header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Мистички смисао Фебруарске револуције Штампај Е-пошта
уторак, 28 фебруар 2017

 Фебруар – набавити мастила и плакати

(Борис Пастернак)

Мало смо себе познавали, мало ценили

(Иван Шмељов)

ЗНАЧАЈ ПРАВОСЛАВНЕ МОНАРХИЈЕ
           За разлику од Цркве, која је призвана да буде небо на земљи (иако, наравно, на њиви Божјој, поред жита, има и кукоља), и да људе приводи Христу, Богу љубави, баш љубављу, а не инквизиторским насиљем, задатак државе није у томе да створи рај на земљи. Морални смисао постојања државе јесте употреба земаљских средстава, од права до силе, ради ограничавања зла и подржавања добра (Рим. 13,3–4). Како је говорио Владимир Соловјов:она не треба да покушава да створи земни рај него да спречи да на земљи не завлада пакао.

Између Цркве и државе могу се успоставити четири врсте односа: симфонија, кад Црква и држава сарађују на спасавању људских душа и охристовљењу друштва, чега је символ двоглави орао под круном с крстом (православна монархија, од цара Константина до Николаја Другог Романова, која је, повремено, била угрожена цезаропапизмом, настојањем монарха да преузме власт над Црквом); папоцезаризам (када црквени поглавари желе и политичку власт и моћ, што је, вековима, био изазов за ватикански модел хришћанства); секуларизам (када је Црква одвојена од државе, али њихов однос је заснован на начелу узајамне трпељивости и уважавања, као и сарадње у областима значајним за напредак заједнице); борбено безбожништво (када држава стреми да уклони Цркву из јавног живота и преузме власт над погледом на свет својих грађана, чему, после нацизма и комунизма, стреми глобалистички секуларизам, све присутнији у земљама Европске уније, у којима, као у Великој Британији пре неку годину, почињу да се боре за право да носе крстић око врата, што веома личи на ситуацију у Совјетском Савезу некад ).

Није нимало случајно да је Бог благословио да православни имају монархијску власт од доба Светог цара Константина до Цара Мученика Николаја Другог Романова. Очито је да је православна монархија увек била најоптималнији облик државне владавине, бар кад је Црква у питању: двоглави орао под круном с крстом сведочио је о стремљењу да и Црква и држава служе Христу. Суштину тих односа описао је Свети цар Јустинијан у предговору са Шесту новелу свог кодекса: “Највећи дарови које је божанска благост подарила људима јесу црквена и световна власт, од којих прва служи за божанске ствари, а друга штити и пази људске. Обе потичу од једног истог начела и уређују људски живот (…) Ако је свештенство у сваком погледу безгрешно и верно Богу, а световна власт влада правично и исправно државом која јој је поверена, из тога исходи склад који ће установити све што је корисно за људски род.“ 

Руски мислилац Михал Назаров истиче: “Како је Лав Тихомиров приметио у „Монархијској државности“, однос две власти у православној симфонији подсећа на однос душе и тела. У складу са тим, овде темеље поставља Црква, која приликом крунисања над царем врши Свету Тајну Миропомазања. Ово га, наравно, не чини аутоматски праведним, али му – посредством патријарховог полагања руку(…), помазања светим миром и причешћивања на исти начин како се причешћују и свештеници – даје посебне дарове Светога Духа, права и обавезе помазаника да, заједно са Црквом и као њен посебан члан, служи извршавању Божје воље.“

Зато су Свети Оци тврдили да православна царска власт спречава појаву антихриста, последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства. Године 1904, уочи прве револуције у Русији, Свети Јован Кронштатски је рекао: “Русијо, ако отпаднеш од вере, као што су многи интелектуалци већ отпали, нећеш више бити Русија, или Света Русија. И ако не буде било покајања у руском народу, онда је крај света близу. Бог ће узети побожног цара и послаће бич у лику неверних, сурових, самопрокламованих владара, који ће натопити целу земљу сузама и крвљу.“     

И то је почело да се збива у фебруару 1917, у Русији.

РУСИЈА ПРЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Револуције, веле, настају због тешких и несносних услова живота једног народа. Земља назадује, људи живе у беди, свуда тиранија, и онда почиње револуција. А како је било у Русији?

