ПРАВИ ИНСПИРАТОР, ПРОПАГАТОР И ИЗВРШИЛАЦ ВЕРСКИХ УБИСТАВА: ВАТИКАН

 Најнемилосрднији пропагатори крвопролића кроз векове су несумњиво били верски и политички фанатизми. Историја човека је доказала да је ово било тачно, не само у прошлости, него је још ужасније данас. Усташка Хрватска је најстрашнији случај у последње време. Ту, истоветност Цркве са Државом, грађанских и верских власти, духовна и војна окрутност, све је то морало да произведе индивидуалце, који су били у стању да изврше таква невероватна варварства.

Мантије и острижена места на глави никада нису давале моралну снагу свештенству, нити их је имунизирала против људских слабости, страсти или порока. Католички свештеници у Хрватској који су убијали, били су жртве примитивног беса. Као такве, треба их више жалити него клети. Могу ли, међутим, духовни господари у Загребу и Риму, који су хладно искоришћавали слепа осећања, па чак и зла осећања њихових верских потчињених следбеника, да буду ослобођени оптужбе коју је историја против њих већ донела? Њихово прорачунато пропагирање усташког терора не може ни смањити, ни извинити одговорност, нити им се може опростити. Јер масовна убиства која су извршили појединци, обучени у свештеничке одежде су заиста била потстицана из надбискупских-дворова католичке јерархије. Јерархија је знала, не, она је одобрила и тихо помагала крвави задатак. Ни један једини члан њиховог свештенства, док је независна краљевина Хрватска трајала, никада није био позван на одговорност. Ни једног свештеника нису они казнили, нити суспендовали или рашчинили. Надбискуп Степинац, или ма који католички бискуп, могао је то да учини ма у које време, да је хтео, не само када се радило о најскандалознијим злочинима, него и далеко мањим преступима, као на пример, за црквено потстицање расно и верске мржње усменим или писменим путем или пак делом.

Један католички свештеник не сме да пише за штампу без бискупског одобрења. Канонски закон је тачно одређен по овоме. Он наређује овако: - „Ма који свештеник, који пише чланак у дневним новинама или у часописима без дозволе од свог бискупа противи се канону 1386 Правилника канонског закона." Међутим шта се десило? Свештеничка потстицања на мржњу, на насилно покатоличавање и на покоље се појављивала у свакодневној штампи, а да ни један бискуп није ни реч укора изговорио. Она су чак била штампана у веома еклезијастикој штампи католичке јерархије. Стварно, многи бискупи су постали отворени пропагатори насилног прекрштавања, као што се доказало за монсињора Акшамовића, ђаковачког бискупа, који је послао следећу прокламацију православним Србима у његовој бискупији: -

"До сада сам примио у тор Католичке цркве неколико туцета хиљада православаца. Следујте и ви примеру ове ваше браће, и пошаљите, без даљег оклевања, ваше молбе за хитан прелаз у католицизам. Покатоличени бићете остављени на миру у вашим домовима... и осигураћете спасење и вечност ваших душа..."

Неки свештеници, мора им се признати, отворено су протествовали, изјављујући да такве инструкције нису биле у хармонији са духом хришћанског учења. Нихови бискупи су извршили притисак на њих, да их натерају да врше политику насилног покатоличавања. Ово је било посведочено ни од ког другог, већ од самог капелана, бискупа Акшамовића, Др.Ђуке Марића, при саслушавању пред југословенским властима: "Ја и мој колега и пријатељ, Стјепан Богутовац смо били натерани од нашег бискупа Акшамовића да идемо као мисионари у православну варош Паучје и Ченково и да извршимо обреде прекрштавања свих становника у току од недеље дана."

Резултат овог је био да у бискупији Ђакова, и под личним вођством бискупа Акшамовића, извршено је једно од највећих масовних покрштавања у целој Хрватској.

