Чланак је посвећен духовној проблематици савременог света.  Одређени догађаји у историји Европе средине ХХ в.– почетка ХХI в., повезани са деловањем духовних лидера хришћанства, разматрају се узевши у обзир формирање Новог светског поредка. Постао је очигледан факт, да се религија налази под строгом пажњом политолога. Истовремено пратимо ширење сфере социјално-друштвеног живота заједнице, у чије деловање се укључују религиозни лидери, конкретно Римски понтифик. Посебно се разматра функција Ватикана не само као цркве, већ и као  национално-државне институције. 

Кључне речи: Ватикан, религија, духовност, Православна вера, социјум, екуменизам

У историји Европе друге половине ХХ в. посебан догађај било је одржавање Другог Ватиканског сабора (1962-1965). «Показавши гибку прилагодљивост овоме свету, он је изменио саму суштину хришћанског учења, придавши му екуменистички правац» [21]. Сабор је утврдио екуменизам за своју генералну линију. Формулисана је лична екуменска концепција, алтернативна протестантској. То је дозволило да се започне дијалог са другим религијама, уз очување неприкосновености предпоставке о власти понтифика [21].

Даље се појављује концепција сједињивости вере у Христа са признањем «делимичне истинитости» нехришћанских религија. «Иван Павле II у својој књизи "Преступити праг надања" писао је, да се у предању Католичке цркве од давнине укоренила представа "о такозваним semina Verbi (семенима Слова). Та семена постоје у свим религијама". На тај начин, неоспорност папске власти гарантује Католичкој цркви очување њеног идентитета, чак и у случају њеног растварања у "делимичним истинама" других култура, истина тада ће то већ бити заиста свесветска црква Римског понтифика» [21].

У случају са јудаизмом дијалог је означавао фактички једностране уступке од стране католицизма. А међухришћанско зближавање Ватикан је осмислио «у складу са одлукама сабора, као процес уласка свих осталих цркви у окриље Католичке цркве» [21].

За време спровођења сабора Римски понтифик постаје Павле VI (1963-1978), са којим је активно сарађивао Константинопољски патријарх Атинагора, познат по својим проекуменским и прокатоличким погледима. Управо на њега и његове наследнике «Ватикан ће полагати наде у тежњи да постигне реформу Православних цркви на Истоку и њихово признавање примата Римског понтифика» [21].

«О Атинагори се документовано зна, да је био масон 33 степена» [2] .

Још 1949 г. (после ступања  на катедру)  патријарх Атинагора шаље америчког архиепископа Јакова са циљем да усмено посведочи своје поштовање папи Ивану XXIII, назвавши га «другим Предтечом» [15.С.23].

«1964 г. у Јерусалиму је одржан први сусрет поглавара Рима и Цариграда за протеклих 526 година (ако не рачунамо сусрет патријарха Јосифа II и папе Евгенија IV у Ферари 1438 г.), у току ког је патријарх Атинагора прочитао заједно са Павлом VI молитву "Оче наш" и разменио са њим пољубац мира» [21]. 7 децембра 1965 г. истовремено у Риму и Фанару одржана је церемонија подписивања укидања анатеме из 1054 г. (подсетимо да је 1054 г. папа Лав IX прочитао анатему православнима; са своје стране Константинопољски патријарх Михаил I (Керулариј) и његов Св. Синод прочитали су анатему папистима). Римо-католичка црква била је проглашена «сестринском» (појам "Цркве-сестре" увео је Павле VI) [21] .

Неканоничност и незаконитост тог акта била је очигледна, о томе су говорили истакнути богослови, канонисти и јерарси. Они су упозоравали, да је скидање анатема из 1054 г. могуће тек после одустајања Рима од својих заблуда и само на Васељенском Православном Сабору. Ти обавезни услови нису били испуњени.

1967 г. одржан је нови сусрет папе са патријархом у Истамбулу, са узајамним признавањем, а 26 октобра 1967 г. папа Павле VI и патријарх Атинагора сусрели су се још једном – у Риму.

Наставивши Источну политику коју је започео Иван XXIII, Павле VI остварује контакте са руководиоцима источноевропских држава и СССР.  1967 г. он позива у Ватикан В.П. Подгорног, А.А. Громика, маршала Ј.Б. Тита, Ј. Кадара и Е. Герека [21] .