За двадесет година владавине цара Николаја Другог Романова, становништво Русије увећало се са 125 на 175 милиона људи. Године 1897. национални доходак био је 1410 милиона златних рубаља, а 1913. је био 3417 милиона златних рубаља. Златне резерве су порасле са 687 на 2300 милиона. Род пшенице је 1890. године износио 32 милиона тона, а 1913. године 64 милиона. Производња бакра је порасла за 375 посто. Од 1914. до 1916. године изграђено је 2130 километара пруге. Чак је и Лењин морао да призна да је Русија с краја XIX и почетка XX века имала најбржу стопу индустријског развоја у свету.              

Још за време царице Катарине Друге уведен је, први у свету, закон који је забрањивао ноћни рад жена и деце. Године 1912. уведено је обавезно социјално осигурање за раднике. Председник САД Тафт том приликом је изјавио: „Ваш император је увео радничке законе савршеније од оних којима се у садашње време диче демократске државе“.

Стање у образовању такође се побољшавало. Године 1908. уведен је закон о обавезном основном школовању којим је предвиђено да се неписменост уклони до 1928. године. До 1913. било је 130 000 школа, а буџет за школство је наредне године, десетоструко увећан, износио 400 милиона рубаља.

Према подацима совјетске статистике, објављеним 1920. године, 86% младих од шеснаесте до двадесете године знало је да чита и пише. Све је то припремила царска Русија. У књизи Американца Мориса Фридберга „Руска класика у совјетском омоту“ пише да је 1913. Русија по издаваштву друга у свету, са 34000 наслова у 109 милиона примерака годишње.

Године 1916, у рукама сељака налазило се 88,1 милион хектара земље. у рукама племства 26,6 милиона хектара, а Црква је била власник 250 000 хектара.

Аграрном реформом коју је 1906. спровео Столипин, сваки сељак je могао да изађе из сеоске општине и да добије земљу у лично власништво. Цар Александар III основао је Аграрну банку која је сељацима омогућавала да откупљују земљу од племића, дајући им зајмове на 50 година, уз камату од 2%. До Првог светског рата, Сибир је населило 4,5 милиона сељака. Земља у Сибиру била је јефтина. Цене превоза сељачких породица до Сибира биле су субвенционисане: породица са 640 кила терета бивала је вожена по цени од 24 рубље уместо званичне, око 230 рубаља. Сељаци су превожени у топлим и чистим вагонима.

Од почетка владавине цара Николаја до 1910. било је подигнуто 345 болница.

Едмон Тери, уредник једног француског часописа за економију, је у књизи „Економски преображај у Русији“ написао да, ако ће, ако настави привредни развој таквим темпом, Русија ускоро бити најјача држава Европе. У то време. Пол Валери је писао: „Три су чуда светске историје: античка Грчка, италијанска ренесанса и Руска Империја“.

Какав је био однос према политичким кажњеницима? Лењин, у сибирском прогонству, има кућу, полицији се јавља једном седмично, носи лично наоружање, добија пошту и штампу. Лењин, Стаљин, Троцки, који су робијали у доба царске Русије, преживели су тамницу и извели револуцију. Затим су, да би створили „срећније друштво“, побили на милионе невиних.

