"Ове године је притисак у медијима да се одржи парада истополно опредељених у Београду нешто мање осетан..." али "притисак да се остваре права истополно опредељених људи парадирањем у центру Београда ипак указује..." - чита се на почетку текста Канцеларије Светог Архијерејског Синода за међуцрквене односе СПЦ који је ових дана освануо на неколико интернет страница.

Такозвана "парада" прошла је заиста ове године са мање медијске пажње него пре, али је прошла. Част је овом народу већ одузета, па као да сада и нема више сврхе или енергије да се и даље супротстављамо.

"Стиче се утисак", - да се послужимо одмереним речником из текста, - да је и Патријаршија, видевши да је јавно мнење флегматично, решила да 2015. године јевтиније прође у незамерању власти. Уместо са највише јерархијске инстанце, службени глас Цркве против "параде" свео се на једног јереја и његову млаку осуду. Свакако ово није било који јереј, већ учени, талентовани беседник, при Канцеларији Светог Архијерејског Синода за међуцрквене односе СПЦ. Али формално гледано, у поређењу са претходним годинама, разлика је упадљива.

Позабавимо се, међутим, овде само једним аспектом језика и писма овог умереног написа којем као да је циљ да се огради, а при том што мање супротстави Синод наметању "параде" и диктатури изопачене мањине над здравом већином.

У овом тексту уваженог јереја Владимира Вранића, пренетом на сајту Митрополије Црногорско-приморске и блогу Светигоре са званичног сајта СПЦ*, срећу се неки појмови које он, као и већина нас, прихвата из медија и на њима развија своја размишљања.

Али да би неко расуђивање заиста било наше, потребно је баратати појмовима са познатим (пречишћеним) значењем. Другим речима, знати о чему се говори, и чиме се говори.

Медијски говор је метеж. Он је, стоји још од Маклуана, феномен по себи, дискурс sui generis. Језик медија у великој мери одражава и његову суштину, и употребну сврху. Ова суштина далеко надилази голу информативну улогу, како се медиј публици најчешће представља. Медији по правилу испуњавају своју сврху у формирању и усмеравању сасвим одређеног јавног "мнења". Они остварују нечије интересе, без обзира да ли се ради о директивама партијских комесара, одлукама ЦК, кампањама мултинационалних компанија које креирају нове "потребе" становништва пред пласман своје робе на тржиште, или "спонтаном" речнику политичке коректности. Дириговање иде преко мање или више скривених власника медијских кућа, полуга још боље скривених геополитичких босова.

Користећи појмове који су нам неприметно подметнути, а недовољно јасни, улазимо у мисаони круг оних који нам их намећу да би нама лакше манипулисали.

Отац Владимир прати медије. Он је као конзумент (као и сви ми) рањив. Он, као и већина нас, здраво-за-готово прихвата појмовник који нам се неупадљиво намеће. Тиме нехотице прихватамо и постулате на којима онда "наше размишљање" и није толико наше колико нам се чини. Варирајући изведено на задату тему, секундарне ствари, учвршћујемо примарно. Тако оснажујемо упаковане поруке које нам се медијима сублиминално намећу, а да их нисмо ни свесни. И не знајући, развијамо парадокс новог доба: убеђени да упражњавамо слободу, ми учествујемо у њеном постепеном укидању.

Ево само неколико примера.

"ИЗБЕГЛИЦЕ" - Људи који у последњих годину дана масовно али тиме не мање илегално упадају у европске земље и насељавају их из муслиманских афро-азијских земаља. Избеглице? Нису ни мигранти, најчешће ни формално тражиоци азила, а најмање од свега су избеглице.  Њих можемо назвати избеглицама као што бисмо човека који је силовао жену могли назвати њеним младожењом. Он нема намеру да је ожени, то што је урадио са женидбом нема никакве везе и његови планови су сасвим другачији. Али нама је лакше да га унапредимо у овај статус јер нам се његов акт по нас онда чини мање страшним. Наравно, ово овако функционише у својеврсној колективној психопатији, у одсуству наше жеље, у страху или немоћи да преступника спречимо, или санкционишемо како заслужује по његовом делу: као грубог прекршиоца закона.

