header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О савременим “пророчанствима” Авеља-прозорљивца Штампај Е-пошта
уторак, 07 фебруар 2017

 Црквено предање — то је особена живоносна артерија Благодати Божије, која Духом Светим прожима историју Цркве. На црквеном предању - благодатним примерима дејства Божанског Промисла у историји како појединих светитеља тако и читавог црквеног организма - граде се и богословски постулати. Тако је, на пример, на предању Цркве о приснодевству Марије засновано догматско учење о Богородици, сачувано у Православљу за разлику од несторијанских и каснијих протестантских јеретичких погледа нa Божију Мајку.

Црквено предање, међутим, мора бити веродостојно, и по својој суштини и по свом духу оно не може да противречи Светом Писму. Уколико предање није веродостојно, оно није ни црквено! Митотворство, непроверене чињенице из историје Цркве и житија подвижника нарушавају црквеност и уносе елементе паганства, обојене псеудоблагочешћем и псеудоправослављем.

“Не износи лажи на светитеља...” — речи светитеља Димитрија Ростовског на најбољи начин упозоравају ревнитеље не по разуму да не стварају псеудоблагочестиве митове. Такви ”ревнитељи” или не разумеју или су, напротив, савршено добро информисани о саблазнима и погубном утицају својевољног баратања црквено-историјским чињеницама на црквену свест. Не треба заборавити да је митотворство у црквеној сфери способно да људе поведе у противљење Цркви, у беспоредак и расколе.

Велики светитељ XX века, архиепископ Никон (Рождественски) писао је 1914. године у својим дневницима: “Причати о нечему што се могло догодити, а догодило се само у машти аутора, не значи ли “лагати” о промислу Божијем… а образложење да је то — у славу Божију, ради храњења осећања вере и љубави представља – расуђивање у духу оних који уче да циљ оправдава средства. Нама митови нису потребни. Историја Цркве пуна је толико поучних чињеница, да их никаква фантазија твораца митова не може досегнути”.

Журнали "Москва" и “Благодатни Огањ“ много пута су наводили примере слепе вере у непроверене изјаве преп. Серафима Саровског, Н.А. Мотовилова и др. Нешто раније у нашим журналима разобличени су лукави "ревнитељи" скорог краја света у преправљеним пророчанствима архиепископа Теофана (Бистрова) и тзв. “Виђењу Јована Кронштатског” о зацарењу антихриста, које су саставили катакомбници-имебожници двадесет година (!) после кончине светог праведног о. Јована (видети: Прот. Петар Андријевски. Русија пред Другим доласком... неостварена предсказања//Благодатни огањ. № 7). Живот и дело последњег руског Императора – Цара страстотерпца Николаја II у последње време такође прекривају узвишено-сентиментални митови, што понекад онемогућава објективан црквено-историјски суд о периоду његове владавине.

На велику жалост, сва та измишљена "пророчанства", “предсказања стараца”, "виђења" и мноштво непроверених изјава светих прештампавају се и презентују неискусном читаоцу као неоспорна откривења о последњим временима и датумима, што је, узгред, забранио Сам Христос (Дела. ап. 1, 6, 7).

Један од најважнијих постулата јереси царебожја, која се код нас појавила током последњих 10-15 година, јесте учење о "цару-искупитељу".

Апологети овог лажеучења позивају се пре свега на наводне изјаве монаха Авеља (Василиј Васиљев; 1757 (55?)–1841) који је први "прорекао" да ће последњи руски император Николај II “бити искупитељ, који ће искупити свој народ – слично бескрвној жртви” (Житије преподобног Авеља прорицатеља. Изд. Свето-Тројицког Ново-Голутвина манастира, 1995, с. 42). То “пророчанство” стално шета из једне књиге у другу, иако се на крају “Житија преподобног Авеља прорицатеља” налази списак литературе, на основу које је састављено "житије", где су наведене пререволуционарне публикације о монаху Авељу (то су, пре свега, издања “Руска старина”, СПб., 1875, фебруар, с. 414–435 и “Руски архив”, М, 1878, № 7, с. 353–365) и пет публикација које су изашле у другој половини XX века — углавном, почетком 90-их, тј. пре једва десетак година.

Изучивши све пререволуционарне публикације о Авељу, нисмо наишли ни на каква његова предсказања о царствовању последњег цара Николаја II, већ само о царствовању императора Павла Петровича и Александра Павловича (тачније, Авељ је предсказао крај владавине и убиство Павла I, а Александру I спаљивање Москве од стране Француза). После читања публикација из XIX века о Авељу се ствара утисак као о својеврсном “православном Нострадамусу”.

