У јуну месецу текуће године биће одржан такозвани Свеправославни сабор на острву Крит. Око тог догађаја води се велика полемика. О чему ће разговарати представници петнаест Помесних Православних Цркава? Какву опасност за православне представља Римокатоличка „црква“? На ова и друга питања одговара Олга Четверикова, магистар историје, стручњак за Ватикан и члан Академије за геополитичке проблеме.

Зашто су, по Вашем мишљењу, свих петнаест Помесних Цркава одлучиле да се окупе на Криту? О чему ће разговарати?

- Није реч о томе што ће се разговарати, већ о томе што ће се окупити и донети одговарајуће документе, који треба да устроје однос Православне Цркве са другим заједницама. Или, како је тамо речено, са осталим хришћанским светом. Затим, главни задатак сабора је да створи неки орган који ће говорити у име читаве Цркве, о чему је у више наврата говорио сам патријарх Вартоломеј константинопољски, који игра једну од водећих улога у припреми тог сабора. Односно, формирати сабор од јерараха који ће фактички осигурати да Црква говори једним устима и живи једним срцем.

То ће бити нешто слично синодалном органу, који фактички управља Православним Црквама. А с обзиром да константинопољски патријарх Вартоломеј брани и заступа идеју источног папизма – примат константинопољског патријарха над свима осталима, притом не примат части, већ примат власти, - онда је реч о томе да се тај примат осигура и даље му се обезбеди јединствена структура.

То јест, нашу Цркву фактички уводе под котролу неког наднационалног тела, неке духовне власти, која се налази изван Русије.

А то је лоше?

-Константинопољски патријарх је грађанин стране државе. Он је грађанин државе која је чланица НАТО. То је лоше, с обзиром на тренутну спољну ситуацију, погоршање међународне ситуације, и с обзиром да се води веома оштра борба – економска, финасијска, политичка, идеолошка и информациона. Религија се данас користи као инструмент политичког рата, а непосредно сам константинопољски патријарх је веома важна фигура у плановима америчког руководства и америчких геополитичких стратега, а повезан је и с Ватиканом.

Свакако, говоримо о томе да се он фактички користи за политичке циљеве, за вршење снажног притиска на Русију односно погледа на свет. Ово стога што информационо-психолошки рат данас поприма веома оштре облике. Овај рат за промену понашања делује на нивоу система вредности, на нивоу човековог духовног света, и данас се тежи да се систем вредности руског човека и његов менталитет, који се традиционално заснивао на православном погледу на свет разврати, уништи и промени. То је данас тежиште главног удара.

Они желе да нека структура, која би контролисала Помесне Цркве, изведе перестројку православног погледа на свет у екуменистички. Принцип екуменизма – то је растакање хришћанства у другим религијама и одрицање од православног погледа на свет и православног богословља. Односно, то је удар на светоотачко учење.

ПРИМАТ ВЛАСТИ И ПРИМАТ ЧАСТИ

То је прелазак под окриље римокатиличанства?

- Константинопољски патријарх признаје примат папи, не само примат части. Примат части – то је духовни ауторитет, што је било утврђено још у освит хришћанства, када су одржавани Васељенски Сабори. Од тада се примат части разуме управо у смислу духовног ауторитета, духовне чистоте и чистоте учења. Али, од тог тренутка дошло је до одвајања римокатолицизма. У Православљу њега не називају црквом, већ га називају римокатоличка заједница или јеретичка заједница.

Православни нису признавали папи примат части, и то је код нас учвршћено светоотачким учењем. Јер ради се о томе да папа римски има не само примат части, већ и примат власти. Учење о примату власти рођено је у првим вековима, негде између 9. и 10. века. Тада је та позиција била учвршћена...

Но, највиши израз тог учења постао је догмат о непогрешивости папског учења, који је био утврђен на Првом ватиканском концилу 1870. године и потврђен на Другом ватиканском концилу, одржаном од 1962. до 1965. године.