Одговорност поглавара католичке јерархије се још више показала фактом да је он могао да употреби дисциплинску власт поред тога што је имао на расположењу канонску власт. Степинац, у ствари, није био само председник Бискупске конференције, он је имао највишу контролу над писањем целе католичке штампе као председник Католичке акције. Да је хтео, он је могао да ућутка ма кога члана његовога свештенства, који би проповедао уништење некатолика. Даље, надбискуп Степинац је био удостојен и грађанском-цивилном влашћу, коју је могао да употреби, пошто је био пуноважан члан парламента. Ту власт је делио са другим црквеним великодостојницима, међу којима су били: монсињор Акшамовић, ђаковачки бискуп; отац Ирголић из Фаркашића; отац Анте Лоначир из Сења; отац Стјепан Павунић из Копривнице; отац Јурај Микан из Огулина; отац Матија Полић из Бакра; отац Тома Северовић из Крижевца; брат Бонифачије Шипић из Тучепа; Фрањо Скрињар из Ђелековца; Стипе Вучетић из Леденице.

Са таквом влашћу Степинац је могао лако да контролише и управља целим католичким свештенством. Да је наишао на отворени отпор, он  је могао просто да примени војне санкције. Степинац, не само што је био највиша еклезијастична власт у земљи, он је био унапређен у највишега војног апостолског свештеника усташке војске у почетку 1942. Сви свештенипи који су били у усташким јединицама су били директно под њим, војнички потчињени. И, као правило, то су били они који су или потстицали војнике да врше злочине или су их сами вршили.

Да је католичка јерархија била прави пропагатор у кампањи за насилно покатоличавање показује факат да је насилно учлањење у католицизам постало законито владиним декретом од 3-ег маја 1941., када је усташка влада издала - "Закон који се односи на прелаз из једне вере у другу". Друге мере поводом ове ствари су следовале. На пример, јуна 1941., усташки председник владе је установио (декрет бр.11, 689) Канцеларију за верске послове, која је била одговорна по "свим предметима који су се односили на питања у вези са прекрштавањем чланова Источно-православне цркве". Да ли је Степинац или католичка јерархија протествовала против овог декрета? Далеко од тога. Они су свим срцем помагали закон. Чак су видели да Одсек има на овом челу свештеника, оног истог интимног пријатеља Павелића,  кога смо већ споменули, оца Дионисија Јурићева. Ова канцеларија је створена после једне веома приватне аудијенције са Пијем XII, указане Павелићу месец дана пре тога. А можда је још од веће важности факат да је 30-ог јуна 1941., Министар правде и вера послао званично писмо католичким бискупима, у коме Усташка влада потврђује оно на чему су се већ били сложили са надбискупом Степинцем, и наиме, о спровођењу политике ликвидације свих најутицајнијих редова православног становништва, ово да се спроведе, одбијањем пријема у Католичку цркву.

 _______________

Слика 1

Слика 1:

Ђенерал Б. Мирковић са писцем.

Ђенерал Мирковић је одиграо изванредну улогу за време Другог светског рата, када је Хитлер био господар, тако рећи, целе Европе, и када се Велика Британија борила сама.

Пошто је Југославија потписала пакт са Хитлером (25. марта 1941.) и тако стала на страну нацистичке Немачке, ђенерал Мирковић је свега 2 дана доцније (27. марта) збацио југословенску владу и поништио њен споразум са Хитлером и тиме довео Југославију на страну усамљене Енглеске.

Хитлерова реакција била је брза и окрутна. 6-ог априла 1941. нацистичке армије су напале Југославију. Престоница је била бомбардована, а авијација уништена, захваљујући углавном издајству католичких хрватских елемената који су били на страни нациста.

Многи католички верници и свештенство, већином Хрвати, помогли су нацистима и борили се против своје сопствене владе. Ово су чинили да би основали независну католичку државу Хрватску, чим се Југославија распадне. У награду за њихово издајство, Хитлер је одобрио католичким Хрватима аутономију под нацистичким туторством. Док су остали делови Југославије били нацистичка окупирана територија, Хрватска је постала - независна католичка држава, где де усташки вођа Анте Павелић, помогнут од стране надбискупа Степинца и благословом папе Пија XII, створио ужасну владавину усташког терора.

Слика 2

Слика 2:

Авро Манхатан, писац и Др. Милош Се кулић. Др. Секулић је био први весник коме је Српска православна црква ставила у задатак да изнесе вести ужаса, које су Усташе још увек вршиле и да их да на знање Савезницима.

