Поводом еукуменистичке „Молитве за јединство хришћана“, одржане у Дубровнику 8./21.1.2015. године, на форуму сајта „Светосавље“, на теми „Изнова се молили за јединство хришћана“, начелан одговор о антиканоничности и безаконости заједничких молитава православних са Латинима и осталим јеретицима дао је господин Родољуб Лазић. Две његове аутентичне поруке, тематски међусобно повезане, доносимо у наставку и топло их препоручујемо пажњи наших цењених посетилаца.

Уредништво

+ + +

Rodoljub Lazić

24.01.2015 09:10:20

Ваистину се Бог јави, оче Душане!

Писао сам давно на нашој интерној листи о томе како Јевреји имају сјајне досетке. Њима је, рецимо, забрањено да суботом путују дуже од рецимо 2 или 5 километара, причам напамет, али ради се о некој краћој дистанци. Али то не важи ако путују на води, тј. морем, онда могу да путују и дугачким дистанцама. И шта раде досетљиви Јевреји? Ставе испод седишта посуду са водом, и пошто су сада «на води», путују колико год хоће! То је та јеврејска игра «жмурке» са Богом. А ово што православно свештенство ради када се наводно не моли на екуменистичким скуповима јесте практично исто то. Нема епитрахиљ= не моли се = не подлеже канонској осуди. Али сви знамо да постоји реч и дух, да реч убија а дух је оно што оживљава. И као што се Јевреји у горњем примеру придржавају речи, тако и наше свештенство свесно занемарује дух канонских одредби. 

Уосталом, ви и сами кажете «имали смо заједничку молитву у првом адвенту» а после кажете да нисте имали епитрахиљ, осим унијатског свештеника, а то значи да мислите да се нисте молили.
Али јасно је свима да су се разни хришћани окупили заједно не да се не моле, него да се моле. Ако се не моле, зашто су у цркви? Црква је богослужбено, молитвено место. Ако су хтели да се не моле, могли су да се нађу у некој сали, парохијском дому и да тамо причају. Осим тога, они су у цркви сви заједно, сви изражавају поштовање једни другима, читавим понашањем показују да учествују у том молитвеном чину који се одиграва у храму. Али ето, наши православни немају епитрахиљ, а то значи да се не моле. Па зашто су су ту? И шта раде у храму са онима са којима се наводно не моле? Броје стаклиће на лустеру? 
С друге стране има случајева када свештеник и на православним богослужењима не носи епитрахиљ, али је у храму. Или чак и у олтару, али без епитрахиља. И шта он ради? Да ли учествује молитверно у том богослужењу иако не носи епитрахиљ? Да ли се он моли или, Боже ме опрости, «хвата зјала»? Шта ради? Па наравно да се моли, ту је заједно са сабрањем и моли се иако нема епитрахиљ. Он не свештенодејствује, јер нема епитрахиљ, али се моли. Тако исто се мора рећи и за православног свештеника на екуменистичким молитвама. Да, он не свештенодејствује, али се заједно моли. А то је забрањено. Дух свештених канона јасно и недвосмислено на то указује. Али и слово, у крајњој линији: 45. Апостолско правило јасно каже: «Епископ, свештеник или ђакон који се буде са јеретиком САМО И МОЛИО нека се одлучи". Ово «само и молио», ваљда указује на разлику између свештенодејствовања и «обичне», несвештенодејствене молитве. Односно, мислим да овај канон управо каже да свештено лице не може да се моли ни без епитрахиља са јеретицима. Дакле, и слово и дух свештених канона забрањује свештенику да се моли са неправославнима, било са епитрахиљем или без њега. 

А посебно је питање, шта са православним лаицима који учествују на екуменистичким заједничким молитвама? Православни свештеник се, наводно, не моли јер не носи епитрахиљ. А лаик православни како ће да «направи дистанцу» од тог молитвеног скупа на којем се налази, како да покаже да се не моли заједно са јеретицима? Шта – да се окрене супротно од олтара? А важи исто питање и за њега као и за свештеника – шта ради у храму са осталима, ако се не моли? У храм се долази ради молитве. Значи јасно је да се заједно моли.

