Да је ислам део Немачке, још 2010. године званично је изјавио Кристијан Вулф који је у то време био председник немачке федерације.

Политичару који се налазио на тој (у Немачкој) симболичној функцији - било је поверено да изговори ову сакраменталну фразу: „Ислам припада Немачкој“.

Од тада федерални канцелар Ангела Меркел, којој и припада реална власт у земљи, неколико пута је продубила ту мисао, рекавши и ово: „Ислам је несумњиво део Немачке“.

Ништа није вредело што је Станислав Тилих, премијер државе Саксонија, који је припадао партији Меркелове - Хришћанско-демократској унији - изразио неслагање са партијским лидером:

„Не делим такво мишљење. Муслимани су добродошли у Немачку и могу да исповедају своју религију, али то не значи да је ислам део Саксоније“.

Може да се дискутује о формулацијама и о томе да ли сви Немци „поздрављају“ ислам у Немачкој, али чињеница је чињеница: присуство ислама можда прво пада у очи онима који први пут улазе у ту земљу јер не очекују ништа слично.

Да, друго је време у Немачкој: муслимани ће ускоро чинити 10% њеног становништва.

Муслимани се често разликују од других грађана по одећи (за разлику од Француске, у Немачкој није забрањено ношење хиџаба). Они упадају у очи на улицама великих и малих градова, често у пратњи бројне фамилије, и све је то праћено отварањем избегличких кампова широм земље - сада већ и у руралним срединама.

Мушкарци се обично крећу у групама, често са ножевима, жене - у пратњи мушкараца. И са много деце: на игралиштима, или како иду са ранчевима у школу и назад. Понекад се чини да других ученика једноставно нема.

У неким местима се стиче утисак да муслимани чине већину и да се не прилагођавају они традицијама и нормама локалног становништва, већ - обрнуто. То се тиче и чистоће на улицама, и излога радњи са натписима арапским словима или на турском, а често нису праћени натписом на немачком језику. Исто важи и за робу у излозима и продавницама и много шта друго.

Муслимани више нису само мигранти или дојучерашњи мигранти, већ и Немци-староседеоци који су прешли на ислам. Још се не броје милионима, већ десетинама хиљада.

То су углавном Немице које су се удале за муслимане и све чешће облаче хиџабе. Међу њима има и Немаца-мушкараца, који хоће да доживе нешто ново и раскидају са својим прошлим светом, који је постао бесмислен.

Има и оних који прелазе у ислам не због привлачности ратоборног фундаментализма већ да би се оженили девојкама из муслиманских породица.

Оне говоре свом драгом: какве има везе да ли си хришћанин или ниси, ако ме волиш - прихвати ислам, иначе ми неће дозволити да се удам за тебе. У прошлости су то били изузеци: жена је практично увек прихватала религију мужа. Сада се сматра скандалом ако муслиманка приликом удаје промени веру.

За њену породицу то је „бешчашће“, такво да ни њене сестре неће моћи да се удају за муслимане. И то је реална претња за младу: она обично има браћу који могу да наступе у улози „осветника“, или ће је убити сам отац, јер ће и он бити „осрамоћен“. Такве злочине називају „убиствима из части“.

Немачки судови се однедавно према њима понашају веома благо. Можда ће убицу послати накратко у затвор који више личи на санаторијум, одакле може на реч да се изађе како би се посетила родбина. „Убица из части“ ће се тамо одморити, набилдовати и ускоро бити за добро владање пуштен на слободу као „херој“.

Штетне појаве политичке коректности, потврда права на верске слободе у либералном немачком друштву?

Тријумф или неуспех мултикултурализма?

Можемо се на све гледамо и овако и онако. А можда је то стварно остварење људске маште или нечега што споља подсећа на то, жеље да се поправи нешто што смета Немцу?

А шта то заправо смета?

То што су они у своје време одабрали погрешну религију - хришћанство, а правилан избор би био ислам. Само, овде није реч о канцеларки Меркел и њеним либералним колегама, већ о другом канцелару - Адолфу Хитлеру. Различитости се, као што је познато, спајају.

Овај Аустријанац, који је Немачкој и свету донео толико несреће, између осталог и компромитујући многе здраве вредности те земље, гурнуо је Европљане, а пре свега Немце, у ужасну геополитичку катастрофу. А био је велики поклоник ислама.