Велики бројеви испред починитеља додају драматику по оне чији су закони прекршени. Међутим, колективна психопатија има своју, обрнуту логику: већ одавно у психологији познат феномен "идентификације са агресором".  Уместо да нас велики бројеви прену и уплаше, ми им доделимо безазлено име и окрећено главу.

Ако је некоме неконтролисана илегална имиграција дошла главе, онда је то Србима. Србији су као крајњи ефекат оваквог вишедеценијског усељавања откинути Косово, Метохија, Биничка Морава, Ибарски Колашин и део Рашке, а испровоцирано бомбардовање уништило хиљаде живота и значајни део ресурса. Па ипак, упркос оваквој трауми, ми у најновијим кретањима и поред све њихове драматике и масовности не препознајемо исти, само веома убрзани образац. Уместо тога, великодушно отварамо границе и проглашавамо непознате људе избеглицама. А да и не знамо о коме је реч. И да они сами то нису ни тражили.

Статус избеглице додељује земља домаћин. Пријављени и документовани захтева за азил сравњује се са међународним конвенцијама, међународним и домаћим законодавством и познатим безбедносним чињеницама из земље и области порекла азиланта. Тек ако прође све ове строге критеријуме, и докаже да није раније или другде тражио азил, или путовао кроз земљу у којој је то могао да учини а није, да нема криминалну прошлост и не угрожава безбедност земље, подносилац захтева може добити статус "избеглице" и по том основу привремени или трајни легални боравак у земљи.

Повући просто црту преко свега овог, одустати и директно прогласити ове људе избеглицама, значи укинути позитивно законодавство за огромну групу илегалних прелазника границе. Групу за коју уопште не знамо шта је окупља и држи, осим да су у питању исламити из разних земаља Африке и Азије.

"ИСТОПОЛНО ОПРЕДЕЉЕЊЕ" - Ова кованица је не само гротескни еуфемизам, већ и убојито оружје. Пројектил који крије у себи низ слојевитих експлозивних пуњења. Ако прихватимо да педерастију зовемо "опредељењем", већ смо одсекли грану на којој седимо. Одједном се обресмо на плану политике. Бити против нечијег "опредељења", нарочито ако је у питању "мањина", по краткој линији води до врло лепљиве етикете противника слободе и демократије. А ако питање јавног наметања бесрамне изопачености сместимо у безазлено звучећи оквир дилеме "разнополно-истополно", прихватили смо терен политизовања нечег што са политиком па дакле ни демократијом нема никакве везе. Давање статуса политичке мањине шачици перверзњака који се не стиде ни у подне на главној улици главног града, једна је од превара овог доба. Зашто бисмо прихватали језик преваре?

Сличне, наметнуте синтагме су и "парада", "људска права" (па још "основна"!), "теоретски, ...", "страни експерти", "квалитет живота" (па још његово "суштинско" побољшање!), "потребно је - неопходно - треба - мора" (атавизми из доба лењинизма - самоуправног социјализма).

А шта је: "Србија свесрдно прихвата избеглице", "добра воља од стране европских пријатеља" (где је ту добро, где је ту воља и где су ту пријатељи?), "лично мислим" (чим свештеник "лично мисли" он не одражава учење Цркве ни општенародни интерес), "држава мора да гарантује људска права свих грађана", "Црква не жели да одбацује грешнике" (али мора, стицајем околности?!), "Унија нам бодљикавом жицом ограђује границе са Европом" (јесмо ли се до те мере поистоветили са исламским цунамијем из Азије?)... ?

