Епископ едмонтонски Руске Заграничне Цркве, Сава  (Сарачевић), предратни богомољац, о Преподобном оцу Јакову Арсовићу

„Хришћанска заједница”. Кад је уредник листа ради школовања отпутовао у Грчку, лист је тада остао без свога уредника. На челу покрета и његов духовни вођ био је епископ Николај. У управи Заједнице, између осталих, био је мој школски друг, свештеник (сада протојереј) Алекса Тодоровић и ја. Владика Николај поручио је нама двојици да преко Управног одбора Хр. Заједнице издејствујемо да се промени назив листа „Хришћанска заједница” и добије ново име „Мисионар”. У почетку са овом променом назива нису могли да се сложе неки чланови Управе. Било им је жао да напусте име листа, које је истовремено било и име Покрета. Но за нас двојицу било је јасно да владика Николај више од нас зна и даље види и да ми треба само да Његову вољу и план приведемо у дело. И после дуже дискусије Управа је ипак решила да се промени име. Тако се појавио „Мисионар” а с њим појавио се и „Мали мисионар”, који је био ремек дело владике Николаја.

Доцније, они чланови Управе који су упочетку били против промене имена, заволели су много „Мисионар” и поносили се њиме. „Мисионар” се наиме толико високо подигао да је то био један од најбољих наших духовних и верских часописа. И тако лист је добио ново име, а уредника још није било. Требало га је наћи, а то је била врло тешка ствар. Прво, он је морао да зна то дело, да саосећа тежњама богомољаца ка духовном животу и друго, морао је стално бити у Крагујевцу, у централи, како би лист могао на време излазити.

Предложисмо Влад. Николају да нам отпусти свога искушеника и послушника доктора Радоја Арсовића, који је био у Охриду, а доцније у Битољу и уређивао „Мисионарска писма” и „Мали мисионар”, које је издавао вл. Николај. Владика се сложио. И тако је допутовао у Крагујевац, у централу „Народне хришћанске заједнице”, где је доктор Арсовић почео уређивати „Мисионар”.

Прво што је изненадило особље у централи било је то што нови уредник није унео кревет у своју собу. Сав његов намештај био је сто и столица, иако је у истој соби проводио ноћи. Дакле, није имао кревет и на кревету није уопште спавао. То је био његов подвиг и, наравно, тежак подвиг. Осим тога, уредник, Доктор Арсовић, одевао се чудновато. На себи је имао стари и закрпљен подрасник (доња мантија), који је био с једне стране краћи а с друге дужи. Био је опасан кожним појасом, а на глави је носио стару, високу монашку капу (скуфију), коју носе монаси у Македонији и у Св. Гори. На ногама је носио старе поцепане ципеле, дрвене сандале или сељачке широке опанке. Имао је дугу, смеђу и густу браду и косу. Но, иако је имао правилне црте лица, изгледао је чудновато. Ето, тако је изгледао први уредник

„Мисионара” у Отаџбини. То је онај исти „Тајанствени калуђер”, кога је описао др. Н. Брзовић у бр. 5-6 „Мисионара” за 1958. годину. Но тада, кад га је г. Брзовић видео, тј. пред рат пред Патријаршијом у Београду, тад је др. Арсовић био већ монах Јаков.

Као искушеник и послушник провео је он код владике Николаја десет година. После тога, Владика га је замонашио и дао му име Јаков, у част Јакова првог епископа јерусалимског, који је био велики подвижник. Од дугог клечања на молитви колена су му постала тврда као у камиле. А с обзиром на велике подвиге које је Др. Арсовић узео на себе, Владика му је дао име таквог светитеља, који је у подвизима превазишао био своје савременике. А и наш драги монах Јаков превазилазио је своје савременике подвизима и светим животом. Заиста је то био човек без страсти и највећи наш духовник. Несумњиво, за свети свој живот он је добио и дар видовитости. То потврђују ова три случаја која ћу навести.

