header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Владимир Димитријевић: Блажена Стевка и озбиљност сталног причешћивања
Владимир Димитријевић: Блажена Стевка и озбиљност сталног причешћивања Штампај Е-пошта
четвртак, 29 јануар 2009

       Блажена дечанска подвижница Стевка (потоња монахиња Стефанида) Ђурчевић (1887-1945.) пример је истинске духовне ревности и жарке жеље за честим причешћивањем Светим Тајнама Христовим.  Њена  исповедна писма  -  обраћања Господу Исусу Христу, која се чувају у Дечанима, по лепоти не заостају за најдубљим светоотачким изливима љубави према Женику Цркве и Спаситељу човека и човечанства.

Ова писма је својевремено открио и објавио (делимично) дипломирани теолог Ристо Радовић (садашњи митрополит Амфилохије), који каже да су сва њена писма „преокупирана чудесним ликом Христовим, свијешћу о гријеху коју посједују у толикој мери само људи који су у себи дубоко осетили тајну препорођаја личности кроз подвиг, пост и молитву, сазнањем таштине живота у свету“. Како је живела и подвизавала се подвижница Стевка? Ево шта каже Владика Амфилохије: „Соба јој је била као капела пуна икона. Спавала је на даскама са једним ћебетом. Кандило јој је горело дан и ноћ. Спавала је врло мало: никад је нису могли затећи у кревету. Увек код ње гори и увек се чује шапат свете молитве, кад се прође поред њене собице, јер се никад није наглас молила. Ако је имала парче хлеба и неко дошао код ње - она му га је дала. Врло рано је почела да носи црно одело слично монашком. Причешћивала се најмање једанпут недјељно, а често и више пута. Ко прочита њена исповедна писма - видеће - за њу је највећа несрећа ако се не причести у одређени дан. То је постала сва вредност њенога живота. Пошто није волела да говори, своје исповести пред Причешће је писала и предавала свештенику. Долазила је на молитву у Дечане, брат је одвозио и довозио чезама. Ту је увек стала поред стуба у правцу ћивота Светог Стефана, стојећи на једној и прстима друге ноге непомична до краја богослужења /.../“ Блажена Стевка од своје седме године није окусила меса, и постила је строго. Увек је била више гладна него сита.

Блажена Стевка је  између осталог, писала: „Ви, Оче, можете знати ако можете вјеровати да ја осим Христа немам ништа. Само многогрешни живот носим. Али ми је Христос милост и љубав и цео углед живота мога. Кад се угледам на Христову велику муку, на Његово дуго трпљење и на Његову доброту и мудрост - више ми не треба ништа. Христос ми је доста. У мучне тамне ноћи Христос ми греје као сунце. /.../ Па нека се чини што год хоће на овом свијету, нека се обрће и преврће - мене нико с Христом раставити неће! Ја Христе, не требам никога само Тебе ако ме волиш, да ме за Себе спремиш, да ме чуваш од ове безвјерности и развратности која на овоме јадном свијету постаје /.../ О, Господе Исусе Христе, дуготрпељиви, мучени Сине Божи! Нека ми буду у помоћ Твоје свете жалосне муке! У ове Твоје мучне дане, управљај са мном Христе, тако ти мука! /.../ Христе, мој жалосни Животе... немам лијека без Тебе!“ (Опширније о блаженој Стевки у књизи „Небеска Србија“, Манастир Сланци 2002.)

Тако је живела подвижница која се непрестано причешћивала. Њено узрастање у Христу, њена огромна и чудесна љубав према Богочовеку Чије јој је Тело и Крв представљало сталну насушну потребу, казују нам поуздано знамење како изгледа онај који се достојно, смислено причешћује. Очито је да то захтева сву могућу озбиљност и тражи читавог човека, да се човек не би приближавао Богу на суд или осуду Причешће није никакав „атомски витамински коктел“ после кога се човек опет неспутано погружава у своју непреображену свакидашњицу. Оно је Дар, али, ништа мање, и Захтев. Као што је говорио покојни владика будимски Данило: „У Христу смо сви спасени - само својим напорима и добром вољом, својим трудом и жељом треба да покажемо да ли желимо то спасење“. Колико нас се може похвалити љубављу и жртвом блажене Стевке, њеним постом и њеном молитвом?