Ево, дакле, сада се у једначину уводе нове непознате. Комбинације сугерисаних појмова. Ситуација се тиме додатно компликује. Лед постаје најклизавији кад смо скроз у игри оних који је намећу, као у реченици "одржавање параде истополно опредељене мањине као предуслов за остваривање основних људских права" или "од животног стандарда и квалитета живота већине зависи опстанак народа" (ради јасноће и суштине изоставили смо неколико речи). У том тренутку, објавивши такву реченицу, већ смо прогутали целу трокраку удицу. Више нема њеног вађења без кидања меса.

На овом месту смо ограничени простором и поводом да се одредимо о свим побројаним синтагмама, од којих је у доброј мери састављен текст јереја Вранића. Наравно, далеко од тога да је овај млади свештеник одговоран за наносе које наплављују ти појмови: они су лансирани негде другде, тамо где је студирао и рукополаган, а сви их мање или више употребљавамо. Није нам намера да њега прикажемо као неког виновника. За то су одговорни политичари, новинари и школство (тим редом). Скрећемо пажњу, ипак, да се реч духовника, па макар он био "само" јереј или ђакон, у јавном иступању другачије процењује и важе од других. Његову реч или оснажује јеванђеље, или је самопорицајућа; она је увек "У име Бога...", или по свету заједницу контрапродуктивна. Православна беседа је пречишћена и језгровита, отворена али резервисана према помодним трендовима, опрезна према духу времена, увек вођена Истином, сведена на оптику и искуство Цркве. За време литургијске беседе свештеник држи испред себе крст: надахњује га, подсећа да њиме не само да освећује и закрштава, већ и не заборавља у име Кога говори, и каквом страшном, безусловном жртвом за сва времена купљено беше наше спасење и плаћена добра вест.

Говорили смо додуше о писаној речи. Погледајмо списе светог владике Николаја Велимировића:  наш највећи духовни ум после Светог Саве, доктор философије и теологије на престижним европским универзитетима, свео је своје изражавање на најосновнији народни језик. И никад се није одмакао подаље од јеванђељске Речи и говора.

Зашто је ово Цркви потребно и данас, као и пре седамдесет, или двеста или пре хиљаду шесто година?

Како се кроз њену одору кришом не би провукле темпирано-детонирајуће поруке против ње саме. Или она била искоришћена за туђе пропагирање. Западна "црква" је добар пример. Концили су одбацивали древно предање и поводили се за временом, уподобљавали ванцрквеном. Да изгубе благодат.

Живимо у доба социјалног инжењеринга којем је и сама планета тесна. Речи служе као десантни чамци и беспилотне летилице. Оне ће саме, без војника и без губитака по противничку страну, извршити инвазију и подрити систем изнутра.

Свака права и најважније борба почиње на духовном плану, којем су речи основно оружје и муниција. Прихватајући туђи појмовник као основу за своје мишљење, прихватамо и туђ систем вредности који иде скупа са њим. Губећи део себе, не стичемо међутим тај туђи, "лепши", светлуцави идентитет, како би можда многи међу нама желели. Имитацијом туђих живота, било то опонашањем реклама, јурњавом за статусним симболима или толерантном, ученом расправом о "људским правима истополно опредељених" - (овим последњим још и највише!) - одустајемо од себе. Претварамо се у празне љуске, пластичне имитације већ деградираних полу-личности које на нас гледају са висине. Постајемо људи не другог или трећег, већ последњег реда и ранга.

Држећи се свог језика и надграђујући га сопственим искуством, расуђујући о свом и туђем појмовном благу, остајемо привилеговани, равноправни, своји, непобедиви пред тетрапак најездом вербалне идеологије са било које стране.

____________________________

*http://www.spc.rs/sr/da_li_parada_istopolno_opredeljenih_zaista_ima_smisla

*https://radiosvetigora.wordpress.com/2015/09/23/јереј-владимир-вранић-да-ли-парада-ист/

*http://www.mitropolija.com/jerej-vladimir-vranic-da-li-parada-istopolno-opredeljenih-zaista-ima-smisla/