Између Римског понтифика и политичке елите Италије настаје нови тип односа. Подсетимо на «измене, које су се дотакле сакривеног нивоа управљања Св. Престолом, и коју су постале одраз новог карактера односа између црквених јерарараха и италијанске политичке елите. Реч је о тесном савезу, који је био установљен између Павла VI и представника утицајних масонских кругова са циљем да се у држави не допусти јачање левих снага и на првом месту комуниста» [21]. Главну улогу у склапању тог савеза играле су специјалне службе Ватикана Свештена Алијанса (СА) и Sodalitium Pianum (SP).

У периоду од 1968-1971 г. SP је спровео активно истраживање, сакупивши обимни материјал, што је склопило потпуну слику свих веза масона у разним одељењима Ватикана. По резултатима истраживања «Павле VI лично је замолио руководиоца контраобавештајне службе да обустави истрагу тог предмета и наредио је да се материјали сместе у Тајни архив. Од тада, како пише истраживач Фратини, нико се није занимао потрагом за масонима у оквиру зидина Ватикана» [21].   

На чело СА био је постављен свештеник Паскуале Маки, који је постао лични секретар и лице од поверења папе. Он је установио активно узајамно деловање обавештајних органа са масонима. «Најутицајнији међу њима био је банкар Микеле Синдона, ког је папа одредио за свог саветника по финансијским питањима, а затим га је поставио на чело Института за религију (ИЗР), кога називају Банком Ватикана» [21].  ИЗР  припада низу најтајнијих папских служби.

После смрти Павла VI (1978) нови понтифик Иван Павле I почео је истрагу деловања ИЗР, желећи да реформише финансијске структуре Ватикана. «До 23 септембра 1978 г. он је поседовао скоро све материјале везане за истрагу по предмету Банке Ватикана, сакупљене од стране Свештене Алијансе, међу којима је био и извештај "ИЗР - Банка Ватикана: стање предмета, ток предмета", припадајући категоријама "Строго поверљиво" и "понтификална тајна"» [21]. У ноћи између 28 и 29 септембра 1978 г. папа Иван Павле I је преминуо при чудним околностима. У медицинској експертизи говорило се о «природној смрти од инфаркта», али је остало много нејасних питања, везаних за околности његове смрти [21].  Џ. Колеман пише, да је Иван Павле I био убијен тихо, посредством масона у ватиканској јерархији [8.С.133].

За новог папу био је изабран кардинал Карол Војтила, узевши име Иван Павле II (1978-2005).  «Међутим "мозак и срце" католицизма, који почиње да одређује нову политику Ватикана и деловање цркве у целини, постаје "Опус Деи", заменивши Ред језуита, који је у току четири века играо кључну улогу у обезбеђивању контроле над свешћу елита»  [21].

Ред је одиграо важну улогу у доласку Војтиле на власт. Главна фигура у томе «постао је кардинал Кениг, архиепископ Бечки, близак реду "Опус Деи" и повезан са "Великом националном ложом Аустрије". Захваљујући односима дубоког поверења између понтифика и "Опус Деи" последњи се претворио у привилеговани, елитни одред папе. Аналитичари га називају неофицијелним центром ватиканске специјалне службе»  [21].

Посебно се треба присетити околности доласка на власт папе Ивана Павла II. О. Четверикова пише: «Шпански свештеник Лопес Саес сматра, да се питање доласка Војтиле на власт решавало 70-их година у Белој Кући и у бизнис-круговима САД, и да су управо Бжезински, тесно повезан са Дзивичем, и кардинал Филаделфиј Курољ (такође пољак) увели будућег папу у круг људи, блиских власти у Вашингтону» [21].

Како је постало познато, активну улогу у сарадњи са Ватиканом играла су високопостављена лица: директор ЦИА Вилијем Кејси (бивши руководилац изборне кампање Р. Регана), његов заменик Верној Волтер, државни секретар Александер Хејг, саветник за националну безбедност Ричард Ален. Сви они су католици и (осим Алена) витезови Малтешког реда [21].  

