У Ватикану је 19. октобра завршен двонедељни ванредни синод Римокатоличке цркве о породици који је окупио близу две стотине римокатоличких бискупа из целога света. Поједини центри моћи у папској курији покушали су да провуку нехришћанска учења, али за сада у томе нису (у потпуности) успели.

У свеопштем налету зла са финансијског и политичког дна страдају народи и породице широм планете, а посебан удар представља талас озакоњивања неморала и правно ограничавање или онемогућавање јавног деловања које се противи суноврату хришћанских норми у западним друштвима. На Западу је најбројнија верска заједница, Римокатоличка црква, традиционално била противник антихришћанских закона и уопште новог таласа секуларизације који прераста у отворено богоборство. Међутим и сама Римокатоличка црква је доживела велику промену (реформу) у 20. веку, а нови папа Франческо најављује новине управо на трагу и по угледу на оне започете 1960-их. У томе он има подршку оног круга људи који се залаже за унију са православнима, монофизитима и другима, на челу са кардиналом Валтером Каспером, до 2010. римским саговорником наших владика.

Већ дуго траје криза брака и породице, а најновији феномен је и криза небрачних дуготрајних веза. Насупрот понору Запада, у коме се промовише припадност ЛГБТ заједници, захтева легализација лаких дрога (нема цигарета али има марихуане), инцеста, педофилије, спуштање доње границе за ступање у сексуални однос и сличних гадости, тражи се одговор хришћана. Имајући у виду да је једно од тумачења катехона (2 Сол. 2, 4) – оног који задржава силу безакоња – постојање јаке власти и закона који спречавају ширење зла (дакле не мистичко задржавање, него путем силе државе и закона), занима нас какав одговор на кризу данас може дати Римокатоличка црква, која је традиционално себе доживљавала, између осталог, управо као катехон.

Римокатолици у небивало доба

Свако разматрање деловања Римокатоличке цркве изузетно jе сложено и захтевно и подразумева разумевање једне структуре која је идеолошко-политичка, а истовремено носилац религијских вредности и учења. Воља за политичком, то јест земаљском влашћу папства допринела је појави јеретичких учења у оквиру западног дела Цркве још од краја осмог века, а затим и до раскола 1054. године. Но римска црква је, ипак, баш и због тога што је претендовала на политичку (од осмог века) и верску власт (од 11. века), позивајући се на заступништво Христа (папа као vicarius Christi), настојала да одбрани и учврсти многе вредности и истине садржане у Светом писму као основи вере коју је званично штитила, представљала и ширила. Воља за духовном и светском влашћу доводила је и доводи римску цркву у сукоб са многим другим организацијама са универзалним амбицијама. Актуелни догађаји указују на пораз папства као заштитника хришћанских норми, али и на релативизацију тих истих норми у самом врху римске курије.

Папе које су се бориле за врховну власт у свету (отац краљева био је један од три симбола папске тијаре) почев од осмог века биле су и државни поглавари територије на Апенинском полуострву, на коме су временом ширили посед. Током 19. века оне су настојале да уједине Италију под папском круном, што им није пошло за руком. Уједињену Италију, потпомогнуту од стране британске круне и масонерије, испрва нису признавали, да би од договора са Мусолинијем папство променило тактику.

Међутим, борбу за контролу власти у Италији водиле су и полутајне контраиницијатичке организације имућних породица и појединаца који су били такмаци папа за превласт у свету. Утицај тих моћника који су се користили различитим формама деловања (од розенкројцера, преко масонерије до Билдерберга, Трилатералне комисије и сличног) видљив је у њиховој борби против хришћанских вредности. Оно што повезује данашње светске моћнике јесте њихова контрола новца и профита, па се и они као и њихове претече често називају поклоницима Мамона, демона похлепе.

Ко данас има превагу у свету, и посебно у Италији, у којој је седиште папа, јасно сведоче актуална дешавања: Италијани су ове године почели да се буне против иницијатива за промену устава и закона који нормирају брак, породицу и права деце како не би доспели у ситуацију у којој се налазе Французи или неке друге земље у којима су антихришћански закони већ на снази. Бројни италијански градоначелници тражили су, а онда, супротно уставу и законима, и почели да у званичне списе уписују као валидне истополне бракове склопљене у иностранству. Министар унутрашњих послова је забранио овај талас градоначелника који пркосе Божјим и државним законима у Италији, али они не хају за Законе Божије, а тим пре ни за земаљске. Дошло је и до првог случаја прогона хришћана. У граду Хјустон у Америци, локална градоначелница, иначе лезбијка, тражи процесуирање свих хришћанских свештеника, пастора и проповедника који су се усудили да критикују тзв. ’теорију рода’, ЛГБТ заједницу, или њу лично и захтева да се пре сваке проповеди текст пошаље градској управи на одобрење!