СВЕДОЧИ ШМЕЉОВ

Велики руски приповедач, Иван Шмељов, написао је 1945. прозу „Божић у Москви/ Прича пословног човека“, посветивши је Ивану Иљину и његовој супрузи Наталији. У њој је, кроз причу руског трговца, дао слику празника Рождества Христовог у Москви пре револуције. Он пише, између осталог, о огромним количинама најквалитетније робе које су из Москве путовале на Запад уочи католичког Божића: читави возови препуни гусака и друге живине (тада није био хладњача) су, данима, путовали у заграничје. А онда почињу описи који личе на бајку: “Котрљали се округли, меки и сладуњави, масни, „руско – швајцарски“ сиреви оштрог мириса из чувених Верешчагинских млекара(…) Нимало лошији од швајцарског…и јефтинији.(…) А из преткавкаских, ставропољских степских довозили су лажни „холандски“, ружичасто – жути у пресеку. Не као прави холандски, него још бољи.(…) Страствене пивопије грицкале су нашу црвенперку: није лошија од јесетре, а јефтина.(…) Свињетина, прасетина, јаја – …стотине вагона. Волга и Дон, Гирла дњепарска, Урал, азовски пешчани спрудови, далеко Каспијско…-дотеривали су предивну рибу, у Европи такве нема. Бачвама, буковим сандуцима, корпама, у замотуљцима од платнених марама -…превозила се икра(…)  Црвени лосос? Мало смо поштовали. А обичан свет јако је волео усољену, воблину – чистуницу, сјајнозрнасторужичасту, укосо поређану у истим оним бачвицама – 5-7 копејки фунта, у новински фишек лопатицом, с попустом(…) Ви не знате руску рибу, као ни све остало.(…) О навашки бисмо могли написати мноштво страница. Има оних који се заносе њом, па их зову – „наважники“. У њеној главици је пар седефастих кошчица, које личе на семенке краставца, девојчице их скупљају за огрлице.(…) А шта је снетац белозерски? Такође весник долазећег Божића. Наш снетац свенародни, свакидашњи. Кажу, Петар Велики га је у ходу јео, са сиром, носио га у џепу. Грицкао зубима, сувог. Шчи са снетцем или кромпир чорба -…ма, немам речи! О нашим рибама можемо написати велике књиге…- тамо су белице румене, науљене, харинга переславска, рјапушка, снетац, ситна димљена риба, кечига, звездаста моруна, јесетина, моруна, семга, бели лосос, нелма – прзница – враголан, не да се преварити, седам врста лососовине. А вјазигу нисте пробали?(…) Сличну кухињу нећете наћи нигде на свету.(…) Ткач добија у месецу 35-40 рубљи, а хлеб је тада био копејка за четврт фунте, а усољена харинга – петак, а њу ни не поједе до краја дана.(…) О смуђу можемо читав роман да испишемо, у три тома: о свежем и живом, усољеном и осушеном, и о снежној невиности „жестоког мраза“ …- примамљива лектира.(…)“         

Народ, пише Шмељов, изашао на улице, купује за Божић, и радује се пецивима: “На сваких пола сата пошашавели од светине пуначки младићи уносе ли уносе шкрипаве корпе и звонке плехове врућих пирошки које се пуше – греју кроз танак папир: са посољеним млечницама, рижом, рибом, печуркама, кашом, јабучном кашицом, трпким црним рибизлама.(…)Тула и Твер, Дорогобуж и Вјазма засули својим товаром – слатким медењаком, зачињеним наном, мирисним, свакојаким, са надевом од ђумбира и наранџе и печатом од старог бреста, нагорелим краја: Вјазма. Беле овчице са мирисом нане, коњићи, рибице, зечићи, петлићи и човечуљци, тврди-тврди, слатки…- права новогодишња радост“. Ту је желе „од јабуке и јаребнике, у косо одсечаним чамцима – коританцима, пет до седам копејки за фунту.“

После ове химне руском сладокуству  и предреволуционарном богатству, Шмељов се бави суштином празника: “Али то је тек земаљски израз божићне радости. А сам Божић је у души која сија тихом светлошћу.(…) Ви не знате оне звезде руске: оне певају. Само је срцем могуће чути: певају – и славе. Модри баршун прекрива небо, на њему – звездана, кристална светлост. Где си ти, Витлејемска? Ево ње: изнад Храма Христа Спаситеља. Баршунаста, мека тутњава дивних његових звона преплављује вечерњу божићњу Москву. О, та студена звоњава…можеш ли је заборавити!? Звоно – чудо, звоно – виђење. Гасне незнатна таштина дана. Овог часа ће запевати моћни гласови саборног храма, ликујући, свепобедно: “С на-ми…Бог!““               

Таква је била Русија пре револуције: богата, моћна, у успону; таква је била – клањала се Богу и Божићу. Таква је била Матушка свих православних Словена.

А онда је дошао фебруар 1917. године.                                       

ФЕБРУАРСКА РЕВОЛУЦИЈА ПРОТИВ ЦАРА

Први светски рат ближио се свом крају, победоносном за Русију. Цар Николај био је на челу војске, која је трпела губитке, али и побеђивала. Каква је стварна слика руског војног успеха била, писали су, касније, странци. Француски маршал Фош је рекао: „Ако Француска није била збрисана са карте Европе, пре свега има да захвали Русији“. Винстон Черчил је тврдио: „Заборавили смо најтежи подвиг императора Николаја II, који је у веома неповољним условима довео Русију на праг победе. У фебруару је император стајао на кормилу власти, и армија се чврсто држала, стално ударајући на прве немачке линије; фронт ни у чему није оскудевао; победа није долазила у сумњу“.

