види. Многе су обитељи у есхатону, али судбина је тако хтела да он најпре наиђе на обитељ педофила. Тамо убица виде следећу сцену: сваки педофил беше окружен мноштвом деце - својих жртава. Сви га грљаху и тешаху, а и он њих грљаше и љубљаше, обливајући их сузама радосницама. Непрегледно море римокатоличких свећеника беше се ту слегло са питомим и лепушкастим дечацима. Са свих страна се чуло умилно ћућорење и мрморење.

Убица се кисело осмехну и пође даље. Следећа обитељ на његовом путу беше обитељ усташких кољача и мале српске дечице са њиховим породицама. Они се пре убициног доласка већ беху помирили, и сада сваки усташки кољач сеђаше крај логорске ватре, окружен својим жртвама, и џарајући ножем ватру приповедаше им згоде и догодовштине из другог светског рата. Деца весело кикотаху, а брижни Алојзије Степинац, заједно са Антом Павелићем, опхођаше ове веселе логораше и све их благосиљаше. Све бејаше тако лепо, да убица и не примети кад дође до краја ове обитељи, у којој беше најмање милион становника, али њему се учини да их нема ни сто хиљада - тако му брзо прође време.

Затим наиђе на обитељ својих серијских колега - такозваних монструма и манијака. Ту још увек бејаше велика туга, јер сваки монструм и даље неутешно плакаше, а младе девојке, које је он доле на земљи силовао па касапио, узалуд покушаваху да га утеше, гладећи га по коси и љубећи му уплакане образе. Убица у тренутку помисли да манијаци намерно глуме неутешну жалост, само да би их младе и лепе жртве што дуже тешиле, али одмах одбаци ову грешну помисао, сетивши се да је ово есхатон, и да греха више нема.

Одавде убица допаде у обитељ проклетих, тј. свих оних јеретика и великих гонитеља Цркве које Свети Оци анатемисаше. Овде сузе и плач не престајаху, јер велики светитељи и учитељи Цркве, као што су свети апостол Павле, свети Јован Златоусти, свети Василије Велики и остали стубови васељене, клечаху пред онима које беху проклели, и мољаху их за опроштај због анатеме којој их предадоше доле на земљи. А проклетници уживаху у њиховом покајању и бијаху их воловским жилама по леђима, говорећи: "Ви нас доле проклесте као велике грешнике, и осудисте нас на вечно мучење, а ево сада сви смо живи и здрави, и длака са главе нам не фали. Напротив, сад можемо да вас мучимо читаву вечност, јер смрти нема више, и ви услед мучења не можете умрети. Боље вам је да се сакријете од нас у најудаљеније углове есхатона, јер где год вас нађемо, вргнућемо вас на муке страшније од оних доле". Убица, иако имађаше окорело срце, ипак не могаше да гледа љуту невољу светитеља, па пожури да прође кроз ову обитељ.

Али на своју несрећу набаса на најмучнији призор у читавом есхатону. То бејаше обитељ оних несрећника који не могаху отрпети никакву похвалу упућену неком другом, а не њима самима. Још доле, на земљи, они стављаху нитроглицерин под језик чим би чули да неко хвали ближњега, а не хвали њих. А пошто нитроглицерин не помагаше, они сецијаху своје вене и пуштаху да им сва крв истече. А кад ни то не помагаше, скакаху сви са Бранковог моста и плутаху до ушћа, па даље Дунавом до Црног Мора, а тамо излажаху из мора и лутаху пустињом четрдесет година, све тражећи Авељев гроб да над њим принесу себе као бескрвну жртву на олтар царице и мајке свих братоубилачких страсти, чије је име Завист. То чињаху доле на земљи. А оно што чињаху овде, у есхатону, не може се речима исказати. Сироти убица длановима затвори своје очи и насумице бежаше из ове обитељи главом без обзира, све док не западе у неку гужву и галаму.

Кад склони дланове са очију, он угледа групу православних ревнитеља, звану "шака зилота", како журно корача ка централном тргу есхатона. Он пође за њима, да види шта ће бити. Они стигоше до центра, стадоше пред "вазда христоса, никад христа", подбочише се и рекоше: "Шта све ово треба да значи?!! Ми смо обманути!!!" "Вазда христос, никад христ" им одговори: "Не знам ништа, верујте, ја сам есхатолошки христос".