Пошто је успео да изађе из окупиране Југославије (септембра 1941.) он је отишао у Турску, па у Египат. Оданде преко Судана и Конга стигао, најзад, у Лагос, Нигерија. Пошто је пореметио покушај да га тамо задрже за извесно време, он је стигао у Португалију, затим у Ирску и на крају дошао у Лондон. Ту је предао апеле Српске православне цркве и прву потпуну документацију о усташким злочинима и насилном покатоличавању.

После рата Др. Секулић, ђенерал Мирковић и писац су одржали састанак са преживелим усташким жртвама у Лондону, Енглеска, (20-ог маја 1951. г.) Међу њима је био један од преживелих, чији су цела породица и рођаци, укупно 25 њих, живи изгорели у шупи близу села Зијимет. Он је био веома потрешен док је описивао ужасне сцене који ма је био очевидац . (Види текст и примедбе).

______________

"Владина жеља", наводи се у распису, "да сви свештеници, учитељи и, у ствари, сви интелектуалци, - који припадају Православној цркви, као и пословни људи, индустријалци и богати сељаци, не смеју се ни по коју цену примити у Католичку цркву. Само сиромашно православно становништво може да се покатоличи.

Фанатична одлучност католичке јерархије  да уништи православну веру у самом корену се показала у њиховом хладнокрвном ставу према преживелој православној деци, која су, не као њихови родитељи, избегли убијање. Сва ова  деца била су смештена у општинске куће под управом католичких свештеника или католичких сестара, а под окриљем КАРИТАСА, католичке  организације под управом јерархије. У многим случајевима она су била предата приватним католичким фамилијама. Шта је био стварни циљ таквом необичноме католичком саучешћу? Оплемењавање њихових "изгубљених душа" "правом вером", као претходни услов да њихова тела буду сачувана. Њихова верска асимилација је била брза, окрутна и ефикасна. Званично преобраћена у католицизам, са прекрштеним католичким именима, порасла у католичкој средини, ова деца под непрестаним неуморним католичким притиском су убрзо изгубила сваку везу са својом првом етничком и верском групом. Неизбежан резултат је  био да су она била ускоро утопљена у католички тор. Њхова асимилација је била тако потпуна да чак и после Павелићевог краха било је немогуће код већине да се нађе траг, пошто су документи који су се односили на њихово порекло често били намерно уништени. Усташе су при бежању одвели известан број такве деце са собом у њихову главну изгнаничку земљу, Аргентину. Друга су одведена у Италију. Масовна крађа православне деце је била карактеристична метода насилног прекрштавања, а терор за одрасле православце.

Бивши апостолски администратор, бискуп у Крижевцима, Др. Шимрак, као и многе друге њогове бискупске колеге, јавно је пропагирао, дискутовао и куражио планове за целу кампању, и објављивао директиве његовом свештенству у званичним бискупским Крижевачким вестима, бр.2, 1942. Део текста гласи: -

"Директиве које се односе на покатоличавање чланова Источно-православне цркве у Славонији, Сријему и Босни.

Нарочите канцеларије и црквени одбори морају да се створе одмах за оне који ће бити покатоличени... Нека сваки куратор запамти да су ово историски дани за наше мисије и ми не смемо ни у ком случају да допустимо да нас ово мимоиђе. Сада морамо да покажемо нашим делима оно о чему смо говорили кроз векове у теорији. Ми смо урадили веома мало до сада јер... смо се бојали да ће се народ жалити. Свако велико дело има некога који му се противи. Наша општа мисија, спашење душа и највећа слава нашег Господа Исуса Христа, уплетена је у ово питање. Наш је рад  ЗАКОНИТ, јер се слаже са ЗВАНИЧНОМ ПОЛИТИКОМ ВАТИКАНА и са директивама Светог савета кардинала за Источну цркву."_¹

Ако би ове директиве издао један једини бискуп, или чак и неколико њих, њихово значење би уплело Католичку цркву без изговора. Али када се узме у обзир да бискуп у Крижевцима, далеко од тога да је радио на своју руку, званично извршава инструкције које је прогласио његов лични Примат, онда тежина таквих инструкција добија значај који превазилази дела локалне јерархије и прелази у сферу најсветијих принципа верске слободе свих људи. Програму насилног покатоличавава је дато канонско одобрење када је Степинац сазвао Бискупску конференцију у Загребу 17-ог новембра 1941., то јест годину дана пре тога. Од тог датума па надаље католичка је јерархија прихватила програм који је званично спровођен све до пада Павелића. У ствари програм који је добио јерархиско одобрење за политику насилног покатоличавања се појачао још и тиме што је образован Одбор тројице. Задатак ове свете тројке? Да пропагира политику насилног покатоличавања у сарадњи са усташким министром правде и вера. Имена чланова Одбора не траже коментар: бискуп из Сења, апостолски администратор, Др. Јанко Шимрак и надбискуп загребачки, монсињор Степинац.