Они који су, међутим, желели да Русију сломе нису мировали: искористили су одлазак цара Николаја у штаб да би изазвали побуну у Петрограду, која је почела 22. фебруара (7. марта по новом календару). Улични немири настали су сутрадан, а издајници из Државне думе формирали су Привремени комитет, који, са Саветом радничких и војничких депутата, заузима власт у престоници 27. фебруара (12. марта). У Пскову, 2/15. марта 1917, цар Николај се, под страховитим притисцима и претњама, одриче престола у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. У Могиљову га хапсе  8/21. марта, када ће то учинити и са царицом Александром и њеном децом у Царском Селу.

Сутрадан се цар Николај придружује својима. Од тада почиње голгота Царске Породице, која се окончава 17. јула 1918, када су бољшевици убили цара, његову жену и децу, а која бива прослављена као мучеништво на Преображење 2000. године, у храму Христа Спаситеља у Москви, када је Царска Породица прибројана лику Новомученика и Исповедника земље руске пострадалих од безбожног бољшевизма.                                                          

Што се Русије тиче, њу је повео Керенски (Керенсон) са својим Привременом владом, која је, неспособна и издајничка, власт дала у руке комунистичким оскрнавитељима.       

ДНЕВНИЦИ ЦАРА НИКОЛАЈА

Цар је од младости водио дневник, у коме је записивао углавном најосновније чињенице о својој делатности. Дневник му је, пре свега, служио да би касније могао да се сети шта је радио и с киме се виђао. Па ипак, није сваки запис чисто телеграфско бележење збивања. Рецимо, у понедељак 27. фебруара 1917, он пише: „У Петрограду су почели нереди пре неколико дана; нажалост, у њих се укључила и војска. Одвратан је осећај да сам тако далеко, а да примам, у одломцима, лоше вести!“ А 1. марта, кад није успео да се пробије ка Царском Селу: „Брука и срамота! Нисам успео да дођем до Царског Села. А мисли и осећања су све време тамо! Како је јадној Аликс (царици, нап.В.Д.) тешко да сама преживљава сва та осећања! Да нам Господ помогне!“ 2. марта, у четвртак, цар Николај пише о томе да су сви главнокомандујући генерали били за његову оставку: „Увече су из Петрограда стигли Гучков и Шуљгин, с којима сам преговарао; предао сам им прерађени манифест. У један по поноћи отишао сам из Пскова с тешким осећањем преживљеног! Свуда су издаја, кукавичлук и обмана„. Када је, 3. марта, сазнао да се и његов брат одрекао престола, јетко је прокоментарисао (јер је Михаил био наговорен да подржи „Уставотворну скупштину“ антимонархиста): „Ко зна ко га је наговорио да потпише такву гадост!“ Када се, 9. марта, растајао са својим козацима, записао је: „Срце ми се умало није поцепало /…/ Тешко, болно, туробно“.

Када је, 10. марта у петак, био са својима, види се да му је лакше, иако је под стражом: „Без обзира на услове у којима смо се нашли, мисао да смо скупа радује и теши“. А 27. марта: „Почели смо да се спремамо за причешће, али за почетак ова припрема није баш радосна. После Литургије дошао је Керенски и молио нас да породичне сусрете ограничимо на време оброка, и да с децом будемо одвојено. Тобож, то му је неопходно да би умирио познати Совјет радничких и војничких депутата (комунисте, нап. В. Д.) Морали смо да се покоримо да бисмо избегли неко насиље“.

Све време цар пише о својој деци – игра се с Алексејем, чита кћерима књиге. А 18. априла, по старом календару, био је 1. мај, по новом календару. Цар иронично пише: „Сад је на Западу 1. мај, па су наши балвани решили да га прославе парадом на улицама уз музику и црвене заставе“. Само толико, али убиствено тачно: балвани!

Цара је погађало кад види како се официри склањају пред војницима, по налозима револуције! Командант страже Кобилински молио је цара 26. јуна да не пружа руку официрима, ако неког има у близини (то им се узимало за зло) и да се не поздравља са стражарима, јер се дешавало да они не одговоре на поздрав.