Ватикан постепено постаје авангарда екуменизма и савезник масона у  изградњи Новог светског поредка. «1983 г. Иван Павле II потпуно је укинуо забрану католицима да ступају у масонске ложе и сам је ушао у једну од италијанских масонских ложа» [2]. Познат је скандални случај, када је «у октобру 1983 г. италијански часопис "Oggi" одштампао у једном од својих бројева фотографију, на којој папа Иван Павле II присуствује масонском банкету: он се налази у "братском ланцу" са скрштеним рукама, који чине гости-масони около банкетног стола. Тај број часописа умало је био конфискован»  [21].

Спољнополитичка делатност Ивана Павла II била је испуњена сусретима на највишем нивоу. Тако је, например, 1980 г. одржан историјски сусрет: у Ватикан је у државну посету допутовала енглеска краљица Елизабета II (она је поглавар Англиканске цркве). Треба нагласити, да су «много векова британски монарси и римски понтифици били непомирљиви непријатељи»[5].   

Почиње нова ера односа између Римског понтифика и САД:  «7 јуна 1982 г. у Ватикану одржан је први сусрет између Ивана Павла II и Р. Регана, чији резултат је било склапање договора о спровођењу заједничке тајне кампање у Пољској са циљем рушења "комунистичке империје"» [21]. Тај договор, добивши назив «свештеног савеза», објавио је новинар Карл Бернштајн у часопису "Тајм". Обелодањивање тог договора «имало је за циљ да покаже свим католицима, да је Ватикан на страни новог светског поредка, и да им предложи да следе за понтификом» [21]. У току осам година Ватикан и Вашингтон водили су заједничку «битку за Пољску», која се овенчала успехом: «У априлу 1989 године Лех Валенса и представници пољске владе подписали су Договор о политичким и економским реформама, а у мају Пољска католичка црква добија статус, који нема аналога у другим источноевропским државама: њој се враћа имовина, конфискована 50-их година и дозвољава јој се да оснива сопствене образовне инситуције» [21].

Утицај Ватикана није изостао ни приликом догађаја у Мађарској и Југославији, «где је његов задатак био остваривање независности Словеније и Хрватске као "католичког бастиона" на источном крилу ЕУ» [21]. Користећи искуство Другог светског рата, Ватикан је дејствовао у тесној вези са Немачком, која је одиграла кључну улогу у дезинтеграцији Југославије.

«У априлу 1991 г. Иван Павле II одржао је говор, у ком је изјавио о неопходности политичких промена у Југославији, нагласивши културне, историјске, религиозне и лингвистичке разлике њених народа» [21]. За време  војних дејстава у Босни и Херцеговини (Босански рат 1992-1995), папа је у потпуности подржао антисрпске акције западних држава. Конкретно, 12 августа 1993 г. у Денверу (држава Колорадо) Иван Павле II рекао је Билу Клинтону: «Ви сте дужни да бомбардујете србе!» [20].    

Од 1991 г. на Косову и Метохији утврђује се исламски екстремизам, а такође почиње да се испољава утицај албанске наркомафије. 1992 г. околности на Косову почињу да се компликују. Албанци формирају одреде Косовске ослободилачке армије, која започиње терористички рат. Запад је у том конфликту стао на страну албанских сепаратиста [9]. «За време косовског конфликта Св. Престол подржао је албанске сепаратисте на Косову, а 1998 г. био је један од првих светских лидера који су тражили спровођење енергичних акција против Србије» [21].

За време рата против Православља у Југославији одржан је још један у низу светских екуменистичких састанака: «Од 28 августа до 5 септембра 1993 г. у Чикагу под називом "Други парламент светских религија" одржано је заседање највећег у историји "Савета религиозних поглавара". Први је одржан 1893 г.» [15.С.75].  У закључном документу парламента религија предложена је идеја саздавања нове «глобалне етике» (Global Ethic), нових моралних критеријума, који не треба да буду апсолутизовани од стране ниједне од постојећих религија [15.С.75].   

Од 24 марта до 10 јуна 1999 г. трајала је агресија НАТО против православне Југославије. Главни разлог почетка рата био је тај, што је СРЈ била једина држава Источне Европе, која одбија да ступи у НАТО и остаје стратешки савезник Русије [19]. Истовремено то је била генерална проба «рата цивилизације», којим светска закулиса има намеру да међусобно сукобљава муслимане и хришћане у целом свету ради њиховог узајамног слабљења [10]. До априла 2000 г. на територији Косова и Метохије постављено је 41.000 војника снага КФОР. Без обзира на то, «годину дана после прекида агресије НАТО у крају убијено је више од 1000 људи, протерано више од 200 хиљада срба и црногораца и 150 хиљада припадника других етничких група становништва, спаљено је или оштећено око 100 храмова и манастира»[3]. 2000 г. Иван Павле II за јасне «заслуге» награђен је највишом наградом САД — Златном медаљом Конгреса. Зато је «утврђивање власти папског престола политичким методама одабрана стратегија, која је постала католичка традиција, а не "болест"»[14].