 

ШТА КАЖУ ГРЧКИ ТЕОЛОЗИ ДАНАС?

Постоји код нас, бар код неких и бар у последње време, уверење да је у Грчкој Цркви причешћивање масовно, и да се оно врши без неке нарочите припреме. Међутим, уопште није тако. Напротив! Заговорници што чешћег причешћивања, борци за обнову предањског богословља и начина живота, од оних који би тако да се причешћују захтевају подвижнички живот који треба да се проводи у непрестаној умно/срдачној молитви, себепознању и себеочишћењу. Познати грчки литургичар Јован Фундулис, одговарајући на питања о томе како пастир треба да руководи причешћивањем својих верника, даје читав низ услова који треба да за то буду испуњени. Основно је: свештеник треба сваког свог парохијанина да зна „у душу“ да га редовно исповеда и духовно руководи, па тек онда да га пушта Светом Путиру на свакој Литургији - под условом да причасник нема смртне грехе и грехе који изазивају јавну саблазан.

 

ОПАСНОСТИ НЕДОСТОЈНОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА

Изгледа да су, у последље време, неки у Цркви стекли уверење да је Свето Причешће нешто што делује аутоматски, и увек „позитивно“. Али, то није тако. Ако Христос уђе у душу пуну таме, душу која не жели да се очисти и припреми за сусрет са Жеником Цркве, онда последице могу бити кобне. У поучним примерима схиархимандрита Гаврила (Димитријевића) налази се неколико таквих случајева. Наводимо их:

„Једне године причешћивао сам народ у манастиру. Пришла је једна девојка и причестила се. При изласку из цркве пала је и повратила Причешће и јело које је код куће узела. На питање шта јој се догодило, признала је да је пре поласка у цркву доручковала. Хтела је да види да ли ћу ја познати да је доручковала и да ли ће јој се после Причешћа нешто догодити зато што је пре тога јела. Ето како је њено јадно васпитање и какви су њени родитељи који не знају шта је вера и светиња!

          Друга једна жена испричала је како је у младости пре одласка у цркву на Причешће доручковала, па се после Причешћа одмах разболела и боловала на постељи пуних шест недеља. За то време њој се сваке ноћи прво у сну, потом на јави, јављао неки млад човек на коњу и нагонио коња да гази  преко њене главе. Она је тада кукала на глас и пискала, да је језиво било слушати. Ето тако пролазе још на овом свету они који Светињу газе и омаловажавају!“

         А ево још једног случаја: „Знао сам једног човека у селу Букоровцу који се двадесет година није причестио. Најзад се решио вероватно по нечијем наговору, те оде у Цркву и причести се без покајања и без исповести. Одмах после Причешћа он је осетио као да је примио огањ у себе, сва унутрашњост и свака кост као да му се запалила и да гори, а глава као да му се нашла усред пламена. У бунилу и у муци великој он почне да трчи тамо-амо, и, пошто није могао да издржи велике муке, скине каиш са себе и обеси се за ограду. Један његов рођак, видевши га обешеног, притрчи и пресече му каиш и он падне на земљу још жив. На питање рођака: „Побратиме, шта ти би те се обеси?“ он одговори: „Спалило ме Причешће, сва ми утроба изгоре, а нисам могао да издржим страшни огањ, и морао сам да се обесим да бих избегао муке“. Још каже да се двадесет година није причестио. Затим су га одвели кући и после неколико дана умро је, сиромах.

         Тако пролазе сви који проводе живот без страха Божјег, па се причешћују без покајања и без исповести. И ако их није Причешће спалило на овом свету - беху спаљени тамо, на ономе (свету), у пакленим мукама којима нема краја. Зато ће много родитељи бити осуђени што не уче своју децу страху Божјем и закону хришћанском, него као верују, а држе све олако и немарно“. Није, дакле, нимало случајно да човек пред Причешће изговара: „Ево приступам Божанском Причешћу. Саздатељу, не спали ме Причешћем, већ ме очисти од сваке нечистоте“. Није се играти огњем, то јест Оним за Кога Апостол вели: „Бог је наш Огањ Који спаљује“.

      Извор: Владимир Димитријевић, РЕЧ НА РЕЧ (Одговор епископу Атанасију Јевтићу), ЛИО Горњи Милановац, 2008.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 21 август 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.