ЕФИКАСНИЈЕ ОД УНИЈАЋЕЊА

Готово сви медији у Србији игорисали су информацију агенције Срна да је Епископ далматински Фотије, средином фебруара ове године упозорио јавност да је на подручју Сплита, Задра и Шибеника у току процес алармантних размера, претапања Срба православаца у католике и Хрвате. Подаци говоре да готово сваког дана стижу информације да Срби новорођену децу крсте у Католичкој цркви те да и одрасли православци примају католичке сакраменте. Српска православна црква (СПЦ) на овом простору има прецизне податке колико се Срба (Српкиња) последњих десетак година обратило матичној цркви и затражило испис из СПЦ, уз образложење да се жени или удаје за партнера католика, али нема податке колико се Срба атеиста почело да изјашњава као Хрвати. Према најстрожим проценама тај број је застрашујуће велики.

НЕПОКОЛЕБЉИВ СТАВ

Шта све ово значи? Неколицина људи из Хрватске, са којима повремено или стално комуницирам, непоколебљиви су у ставу да је данас у Хрватској или тешко или немогуће изјашњавати се и живети као Србин. Осим ако ниси Милорад Пуповац. Ту издвајају подручје Вуковара и околине што, наравно, има своје објашњење и не мења горњу тврдњу. Држава Хрватска је по окончању „домовинског рата" а у намери да српско питање реши до последњег Србина, активирала нови механизам односа према Србима и сада цео тај народ обележава термином „агресора који мора да испашта" односно, Србе представља као злочинце а таквима је, наравно, намењена позиција другоразредних грађана.

Српска деца у Хрватској, посебно у регионима Далмације са Загором, у Лици, Банији, на простору славонскопожешке котлине и Осијека, доживљавају велике неугодности у школама, што њих и њихове родитеље доводи пред језиву дилему: или напустити школу и Хрватску или променити веру и нацију. Исто је са запошљавањем, са заступљеношћу Срба у државним предузећима и локалној самоуправи, да не спомињем полицију и војску.

Српска православна црква нема податке о томе колико се Срба атеиста изјашњава као Хрвати

Колико је то за Србе опасно и погубно, а за хрватску државу корисно (са њиховог становишта) говоре и подаци до којих се долази чак и летимичним прегледом, на пример, изборних листа за локалне или парламентарне изборе. Тако на простору Нашица и Пожеге можете наћи кандидате различитих странака који се сви од реда изја-шњавају као Хрвати, а зову се овако: Ђуро Жигић, Небојша Илић, Недељко Ненадић, Милан Митровић, Радослав Токић, Никола Живановић, Маринко Обрадовић, Мирко Бошковић, Доброслав Вујасиновић...

ЕКСТРЕМНЕ СТРАНКЕ

Хрватска странка права, води је Анто Ђапић, доскора је у својим службеним просторијама држала слике Анте Павелића, никада се службено није одрекла усташке идеологије (на којој је и утемељена) а многи њени локални функционери, по писању хрватских медија, у приватним кућама држе портрете усташких ратних злочинаца, на челу са Рафаелом Вобаном, Јуром Францетићем, Максом Лубурићем... Носилац листе те и такве Странке права на једном од прошлих избора у Осијеку била је извесна Радојка Домазет. У Бенковцу листу праваша предводи Миодраг Дукић. Наравно, и Радојка и Миодраг изјашњавају се као Хрвати.

У Шибенику пак Хрватски блок (једна од екстремних хрватских странака) предводе: Сања Вукичевић, Бора Манојловић и Роса Стошић. Треба ли рећи да су сви они у рубрици националност написали Хрват, односно Хрватица.

У сплитској парохији СПЦ има регистрованих 514 православних породица. Процене кажу да је тај број бар десет пута већи и да се управо ови који су оставили СПЦ или су атеисти великом брзином претапају у Хрвате. Нико на све ово неће рећи да су Срби у Хрватској изложени насилној асимилацији али нико, такође, и не покушава да оспори тврдњу да данас у Хрватској ни један Србин (ако није Милорад Пуповац) не живи животом достојним човека, живот који подразумева безбедност, поштовање, уважавање, верску и националну толеранцију... Хрватска је, рекох, применила систем који је делотворнији од унијаћења и који ће, ту нема никакве дилеме, за највише 25 година, Србе у Хрватској свести на број од неколико хиљада. Ако се не догоди нешто крупно и значајно што тај процес може да заустави. Наде у тако нешто врло су мршаве. Посебно са Пуповцем као вођом Срба у Хрватској.

БОЛНО ЋУТАЊЕ

Пре отприлике 180 го-дина баш на подручју које данас спомиње епископ СПЦ Фотије, на врхунцу је био процес унијаћења тамошњих Срба, превођење Срба православаца у Србе унијате, а потом у Хрвате. Унијатство је служење верског обреда по тзв. грко-католичкој традицији и прихватање папе као верског поглавара.

Центар унијаћења Срба био је на простору данашње општине Дрниш а кулминирао је случајем када су двојица свештеника СПЦ, Петар Кричка из села Кричке и Марко Бусовић, из Баљака, због развратног живота позвани на одговорност код тадашњег владике далматинског Јосифа Рајачића. Да би избегли казне обојица напуштају СПЦ и приклањају се унијатској цркви. Из тог времена и данас у селима Кричке и Баљци стоје унијатске цркве, народ из зове „роге", од којих је она у Баљцима запуштена и урушена. Из Сплита и Загреба има наговештаја да већ ове године почиње њена обнова.

Судећи по свему наведеном, за тим нема никакве потребе; унијаћење је у Хрватској давно превазиђен процес. Неупоредиво је ефикасније ово што се сада догађа. И о чему сви ћуте. Посебно је болно и упитно српско ћутање, и оно у Загребу и ово у Београду. За оне који не знају; Србија има амбасадора у Хрватској. Зове се Радивој Цветићанин.     

„ПЕЧАТ“ бр. 52, 27. фебруар 2009.