ПОГЛАВАР АНТИОХИЈСКЕ ЦРКВЕ ПОСВЕТИО ПРВЕ ЂАКОНИСЕ

На празник Светог Мученика Теодора Тирона, 17. фебруара, када је александријски патријарх Теодор Други славио и свој имендан, у цркви Светог Николаја при мисионарском центру Колвези (Конго) била је одслужена празнична Литуригија у току које је предстојатељ посветио у чин ђакониса неколико жена.

Ево је први пример посвећења ђакониса у историји Африканске мисије, али и у новијој историји Цркве у целини. Свети Синод Александријске патријаршије обновио је иститут ђакониса у новембру 2016. године.

Како је саопштено, африканске ђаконисе ће помагати у мисионарској делатности катангске митрополитије (епархија у Конгу), посебно приликом крштавања одраслих особа, венчања, а такође и у катихетској делатности Цркве. У саопштењу, међутим, није прецизирано шта их је до сада спречавало да се баве сличном делатношћу без претходног новотарског „посвећивања“.

Овде је неопходно истаћи узајамну и следствену повезаност „оживаљавања“ иститута ђакониса и содомитских баханалија. Подсећамо да Руска Православна Црква такође подржава идеју „обнављања иститута ђакониса“. Битан је први успешно реализовани случај – преседан, а остало је питање времена и зле воље модерниста, којима ово није први пут да своје новотарије прикривају тобожњим добрим намерама „враћања древној пракси Цркве“ (што је био изговор и српских новотараца приликом увођења богослужбених новотарија у СПЦ – нап. „Борба за веру“). И савремено „оживаљавање“ иститута ђанониса засновано је, по свему судећи, на иницијативи Ватикана.

Додајемо да су јерарарси Александријске Цркве на Синоду одржаном 16. новембра 2016. године (овде:), дали високу оцену тзв. „Свеправославном сабору“ одржаном на Криту у јуну месецу 2016. године, самим тим и његовим покровитељима – патријарху Вартоломеју и папи римском Фрањи. Афричко свештенство следује лукавом екуменистичком курсу „уједињавању цркава ради супротстављања међународном тероризму“, мада су Свети Оци говорили супротно. У наставку, као пример овога, доносимо извод из „Љубостињског стослова“ Светог Владике Николаја Велимировића:

„Јеретички богослови назвали су православну цркву погрдним именом „окамењена црква“. (Narnack das Wesen des Christenthums.) Због чега? Због тога, како веле, што ова црква „не иде за временом“ или што се „не прилагођава времену“! Међутим баш у томе је слава Православља, што оно не иде за временом, нити се прилагођава времену, сходно заповести светога апостола Павла: Не владајте се према овоме вијеку. 

Како би вечност ишла за временом? И како би се апсолутно прилагођавало пролазном? Како би се царство небесно мирило са царством земаљским? И како би се скупо ортачило са јевтиним? Ако сав свијет у злу лежи, као што је речено, зар ћемо вечно добро ограђивати и подржавати злом, и небесну светлост појачавати димљивим огњевима ћумура и петролеума?

Има, истина, и неких богослова у православној цркви, који иду трагом јеретичких богослова, сматрајући да је Евангелије недовољно снажно да само себе држи и брани на бурама светским. Њима импонују јеретичке мисли и јеретички методи. Целом својом душом они су уз јеретике, но држе се споља православне цркве тек онако – издржавања ради. То су бајагање балканске и иванушке кијевске, којима све с оне стране плота изгледа боље и паметније – па чак и концесивца помешана теологија (паганохристологија).

Православна црква као целина одбацује такве богослове и не признаје их за своје, али их трпи из два разлога; прво, чекајући да се покају и промене, и друго, да не би одбацујући их учинила од зла горе, т.ј. гурала их низ брдо у крило јеретика, те тако јеретике бројно повећала а душе њихове погубила. Ти богослови нису носиоци православне свести и православне савести, ко оболели органи целине црквене. Носиоци православне свести и православне савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство“.

По материјалу са: "Информ-религија.ру"

Превод и приређивање: „Борба за веру“