Долази до измене карактера односа према СССР и Русији. «1988 г. Горбачеву је у Москви преко државног секретара Ватикана кардинала Агостина Казароли била предата посланица од Ивана Павла II, услед чега је 1 децембра 1989 г. одржан сусрет између Горбачова и папе у Ватикану, у току ког су они 70 минута беседили очи у очи у личној библиотеци понтифика. По завершетку беседе совјетска делегација одпутовала је на Малту ради сусрета са Џ. Бушом - старијим» [21]. 15 марта 1990 г. између Ватикана и СССР установљени су официјелни односи, који имају дипломатски статус. А у априлу 1991 г. подписан је официјелни документ о обнављању структура католичке цркве у Русији, Белорусији и Казахстану.  Све то је допринело активизацији делатности католика у Совјетском Савезу: «На првом месту се легализује деловање унијата, којима су дате значајне повољности на штету Руске православне цркве» [21]. У Западној Украјини почињу организоване акције унијата против православних: прогони и отимање њихових храмова, праћени батинањима и исмевањем над свештеницима и мирјанима. Услед тога на Галичини су уништене три православне епархије - Тернопољска, Ивано-Франковска и Лвовска [21]. У Русији 1992 г. официјелно почиње да делује друштво језуита, које је отворило своје филијале у Новосибирску, Калињинграду, Санкт-Петербургу и Москви.

После Другог Ватиканског сабора Ватикан почиње да спроводи «лукаву» екуменистичку политику према другим религијама. Почевши од 1971 г. на нивоу представника две конфесије (јудеја и римо-католика) сваке године спроводе се сусрети Међународног комитета за односе између Католичке цркве и Међународног јудејског комитета за међурелигиозне консултације [21]. Новотарије се настављају: 1985 г. објављен је официјелни документ Св. Престола «Запажања поводом правилног представљања јудеја и јудаизма у учењу и катехизису Католичке цркве», који детаљније појашњава ставове ранијих докумената по том питању [21].  «Иван Павле II био је први римски папа, који је посетио велику римску синагогу и у њој присуствовао молитви» [15.С.68].

За време Ивана Павла II започео је и дијалог са муслиманима, који протиче у две сфере: теоретској (доктриналној) и практичној. «Неке области класичног богословља се реконструишу, Свето Писмо се исчитава по новом, допушта се тумачење традиција једне културе у светлу традиција друге, што се приказује као "такмичење" хришћанства и ислама, и што треба да доведе до бољег разумевања две традиције. Али то "такмичење" није у корист хришћанства» [21].  

Иван Павле II, наступајући пред муслиманима, отворео је изјавио, да хришћани и муслимани имају истог Бога. У току посете Индији 1986 г. телевизијске камере су забележиле моменат, када је папа примио на главу знак «тилак» од хиндуистичке врачаре (жречице) [15.С.68].   

Константинопољски патријархат такође бива увучен у екуменски програм Ватикана. Патријарх Вартоломеј (1991) активно участвује у светској друштвеној делатности: наступио је у Европарламенту, на међународном «Прашком форуму 2000», награђен је Златном медаљом Конгреса САД и премијом ОУН «Борац за очување Планете Земље». «А што се тиче његових тесних односа са америчким руководством, треба нагласити, да је 1998 године у САД донесен закон о заштити Константинопољског патријархата, који је установио чврсту подршку наступајућих америчких и натовских операција у православним државама (Грузија и Украјина) и "цветних (меких) револуција" које су спроведене у тим земљама»  [21].  