Ове аутентичне податке о монаху Авељу, објављене пре револуције, записао је својим речима и Сергије Александрович Нилус, унеколико их редиговавши, у својој књизи “На обали Божије реке” (од 26. јуна 1909. године) (М., 2002, с. 316–321). Никаквих пророчанстава о тада царствујућем императору Николају II код С. А. Нилуса није било (тешко је поверовати да С. А. Нилусу нису била позната Авељева предсказања о свом савременику – императору Николају Александровичу, знајући за његову страсну склоност ка објављивању свих могућих пророчанстава и тајанствених предсказања).

Дакле, остају само постреволуцинарне публикације о Авељу које, природно, не могу да садрже никаква пророчанства о последњем Владару Руске Империје: превише је лако сачинити "пророчанства" о догађајима који су се већ збили. Тако је Петар Николајевич Шабељски-Борк (1896–1952), официр руске Императорске армије, монархиста, учесник Првог светског рата, почетком 30-их година XX века у емиграцији, у журналу “Небесни хлеб” (Харбин, 1931, № 5, с. 28–30) под псеудонимом Кирибејевич објавио “историјску приповест” о Авељу “Прозорљиви инок”, у којој (нећу гатати из каквих емигрантских извора), не ограничивши се на познате Авељеве изјаве о Императорима Павлу I и Александру I, води "пророчанства" и до периода царствовања Николаја II. Та допунска "пророчанства" највероватније су сачињена post factum у емигрантским круговима током 20-30-их година XX века. Нагласићемо још једном да ниједно пререволуционарно издање о Авељу, које је објављено у Русији, не садржи ни реч о последњем руском цару Николају II. Истина, могу нам приговорити да издања XIX века о Авељу нису ни могла да садрже пророчанства о судбини последњег руског Цара Николаја II, јер је још Император Павле I, према Кирибејевичу, “одложио дато писаније Авељево у коверту, на којој је својеручно написао: “Отворити Нашем Потомку на дан стогодишњице Моје кончине”. Постоји предање да је 11. марта 1901. године, на стогодишњицу мученичке кончине Императора Павла Петровича, Владар Император Николај Александрович отворио шкрињицу са писмом и прочитао “речи Авеља Пророка о Својој судбини и судбини Русије”. Међутим, не постоји ништа што би указало на било какве архивске податке о том предању.

Но, главно је – нешто друго. Уколико упоредимо текст Кирибејевича (Харбин, 1931), претпоставивши макар на трен да се ради о аутентичном пророчанству које је после револуције на неки начин из личне архиве Николаја II доспело ван границе, са текстом издања Свето-Тројицког Ново-Голутвина манастира (1995), с изненађењем откривамо нове чињенице у последњем издању. Тако, на пример, у харбинском издању из 1931. године, читамо следеће:

“— Коме ће он (Александар III. — Н.К.) предати Царско наслеђе? — Николају Другом — Светоме Цару, подобном Јову Многострадалном. Царску круну замениће трновим венцем, издаће га његов народ; као некада Син Божији. Настаће рат, велики рат, светски….”

У издању Свето-Тројицког Ново-Голутвина манастира (1995) читамо нешто измењен текст (означен појачаним словима):

“— Коме ће он (Александар III. — Н.К.) предати Царско наслеђе? — Николају Другоме — Светоме Цару, подобном Јову Многострадалном. Он ће имати разум Христов, дуготрпељивост и голубију чистоту. О њему сведочи Писмо: Псалми 90, 10 и 20 открили су ми сву његову судбу. Царску круну замениће трновим венцем, издаће га његов народ; као некада Син Божији. Он ће бити искупитељ, искупиће свој народ – слично бескрвној жртви. Настаће рат, велики рат, светски... “ (с. 42).

Ако такозвана "пророчанства" Авеља-прозорљивца у харбинском издању Кирибејевича немају никакву документовану основу, већ представљају само благочестив мит, то уметнуте речи у голутвинском издању 1995. године већ одају јеретичко царебожничко мудровање, настало 90-их година XX века, које није ни у каквој вези са монахом Авељем. Монах Авељ се не би досетио да изрекне овакву јерес: "Цар-Искупитељ”, који има “разум Христов” (!). Ово је – живи пример царебожничког богохулства са антихришћанским хлистовским подтекстом, иза кога се крије својеврсна царебожничка псеудобогословска доктрина, према којој ни самог антихриста на крају времена неће убити Христос-Бог, дахом уста Својих (2 Сол. 2, 8), него будући "Цар-победник". Ако се Откривење св. Јована Богослова завршава очекивањем Другог Славног доласка Господа нашега Исуса Христа: Амин, дођи Господе Исусе! (22, 20), онда царебожници, слично древним јудејима, чекају славни долазак земаљског цара ради стварања "православног" царства које ће трајати до краја времена, када ће сви непријатељи "Православља", укључујући и самог антихриста, бити уништени. Такво учење Црква је већ осудила као јерес хилијазма… Христос Спаситељ, Чије Царство није од овога света, њима, у суштини, није ни потребан.