Допринос папства револуцији

Револуционарне 1968. године славу на западној хемисфери доживљава књига Пола Ерлиха „Популациона бомба“ у којој се он залаже за смањење броја људи на планети путем различитих метода, укључујући и метод принудне стерилизације (Ерлихове прогнозе о масовним гладима већине човечанства и сличном већ 1970-их су, наравно, омашиле). Међутим, исте 1968. и Ватикан даје допринос револуционарној дебати. Последња енциклика контроверзног и реформског папе Паола VI, Humanae Vitae, иако у садржају задржава традиционалну политику, на мала врата уводи могућност и за другачија тумачења, као у наводу да црква, као тумач предања, има право да тумачи и регулише моралне и природне законе. Папа се пита није ли  могуће  признати „да намера за (остваривање) мање плодности, са рационалнијим (приступом) може  допринети до /…/ мудре контроле рађања. /…/ Поставља се питање, с обзиром на узрастао осећај одговорности савременог човека, није ли дошао моменат да се ослони на сопствени разум и вољу а не на биолошки ритам организма, задатак преношења живота.“[1]

Пре тога је концил Ватикан II, који је сазвао папа Ђовани XXIII (умро прве године концила а затим председавање наставио нови папа Паоло VI), увео темељне промене у богослужење и деловање Римокатоличке цркве. Кадровске промене Паола VI су временом показале да је овај папа промовисао низ кардинала и бискупа који су, у јавности се тврдило, припадали масонерији. Сам папа је 1975. године одобрио да га на једном рељефу прикажу заједно са другим папама. На овом рељефу, који је касније промењен, само је Паоло VI представљен из профила (левог) да би се видело да је на његовој шаци извајана петокрака (коју масонерија користи као симбол обожавања човека уместо Бога). То је последњи папа који је носио троструку круну (тијару) коју је одложио на измењени олтар што је био симбол одустајања од борбе за светску власт. Да ли је круну предао Христу или коме другом, можемо само да нагађамо…

Духовни настављач концила Ватикан II јесте папа Франческо. Да би он био изабран, дошло је до потреса у поретку папског устројства, па сада први пут, по Ватикану легално, постоје двојица папа (од којих један у пензији). Бенедикт XVI је био неомиљен међу модернистима. Вратио је традиционалну мису на латинском у употребу, што је нови папа поништио. Бенедикт није био толико благонаклон ни екуменизму, па је одлучно говорио о папском примату. Франческо наводно жели да то прилагоди потреби уније са православнима, тако барем тврди Енцо Бјанки, шеф екуменистичке комуне у месту Бозио у Италији, велики поборник промена у ставу цркве према хомосексуалцима, већој улози жене у богослужењу и делимично према абортусу. Занимљиво је да је за столовања папе Бенедикта штампа била преплављена чланцима о скандалима са римокатоличким свештеницима педофилима, а почетком 2012. изашао је и скандал Ватиликс са објављивањем поверљивих докумената из папске канцеларије. Резултат је било повлачење папе Бенедикта (Рацингера) и брзо смењивање његових људи са челних позиција, посебно Готија Тедескија (Опус Деи) са места директора ватиканске банке, и кардинала Бурка, традиционалисте и великог противника абортуса, еутаназије и истополних бракова. Папа се сукобио са тадашњим државним секретаром и гарантом континуитета нетранспарентног вођења ватиканске банке, кардиналом Тарћизиом Бертонеом. Пре њега је Ђовани Паоло Први 1978. најавио промене у ватиканској банци, и после само 33 дана на месту папе умро, сумња се отрован.

Папа Франческо од почетка владавине постаје медијски суперстар и не прате га скандали. Благ је, за разлику од претходног строгог Немца, и има разумевања за све. Медији су пренели део његове изјаве о веселницима (заправо део одговора на питање новинара). Он ту говори о томе како бити геј није проблем (геј је ок), чак каже, а то нису преносили, „није проблем ни та тенденција“ (хомосексуална), проблем је (само) припадност лобију (геј лобију, пословном, банкарском или масонском, како наводи папа)“. Поједини римокатолици су овде видели хришћанско осуђивање греха (содомије), а не самог грешника. Међутим, сâм папа говори о непроблематичној тенденцији, што се може разнолико тумачити. Оно где се пројављује природа Франческа јесте његово стално урушавање библијских и светоотачких предања цркве. Мало је познато да је он негирао библијско чудо умножавања хлеба и рибе, наводећи да је то било нешто симболично. Овакво тумачење свакако није усамљено у његовој цркви, али наилази на осуду и збуњеност самих верника.