Анализирајући догађаје ХХ в., треба приметити, да је прп. Јустин (Поповић) (+1979) дефинисао католицизам као један од елемената «духа времена». Он пише, да дух времена «садржи у себи све противуречности савременог живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам» [6]. По речима преподобног Јустина «Други Ватикански сабор је препород свих форми европског хуманизма» [7]. Он даје дефиницију екуменизма: «Екуменизам је заједнички назив за све видове псеудохришћанства и све псеудоцркве Западне Европе. У њему је суштина свих врста хуманизма са папизмом на челу» [7].     

Почетак XXI в. означен је активизацијом екуменистичке делатности не само у Европи, већ и у целом свету. 29 јуна 2004 г. спроведена је официјелна посета Ватикана од стране Константинопољског патријарха Вартоломеја I [5]. У току своје следеће посете Ватикану октобра 2008 г. он се молио заједно са папом Бенедиктом XVI у Сикстинској капели за време међуконфесионалног сусрета, сазваног ради борбе са фундаментализмом и за религиозну трпељивост.  Екуменизам «накупља» ауторитет на међународној арени: «20 октобра 2010 године Генерална Асамблеја ОУН на предлог краља Јордана Абдале II прогласила је прву недељу фебруара сваке године Светском недељом хармоничних међуконфесионалних односа (World Interfaith Harmony Week)» [17].

Уочи посете папе Римског Франциска Турској, одржане 28-30 новембра 2014 године, за време које је на Фанару одржан сусрет поглавара Католичке Цркве и Патријарха Константинопољског Вартоломеја, «у Грчкој је обнародована петиција, која је подвргла оштрој критици недавне изјаве Поглавара Константинопољске Православне Цркве» [4]. Са Свете Горе Атон упућено је писмо Константинопољском Патриарху поводом зближавања са Римским папом. У том писму «Свештени Кинот Свете Горе позива на прекид богословског дијалога са римокатолицима, који су упорни у својој јереси. Такав дијалог води само ка «смућивању међу вернима» и не даје никакве друге резултате» [16]. У закључном делу свог писма «представници свих атонских манастира» са «жаљењем и немиром» констатују, да се «у случају наставка зближавања са латинима могу поновити догађаји од пре 50 година, када су атонски манастири прекинули да помињу Константинопољског Патријарха Атинагору, који је скинуо анатеме са паписта» [16].

Посебно се треба задржати на духовно-политичкој ситуацији, која је настала у наше време у Украјини. Основу духовних немира представља деловање Михаила Антоновича Денисенка (касније - Филарета). Раније он је био Високопреосвећени Митрополит Кијевски и све Украјине (1990-1992) [13]. У новембру 1990 г. поместни сабор УПЦ доноси одлуку: «Обратити се Свјатјејшем Патријарху Московском и све Русије Алексеју и епископату РПЦ са молбом да се дарује аутокефалија УПЦ», тојест потпуна канонска самосталност [13]. Тему давања аутокефалије Украјинској православној цркви разматрао је Архијерејски сабор РПЦ у пролеће 1992 године (Филарет тада није присуствовао). У закључку сабор је предложио Филарету да добровољно напусти положај поглавара Украјинске православне цркве. Филарет се, обећавши да ће испунити тај услов, касније одрекао својих речи и учинио црквени раскол у Украјини.

25-26 јуна 1992 г. у Кијеву је одржан Сабор Обједињења. На том сабору након обједињавања делова представника УПЦ (Московског патријархата) и УАПЦ саздана је Украјинска православна црква Кијевског патријархата (УПЦ КП). 25 октобра 1995 г. Филарет бива изабран за Патријарха УПЦ КП, која се успиње на политичку арену Украјине и одмах се показује као реални агресор у односу на канонско Православље. 19 фебруара 1997 године Архијерејски сабор Руске Православне Цркве одлучио је Филарета од цркве.

Почетком XXI в. Ватикан започиње активно деловање у Украјини. У јуну 2001 г. папа Иван Павле II први пут је учинио такозвану «државну посету» на позив тадашњег председника Украјине Л. Кучме. У августу 2005 г. грко-католици су пренели центар свог патријархата у Кијев, а јануара 2008 г. између Националне радиокомпаније Украјине и Радио Ватикана подписан је договор, којим се повећава време емитовања католичких емисија на каналима радиокомпаније Украјине [21].  Исте те   2008 г. (у јулу месецу) Патријарх Вартоломеј посетио је Украјину без знања Руске Православне Цркве. У јеку немира на мајдану (2014), «испод жита», са благословом Папе Римског, на Криму је утврђен екзархат Украјинске грко-католичке цркве [11].

