header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Историософија хрватске србофобије Штампај Е-пошта
субота, 28 фебруар 2009
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Историософија хрватске србофобије

(по др Жарку Видовићу)
 
       Др Жарко Видовић, најдубљи наш историософ, однос православног Србства са Богом одређује као Завет (који извире из Новог Завета Бога са људима, а међу Србима се учвршћује подвигом Св. Саве и Св. кнеза Лазара.) Нација је заветна заједница.

Ђорђе Оцић, у свом роману „Ако има царства“, каже: „Побједа интереса је тренутна, побједа смисла вјечна. Побједа смисла је пораз рачунице. /.../ Косовска жртва се уздигла на Небо, а онда се Небо спустило на Косово, на Србе. Да на Косову није пропала рачуница, не бисмо добили смисао у историји. Да нисмо гинули на Косову, било би више народа, неког народа, али српског народа не би било нимало. /.../ Да би постојао, мораш да се бориш за смисао постојања. Ко се бори само за голи опстанак, његова изгубљена битка је коначно изгубљен рат, крај опстанка, бесмислен завршетак постојања безсмисла. Реци: Наш смисао је наш Завјет! Кажи: ...Косовски Завјет је нови Завјет српског Смисла“.

А Жарко Видовић додаје: „Националност је духовност, зато што је (аутентична) нација духовна заједница (умно–чувствена), као што и историја значи живот нације, јер нација (у личности човековој) духом–чувством превазилази време (то јест пролазност и смрт бића). Зато Србина по крви и нема /.../ Како је Србин могуће бити само по осећању–као „бити“ и за уметност, за љубав, за веру, за Цркву то је српство  могуће само као духовност, у трансцеденцији, као Божји дар. За српство је зато потребан таленат. Не може медиокритет или мртва душа бити Србин. Јер српство је Завет, Божији народ, као и свака друга литургијска празнична заједница на свету“...

А шта је хрватство?

То је – србофобија. Мржња према православном идентитету Срба, коју је у Хрвате (многи од њих су бивши Срби) усадио Ватикан, вечно киван на „шизматике“ не савитљиве кичме. Др Жарко Видовић нас опомиње да је, још у доба Сеоба Срба, 1690. године (па и раније), Косовски завет премештен са Косова на Дунав, на линију отпора Ватикану:

„Зато је Косовски завет, усмерен на Север и Запад, постао Подунавски; завет као свест о трансценденцији коју нам замрачује хрватска идеја, југословенство, „братство“ са Хрватима, заједничка држава с њима.

И у нашем односу према Европи (свету, Ватикану, НАТО–у) битан је однос према Хрватима, јер они су на страни свих могућих непријатеља Срба. Такође, у сваком могућем сукобу Срба са другим (било да је то Америка, Немачка, Француска, Русија, комунизам, Ватикан, црногорско или македонско „православље“ итд.) агресор ће се ослонити на Хрвате, проверене и непоколебљиве, смртне непријатеље Срба.

Оно што се зове завером Света против Срба, уствари је завера Хрвата против Срба. Србофобија је хрватска национална идеја, пренета у свет као став света и Европе према Србима. /.../

Та историја сталног а скривеног сукоба Срба с Ватиканом и његовом предстражом крсташком, са Хрватима, битна је: свест о томе Злу је угушена југословенством, а када су хрватски комунисти и Тито осудили југословенство, тада више није било илузија које су хрваћанске Србе упућивале на сарадњу с комунистима; Срби су истерани на чистац.“

Не схвативши то, Срби су суштински поражени. Они су у 21. век ушли са поломљеним рукама и ногама, расути на све стране, распамећени,прожети осећањем пораза, страха и кривице (кривице што су такви, неспособни да се уклопе у „евроатлантске интеграције“). А у 20. век су ушли на таласу епске еуфорије. И уочи распада СФРЈ били су у епској еуфорији: „Ко то каже, ко то лаже: /„Србија је мала“?/ Није мала, није мала, /трипут ратовала!“ А после епског пијанства долази мамурлук и мурдарлук... Зато и не живимо у држави, него у Апсурдистану. Поражени смо; мамурни смо.