II. "Православни" митови о Великом Отаџбинском рату

У вези са 60-годишњицом Велике Победе руског народа у Великом Отаџбинском рату немогуће је не поменути низ митова објављених у црквеним издањима, повезаних са том епохом. Та митологија, непоткрепљена никаквим црквеним или архивским референцама, такође прелази из једне књиге у другу. Аутор већине ових митова је протојереј Василиј Швец. Његова дела су најпотпуније представљена у књизи “Русија пред Другим доласком”(М, 1993, 1994. итд.) — својеврсној енциклопедији православног митотворства, чији је састављач Сергеи Фомин. Ови митови ушли су и у књигу јеромонаха Филаделфа (Мојсејева) “Усрдна Заступница” (М, 1992).

Приповедања прот. Василија Швеца (без позивања на било какве изворе!) могу се учинити прилично благочестивим, будући повезани са у руском народу дубоко поштованом Казанском иконом Божије Мајке – Усрдне Заступнице рода хришћанског. Међутим, неопходно је упозорити лаковерног читаоца да не верује слепо свему што је изашло из пера прот. Василија Швеца а потом ушло у разне зборнике о рату.

Нећемо разматрати све догађаје које је описао о. Василиј; поменућемо укратко само оно што никако не може одговарати историјској истини.

Тако се, на пример, према прот. В. Швецу, по савету митрополита гора Ливанских Илије (Антиохијски Патријархат), који се одмах на почетку Великог Отаџбинског рата усрдно молио за спасење Русије од непријатељске инвазије, Ј. В. Стаљин у време блокаде Лењинграда сусрео са митрополитима Алексијем (Симанским) и Сергијем (Страгородским) (с. 273). Међутим, нису откривени никакви историјски подаци о таквом сусрету а, како ћемо видети у даљем тексту, њега није ни могло бити. А сумњиво је и да се Стаљин 1941. године уопште саветовао са архијерејем Антиохијске Цркве, с обзиром да је руске архијереје примио тек 1943. године. То је слично другоме миту, наведеном у књизи “Русија пред Другим доласком”: “Долазак Ј.В. Стаљина блаженој Матрони у Царицино у октобру 1941. године представља неоспорну чињеницу” (с. 271). Први историјски сусрет Стаљина и три митрополита Руске Православне Цркве, Сергија (Страгородског), Алексија (Симанског) и Николаја (Јарушевича), који је радикално изменио однос совјетске државе према Цркви, догодио се, као што је познато, 4. септембра 1943. године. Стаљин је тада високо оценио патриотску делатност Православне Цркве, поменуо да са фронта стижу многа писма у којима се одобрава таква позиција свештенства и верујућих, дао сагласност да се сазове сабор и изабере Патријарх, предложио отварање духовних академија и училишта ради образовања свештенослужитеља, одобрио месечно издање црквеног журнала (Журнал Московске Патријаршије) и наредио да се реши проблем ослобађања архијереја и свештеника који су се нашли у изгнанству, логорима и затворима. Хиљаде храмова, затворених у годинама безбожних петолетки, тек су у септембру 1943. године почели свуда да се отварају.

Но, вратимо се делима прот. Василија Швеца. Његова саопштења о крсном ходу са Казанском иконом Божије Мајке око блокираног Лењинграда, опет по указу митрополита гора Ливанских Илије, предатом совјетском правитељству (с. 273), не чине се веродостојним.

Како је изгледао Лењинград под блокадом? Стална бомбардовања и артиљеријска ватра, глад и несташица воде, љути зимски мразеви – ето каква је реална ситуација била у граду на Неви, повезаним са осталом, неокупираном територијом државе само “путем живота”, преко Ладожског језера . У време блокаде, која је трајала од 8. септембра 1941. године до 18. јануара 1943. године, митрополит Алексије (Симански) непрестано је боравио у окупираном Лењинграду, тако да ни о каквом сусрету са Стаљином, како би то желели прот. Василије Швец и састављач књиге “Русија пред Другим доласком”, није могло бити речи. Владика Алексије стално је савршавао богослужења у катедралном сабору, делећи са повереном му верном паством херојски подвиг у окупираном граду. Владика је служио сам, без ђакона, сам је читао помјаник о “свима који су скончали од глади и болести”, и свако вече је служио молебан светитељу Николају, обилазећи с чудотворном иконом сабор, у коме је у то време и живео.