Своју пажњу Патријарх Вартоломеј је одједном обратио на ситуацију у Украјини. «Константинопољ је изјавио, да је спреман да помогне православним украјинцима да се обједине, и да чека да се са том молбом Патријарху Вартоломеју обрате представници цркви и председник Украјине – изјавио је поглавар УПЦ Канаде (у саставу Константинопољског Патријархата) митрополит Јуриј (Калишчук) за време дискусије, која се водила у Укринформ» [23]. Такође је било запажено, да међу православним верницима Украјине постоје различита расположења: проукрајинска и промосковска. Гибкост Цркве даје могућност да се задовоље потребе људи са разним погледима. Јерарх није појаснио, на коју Цркву је при том мислио [23].

Природна је следећа карактеристика стања у Украјини: «Нацизам, који демонстрира злокобне инферналне пројаве, чини саставни део савременог западног погледа на свет. Тиме се објашњава мртво ћутање западних политичара, правних организација, папе римског и осталих "миротвораца" према тим страшним војним преступима, који су учињени и који се чине пред нашим очима на југо-истоку Украјине» [22].

Активирани су односи између руководства Републике Белорусије и Римо-Католичке цркве. 14 марта 2015 г. државни секретар Ватикана Пјетро Паролин на прес-конференцији у Минску је саопштио, да су «белоруске власти позвале папу римског Франциска да посети Белорусију». По његовим речима, могући датуми такве посете биће одређени у будућности [1].

РПЦ учествује у раду Светског савета цркви од јула 1961 г., када је Архијерејски сабор у својој одлуци после извештаја митрополита Никодима (Ротова) одобрио ступање РПЦ МП у ту организацију. Бугарска православна црква и Грузинска Православна Црква су 1997—1998 године напустиле ССЦ [24].  По последњим податцима у саставу Светског савета цркви налазе се 349 евангелистичке, англиканске и православне цркве, које обједињују 560 милиона чланова у 110 земаља света [2].

Од маја 1980 г. периодично се спроводе сусрети Мешовите богословске православно-римо-католичке комисије за дијалог између поместних православних цркви и Римо-Католичке цркве [24].

Однос према екуменизму од стране Ватикана, ССЦ, Константинопољског патријарха и Поместних Православних Цркви нејасан је. Узевши у обзир посебност у односима духовних лидера хришћанства и социјалних институција, не треба заборавити поуку светог Николаја Српског: «Лажне теорије о Богу неизбежно повлаче за собом и лажне теорије научне, политическе, социјалне, брачне, породичне. Једна лаж рађа се од друге, једна се ослања на другу, једна позива другу у помоћ» [12.С.90-91].

Закључци:

1. После Другог Ватиканског сабора долази до активизације екуменистичког покрета са учешћем Константинопољске Патријаршије.

2. Очигледно је одступање Римо-католичке цркве од хришћанског вероучења – промена ради задовољавања јудаизма и ислама.

3. У садашње време Ватикан је уграђен у одређену конструкцију глобалног система управљања и испуњава задатак који му је постављен.

4.  Политика Ватикана је резултат деловања «духа времена», о ком пише преп. Јустин (Поповић). 

5. Очигледан је језуитски карактер односа Римских понтифика са Православљем: од директног призива на уништење, до сарадње под привидом «дијалога».

____________

¹Иеромонах Максим (Попов), Ватикан – авангард  глобализации (середина   ХХ в. – начало ХХI в.) // Российский научный журнал.  – 2015. – № 3 (46). –  С. 56-64; превод: Д. Смитић.

Податци о аутору:

Јеромонах Максим (Попов Едуард Георгиевич), кандидат богословља. Св. Јовано-Богословски Макаровски мушки манастир. Г. Саранск (Саранска митрополија)

Т. моб. 8917 9904744

Ел. адреса: Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.  

ИЗВОРИ

1. Белорусија позвала папу римског. (Електронски ресурс). – URL: http://3rm.info/religion  (датум преузимања: 23.03. 2015).      

2. Владимир  Осипов, Руска народна линија. 09.09.2014. Сабор у Истамбулу 2016 года као претња Православљу.  (Електронски ресурс). – URL: http://ruskline.ru/special_opinion (дата обращения: 5.03. 2015 г.)