Жарко Видовић нам објашњава да се то десило зато што нисмо схватили да је судбина Срба са Запада судбина свих нас:

„Десна обала Дунава: Ердабово=Ердут, Даљ, Борово, Вуковар, (Илок, Петроварадин, Сланкамен, Земун) била је Limes (Граница) Запада: још од Рима, па Тридента (1557). Та граница – у решењима Источног питања (питања источних граница Запада, империје; Карловачки мир, 1699) – била је насељена и запоседнута Србима. Ти Срби „периферни, западни“ део Срба који су иначе били, (углавном) под Турском, источна нација, били су Источним питањем доведени у питање!

Али су ти ердабовски Срби били (од 1556. па до 1867.) ипак КРАЈИНА: тј марка–крајина Аустрије, Хрватске, Аустроугарске, Беча... а кад им је (од 1750 до 1867) постепено укидан статус слободних крајишника (који нису кметови, као Хрвати), они се опредељују за Исток, почев од сеобе за Русију (од 1751) итд...

Но претежна српска већина постаје одлучујућа г. 1918.

То није искоришћено, па је, услед југословенства, сада та ердабовска Србија постала дунавска граница Хрватске.

Тако је Хрватска постала држава која се протеже од Јадрана до Дунава!

То се догодило зато што:

прво, није схваћено Косово (као назив за трансценденцију – завет), тумачено је као место битке и пораза, и

друго, што није схваћено да тај завет угрожавају Хрвати, римокатолицизам, идеологија Бечке, па западне империје (јер римокатолицизам није вера, него идеологија империје), па југословенство,

треће, није схваћено да се судбина српске државе (као заштите српске нације) решава на Дунаву, на Лимесу, у Ердабову, а не–попримитивном и епско–војничком схватању – на Космету.

Али је већ Аустрија успела да своје Србе Крајишнике преваспита так ода су они „Косово“ схватали, за војне и стратешке потребе Бечке империје, антитурски, услед чега је (и под утицајем панонског клерикализма српске црквене господе) заборављена трансценденција... коју не угрожавају више Турци, него Запад, метафизика (теорија нације као империје, просветитељство, култ интелигенције, презир осећања као ослонца заветненације). Тако је већ Карађорђе, као аустријски фелдвебел Кочиној Крајини) схватио завет само војнички, антитурски.

На тај начин је отклоњена српска опасност по хрватску (панонску и бечку империјалну) идеју, те је сва снага Срба, као војна, усмерена против Турске, и то у време кад Србима више не прети Турска, него Запад, Ватикан (нарочито и коначно 1944. и 1989).

Тај антитурски, застарели шаблон (епски, незаветни) потврдио је – у корист Запада –и сам капетан француске Легије части, књаз Петар Карађорђевић, а онда и аписовци...

А коначни заборав Завета настаје у Срба са бечким Просветитељством (Вук Караџић, Доситеј, Орфелин): с култом интелигенције...

Тај култ потиче још од Аристотелове философије коју усваја Тома Аквински: „верујем да бих разумео“, „credo ut intelligam“, да бих био интелектуалац! Јер Аристотел сматра да је интелект највиши домет човеков, у којем је човек, као „философ“ („бити=мислити“ а не осећати!) раван божанству. То је самообожавање интелектуалца, теоретичара који, у Хегела, сматра да је својим мишљењем и теоријом изнад уметности („философија изнад уметности“, па, наравно, и изнад вере).“

Оно што ми нисмо схватили, а што је Видовић, као родољуб кога не само да све ране његовог рода боле (како каже Алеска Шантић), него и као онај ко уме да осмишљава историјска збивања, одавно видео, јесте чињеница да су нас Хрвати – победили. Зашто? Зато што смо славили наше епске победе, од 1804. наовамо, неспремни за суочење са „хрватском националном идејом“, која је крижарска, „антизаветна сила империје Запада“. Нама ће Бог помоћи само ако схватимо свој пораз, и из њега извучемо поуку, ако схватимо да је наша ситуација, како каже Видовић, светска:

„Ситуација Срба је светска, јер је Источно питање светско, јер је светско питање источних граница империје Запада, светско (ватиканско) довођење Срба (и Светог Саве) у питање. И наша литерарна могућност је светска, јер само литература (тј. роман, као нововековни и модерни, од Сервантеса до данас) тај панорамски преглед историје, као националне а интероризоване у ликове; само литература (осећање), а не филослофија („_______мишљење=битије“) може да сагледа светски и трансцендентни карактер српског питања. Као и у Одисеји и Тројанском рату...