Пред друти светски рат упрегао се био о. Јаков у кола и вукао их улицом испред Црквеног суда у Краљеву. Искупили се свештеници у Црквеном суду и гледали то. Један између њих ће рећи: „Видите ли шта ради она будала? У мантији вуче кола по улици и срамоти свештенство”. На то ће други свештеник: „Сачекај мало, брате, да видимо ко ће се показати будала, он или ми. Да ли ово његово упрезање и вучење кола нема неко пророчко значење за будућност нашег народа. Јер сећате се да је и старозаветни пророк Јеремија носио јарам о врату и тиме претсказао вавилонско ропство Израиљског народа. А знамо да се ни ово Јеремијино ујармљивање и његово символичко значење није свидело његовим савременицима”. И заиста ово упрезање монаха Јакова у кола символизирало је падање нашег народа у ропство у току рата и после рата.

Други и трећи случај. Дошао о. Јаков у Београд у јесен 1943 године и почео проповедати по београдским црквама. Ја сам га слушао кад је проповедао у два храма. Кад је други пут проповедао у другом храму, добио је дозволу од свештеника да говори само десет минута. Но монах Јаков говорио је са таквом силом да је остављао утисак као да се појавио неки од старозаветних великих пророка. То што је говорио, било је силно и потресно. Прикупио је био из народа много чудесних случајева: исцељења, пророчанстава, јавних казни Божјих за грехе и то је складно унео у проповед. Проповед је била жива, силна и, тако рећи, знамењима посведочена. Народ је нетремице слушао. Но проповед о. Јакова прекорачила је била дозвољено време. Говорио је око 15 минута! А свештеници да би му дали знак да престане, вукли су завесу на царским вратима са једног краја на други. Поред мене стојао је јеромонах Хризостом, сада епископ Браничевски (Пожаревац). Он ми са болом у души рече:”Зашто му не дају да продужи?!” Тако, кад о. Јаков није имао среће са својим проповедима по храмовима, јавио се тад министру просвете и молио да му се дозволи да држи предавања по београдским гимназијама. Добио је дозволу. Кад је говорио у женској гимназији, његово предавање тако је силно и устрашавајуће деловало на ученице да је изазвало плач и ридање.

После тога Доктор (тако смо га ми звали, а био је доктор Сорбоне) – о. Јаков предузео је нови подухват. Изишао би на улицу и прикупио децу, која су била на улици и почео би с њима да пева духовне песме. То су биле обично песме епископа Николаја из Духовне Лире. То би заинтересовало и другу децу и она су се скупљала у гомилама по неколико стотина. А то све скупљало је и народ на томе месту. Све је било необично, оригинално и јединствено. Много деце, групно певање духовних песама из чистих дечјих срдаца, а под руководством монаха необично одевеног, остављало је снажан утисак и привлачило пролазнике. И кад би се тако искупило много народа, тада би о. Јаков проповедао народу. И дабоме, говорио је не као књижевници и фарисеји, него са надахнућем и силом и успех је био велик.

О. Јаков овладао је потпуно дечјим душама и освојио њихову љубав. С децом направио је план састанака. Унапред се знало дан и час и улица састанка. И тако он је имао по неколико скупова у току једног дана, а на разним местима Београда. Он је ове скупове називао „моје уличне школе”. Сличне су биле у древна времена перипатетичке школе Сократове у старој Грчкој, с том разликом што је оно време било срећно, а ово време троструке погибије, а које готово нико није био свестан. Тако ове „уличне школе” трајале су само неколико дана, но биле су силне.

Настало је време одласка о. Јакова (Доктора Арсовића) из Београда. И једног дана јавља се он мени и једном нашем заједничком пријатељу и као извињајући се, саопштава: „Пошао сам био да напустим Београд, но савест ме је укорила: Зар ти један хоћеш да се спасеш, а никоме ништа да кажеш? И ево вратио сам се да Вам кажеш да Београд очекује велика опасност”. Наш заједнички пријатељ му објашњава да нема никакве опасности по Београд, јер да је ситуација таква да искључује опасност. Отац Јаков остаје при своме и поново наглашава да Београд очекује опасност, додајући:

„Немојте, молим Вас, да ме питате како ја то знам. Ни сам не знам како знам. Но могу да Вам кажем да је то слично као са Манастиром Жичом. Кажем ја монасима жичким: „Оци и браћо, напуштајте Манастир”. А они се смутили и оклевају. Неће нико да крене из Манастира. А ја опет њима:

„Људи Божји, шта је са Вама, шта сте се смутили? Зар хоћете да изгинете? Излазите, напуштајте Манастир”. Тек тада они су га послушали и сви изишли из Манастира. И после тога, кроз 15 минута појавили су се немачки авиони („Штуке”) над Манастиром и разрушили га бомбама. Отац Јаков говорио је после да су монаси остали у Манастиру: Нико жив од њих не би остао.