Без обзира на глад и бомбардовање, људи, онемоћали од глади, ишли су у храм где је служио њихов вољени архипастир. Својим пастирским речима владика Алексије је у тешко време бодрио и тешио своју паству надом на брзу победу, на Покров Божије Мајке и небеско заступништво покровитеља Лењинграда – светог Александра Невског.

У таквим околностима просто није било ни услова, ни могућности, ни силе, ни свештенства да се икона Божије Мајке у крсном ходу обнесе око града окруженог фашистима.

По сећањима лењинградског протојереја Николаја Ломакина, који је све време блокаде био у сталном општењу са митрополитом Алексијем, “Владика митрополит је без страха, често пешице, посећивао лењинградске храмове, савршавао у њима богослужења, беседовао са људима, свуда уносио бодрост, веру у победу, хришћанску радост и молитвену утеху у жалостима. Сам, понекад болестан, Владика је у свако доба дана примао све који су долазили к њему. Са свима једнак, срдачан

– умео је за свакога да нађе љубазну реч, да охрабри малодушне и учврсти слабе. Нико од нашег Владике није отишао тужан, духовно ненадахнут. Многима је Владика из личних средстава указивао материјалну помоћ; лишавајући себе, хришћански је делио храну. Желећи молитвено да утеши и духовно ободри паству у тешким данима блокаде Лењинграда, Владика Алексије је неретко сам опевао мирјане преминуле од глади, савршавајући те погребе нарочито свечано” (Журнал Московске Патријаршије, 1945, № 4, с. 26–27).

Тек је пробој блокаде у јануару 1943. године дозволио митрополиту Алексију да у најтежим условима крене на пут ради сусрета и саветовања са Патријаршијским Местодржитељем Сергијем (Страгородским). После Архијерејског Сабора 1943. године, митрополит Алексије се вратио у свој страдални град. 11. новембра 1943. године уручена му је државна медаља “За одбрану Лењинграда”.

После изласка књиге “Русија пред Другим доласком” стално се понавља благочестива легенда о облетању Москве са Тихвинском иконом Божије Мајке у децембру 1941. године (с. 275). Поменимо још једном да пре историјског сусрета Стаљина и три митрополита Руске Православне Цркве у септембру 1943. године ни о каквој религиозној пропаганди, тим пре у војсци, није могло бити речи. Нужно је имати јасну представу о сложености и трагичности одбране Москве у периоду од октобра до децембра 1941. године, да бисмо разумели да би пилота који би се одважио на такав "лет с иконом”, када су Немци већ били надомак престонице, чекала беспоштедна казна војног суда.

Прот. В. Швец пише да је у време одбране Стаљинграда Казанска икона стајала међу нашим трупама на десној обали Волге, и да због тога Немци нису имали успеха у разбијању наше војске:

“Чувена Стаљинградска битка почела је молебаном пред том иконом, и тек после молебана дат је знак за напад. Икона је ношена на најтеже делове фронта, на критичне положаје, на места где су се припремали напади. Свештенство је служило молебане, војници су кропљени светом водом...” (с. 275) Описујући такву неистиниту идилу (огромна већина руског свештенства у то време налазила се у затворима и логорима), прот. В. Швец, вероватно је помешао Стаљинградску битку са Бородинском. Све што је описао протојереј Василије просто се није догодило, ма колико лепо и благочестиво звучало.

Према сведочењу учесника Стаљинградске битке (отац аутора ових редова борио се од првог до последњег дана у саставу активне Црвене Армије и у звању официра учествовао у Стаљинградској битки), није било никаквог молебана пред донетом Казанском иконом пред почетак битке, као ни саме иконе. Учесници фронта су једино посведочили да је у свим сачуваним православним храмовима свештенство узносило молитве за победу наше армије. Још једном да поменемо да се Стаљинградска битка одржала седам месеци пре за Цркву судбоносног сусрета Стаљина и три висока јерарха РПЦ у Кремљу.

Непосредних учесника битке за Стаљинград и сведока тих догађаја сваке године је све мање, а незадржива фантазија црквених митотвораца је спремна да сачини најапсурдније бајке, представљајући их као "предања" и истинска чуда. А та “предања” и"чуда" потом прелазе из књиге у књигу, мењајући историју Руске Православне Цркве и умањујући подвиг руског војника у Великом Отаџбинском рату.