Добили смо од Запада (а 1944. године од Ватикана) Тројанског коња комунизма: Хрвате и југословенство.

Припремљени смо били да примимо тај „поклон“ култом метафизике, просветитељства (интелектуализма) у Панонији, па и клерикализма, како посредством петровске Русије, тако и самог запада (Доситеј, Вук). Као што су Тројанци били припремљени култом коња као божанства, па у коњу добили Данајце.

На исти начин допуштамо да гласови евентуалног Лаокоона (који опомиње, као Његош!) буду угушени – да змије угуше глас Лаокоона: стварањем црногорске државе и нације као државе, на Берлинском конгресу 1878., поистовећењем нације са државом, затрпавањем Његошевог завета епским тумачењем (гусле, хајдуци, истрага потурица, исл.).

Тако ни данас не допуштају Змије да се чује глас Лаокоона. А Србима (српској Троји) прети разор, нестанак.

Завет Подунавски нас упозорава на опасност сваке империје (а данас западне) и на то да је југословенство пад (прародитељски грех Срба).

Југословенство је идеологија а не правна држава у којој би Срби слободно живели и деловали од Битоља до Алпа. Лек против југословенске идеологије њене државе) могла је бити само правна држава: да у њој нација буде, као завет, ствар вере, а не државе и њених закона и граница. (Али југо–комунисти презиру право и државу која им„одумире“.)

Свест о Злу које нам прети је Брига, Љубав, као брига за оне које (и оно што) волимо. Без те бриге ми смо – у време опасности и бриге – бесловесни!

Свест (и о Злу) феномен је осећања а не мишљења: само смо осећањем свесни човека, ако зањега нешто осећамо. Иначе нисмо свесни њега.

Свест је феномен осећања (поезије, романа) а не философије. Није довољно знати опасност: њу зна наука, али наука није свест. Само осећање је свест.

А без свести о Злу (без Љубави која је словесност) нема историјске свести. Без историјске свести нема ни морала, ни разумевања за савременике, сроднике, сународнике, суграђане, укућане...

Ако немамо ту свест – коју у нама, као огањ живе душе, одржава уметност (религиозност уметника), роман, поезија, филм (као у Руса: Тарковски,Михалков), музика (тужна домаћа!) – Империја Запада ће да нас уништава као „пацове“, као кртице које „подривају њен источни бедем“, као термите који поткопавају темеље њихове тврђаве (каубојске).

Наука и просвета су неопходни за знање о свету, па тако и о Злу, те се тако и научна историја (историографија) мора заснивати на науци и научним доказима.

Али наука још није свест: тек је осећање (чувство умно, трансценденција) свест (словеност личности), па је зато и историјска свест могућа само као осећање (религиозност уметника).

За свесто Злу није довољна наука (искуство, знање), јер знање може да буде (а најчешће и јест) несвесно знање, несвесно искуство, те оно постаје активно и усмерујуће тек кад га освестимо.“

Срби иХрвати су битијно две различите нације. Србска је нација, како видимо, Завет, а хрватска – србофобија. У том смислу, Видовић нас опомиње, да је западноевропска антисрпска политика увек геноцидна. Рецимо, у Другом светском рату Немци су водили (и добили) рат против државе Срба, а онда су Хрвати повели рат против србске нације, коју није имао ко да штити. Туђман је, деведесетих година XX века, потврдио „геноцидност и лешинарски карактер хрватске националне идеје“. О чему је ту реч? Ево шта каже Видовић:

„Нације се, по својој „националној идеји“ (тј. историјској свести која је осећање, а не „идеја“, тј. појам) дела на историјске (аутентично историјске, као Срби, или Јевреји) и метафизичке (империјалне), спремне да објаве рат Небу: Хрвати, Немци – доминантни елеменат у западним нацијама. Историјске нације – или историјски здрав, духован елемент у нацији – оне су чија „национална идеја“ значи моћ поистовећења с ликовима предака и њиховим вредностима: као Јевреји с Праоцима, Авраамом, Исаком, Јаковом (сам Исус се поистовећивао). А метафизичке нације одређују себе и своје вредности местом и улогом у (фиктивној) „целини света и светске историје“: најчешћи пример су Немци, али и Енглези (Тојнби). Те нације су заправо анти–нације (најпре против других нација, а онда против сопствене нације, у метафизичком осећању бесмисла).