Константинопољски патријарх је формално већ потврдио признавање примата власти папи римском. Стога, ако се овај сабор одржи, и ако буду усвојени ти документи, онда ће, узимајући у обзир однос са римокатоличком заједницом, и то морамо да признамо, бити изграђен такав систем у коме ће бити признато папино првенство части.

Дакле, постоји опасност да Православна Црква уопште, као и сама Руска Православна Црква, постепено буде увучена под утицај Римокатоличке „цркве“ и ми изгубимо наше традиционалне православне вредности?

-Она је фактички већ увучена, јер је декларација, усвојена недавно у Хавани, постала важна прекретница. И не само зато што је она променила односе с римокатолицима – ти односи су одавно постојали – већ је реч о интензивној „сарадњи“, а активна страна је управо римокатоличка. Даље, ту су посећивања наших храмова од стране римокатоличких свештеника, заједничке молитве, заједнички догађаји.

Римокатоличка „црква“ је сусретом у Хавани то све легализовала. По замисли оних који су све ово извели, Московска Патријаршија је требала да пружи легитимитет римокатолицима у очима православних, из разлога што ми знамо да су римокатолици – јеретици, што је утемељено на светоотачком учењу.

И ако ми кажемо да римокатолици нису јеретици, то значи да се одричемо светоотачког учења. Ми смо до сада више пута говорили да то што је митрополит Иларион пре неколико година увео мораторијум на називање римокатолика јеретицима, значи да је он увео мораторијум на светоотачко учење.

Будући да се у декларацији говори о неопходности постизања једномислија, што је фактички одступништво од православног учења, онда римокатолици данас фактички могу потпуно отворено деловати и потврђивати своју улогу у нашим животима, јер сада иза њихових леђа стоји та декларација, на коју ће се констатно позивати.

Разлика Православља и римокатоличанства

Молимо Вас да објасните у чему се, на канонском плану, Православље разликује од римокатоличанства?

- Свети Оци су учили и уче да је најстрашнија јерес, које се држе римокатолици – јерес папизма, односно исповедање да је папа глава цркве. Они полазе од тога да постоји невидљива глава цркве – Христос, да постоји видљива глава цркве – Христос, и папи римском се фактички овде, у земаљској цркви, присваја функција истинске главе цркве.

Ово стање је само по себи јеретично, зато што је глава Цркве Христос, а Христос је установио саборно управљање Црквом, онда када је својим ученицима рекао да међу вама не буде првог, да међу вама не буде главног. Затим ту је догма о папској непогрешивости. Затим – измена римокатоличког учења, када се догодила такозвана Папска револуција, када је папа Григорије Седми представио цркву као теократско друштво, које има право не само на примат папе римског у цркви, већ и на папину световну власт.

То јест, сви световни владари треба да признају папину власт, управо као световног владара. Тада је дошло до веома дубоких промена и перестројке у самом животу цркве, зато што је, најпре, дошло до стварања низа теократских држава, промењен је систем управљања, и створен читав финансијски систем Римокатоличке „цркве“.

И оно што је најозбиљније, управо тада почињу измене у римокатоличкој теологији, која се претворила у окамењено схоластичко учење. Није случајно што је теологија на Западу научна дисциплина, иако се богословље заснива на откровењу. И што је веома битно,  учење о спасењу у Римокатоличкој „цркви“ драстично се разликује од нашег.

Дакле, по Вашем мишљењу, не треба тежити јединству са Римокатоличком „црквом“?

-Црква је ионако једна. Но, постоје кршења хришћанских догмата, хришћанских канона и светоотачког учења – онога што је било утврђено на Васељенским Саборима. То није црква, због чега ми римокатолике и не сматрамо за цркву. Они су отпали од Цркве, и то је све.

Код римокатолика Христос је далеко, они Христа веома лоше познају, Јеванђеље мало читају, а папа римски им је ту, поред њих. По ономе како се папа понаша, они одређују шта је црква и како треба живети у тој цркви.

За објављивање (на руском) припремила: Марија Сниткова

Извор: „Одигитрија“

Превод и приређивање: „Борба за веру“