ДОКТОРИ КОЈИ ЗВЕЧЕ И ДОКТОРИ КОЈИ ЛЕЧЕ

Десило се велико и дивно дело Божје: у манастиру Тумане (Епархија браничевска) обретене су целе и нетрулежне мошти Преподобног Јакова (Арсовића), бившег двоструког доктора наука (једну дисертацију бранио у Паризу, другу у Монпељеу) и дипломате – кицоша, који је, кад је видео богомољачки покрет, пљунуо на своје докторате, своју дипломатију и своја лепа одела, и постао скромни монах Јаков, велики подвижник и молитвеник (текстови о њему овде: и овде:).

 Као искушеник Радоје и као монах Јаков никад се не би одазвао кад га његов духовни отац, Свети владика Николаја, позове са: “Докторе!“ Само ако му каже: “Оче Јакове!“ овај се одмах одазива, и вели: “Изволите, Преосвећени!“ Живећи као древни подвижници, отац Јаков је мисионарио и сведочио реч Божју, па је, претучен од Титових безбожника, и умро као мисионар и сведок речи Божје. И гле, Бог га сад прославља нетрулежним моштима!

Живимо у доба кад је Србска Црква пуна доктора теологије. Где год бациш око – све др до др-а (често онако нушићевски, као у комедији „Др“ познатог писца). Само, без обзира на титулу, ово су углавном доктори који не умеју да лече. Они, како рече Владика Николај,  звече, али не лече. А прави доктори увек умеју да лече: такви су, у Србској Цркви, били Владика Николај, Отац Јустин, а ево сад и оца Јакова…Али не само они, који су имали титулу доктора, него и скромно школовани дивови духа, од оца Никанора Хиландарца, преко оца Саве Вазнесењеског, до оца Саве Рукумијског, доктора поста и молитве…Нису звечали, него су лечили, и са дипломом, и без ње.

Уопште, у последње време, ради укрепљења верних, Бог прослави многе Своје људе – од митрополита Филарета (Вознесенског), поглавара Руске Заграничне Цркве, преко владике Константина (исто Руска Загранична Црква), оца Георгија Калчиуа (Румунска Црква), до нашег старца Јакова Арсовића. И то како их прослави – кад су откопали оца Георгија, који је две деценије робијао под комунистима због вере, а упокојио се 2007, његова десна рука се покретала, као да је жив!

Шта је заједничко овим новојављеним угодницима Божјим?

Заједничко им је да су били великим подвижници и молитвеници (владика Константин је непрестано плакао кад је служио Литургију), и да нису били екуменисти, него ревнитељи за правоверје. Екуменисти немају ни свеце, ни мошти, нити ће их икада имати, зато што је, како рече Свети Јустин Ћелијси, екуменизам свејерес…

Уосталом, сваком остаје да бира – или да буде доктор који лечи Христом, а презире докторску титулу, чак и ако је има, или да буде доктор који звечи, а хвали се титулом која је празан звук (што би Латини рекли:flatus vocis). Јер, како рече апостол, наша вера није у надговорљивим речима људске премудрости, него у показивању Духа и силе.

 Преподобни оче Јакове, моли Бога за нас!