Како објаснити (пре свега нама самима, себи, па тек онда, евентуално, и свету) да су за Хрвате зло Срби (па нас зато сатанизују, на исти начин као што своју метафизичку државно–империјалну идеју обоготворују, тј. идолизују) а да смо ми Срби бесловесни, јер свест о Злу (неопходну историјској свести као духовној) немамо. (Не верујемо у постојање Сатане сем када тражимо савез сњим).

Хрвати имају свест о Злу, али болесну, неопходну њиховој болесној идеји нације– државе. (Као што је за Сатану Зло – сам Бог, Христос.)

Наша свест о Хрватима изазива у нама (ако ту свест имамо) потребу да се перемо, купамо („љигави су!“), а Хрвате њихова свест о нама – да нас убијају!“, каже Видовић.

Зашто нас Хрвати мрзе?

У корену те мржње је папистичка мржња против православног хришћанства као истините вере Истока и Запада у првом миленијуму.

Зашто се Срби осећају „кривим“ због хрватске мржње?

Зато што немају свест о злу; зато што су пубертетлије, које, из еуфорије самопотврђивања, падају у очајање самопорицања, јер их „другари“ (Европа, Америка, свет) виде очима Хрвата (као „Цигане“, „вирус који треба уништити, како рече Дејвид Гомперт из Рокфелеровог Савета за међународне односе.) И о томе нам говори др ЖаркоВидовић:

„Питајући се (чиме изазивају), Срби су самокритични, спремни на покајање.

Или индивидуалисти – спремни да напусте своју нацију?

Али начело аутентичног (заветног) српства је личност (а не индивидуа), док је начело аутентичног хрватства етатизам, обожавање своје државе (и Папске империје). Права војска су Хрвати (у складу са хрватском националном идејом: нација=држава=војска) а Срби, као индивидуалисти (што није похвала!), нису војнички народ.

Запад се (од 1648) држи Вестфалског принципа: „Чија власт, његова вера“, тј. нација=држављанство (које има значај и снагу вере, тако да је Црква заобиђена, смештена у приватност, јер творевина „Апсолутног ума“метафизике је – држава, а не Црква).

Вера је значи, искључена: нема историје и нације као трансценденције (превазилажења реалности света, па и државе, световне установе, овоземаљске). (Завет није европско начело, мада је изворно то био док је Запад био окренут Медитерану – свом искону!)

Држава осигурава човеку као индивидуи индивидуалисти, егоисти) право на такмичење (за моћ и власт) до победе или пропасти!

Тако је 1989. завршен период самоуверености хуманизма који је почео Вестфалом, г. 1648. (миром који се заснива на религијској индиферентности, па и на атеизму и арелигиозном етатизму Хегеловом).

А пошто не знају за другу веру сем за идеологију империје (од папске империје – „Цркве“!), онда је и мир могућ само на безверју: као и рат!

Вестфал 1648, Дејтон 1995, Париз 1999...

Тако је сукоб трију вера на Балкану (започет 1204. или 1389) завршен (?) на Балкану: Дејтон 1995.

Српска православна Црква се држи у тим условима!

Српска варијанта српског питања (али српска у Срба Хрваћана!) гласи, дакле:

„Чиме ми изазивамо Хрвате?“ Јер су Хрвати – као следбеници (самопроглашени наследници) Аустро–Угарске у Југославији, знали да се поставе тако да Србима наметну комплекс, баш онако „да им пукне усна“ (као кнезу Алекси Ненадовићу кад је видео бечког цара у Фенеку!).