Њему би било веома драго када би видео како се полако у Немачкој Меркелове остварује његов сан.

Сачувано је доста сведочанстава и прецизних цитата које су забележили блиски сарадници фирера, који указују да је он обожавао ислам и у згодној прилици био је спреман да постане муслиман.

„Наша је несрећа у томе што смо изабрали неправилну религију. Муслиманска религија... одговарала би нам много више него хришћанство. Зашто код нас мора да буде хришћанство са његовом покорношћу и тромошћу?“ - пожалио се једном приликом фирер свом личном архитекти, министру за наоружање и производњу муниције Алберту Шперу.

Према мишљењу фирера, управо ислам је религија правих мушкараца и више пасује немачком темпераменту од „јеврејске подлости и брбљања хришћанских попова“.

Хитлер је жалио због победе Франака над Арапима у бици код Тура, пошто су „исламизовани Немци“ имали шансу да се нађу на челу муслиманске империје створене Арапима.

Сестра дугогодишње Хитлерове сапутнице Еве Браун - Илзе - сећала се да је фирер често дискутовао на тему ислама за време ручка са својим сарадницима, да је „више пута је упоређивао ислам са хришћанством на штету хришћанства“.

Према њеним речима, фирер је сматрао ислам „јаком и практичном религијом, а хришћанство је по њему било мека, извештачена, слаба религија страдања“.

Причајући пред својим следбеницима, Хитлер је називао хришћанство „организованом лажи“ која је била „наметнута“ Немцима у периоду од 7. до 9. века. Чак је наглашавао да њега би само „ислам могао да подстакне да окрене усхићени поглед према небу“.

Невероватно је колико се методе заљубљеног у ислам Хитлера у борби против хришћанства поклапају са онима који користе либерали иако тврде да немају никакве везе са фирером.

Јер, не крију: „Треба сачекати док црква не иструне до краја као захваћени гангреном орган. Треба довести до тога да са амвона причају само будале а да их слушају само бабе“.

Ако данас свратите у немачку цркву, затећи ћете управо такву слику. Но, пожурите. Све више цркава се претвара у џамије, и све више Немаца прихвата ислам и постају исламисти.

Без обзира што су „Руси довели Хитлера до самоубиства“ - његов сан о исламу код Немаца се, нажалост, остварује.

Замислите шта би било да су Немци-есесовци били још и муслимани? Истина, било је и таквих, али то нису били Немци и само су формално припадали СС, а учествовали су углавном у казненим операцијама.

Узгред, због тога је жалио и шеф тог злогласног „црног ордена“ Хајнрих Химлер: „Мухамед је знао да су људи у већини невероватне кукавице и да су глупи. Зато је сваком ратнику који се буде храбро борио и погинуо у бици обећавао по две (!) лепе жене... То се заснива на дубокој мудрости. Религија треба да прича језиком човека“.

Тема ислама и Немачке претрпела је невероватну трансформацију у последњих неколико деценија.

На крају, ево анегдоте коју сам чуо од мог старог пријатеља који је то доживео у Кабулу, када је СССР испуњавао у Авганистану свој „интернационални дуг“.

Док је био на пијаци, где категорички није било препоручљиво залазити, тај високи, плави човек, који добро говорио на локалном језику, био је окружен агресивном гомилицом људи који су крволочно инсистирали да им открије које је националности.

„Немац“ одговорио је руски преводилац. „А из које Немачке?“ - питао је један од душмана, начитани човек који је знао да су у то време постојале две Немачке, једна од којих је Источна Немачка - највернија савезница СССР.

Од одговора на ово подмукло питање практично је зависило - живот или смрт.

У таквим тренуцима људи размишљају брзо и јасно и способни су и за несвакидашње.

„Из муслиманске“, - одговорио је мој друг, рачунајући на необавештеност Авганистанаца који су га окружили.

Када гомила почела да бучно расправља да ли постоји таква Немачка, а руке које су га држале мало попустиле, сналажљиви студент московског Института за земље Азије и Африке отргао се и максималном брзином се, трчећи у цик-цак, стопио са масом која се створила у очекивању линча.

У овој поучној причи слушаоци нису могли да се уздрже и смејали су се од срца због пасажа о „муслиманској Немачкој“.

Тада је то био апсолутни нонсенс, а данас?

Превела: Душанка Ђелекар

Извор: „Факти“