Сваку победу руске војске цар је радосно бележио и писао: „Слава Богу!“ Радовао се чак и успесима Привремене владе, па и Керенског. Тешко га је погађало кад се руске трупе, под утиском бољшевичке пропаганде, повлаче с фронта. Тада је писао: „Срамота и очајање“. На дан Алексејевог рођења 1917. цар се моли за свог сина: „Да му Господ да здравље, трпљење, крепост духа и тела у ова тешка времена. Ишли смо на службу, а после доручка на молебан, на који су донели икону Знамење Мајке Божје. Било је нарочито топло молити се пред њеним светим ликом скупа са свим нашим људима“.

ЦАР ПРИЧА О СВОЈОЈ АБДИКАЦИЈИ

Док су били у ропству фебруарских револуционара, цар је причао о својој абдикацији, што је забележила дворкиња Ана Вирубова. Прво је рекао да „кад би га цела Русија молила на коленима да се врати на престо, он то никад не би урадио“. У гласу су му биле сузе кад је говорио о томе да су најбољи његови пријатељи и блиски рођаци тражили од њега да напусти престо. Показивао је телеграме својих генерала и великог кнеза Николаја Николајевича – нико му није остао веран. Хтели су да се он трона одрекне у корист Алексеја, да би преко детета  могли да владају: „Не дам им свог сина. Нека изаберу другог, на пример, Михаила, ако се он осети довољно јаким“.

Причао је и о делегатима Думе које су козаци хтели да побију, али им је цар рекао: „Сад је касно“. Кад је цар са својом мајком, Маријом Фјодоровном, одлазио из Могиљева, народ је клечао дуж пута од дворца до железничке станице.

„Зашто се нисте обратили позивом народу, војницима?“, питала га је Вирубова. “Народ је био немоћан, а могли су да ми побију породицу. Жена и деца су ми све што ми је остало!… Њихова злоба је уперена против царице, али њу неће нико моћи ни да дирне, осим преко мене мртвог…“ Затим је тихо рекао: “Нема правде међу људима.“ Једино што је тражио од својих непријатеља било је: “Дајте ми да овде живим са породицом, макар као обичан сељак, пошаљите ме у највећу забит домовине, али нас оставите у Русији.“

Велики број дворјана, напустио је Романове. Остали су истински одани, који су их волели. Цар је у новим околностима показао трпљење и мужаство, предајући се сасвим вољи Божјој.

ИЗДАЈНИЦИ

Почетком XX века, у Русији оживљава рад масонских ложа. По сведочењу масона М. Маргулиеса, 1909. у Петербургу биле су организоване три ложе: „Поларна звезда“. „Феникс“ и „Војна ложа“. Један од кључних бораца против монархије, делатник Државне думе, Гучков, деловао је на пропагирању масонерије међу високим официрима. Он је, по сведочењу познатог руског државника Витеа, схватио да је револуција 1905. пропала јер је војска била на страни цара. Због тога је почео да се занима за војну тематику, учлањавајући официре у „Војну ложу“. Гучков је био у вези са турским масонима, чији је стављеник Кемал Ататурк са својим „младотурцима“, срушио Османско царство. Генерал Сухомлинов је 1909. открио заверенике, и разјурио их из престонице. Али, тајни договори и тајни знаци су остали.

У најбитнијим тренуцима Првог светског рата, начелник Генералштаба био је генерал Алексејев, у кога је цар имао поверења. Међутим, Алексејев је ступио у тајну преписку с Гучковим, непријатељски расположеном према трону. Алексејев је вршио велики притисак на цара да се одрекне престола.

Касније, покрет „белих“, генерала који су окупили војску ради борбе против бољшевика, имао је отворени антимонархистички карактер. „Бели“ су углавном били републиканци, који су чак говорили: „Макар и с ђаволом, али против бољшевика!“ Владика Венијамин (Федченков) сећа се да му је један „бели“ официр рекао: „Како ћемо ми, ситни ђаволи, победити велике ђаволе – бољшевике?“ Троцки се сећа да су се он и његови саборци највише плашили да „бели“ не прогласе неког од Романова за цара, и тада би се бољшевички подухват завршио неуспехом. Али, то се није десило.

Масони су у Русији деловали у највећој тајности; у седмом члану устава ложе „Феникс“ писало је: „Услови постојања Братства у земљи лишеној елементарних права човека и грађанина, налажу неопходност нарочито строгог чувања тајног карактера организације, као и у другим земљама где се масонство званично не признаје и где бива гоњено“.