Папа се показује као одлучни реформатор, намеран да доврши преуређење римокатоличке цркве несрећно започето концилом Ватикан II. Папа који забрањује латинску мису, укида латински као језик за синод бискупа, добри папа пријатељ сиромашних који је у Аргентини славио Степинца, духовног покровитеља еНДеХазије, папа који проглашава за свеца покојног папу Паола VI, масона и покровитеља новаторства у богослужењу, папа који жели да укључи жене у управљање Римокатоличком црквом, уз свесрдну подршку Валтера Каспера, односно екуменистичког и нетрадиционалног крила, спреман је да порекне стотине његових претходника када је у питању причешћивање разведених а поново венчаних. То је папа коме бивши председник Израела, Шимон Перес, и председник муслиманске фондације у Јордану нуде и признају универзални морални примат. То је, према писању западних медија, планетарно популарни папа којег хвали Далај Лама. Тај и такав папа Франческо сазвао је ванредни синод посвећен породици. Какве се промене очекују у Римокатоличкој цркви?

Први папа из редова језуита најавио је себе као човека реформе и настављача процеса који је резултат Другог ватиканског концила. Папа Фрањо говори да црква треба да слуша модерну епоху и своје деловање прилагоди њој. Он се 1. октобра 2013. у интервјуу италијанском дневном листу, масонској Ла Републици, јавно изјаснио као одлучни наставитељ реформистичког концила Ватикан II, (који је укинуо постове, покушао да скрати мису до бесмисла – и до свега 15 минута – али је ипак превладала дужа варијанта, избацио латинску мису, избацио помињање Јевреја као убица Христових, променио олтар и довео до знатног осипања редова верника). Уведене су наводне мисе у којима се свирају сви инструменти, у којима верни у харизматичном заносу могу да играју, па се дешавало и да полуголе жене наступе у близини олтара, наводно обожавајући Господа. Реформу мисе током Другог ватиканског концила радила су два прелата масона, Анибале Буњини и Агостино Беа. Тада је прокламована политика екуменизма за коју је одређен баш масон, Агостино Беа. Ускоро су Паоло Шести и Атенагора васељенски (за кога римокатолички традиционалисти тврде да је био масон високог степена) укинули реципрочно анатему и званично покренули екуменски дијалог. Војтила је у том духу примао не само наше православце, него и шамане, вуду врачеве, будисте, рабине, све како би се евентуално постигло јединство у особи римског понтифекса. Фрања сада жели да настави тамо где су, према њему неоправдано, застале папе пре њега, у даљу модернизацију и реформу.

Римокатоличком синоду о породици претходила је расправа у западним медијима, посебно италијанским, о ставу Римокатоличке цркве спрам брака, породице, последицама развода. Осим тога, у западним и посебно италијанским медијима масонска гласила (пола дневних листова на Апенинском полуострву на челу са римском Ла Републиком) кренули су у кампању за легализацију трговине материцама и децом добијеном од тзв. мајки-сурогата, што је поред проституције нови вид оживљавања робовласништва. Ова ренесанса трговине људима се оправдава наводном хуманошћу и љубављу. Истовремено са таквим писањем, огласили су се кардинали Валтер Каспер и Бањаско, који су се заложили за промену у погледу причешћивања разведених. Наиме, Римокатоличка црква не дозвољава причешће онима који су се после развода поново венчали или интимно живе са другом особом (такозвана стална заједница). Осим тога, кардинал Каспер је најавио да ће папа у папску владу (курију) увести жене.

Оно што је највише погодило већину бискупа на ванредном синоду о породици (редовни је заказан за следећу годину) јесте посебни извештај који је након прве седмице рада представио будимпештански кардинал Петер Ердо (Péter Erdő). Овај извештај католички традиционалисти оцењују као скандалозан. У њему се позива на укидање осуде греха. Како то чувени италијански историчар религиозних идеја и посвећени римокатолик Роберто де Матеи истиче, „Укинут је смисао греха, укинути су појмови добра и зла, подјармљен је природни закон, у историју је послато свако позитивно виђење вредности попут девствености и уздржавања. Са извештајем који је кардинал Петер Ердо представио 13. октобра на Синоду за породицу сексуална револуција и званично упада у цркву са разарајућим последицама по душе и по друштво“.

Још пре синода, пет традиционалнијих кардинала и бискупа, који су сарађивали са папом Рацингером, објавили су књигу којом поричу тезе Каспера и модернистичке крике. С обзиром на то да постмодернизација папства није успела, превасходно због противљења афричких, азијских и делимично латинских прелата (наравно било је ту и европских и америчких), папа је ауторизовао умереније закључке. Како би ипак остварио неку промену, Франческо је званично осудио и модернисте и традиционалисте, стављајући се наводно у средину. Та средина је заправо већ напуштање досадашњег римокатолицизма. Баш као што између (римокатоличке) истине и лажи стоји полуистина, тако и између реформисаног и суперреформисаног папства стоји још једна обмана. Како би потврдио свој реформски став и смер деловања, Франческо је на крају синода, саслужујући са Бенедиктом XVI, беатификовао папу масона Павла VI, реформатора, човека петокраке.

[1] Према енцклици http://www.vatican.va/holy_father/paul_vi/encyclicals/documents/hf_p-vi_enc_25071968_humanae-vitae_it.html

Извор: „Геополитика“ бр. 80, новембар 2014.