Тако је и Тито успео да себе наметне: да „Србима пукне усна!“ (партизанима–комунистима): да ћуте и слушају.

Српски комунисти, као Пенезић–Крцун („Штета, друже Тито, што ниси Србин!“) не знају за елитизам, те се „демократија у њих састоји у томе што је краљ Петар „Чика Пера“./.../

А хрватско–европска (ватиканска) варијанта српског питања је – србофобија.

Она, као садизам, тражи од Срба одговарајући мазохизам самооптуживања, „сарадње са тужитељем“, „конструктивну кооперативност“.

Др Жарко Видовић додаје:

„Велика Србија“ је била само провокација: да се силом ЈНА власт „источних“ комуниста прошири  и на западне Србе, да се тако одржи партизанија и петокрака...

А то је била само провокација НАТО–у, антиамерички став комуниста.

А да су тражили демократију, људска права, изборе, власт закона, Срби у Хрватској – знајући да престаје сарадња Хрватске (хрватских комуниста) са Србијом (с влашћу комуниста) – афирмисали би веће српско право у (некомунистичкој, као по Рашковићу) Хрватској.

У односу Срба и Хрвата, често је помињан исказ патријарха Германа у Јасеновцу: „Праштамо, али не заборављамо!“ Шта то значи? Какво је праштање у име побијених у Јасеновцу могуће? Јер су они душе праведника побијених за Реч Божју, које су под олтаром Небеског Храма, и које непрестано опомињу Бога, говорећи: „Докле, Господару Свети и Истинити, не судиши не кајеш крв нашу на онима што живе на земљи?“ (Отк.). Ко у њихово име сме да прашта? И о томе Жарко Видовић говори:

„...Патријарх Герман – са изјавом: „Праштамо, али не заборављамо“ – нема право да прашта. Тиме чини Грех.

Човек има право да прашта само ономе ко је њему лично нешто учинио и за оно што је њему лично учињено. А о Греху који је учињен (сад већ упокојеним) Србима може да суди само Бог: „Суд је мој“.

Патријарх Герман је могао рећи само то да се ми нећемо светити („јер освета је Божија“, кад је реч о нацији), па управо зато нема начина да судимо некој нацији за „колективну кривицу“ већ само индивидуално.

А нацији, као колективу и кривцу, суди само Бог, одузима им или ускраћује осећање које би их окупило у заједницу око Бога, Христа.

Ево, рецимо, то што папа проглашава Степинца „свецем“, „блаженим“: то је дело србофобије, сатанизације Срба, охрабривање Хрвата да Србе схвате као „сатански народ“, а Хрвате као „анђеле“, Божију војску: то је дуализам, који је прагрех, пад Хрвата, одвајање од Бога, од Христа.

...Само римокатолици узимају себи право да у име Бога праштају (кад праштају Хрватима у име убијеног Србина, или крсташима у име „јеретика“ које су крсташи побили). То опрашта Сатана, а не Бог. А у православних: право да ти опрости има само онај, лично, коме си згрешио, па ако он опрости, и Бог ће... Герман је поступио католички (папски). Све су то форме несвесног (или свесног?) унијаћења, тј. „екуменизма“ који је папски империјализам.

То су компромиси које само дуализам може да замисли: између Сатане и Бога као између два божанства. Зато није чудо што Ћосић свој гностицизам–дуализам приказује (попут академика Чајкановића) као „српску религију“, „српског Црн–  бога“. А дуализам је прагрех, најдубљи и најефикаснији узрок раскида заједнице са Богом, са Христом.“

Говорећи о Љуби Поповићу, сликару који „прашта“, као и патријарх Герман, тј. заборавља побијене рођаке и претке у Босни 1941–45, Жарко Видовић вели:

„Сва је мајчина родбина Љубе сликара, Парижанина („Пољупце је чак из Лувра...“) поклана. Заклана 42 Митровића, презимена и породице Љубине мајке!...

А Љуба бојећисе (свог!) национализма, осуђује и српски национализам, није смео да говори о клању рођака... Људи желе да забораве срамоту, а Љуба Поповић да заборави зло, да нема свест о злу, и да не би осећао дужност према свом народу и бригу и тако, стрепећи од српског национализма чини злочин заборава, затирање историјске свести. То је српски геноцидни мазохизам (духовни). А све, да би се допао „Европи“ ињеној србофобији: уносно је то!