"А где је историјски христос" - упита један из шаке зилота. "Историјски христос је служба, - рече есхатолошки христос. - Доле је сваки епископ вршио ту службу, сваки је био историјски христос". Тада ревнитељи рекоше без увијања: "Ми тражимо правог Христа, Богочовека Христа, оваплоћеног Сина Божијег - Исуса из Назарета. Он нам је обећао да ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије".

Чим бише изговорене ове истините и страшне речи из Светог Јеванђеља Господа нашег Исуса Христа, одмах се распрши маштарија, и нестаде кошмарно сновиђење, и остаде пред нашим очима само Игњатије Мидић са кредом у руци, којом се управо спремаше да нацрта на табли оног убицу и његову жртву са мајком.

Можда је ово сувише нагло спуштање из есхатона на земљу, али живот је препун неочекиваних обрта.

Лако је замишљати разне глупости и маштати о њима. Могли бисмо да напишемо дугачку бајку "Збуњени убица у земљи снова", али после тога бисмо ипак морали да се суочимо са стварношћу. А стварност је немилосрдна.

Игњатијеве приче о вери су најглупља могућа комбинација папизма и протестантизма. Са једне стране, није папа римски једини меродаван и непогрешив (ту је разлика у односу на папизам). Са друге стране, не може сваки појединац да креира верско учење (ту је разлика у односу на протестантизам). Овде верско учење не креира један човек, него група посвећених теолога, Зизјуласових следбеника. Њима је све дозвољено. Сви остали немају право на креативност, него само на послушност, и то слепу послушност.

Лакше је прихватити чак и папизам или протестантизам, него овај бућкуриш. На пример, ако неко има потребу да слепо слуша, лакше ће му бити да слуша моћног папу римског, који у свету има милијарду следбеника, него Игњатија Мидића, коме се сви смеју чим затвори врата за собом. И лакше је да слуша једног човека - папу, него гомилу Зизјуласових удворица. Коме се, пак, свиђа креирање сопствене вере, он ће бити протестант, па ће сам креирати веру како њему лично одговара, радије него да се годинама додворава глобалистима, не би ли га примили у своју касту креативних теолога.

Немогуће је да неко буде толико глуп, па да искрено поверује у ово што Игњатије прича. Може бити да неко прихвата Игњатијеве приче као што чланови партије прихватају политички програм (што Зизјуласово учење у суштини и јесте), али чим се промени однос снага у свету, све Зизјуласове присталице сложно ће прећи на другу политичку линију, која у новим околностима буде добро плаћена. Међутим, да неко искрено поверује Игњатију - то је немогуће. Уверите се и сами - пронађите тамо у вашем мозгу регулатор глупости и одврните до максимума, па ћете видети да је то немогуће.

Ево само једног питања, на које ни Зизјулас, ни Игњатије, нити било ко из њихове политичке странке религиозних глобалиста никада неће моћи да одговори. Игњатије тврди да је створеност узрок смрти, а смрт узрок греха. Да би било прегледније, написаћемо то на табли:

Не обраћајте пажњу на Игњатијев цртеж убице и жртава у горњем делу табле. Фокусирајте се само на речи: "Створеност > смрт > грех". Дакле, створеност проузрокује смрт, а смрт проузрокује грех. Тако тврди Игњатије Мидић.

Е сад, васкрсењем се укида смрт, па се самим тим укида и грех - тврди Игњатије. Добро. Избрисаћемо смрт и грех:

А шта бива са створеношћу? Укида ли се створеност? После васкрсења мртвих постаје ли човек нестворен?

Ако постаје нестворен, онда немамо више питања. Ако и даље остаје створен, онда имамо још једно питање.

Зар неће та створеност и у есхатону проузроковати смрт? Ако је створеност узрок смрти, онда васкрсење ништа не помаже, јер ће човек и даље бити створен, па самим тим и смртан. А ако је смрт узрок греха, онда чим је смртан, значи да је и даље грешан.

Дакле, убица ће и у есхатону поново моћи да убије мајчиног сина, зар не? Сетимо се, они су се помирили јер су мислили да немају избора. Игњатије каже: "Престајете да ми будете непријатељ, јел ништа не можете ми учинити!" Каква кобна грешка! Сад више не бисмо смели да се вратимо у есхатон, јер можда су есхатонци у међувремену схватили да су и даље створени, а самим тим и смртни, а самим тим и грешни. И ко зна шта се сад тамо дешава. То сад више не би била бајка "Збуњени убица у земљи снова", него хорор-филм "The Terrible Disaster in Eschaton".

Напомена „Борбе за веру“: Текст је првобитно објављен на сајту „Савест.орг“, који је угашен пре више година.