Али наш пријатељ и после тога рекао му је: „Ипак, оче Јакове, ја не видим опасност”. На то је он заћутао и више није говорио. Поздравио се с нама и ја га више нисам видео. Он више није долазио у Београд, а Београд је сачекао једну за другом неколико опасности – све гора од горе. Дошла је и емиграција. То је био последњи пут кад сам видео Божјег човека. праведника, монаха Доктора Арсовића. И више га никад на земљи нећу видети, јер се о. Јаков преселио у вечни живот. Умро је у Југославији. не знам тачно кад је то било. О његовој смрти сазнао сам овде у Канади од једног лица које је дошло из Југославије. Вјечнаја памјат монаху Јакову, моме незаборавном пријатељу и узорном српском монаху.

Те јесени, кад је о. Јаков био у Београду, ја сам га позвао код себе у госте.

У разговору путем, сазнао сам од њега да он не чита новине. Ја сам му тад испричао о новом начину бомбардовања кад неколико десетина или неколико стотина авиона у трен ока униште целе градове или цела насеља. Кад је то чуо о. Јаков заплакао је као дете. На ме је то произвело силан утисак. Осетио сам да његова анђелски чиста душа није могла да не реагира на ову страхоту саучешћем и плачем. Волео је он народ и преживљавао његова страдања, уништавања и ужасну смрт. А сад кад ово пишем мени долази мисао, да тада, кад је плакао о. Јаков, он је предвиђајући примену тих нових метода и над Београдом и другим градовима и друга небројена страдања, унапред оплакао све ове жртве и страдања свога српског народа.

Да се вратимо пророчанству о. Јакова. Време је пролазило, а револуција у Србији била у пуном току. Завршила се 1943. година и ми ступили у нову 1944-ту. Дошао и Васкрс 16. априла. Народ у поробљеном Београду препунио цркве и на тај свети дан приносио Му топле молитве о своме васкрсу из ропства. И шта се догађа? У то свето и свечано време појављују се на хоризонту на стотине савезничких авиона и доносе свом савезничком Београду, свезаном у ланце ропства, крваве дарове – бацају стотинама бомби на ојађени Београд и проузрокују ужасно разрушење, хиљадама смртију и неисказани бол и страдање. И после тога бомбардовања су се продужила још 16 пута.

Овај крвави догађај помогао је те су сад речи о. Јакова јаче прозвучале у души нашег заједничког пријатеља: „Београд очекује велика опасност”. И кад сам га после овог бомбардовања први пут срео, рекао ми је: „Видиш ли да о. Јаков прорече ову нашу несрећу на неколико месеци раније, кад нико живи није мислио да се овако нешто може догодити и да нас савезници бомбардују поробљене и то на Васкрс”.

Отац Јаков много је волео свој народ и страдања српског народа била су и његова страдања. Зато се много старао да му помогне духовно и стално се бавио мисионарством. Носио је и растурао побожне књиге и пламено молио се за њега. Много га је болело то што су наши храмови били готово празни и што је разговор многих Срба био пун псовки и богохулства. Сматрао је да би требало да свештеници покажу већу активност у просвећивању народа. У ту сврху, он је у време окупације, док се налазио у Београду, штампао малу књижицу на 15 страница под насловом: „Богохранимом свештенству – посланије”. Ту он покушава да побуди и покрене свештенство на активнији пастирски рад. Он је вероватно предвиђао какве нас све опасности очекују и старао се да се зло греха у народу искорени и тиме отклони наступање његових злих последица, које грех, по неумитном моралном закону, носи за собом. Ту књижицу он није потписао Др. Арсовић – монах Јаков, него стоји овакав потпис: „Српска црквена мисија” А на последњој страници стоји:

„Српска црквена мисија монаха, свештеника, мирјана. Београд, Приштинска 1”. Вероватно из скромности није хтео да потпише ову златну књижицу, коју је сам написао. Ово утолико пре, што је био прост монах и било му је незгодно да он као прост монах даје савете свештеницима. А с друге стране, његова је душа горела да на неки начин покрене свештенике на рад, на духовну активност. Биле су му пред очима речи Христове да је жетве много, а посленика (стварних) мало. Такву стварност видео је он у нашем народу и Цркви. Но ја лично знам, а знају то и други, да је ту књижицу написао монах Јаков (Др. Арсовић). Ту књижицу ја имам код себе и, ако се јави интересовање, она се може оштампати у „Мисионару”.

Србима, читаоцима „Мисионара” предложио бих, уколико их буде тронула личност покојног монаха Јакова, да закажу парастосе за покој његове душе. По учењу наше Св. Цркве. када ми служимо парастос за упокојење наших умрлих. то њима помаже у загробном животу. А ако ми служимо парастос за праведног – светог човека, то служење парастоса користи ономе, који га је заказао. Јер праведном покојнику, који се већ налази у Царству Славе на небу, нису потребне наше молитве. У таквом случају, наша пројављена љубав према светом покојнику сусреће његову љубав према нама и он се усрдно моли за нас Богу. И тако ми добијамо помоћ и милост Божју. А још веће дејство има пред Богом то, кад свештеник према нашој жељи помиње умрле на проскомидији вадећи за њих честице из просфоре.

Тако, драга браћо Срби и сестре Српкиње. Ви који волите нашег драгог покојника – епископа Николаја и његовог ученика, послушника, сталног пратиоца, помоћника и првог уредника „Мисионара”, монаха Јакова, помињите их у Вашим светим молитвама, дајите просфоре за њихово помињање на проскомидији, заказујте парастосе.

Пок. монах Јаков није дуго времена био уредник „Мисионара”. После њега, уредник је био о. Јован Рапајић, а монах Јаков поново се вратио своме владици Николају. Растали су се поново кад је доцније уследила интернација Владичина од стране Немаца, а после и коначни растанак и смрт о. Јакова. Доцније, пошао је и сам Учитељ за својим учеником и послушником. Они оба, верујемо, ликују сад у Царству Христовом, где анђели и праведници живе, а где нема ни болести ни страдања, ни смрти, ни прогоњења, ни увреда, ни неправде, ни неправичности. Њима се придружио и пошао тамо и протосинђел о. Јован Рапајић. Напустио је ову долину плача врло млад. А он је био велика нада пок. владике Николаја. Врло учен, интелектуалац првог степена, даровити говорник, мислилац, силан на перу, добар као добар дан, милостив, свакоме готов да помогне, молитвеник, душе чисте као у детета – ето такав је био други уредник „Мисионара”.

Верујемо да духу, којим је био надахнут први „Мисионар” у Отаџбини преко ове тројице наших великана: Великог епископа Николаја, монаха Јакова и протосинћела Јована, није било суђено по Божјем Промислу да се угаси. Појавио се „Мисионар” у Америци са својим уредником, који је продужио започето дело у Отаџбини, на пољу моралног препорода српског народа. То је оно што нам је данас најпотребније. „Мисионар” је заиста духовна храна православног Србина, без које душа не може да живи духовно. Јер душа човечја такве је природе да не може да остане празна. Она мора да се испуни неком садржином – духовном или греховном.

Наши људи у емиграцији греше кад се свађају и окривљују један другог за наш слом, наводећи при том само политичке узроке наше пропасти, а заборављају на оне најглавније, на моралне узроке пропасти. Гажење моралног закона и непоштовање самог Творца тога закона – Бога. Много се нагомилало греха и то мора да се увиди да се сазна. Тек тада може доћи слога и спасење. Сила греха је стихијна разједињавајућа сила. Христос је рекао где се два или три сложе у име Моје, ту сам и Ја међу њима. А где се свађају, вређају, пламте мржњом један на другог, ту је несумњиво учасник сатана и како народ каже: „Ту нема Боже помози”.

На томе путу моралног оздрављења, велику улогу врши „Мисионар”. Господ нека благослови његов рад.