Универзитет Аритотел, Солун

Богословски Факултет

Одељење догматског богословља

Професор Димитрије Целенгидис

Солун, 31. 01. 2016.

Сталном члану Светог Синода Руске Православен Цркве

[вероватно је реч о Митр. Молдавијском г. Владимиру, прим. Н. Б.]

Ваше Високопреосвештенство!

У вези са сазивом Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве желео бих да са дубоким поштовањем Вашој пажњи предложим нека богословска запажања и коментаре у вези већ објављених докумената 5. Предсаборске Свеправославне Конференције, које ће веома брзо постати предметом Ваше сабране пажње, јер је потребно донети саборно решење у вези његових последица.

Моје богословске примедбе се односе на документ: „Однос православне Цркве према осталом хришћанском свету“.

У том документу више пута се, с богословске тачке посматрања, појављује недоследност, чак и противречност. Тако се у тачки 1. говори о црквеном самосазнању Православне Цркве, која је савршено тачно названа „Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом“. Али у тачки 6. наведена је формулација, противречна тачки 1., где се управо јасно истиче да „Православна Црква утврђује постојање у историји других хришћанских цркава и конфесија, које се не налазе у општењу с Њом“.

Овде ниче савршено оправдано богословско питање: „Ако се Црква јавља као 'ЈЕДНА' у Симовлу вере и самосазнању Православне Цркве“ (т. 1.), онда зашто ми истовремено почињемо да говоримо о другим хришћанским црквама? Па савршено је очигледно да се те друге цркве појављују као инославне. Међутим, инославне „Цркве“ се савршено не могу називати „Црквама“ од стране православних хришћана, зато што са догматске тачке гледишта нема разлога тврдити о постојању много „Цркава“, притом са различитим учењима, по многим богословским питањима. То значи да, све док се те „Цркве“ држе своје погрешне заблуде у вероисповедним питањима, с богословске тачке гледишта није правилно признавати им припадање к Цркви, па чак да им још, иако ван „Једне, Свете, Саборне, Апостолске Цркве“, саборно озакони статус.

У тој 6. тачки постоји још једна озбиљна богословска противречност. У почетку тачке се примећује следеће: „Јединство, које има Црква по својој онтолошкој природи, не може бити нарушено“. А на крају те тачке пише да, учествујући у екуменистичком покрету, Православна Црква прати „објективни циљ – припрему пута ка јединству“.

Овде ниче питање: „Пошто се јединство Цркве јавља као датост, онда какво управо јединство Цркве ми стремимо да достигнемо у оквиру екуменистичког покрета?“. Може бити, подразумева се враћање (тзв.) западних хришћана у крило ЈЕДНЕ и јединстве Цркве? Међутим, ништа слично се не види сагласно слову и духу читавог овог документа. Чак напротив: ствара се утисак да у Цркви, као датост, постоји подела, и перспектива међухришћанског дијалога је усмерена на поновно уједињење нарушеног јединства Цркве.

Богословска збрка је изазвана и двосмисленошћу тачке 20, која гласи: „Перспективе вођења богословских дијалога Православне Цркве с другим хришћанским црквама и конфесијама, увек извиру из канонских критеријума већ оформљене канонске традиције (7. канон Другог и 95. канон Пето-Шестог Васељенског сабора)“.

Али, у 7. правилу Другог Васељенског Сабора и 95. правилу Трулског сабора се говори о признању крштења неких конкретних јеретика, који су изразили интересовања за присаједињавање са Православном Црквом. Но, при богословској оцени разматраног документа по слову и духу, ми разумемо да се савршено не говори о враћању инославних у Православну и Једину Цркву. Супротно, у датом документу крштење инославних се признаје априори, тј. као датост, чак не марећи на одсуство одговарајућих решења свих Поместих Цркава.

Другим речима, документ признаје теорију тзв. „крштенског богословља“. У исто време се намерно занемарује историјска чињеница, да са временом инославни Запада (римо-католици и протестанти) имају чак не један, већ мноштво догмата, који се разликују од вероучења Православне Цркве ( осим филиокве (filioque), то је и учење о тварној благодати Тајни, о примату Папе Римског, о његовој непогрешивости, као и одрицање поштовања икона и решења Васељенских Сабора, итд.).

Изазива оправдана питања и тачка 21, у којој се назначава да „Православна Црква потврдо оцењује документе богословског карактера, прихваћеног од Комисије (има се у виду Комисија 'Вера и црквено устројство') (...) о зближавању Цркава“. Овде треба приметити да се дати документи званично нису подносили на разматрање јерарсима Поместних Православних Цркава, на нивоу црквених Сабора.

И на крају, тачка 22. ствара утисак да идући Велики и Свети Сабор унапред одређује непогрешивост својих решења, пошто он сматра да „чување истините православне вере могуће је само захваљујући саборном уређењу, који одавнина представља надлежни и виши критеријум Цркве у питањима вере“.

У овој тачки се пренебегава историјска чињеница, да се у Православној Цркви као виши критеријум јавља догматско сазнање црквене пуноте, која има право да призна или сматра за „вучје“ чак и Васељенске Саборе. Саборски систем се сам по себи не јавља као „механичка“ гаранција правилности православне вере. Ово происходи само тада, када епископи, који учествују на саборима, јесу храмови Светога Духа, дејствујућег кроз њих; сабор епискпа има сагласност „следујући у свему Светим Оцима...“.

Општа оцена документа

Сагласно с тим што је написано и што се на јаван начин подразумева у горе наведеном документу, очигледно је да његови покретачи и састављачи праве покушај да озаконе „хришћански синкретизам – екуменизам“, путем прихватања одговарајуће Одлуке на Свеправославном Сабору. Међутим, то ће имати катастрофалне последице за Православну Цркву. У вези с овим смирено предлажем да се у потпуности одбаци ова редакција документа.

И још једно богословско запажање о документу „Тајна брака и препрека за њега“. У параграфу 5, тачке 1, главе 2, (О препрекама за брак) се примећује: „'брак православних с инославнима се забрањује по канонској акривији и не венчава се' (72. правило Трулског Сабора). Он може да се благослови по снисхођењу и човекољубљу, под условом да ће деца из тог брака бити крштена и васпитана у Православној Цркви“.

Тврђење о томе „да ће деца из тога брака бити крштена и васпитана у Православној Цркви“,  противречи богословском утемељењу брака као Тајне Православне Цркве, јер се добија да рађање деце, повезивањем с крштењем деце у Православној Цркви, постаје разлог за црквено савршавање мешовитих бракова, стар, која је савршено јасно забрањена правилом Васељенских Сабора (72. правило Трулског Сабора).

Другим речима, ми видимо да Сабор, који нема статус Васељенског, какав јесте Свети и Велики Сабор, ставља под сумњу и чини необавезним савршено одређену и строгу одлуку Васељенског Сабора. А то је савршено недопустиво.

И још. Ако се у венчаном браку не роде деца, може ли, с богословске тачке посматрања, бити законит тај брак само под предлогом обећања инославног супруга да будућу децу учине члановима Православне Цркве?

Очигледно је да, због богословских разлога, тачка 1, параграф 5, треба бити уклоњен.

С дубоким поштоавањем,

Димитрије Целингидис

Професор Универзитета Аристотел, Солун

Превод с руског: архим. др Никодим (Богосављевић)