Наки од објављених параграфа овог декрета су били следећи:

"Савет хрватских бискупа, на конференцији одржаној у Загребу 17-ог децембра 1941., после саветовања по питању прекрштавања Срба православне вере у римокатоличку, објављује следећи закон: -

"1. Што се тиче битног питања о прекрштавању Срба православне вере у римокатолицизам, католички еклазијастичка јерархија, по светом праву и црквеном канону, задржава једину и искључиву власт за издавање потребних прописа за речени циљ, па према томе, ма каква акција од ма ког другог изузев еклестијалне власти, искључу је се.

2. Католичка еклестијастичка јерархија има и искључиво право да именује и поставља мисионаре са циљем провођења Српских православаца у Католичку веру. Сваки мисионар треба да добије дозволу за његов духовни рад од најближе локалне црквене власти...

11. Да би се постигло покатоличавање, потребно је створити ПСИХОЛОШКУ БАЗУ међу Србима православним верницима. С овим циљем у виду, треба им гарантовати не само ГРАЂАНСКА ПРАВА, већ нарочито им треба гарантовати право личне својине и слободе.“_²

После тога је Конференција ових светих људи, издала допунску одлуку (бр.253). У овој су објаснили са више детаља како би требало спровести извесна насилна прекрштавања. Затим је други Одбор, који је био директно под Конференцијом католичких бискупа, био постављен са задатком да спроводи у пракси политику насилног прекрштавања. Листа са њених пет чланова је значајна: Др. Фрањо Херман, професор теолопког факултета у Загребу, Др. Аугустин Јуретић, саветник Конференције католичких бискупа, Др. Јанко Калај, професор верског васпитања, Др. Крунослав Драгановић, професор теолошког факултета у Загребу, и монсињор Никола Борић, директор администрације надбискупије у Загребу.

Када се проуче без усиљености и неразговетности њихових званичних фраза, разне директиве, -издате од овог јерархиског тела, показале су се да су ништа више него верне копије сличних инструкција које су се, понављајући се, издавале вековима у хришћанском свету најмрачнијег Средњег века. Јер то је што стварно и јесу. Факат, да се омогућило католичкој јерархији да их поново употреби половином двадесетог века, је један од најнесрећнијих социјалних феномена цивилизације која брзо пропада.

Оживљавање политике насилног покрштавања добија још ужаснији значај, када се присетимо да се десило са подмуклом дозволом Ватикана. Да се Ватикан одупро овоме, ни један једини свештеник не би смео да учествује у покољу или насилноме покатоличавању. Сеоски поп може да ради само с дозволом млађих јерарха, који не могу сами чак ни да се крећу без дозволе њихових бискупа, док бискуп сам мора да ради према инструкцијама његовог надбискупа; надбискуп према свом Примату; Примат према директним инструкцијама Ватикана. Папа је суверен Ватикана. Папа, као основни стуб огромне јерархиске машинерије, из свега произилази, носи врховну одговорност за све чланове свештенства - или, да будем још прецизнији, одговорност за колективну акцију ма кога дела националне јерархије - лежи на њему. Не може ни бити другојачије. Јер политике од велике важности мора да се поднесу њему пре но што се пропагирају свим јерархијама кроз цео свет, јер је Папа њихова једина власт. Ако одговорност лежи на глави националне јерархије за чудовишна убиства, т.ј. на Степинцу, она мора аутоматски да лежи исто тако на поглавару Универсалне цркве, без чијег одобрења католичка јерархија не би смела да дела, т. ј. на Пију XII.