Љуба осуђује митинг на Ушћу, а не осуђује него, са „Мондом“, одобрава „хрватско прољеће“, тј. буђење усташке србофобије.

Зло је заборављено, и то је узрок разбијању Југославије (која је послужила као појас за спасавање хрватској националној идеји).

Љуба, крунски сведок, одбија да сведочи у Паризу, а Шабац и Ваљево („Пољупце је чак из Лувра...“) часте свог Љубу (Поповића) признањем и Салоном Љубе Поповића.

Све је то разбијање српске нације, затирање историјске свести, наркоза која служи коначном убијању или идиотизацији нације“.

Србски комунисти су вишеструко криви србском народу. За разлику од словеначких и хрватских комуниста, који су умели да уђу у „дил“ са својим ватиканослужећим земљацима, србски комунисти су ратовали и против Цркве и против нације којима су пореклом припадали. Зато нас Видовић не сустајући поучава:

„У Београду усташа Месић постаје председник СФРЈ! (А пре тога Шиптар, држављанин Албаније, Фадиљ Хоџа!).То је југословенство, ЈУЛ!

Српски комунисти су нацију поистоветили са државом, с влашћу, да би онда разбијањем државе била разбијена и нација. Уосталом, до државе–која је „отуђена“ и треба да „одумре“ –њима је стало колико и до нације./.../

Најважније у догађајима 1989–1999: свеједно је да ли смо рат изгубили или добили, да ли је могао, или не, бити добијен, једна ствар се није смела догодити: да нација буде разбијена, од момента кад се 1989, појавила могућност њене обнове: уз Цркву.

Значи: Завет (тј. „Косово“) године 1989 на Дунаву! Против југословенства и хрватске националне идеје! Ане на Косову! Јер нас ни на Космету нису победили Шиптари, него југословенство које се јавило као антисрпски програм хрватске националне идеје!

Смисао Завета (Косова): чувати нацију, чак и по цену губитка суверене државе, јер је нација изнад државе, те је и одвојена од државе управо зато да бисмо је могли бранити и без државе, и кад пропадне држава (њен суверенитет), тј. и кад је држава комунистичка.

Јер субјект историје је нација (и осећање историје, историјска свест је зато национална), а није субјект историје држава (као у Хегела): она је само инструмент којим се субјект историје служи и који зато може да створи државу, а дабуде и одржи се и без државе, као Срби од 1459. до 1804. и 1815.

Зато се није ни смело допустити да буде разбијена нација; може да буд разбијена и држава (не може се то спречити кад навали сила), али не сме бити разбијена нација, субјект историје, континуитета.“, опомиње нас Видовић.

Још је Хелдерлин знао да „где је опасност, расте и оно спасоносно“ –Срби су у 20. веку почели политичким и војним победама, а завршавају тешким поразом, губитком територија, расејавањем. Усташки програму западним србским земљама је остварен – трећина Срба је побијена, трећина протерана, трећина покатоличена (укључујући у ту трећину оне бивше Србе који су католичени од XVII века на овамо, и који су биолошка основа савременог хрватства.) Али, рекосмо – свако зло, ако га постанемо свесни, може се претворити у Божју поуку и осмишљавање историјских збивања. О томе др Видовић каже:

„Држава није у хармонији непосредно са Црквом и нацијом, него с правима грађана, а Црква и нација су (треба да су) у хармонији вере са вољом грађана! А у хармонији су само Црква и нација (не и држава, јер хармонија је осећање, а држава не почива на осећању, него на законима који описују поступке, тј. човекове могуће одлуке).

Православље ће оснажити Србе, јер оно је антропологија – свест живе душе о својој суштини – те та истина човека уводи у српство, као у уметност, осећање, чувство.

Ипак је овај рат,1991–1995, добијен на бојном пољу против Хрвата и Муслимана, а онда изгубљен вољом великих сила (и пристанком смањене Југославије) које су остале на страну поражених, Муслимана, Шиптара, Хрвата.