И сада имамо ситуацију да свештеник наводно не потпада под осуду канона јер не носи епитрахиљ (наводно се не моли) а лаик који присуствује том истом екуменистичком скупу, потпада под осуду канона јер се, очигледно, моли са неправославнима. 

И све је ово замешатељство само зато што се делује из црквено-политичке свести и коректности, а то је практично свођење Цркве на овосветску организацију а не на Tело Христово!

Родољуб

Rodoljub Lazić

25.01.2015 07:32:56

Помаже Бог, брате Синиша!

Драго ми је да ти се моје писаније на ову тему допада. А с обзиром на то да се нико није јавио са другачијим мишљењем, претпостављам да се сви мање-више слажу са оваквим ставом, да је недопустива молитва православног свештеника на екуменистичким скуповима, и са епитрахиљем и без њега.

Мислим да је ово прилично јасно, поготово када се дода и 10. Апостолски канон, који каже: «Ако се ко заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се такав одлучи». «Молитва у кући» је она која није молитва у цркви, а то значи да није у питању свештенодејствовање, што опет значи да је у питању молитва без епитрахиља. Вреди у прилог овоме поменути и једну реченицу еп. Милаша из тумачења 64. Апостолског правила (које гласи: «Ако који клирик или свјетовњак пође у синагогу јудејску или јеретичку да се моли, нека буде свргнут и одлучен»). Еп. Милаш, тумачећи овај канон, између осталог каже: «...И ако у опће свештено лице не може имати никакво опћење молитве, ЧАК НИ ПРИВАТНО (подвукао Р.Л.) , са јеретицима тијем мање може такво опћење имати са јудејима...». Приватно мољење са јеретицима, које Милаш каже да је забрањено свештеном лицу, свакако није молитва свештенодејствујућа, што значи да се ради о «обичној" молитви = молитви без епитрахиља. 

Није згорег да видимо и шта каже епископ Никодим Милаш у тумачењу 45. Апостолског правила:

«...У 10. правилу ми смо видели да је забрањено молити се, макар и у кући, са одлученим од црквене заједнице, и да има бити одлучен сваки онај ко има опћење молитве са одлученим. Међу одлученима од црквене заједнице имају се већ по себи сматрати сви јеретици, те је дакле сасвим доследно забрањено опћење молитава с њима свакоме православноме. А ово тим више мора бити забрањено свештеним лицима, који морају служити примјером осталим вјернима у чувању чистог вјеровања и које није оскврњено никаквим лажним учењем. Под опћењем молитве, по речима Валсамона у тумачењу овог правила, не треба разумети само као да епископи и остали клирици не смеју се молити у цркви заједно са јеретицима, јер ради овога они по 46. Ап. правилу подлежу свргнућу, исто као када би јеретицима допустили да раде што као клирици; него ове речи треба разумети у смислу «који има тек просто опћење» и «који снисходљиво сматра на молитву јеретика» јер се таквих, као гнушања достојних, треба клонити... У тумачењу овог правила архим. Јован мудро опажа наводећи како се правила старају не само да сачувају православне од заразе јеретичким духом, него и ОД ИНДИФЕРЕНТИЗМА ИЛИ РАВНОДУШНОСТИ ПРЕМА ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ (подвукао Р.Л.) које може лако бити последицом блиског опћења са јеретицима у вјерским пословима. Ово, уосталом, не протурјечи духу хришћанске љубави и сношљивости, која одликује православну цркву; јер друга је ствар трпјети код себе заблудјеле у вјери, очекујући њихово добровољно обраћење и настојећи на томе, и живјети с њима у спољашњој, грађанској заједници, а опет је друга ствар ступати с њима без разбора у вјерски додир, пошто то већ значи не да се ми старамо о њиховом обраћењу к православљу, него да се и сами у православљу колебамо. И ово поглавито мора важити за СВЕШТЕНА ЛИЦА, КОЈА ТРЕБА ДА СЛУЖЕ ПРИМЈЕРОМ ДРУГИМА КАКО СЕ СТРОГО ИМА ЧУВАТИ СВЕТИЊА ПРАВОСЛАВНОГ ВЈЕРОВАЊА.(подвукао Р.Л).

Родољуб

Извор: „Форум Светосавље“, тема „Изнова се молили за јединство хришћана“