Пије XII није могао да се извињава незнањем, онога што се дешавало у Хрватској, указујући на ратне тешкоће као извињење. Комуникација између Рима и Хрватске је била лака и слободна као за време мира. Од самог почетка непријатељства нацистички амбасадор у Ватикану је био третиран са много више важности, него сви савезнички дипломати заједно. Ватикан је био 1940 - 1942 у најсрдачнијим односима са Хитлером. Политичке и верске усташке вође одлазиле су између Рима и Загреба исто тако слободно као и Немци   и Италијани, јер је усташка држава била   сателит нацистичке Немачке, и, према томе,   провинција нацистичке империје. Шта више, Папа је знао шта се дешавало у Хрватској, не само преко јерархиске административне машинерије, која га је обавештавала о најновијим догађајима у Хрватској, већ и пимоћу других поверљивих извора. То су: -

(а) Папин нунције. Пије XII, не треба никада заборавити, имао је личног представника у   Хрватској, чији је задатак био да пропагира   ватиканску политику и да је координира са Павелићевом, као и да рапортира о верским и политичким стварима лично папи. Папин посланик у Хрватској је био монсињор Марконе, који је отворено благосиљао Усташе, јавно салутирао на фашистички начин, и куражио католике (на пример у посети Мостару) да буду "верни светој столици, која је помагала том истом народу кроз векове против ИСТОЧНОГ ВАРВАРИЗМА, другим речима, против Православне цркве и Срба. Тако је папин званичан представник отворено потстицао  верско прогањање и молио се за победу "под вођством по главара државе, Павелића", против југословенске народно-ослободилачке војске,  1944-5.

(б) Кардинал Тисеран, на челу Свете конгрегације Источних цркава. Специфичан задатак ове конгрегације био је да буде у вези са источним црквама. Кардинал Тисеран је добијао детаљне податке о свим насилним покрштавањима и покољима у Хрватској. У раздобљу између априла и јуна 1941., преко 100.000 православних Срба било  је побијено; а кардинал тисеран је 17-ог јула 1941., је имао дрскост да изјави да ће надбискуп Степинац да ради од сада на великом послу за развијање католицизма у "Независној држави Хрватској... где постоје тако велике наде за покрштавање оних који нису у правој вери."

(в) Анте Павелић, који је преко свог представника у Ватикану, и преко кога је Пије XII слао "нарочити благослов вођи Павелићу“,  слао редовне извештаје, понекада право из Министарства за веру, о "брзом" напретку католизације нове Хрватске.

(г) Последње, али исто тако важно као и све претходно, сам надбискуп Степинац, који је лично посетио Пија XII два пута, и који је снабдевао Његову светост цифрама насилно покрштених у званичном документу, датираном чак 8-ог маја 1944., Његова узвишеност надбискуп Степинац, глава католичке јерархије, у ствари, информисао Светог оца да је до тада "244.000 православних Срба"  било "преобраћено у Божију цркву".

 _______________

 Напомене за главу 8

(1) ГЛАСНИК КРИЖЕВАЧКЕ НАДБИСКУПИЈЕ, БР. 2, 1942.Г.

(2) Други параграфи закона.

"3. Такви мисионари биће одговорни само месним црквеним властима или деректно месном католичком свештенику.

"4. Римска католичка црква ће признати само она покрштавања која су извршена у сагласности са овим догматичким принципима.

"5.Световне власти неће имати право да пониште покрштења учињена од црквених претставника.

"6. Хрватски католички бискупи ће да оснују једно управљачко тело које ће да се састоји од три особе... њима је дата власт да се посаветују са Министром вера по свим питањима која се односе на потребне и погодне поступке...

"9. Што се тиче обреда које ће да се примене при прекрштавању, Хрватски римокатолички бискупи ће да примене у целини правило прописано од Светог конгреса источне цркве од јула, 1941. г., и који је послат президенту Бискупског савета...

"10. Комитет Хрватских католичких бискупа за прекрштење ће организовати курсеве за оне свештенике који ће да играју улогу инструмената у преобраћању српских православаца у Католичку цркву. На овим курсевима они ће примити како теоретске тако и практичне инструкције за њихов рад."

 Извор: Авро Манхатан, Католички терор данас, Paravision Publications Limited London, 1969.

Приређивач: "Борба за веру"