3. Рат у Југославији 1991-1995, 1998-1999. (Електронски ресурс). – URL:http://www.fssb.su/ (датум преузимања: 1.04. 2015).

4. Духовништво Грчке и Кипра објавило петицију са критиком погледа Патријарха Вартоломеја. (Електронски ресурс). – URL: http://3rm.info/main/53216 (датум преузимања: 24.01. 2015).

5. Иван Павле II — Биографија. (Електронски ресурс). – URL:http://pomnipro.ru/memorypage8635/biography (датум преузимања: 2. 04. 2015). 

6. Јустин (Поповић), преп. О духу времена. (Електронски ресурс).  – URL: http://www.golden-ship.ru/ (датум преузимања: 25.08.2013).

7. Јустин (Поповић), преп. Православна Црква и екуменизам.  (Електронски ресурс). – URL: http://www.golden-ship.ru  (датум преузимања: 21.09.2013).

8.  Колеман Џ. Комитет 300: тајне светске владе. /Превод са енгл. – М.: «Витез», 2000. – 194с.

9.  Косовски чвор Трећег Рима. /18.5.2005/ (Електронски ресурс). – URL:

http://www.srpska.ru/article.php?nid=1501   (датум преузимања: 16.03. 2015).

10.  Назаров М.В. Рат НАТО против Србије.  © 2006 РУССКАЯ ИДЕЯ

(Електронски ресурс). – URL: http://www.rusidea.org/?p=25032410 (датум преузимања:17.03.2015).

11. «Немудра» Ина. (Електронски ресурс). – URL: http: //3rm.info/publications/54860-nemudraya-inna.html (датум преузимања:14.02. 2015).

12. Николај, свет. Српски. Мисли о добру и злу.  /Превод са срп.  И. А. Чароте. – Минск: «Издавашство Дмитрија Харченка», 2012. – 239с. 

13.  Патријарх Украјинске православне цркве Кијевског патријархата. Биографија. (Електронски ресурс). – URL: http: //www.peoples.ru/ / (датум преузимања: 20.03.2015).

14.  Русији је потребан духовни суверенитет. Беседа са О. Четвериковом.

(Електронски ресурс). – URL:http://3rm.info/publications/ (датум преузимања:21.01. 2015).

15. Сава (Јанић), јером. Вероодступништво /прев. са срп. – М.: «Русская идея»,  1997. – 178с.

16. Светогорци позивају на прекид богословског дијалога са римокатолицима. (Електронски ресурс). – URL:http://3rm.info/main (датум преузимања: 7. 02. 2015).

17. Стартовала је светска недеља јереси екуменизма. http: //3rm.info/main/54594-: 6.02. 2015).

18. Толерантност као догма. Нови римски понтифик спрема се да ревидира појам греха.   (Електронски ресурс). – URL: http: //www.peremeny.ru/ (датум преузимања: 30.03. 2015).

19.  Тјагуненко Л. В. Југославија на прагу 20 и 21 века – Догађаји на Косову и њихове последице. 19 октобра 2013. (Електронски ресурс).  –  URL: http: //istoriirossii.ru/component (датум преузимања: 1.04. 2015).

20. Усташтво: католичко-мусулиманска алијанса против православља. Део 3. (Електронски ресурс). – URL: http: //www.srpska.ru /article.php?nid=18017&sq=19&crypt=  (датум преузимања:16.03. 2015).

21.Четверикова О.  Издаја у Ватикану, или Завера папа против хришћанства. – М.: «Ексмо», 2011. – 236с. - (Електронски ресурс).  – URL: file: ///D:/%D0%98%D0% B7%D0%BC  (датум преузимања: 22.03.2015).

22.  Четверикова О.  «Реч је о саздавању антицеркве».  (Електронски ресурс).  – URL: http://3rm.info/publications/ (датум преузимања: 3.02. 2015).

23. Експанзија Константинопоља на Украјину — део санкција САД против Русије. Константинопољска Патријаршија, по свему судећи, почела је експанзију не само у чехословачком, већ и у украјинсом правцу. (Електронски ресурс). – URL:http://3rm.info/publications/55201  (датум преузимања: 1.03. 2015).

24. Екуменизам. (Електронски ресурс). – URL: https: //ru.wikipedia.org /wiki/%