Масони у Думи углавном су били под руководством левичарско-безбожничког Великог Оријента Француске. За време Столипина, сваки покушај легализације ложа био је пресечен у корену. Столипин је онима који су тврдили да су масони чисти „хуманитарци“ рекао да у Русији има довољно легалних хуманитарних организација и да се свако ко то жели може у њих учланити.

Познати руски анархиста, кнез Кропоткин, знао је шта масонерија представља у доба смене старог режима. Он у својој књизи „Велика француска револуција“ отворено каже: „Шта је спречило борбу партија да не поприми најсуровији вид од самог почетка? Вероватно оно интимно и братско општење, успостављено још пред револуцију у масонским ложама Париза и Провинције, између свих угледних делатника тог времена, погодовало је том јединству делања… Скоро сви угледни револуционари припадали су масонерији, а Филип Орлеански био је велики национални мајстор све до 13. маја 1793. године. Робеспјер, Мирабо, Лавоазје припадали су илуминатским ложама које је основао Вајсхаупт.“

Кропоткин је, на примедбе социјалдемократе Бонч-Брујевича да социјалдемократа и прогресивац не могу да припадају масонерији, одговарао: „А зашто? Мислите да томе сметају обичаји и обреди масона? То су све глупости! Масони су, пре свега, светска политичка, вековна организација. И наш револуционарни покрет ће изгубити много ако овако или онако не буде повезан са масонеријом, која има своје конце у Русији, и, наравно, у Петрограду – у најразличитијим сферама“.

Са масонеријом су у Русији били повезани сви „леви“ елементи: „Савез ослобођења“, „Конституционо-демократска партија (кадета)“, социјални револуционари (есери), итд. Бонч-Брујевич, касније Лењинов сарадник, тврдио је да је Керенски дуго био припреман од стране масона да стане на кормило државе кад падне монархија.

Масони су били и мењшевици Гаљперин, Чхелидзе, Гуревич, Смирнов, итд.

Руска интелигенција је сва била у окултизму: теософија, антропософија, розенкројцерство опијали су Александра Блока, Андреја Бјелог, Вјачеслава Иванова, Димитрија Мерешковског, Зинаиду Хипијус, Максимилијана Волошина, Скрјабина, Брјусова, итд. Како је писао Берђајев у „Самопознању“, „они нису господарили окултним силама, окултне силе господариле су над њима“. У Царском Селу, дакле поред самог монарха, многа угледна лица била су у мартинистичким масонским ложама које je у Русији, почетком XX века, обновио француски окултиста Папис.

Све ове ложе и дружине испуњавале су оно што је оснивачица теософије, Јелена Блавацка, записала у једном свом чланку 26. 4. 1894: „Наш циљ није ширење индуизма, него уклањање хришћанства са лица земље“. Ана Безант, још један идеолог теософије, писала је: „Никаква философија, никаква теологија нису свету донели ништа тако вредно да се упореди с благом вешћу атеизма. Част и слава тим напредним борцима прогреса, тој почасној авангарди армије слободе. Част и слава ономе ко је, да би исправио земљу, заборавио на небо, ономе ко је, из усрдности према човеку, заборавио на Бога“.

Опет су масони спремали борбу за „слободу, једнакост, братство – или смрт“. Као и 1789. у Француску, уместо слободе, једнакости и братства, 1917. у Русију је дошла смрт.

СЕЋАЊА КНЕЗА АЛЕКСАНДРА

Велики кнез Александар Михајлович из дома Романова оставио је своје успомене, у којима говори о стању Русије уочи револуције. Он примећује да је земља убрзано кренула у развој капитализма, потпуно неспремна за тако нешто. Само 1913. у Москви је 40 000 људи живело од берзе!

Тријумвират новобогаташа (Јарошчински, Батолин, Путилов) освајао је Русију – и сви су им се клањали: од министара финансија до револуционара. Сибирска банка је финансирала Максима Горког и он је у Петрограду издавао дневне новине „Нови свет“ бољшевичког правца, као и месечник „Анали“. У обе публикације сарађивао је Лењин. Обе су позивале на рушење државе. У кући богаташа Парамонова нађени су непобитни докази да је он финансирао ширење револуционарне литературе у Русији. Суђено му је, и осуђен је на две године робије, али је дао велики прилог за изградњу споменика о тристагодишњици дома Романова и пуштен је из затвора. Чувени индустријалац Сава Морозов финансирао је Лењинову „Искру“ која је раднике Морозовљевих фабрика позивала на штрајк. Овај несрећник је говорио да је „довољно богат да себи дозволи луксуз финансирања својих непријатеља“. Морозов се убио пре почетка Првог светског рата, а Лењинови следбеници су касније сву његову имовину конфисковали.