Тако су се велике силе, тј. САД, Америка, показале као конкретна, реална појава зла, као идеологија империје која угрожава право, а онда и веру, уколико неко није у стању да се вером уздигне изнад приземља империје, у Завет.

Тако је данас српска национална идеја најзрелија: сазрела на искуству пораза државе неосвешћених Срба пред светом, световношћу, мондијализмом.

У томе поразу Срби су, као ниједна друга нација, стекли искуство:

– и о хуманизму (који нас је учио да је „Бог мртав“),

– и о комунизму,

– и о Југославији и Европи (о суштини и смислу европске идеје),

– и о хришћанству (као вери, као заједници, Цркви – насупрот Вавилону, империји, сектама, „теологији“, маски вере...),

- и о историји Вечности), за разлику од времена и од будућности као тобожњем есхатону хуманизма и метафизичке и филозофије историје,

– и о нацији (као телу историје), „Православље је изнад српства“, као Црква изнад нације, као Вечност изнад трајања у времену, као Историја изнад времена: Историјска свест вере.

Без Православља је Србин лишен свести трансценденције као искона нације који је вечност (Бог).

/.../...Запад (империјални!) рушио је наше државе (наше домове!) комунизмом, а сада анархијом либерализма, аморалним индивидуализмом, агресивном заштитом индивидуализма у нашој држави (и неопаганизмом, идејом „европског интелектуалца“).

Запад у служби Сатане управо на тај начин жели да уништи Исток, једини ослонац медитеранске цивилизације, хармоније, завета, искона и саме Европе.

        Он уништава Исток најпре унијаћењем, па комунизмом, па тито–комунизмом, па агресивним сатано–национализмима (Хрвата, „Бошњака“, Шиптара), па либерал– анархизмом који ужива заштиту Америке против могуће правне државе Срба, па „екуменизмом“, индијским религијама, „Трансценденталом медитацијом“ („Моћ Мишљења“ хоће да „продре“ или „проникне“ у – трансценденцију).

Ту је и подршка Сороша „шесетосмашима“, аморалним индивидуалистима, „антропологији у персоналистичком кључу“, титоизму социолога са Филозофског факултета у Београду (књига проф. Куљића, „Тито“, изд. 1998.)“.

После читања др Жарка Видовића, знамо да је србска нација данас на испиту – како ће схватити себе... Да ли ће Србство бити „крв и тле“ и метафизика (што се све изроди у удбашко–мафијашке карикатуре какав је био СПС–„национализам“ деведесетих година XXвека) или нација која је, по Видовићу, „крштена, лутургијска, празнично–хришћанска, Божји народ, Црква православна“, за коју нам је потребан подвиг самопознања, откривања истине о Злу и тајни битија, покајања и борбе против зла у себи. Нисмо поражени док год не напустимо „завет мртвих пријатеља“, док, док год смо спремни на жртву и док год наш народ није изгубио историјску свест управо као спремност нажртву.

Зато је Југославија била гробница Срба–она је била заснована на безбожништву, коме се православно хришћанство чинило као препрека „суживоту“ и „толеранцији“, још у доба „троименог народа“ (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца), а нарочито у Титославији. И Милошевићеви комунисти били су за Југославију, а не за Србију:

Народна скупштина Србије одбила је, 30. маја 1991. године, Републику Србску Крајину–која је желела да се уједини са Србијом. Јер, шта је југословенство (од оног предратног, преко Титовог, до СПС-овог и данашњег „грађанистичког“)? Ево шта нам каже др Жарко Видовић: „Југословенство је идеологија кукавичких Срба који се боје свести о Злу. Зато се одричу српске историјске свести“.

Оно што нам преостаје је памћење основних чињеница, које Видовић излаже на следећи начин:

„Косово је изгубљено 1389, и то се потврђује 19.., а ипак остаје Завет.

Год.1389. узели су га Турци, а 1999. Американци, тј. Шиптари у служби Америке (а у службиТурске 1389. и 1689).

Зато за наш Завет данас није битно да буде антитурски усмерен, тј. да нас упозорава на Турке (кад бранимо Небо), него на Американце (мондијализам, империјализам) и комунисте – главне (сатанске) опасности по Небо, јер негирају нацију.