Ко би од православних могао и да посумња да је по молитвама Усрдне Заступнице рода хришћанског извојевана победа под Москвом и Стаљинградом, као и пробој опсаде Лењинграда! Помоћ Божија и молитве Пресвете Богородице, Којој се молила читава Русија, помогли су да се сломи непријатељ и довели до славне победе нашег народа на дан светога Георгија Победоносца, на Пасху 1945. године.

Али, када у тој истој књизи ”Русија пред Другим доласком” за битку за Кенигсберг пише: “Пред сам руски напад“ на небу се појавила Мадона” (тако они (Немци) називају Богородицу), коју је видела читава немачка армија, и апсолутно код свих (Немаца) заказало је оружје - ниједан хитац се није могао испалити… У време те појаве Немци су падали на колена, и многи су разумели о чему се ту ради и Ко то помаже Русима” (с. 276), — онда се истински херојски подвиг и храброст руског војника претвара у јефтине и глупо режиране епизоде из филма “Пад Берлина”…

На крају напоменимо да је јерарх наше Цркве митрополит Лењинградски Антоније (Мељников; †1986) имао крајње негативан став према делима прот. Василија Швеца.

Упитали смо игумана Сергија (Рибка), настојатеља храма Силаска Светог Духа на апостоле, на Лазаревском гробљу, да искаже свој суд о догађајима Великог Отаџбинског рата у излагањима протојереја Василија Швеца.

Сматрам да приче о. Василија о Великом Отаџбинском рату, које је објавио крајем 80-их, нису сасвим веродостојне. Још бих рекао да о. Василије говори или пише о нездравим стварима. Наравно, може бити да је он ”посматрач Божијих откривења” и да је само њему све то било откривено, но, чињенице о којима он говори нису историјски потврђене. Нико од савременика о. Василија није потврдио податке које је навео - о молебанима и крсним ходовима под Москвом и Стаљинградом. Ради се о потпуно другачијој епохи, и по мом мишљењу, то је тада било просто немогуће. Да је било могуће то што описује о. Василиј, онда би “перестројка” и друго “крштење Русије” започели много раније, још у време Стаљина! Међутим, ствар је у томе што ми знамо да је после историјског сусрета 1943. године у Кремљу дошло до репресија над свештенством 1949. године, поновног затварања свештеника и уопште верујућих људи. Због свега тога приче о. Василија више личе на неке бајке, на благочестиве апокрифе. Познавао сам свештеника, рукоположеног у седамдесетим годинама, који је читав рат провео у Москви. Радило се о благочестивом човеку који је посећивао храм Божији од своје младости. Када су му у мом присуству испричали сву ту “историју” о Казанској икони Мајке Божије, крсном ходу који је зауставио напад фашиста под Москвом, он је слушао, мало оћутао и на крају рекао: “Веома слатко речено… но, ви тада нисте живели и не знате”. Он је такође сматрао да се то није могло догодити, директно изразивши неверицу и неприхватање “чињеница” о. Василија.

Данас су ове приче о. Василија о одбрани Москве и Стаљинграда објављене у многим књигама, али њихов “сведок” је из неких разлога био једино он. Других сведока нема! А за црквену историју то је мало. Чињеницу треба да потврди још неко ко је видео то исто. Јер се ти догађаји нису “догодили у неком углу …” (Дела ап. 26, 26).

Здрав скептицизам у Цркви је неопходан, иначе ће нас сваки преварант лако обманути неком измишљеном “благочестивом” историјом. Православну веру, међутим, одликује расуђивање, и Свети Дух је “Дух премудрости, Дух разума”, као што пева Црква на дан Педесетнице. Светитељ Игњатије Брјанчанинов говори да свако учење, реч сваког проповедника, учитеља, духовника треба проверавати светим Оцима. Уколико дела о.Василија Швеца проверимо учењем светих Отаца, или св. Игњатија Брјанчанинова (“О чудима и знамењима”), то приповести о. Василија пре спадају у лажна чуда него у чуда Божија.

То што је писао и говорио о. Василиј су просто – благочестиве бајке, које немају никакав духовни смисао. Сматрам да је грех веровати сличним стварима, које ничим и ни од кога нису потврђене.

Божија Мајка је безусловно учествовала у судбини наше Домовине, било је Њених јављања у време Великог Отаџбинског рата, међутим, приповедање о. Василија у мени изазива веома велику сумњичавост.

Превoд са руског: Славјанка

Извор: Благодатни огањ

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.