Јуриш на Небо су били:

–Турци, па

–Хрвати, па

– комунисти, па

– кроато–комунисти, па

–Американци, па

– сви они „уједињени“ (каже Оцић).

Јуриш на Небо био је на Косову, а године 1989. погрешно смо проценили: мислили смо да се битка води на Гази-Местану, а она се водила у Београду! И онда у Ердабову, на Дунаву, за Завет подунавски!

Тек сад смо приморани да Православље схватимо као истину не само Срба, него као истину универзалну, која више није метафизичка („универзалне вредности“, и сл.), него православна.

Императив човеков није „категорички“, кантовски, него национално– православни.

„Коперникански обрт“ те истине је у следећем: не изводи се истина човека „из знања о космосу“, из положаја човека у космосу (Шелер, учитељ Војтиле), него, обрнуто:

Истина Космоса се изводи из истине човека (ради очувања свести о трансценденцији).

А то значи: личност човекову не одређују световни услови, него обрнуто, те је императив категорички, јер је безусловно лични, императив трансценденције, а не света и материјалних услова.

За тај „коперникански обрт“ се човек не оспособљава образовањем (тј. Није одлучујуће оно), него подвигом.“ Тако нам каже Видовић.

Однос Срба и Хрвата одавно није политика, него мистика. Зато се он не може решавати причом о „људским правима“ и „демократији“. Кад су Срби у питању, код Хрвата никад неће бити ни „људских права“, ни „демократије“. У свом односу према папином „предзиђу“, ми још увек ништа нисмо схватили: ни одакле нам прети опасност, нити да су наши сународници, који су пали од усташког ножа, неприкосновени темељ србске заједнице. Зато овај преглед Видовићеве историософске мисли о србско–хрватском спору завршавамо његовом опоменом:

„Панонски, Подунавски завет... преселио се с Косова на Запад још онда кад су мошти Светог Лазара пренете у Срем. А мошти Светог Саве спаљене су у Београду, јер се борба Завета већ тада (1594) пренела са Југа на Север и апад. Већ тада је то нама била велика опомена – а ми то 1989. нисмо схватили.

Ништа нисмо постигли враћањем моштију у Раваницу моравску. Као ни Газиместан–популизмом1989...

Нисмо схватили велику промену из 1689: да је Завет потражио упориште на северу, да нам опасност прети од Хрвата (не као католика, него као „папежника“), слугу империјалне ватиканске идеологије која негира Светог Саву, Завет и нацију. (Хрвати су искористили ватиканску и (империјалну) идеологију за негирање српске нације и за нацистичку афирмацију своје нације.)/.../

...Осветити (пострадале Србе) значи: да невине жртве сународнике сматраш светињом, јер је светиња национална заједница (као у Шиптара, донедавно племенска), те је кажњавање злочина освета, по Божјој правди, чиме се доказује да Србију сматраш небеском, да си спремна за поистовећење стом Србијом и стим жртвама, као што је Христос осветио своје претке (од Адама и Авраама, Исака, Јакова, преко Јесеја, Давида, до свог 42–ог колена) – осветио их својом смрћу и зато васкрснуо, а Сатану (који је био обесветио Божију заједницу) бацио у Ад.

Освета и битка је духовна, победа вере, обнова (Васкрс) нације као заветне заједнице!

Не можеш осветити претке и сународнике без своје спремности зажртву која је спремност на ризик! А то не мора бити смрт, него је довољно одрицање и брига (Хајдегерова Befindlichkeit, Sorge), али као аутентичност идентитета–бића у његовој тежњи трансценденцији (у нас као брига за Завет)!“

Мудрац србски, др Жарко Видовић опомиње нас, већ деценијама. Брине и пати због нас - већ деценијама. Али, као и сваки прави Србин, маргинализован је, а његова мисао прећутана. Зато нам и јесте овако, у доба кад се наша историја примиче свом крају...

Извор: Владимир Димитријевић, „Евроунијаћење – Православље и папизам на крају историје“, ЛИО Горњи Милановац, 2008.

Приређивач: „Борба за веру“

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 25 април 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.