Године 1916. на фронту је, после победа Брусилова, стање било боље но икад; али, у позадини је кувало, и револуционари су се спремали да царевини забију нож у леђа. Велики кнез Сергеј рекао је свом брату Александру да Немци, осећајући близину пораза, неће презати ни од чега, а пре свега ће гледати да у позадини Руса изазову револуцију.

Александар Романов је покушавао да увери цара и царицу да је револуција близу, али у томе није успевао. Царица није могла да верује да ће народ окренути леђа свом вољеном Баћушки.

Међутим, кад се цар Николај II одрекао престола у корист свог брата, кнез Александар није могао да верује: „Ники је вероватно изгубио разум. Од када се то Самодржац све Русије може одрећи од Бога му дате власти због метежа у престоници изазваног недостатком хлеба?“ Када су се срели, цар му је показао телеграме својих генерала, који су тражили његову абдикацију. Глас му је задрхтао кад је дошао до телеграма свог блиског рођака, великог кнеза Николаја Николајевича, који је такође захтевао абдикацију.

Прво наређење Привремене владе било је сасвим „демократско“: војска треба да бира себи официре и престаје указивање почасти официрима од стране војника. Велики кнез Сергеј тим поводом каже: „То је крај руске армије! Сам Хинденбург не би морао ништа томе да дода. Виборшки гарнизон већ је поклао своје официре. Остали ће пожурити да их у томе следе“.

Цар се обратио свом штабу молећи их да и даље служе Отаџбини. Стари генерали су плакали. Даје се заклетва Привременој влади. Кнез Александар каже: „Не знам како се осећају остали, али лично не схватам како се заклињати на верност групи интриганата који тек што су погазили дату заклетву (цару, нап. В. Д.) Свештеник изговара речи које не желим да чујем. Први пут за триста четири године постојања монархије на молебану се не помиње име царево“.

Велики кнез Александар сведочи о потпуној трулежи високих кругова руског друштва. Људи попут Бориса Савинкова покретали су револуцију. Савинков је био земљопоседник, човек из високог друштва, песник, приповедач, „Казанова“ и – „спортиста револуције“ (тако су га звали!) Он је говорио: „Револуција и контрареволуција ми не значе ништа! Ја хоћу акцију!“ А за то време, Савинкову, који је из Француске руководио убиствима царских чиновника, плаћани су хонорари за романе објављиване у Русији! Велики кнез Александар пише: „Министар унутрашњих послова није ни сањао да добра половина руских револуционара, међу којима су били и Савинков, Троцки, Чернов и други има могућност да настави свој терористички посао захваљујући хонорарима које примају од руских издавача!“

Велики кнез Александар с горчином закључује: „Престо Романова није пао под притиском претеча Совјета или младих бомбаша, него носилаца племићких презимена и дворских звања, банкара, издавача, професора и других друштвених делатника, који су живели од широкогрудости царевине. Цар би успео да изађе у сусрет потребама радника и сељака; полиција би се обрачунала с терористима. Али било је сасвим узалудно покушати да се угоди многобројним претендентима на министарска места, револуционарима из редова дворјана, опозиционим бирократама, васпитаним на руским универзитетима“.

СТРАНИ ФИНАНСИЈЕРИ

Године 1879. Џон Д. Рокфелер контролисао је 90% извоза америчке нафте. Једина извозница нафте била је Америка (САД). Међутим, 1883. године, у Бакуу, на обалама Каспијског језера, у Руској империји, откривен је велики извор нафте и почела је експлоатација. Изграђена је пруга, и цар је почео да позива стране инвеститоре. Године 1901, Америка је производила око десет милиона тона нафте, а Русија преко дванаест милиона. Русија је окрилатила. Од 1907. до 1913. стопа њеног индустријског развоја била је већа од стопе развоја Енглеске, Немачке и САД.

Године 1905. представници Британског фабијанског друштва, које је окупљало левичаре, богате и угледне људе из САД и Енглеске, састало се са представницима бољшевика и понудило им новчану помоћ за борбу против царског режима и извођење револуције. Те исте, 1905. године, амерички банкари Шиф и Морган, као и Сити банка, дали су 30 милиона долара властима Јапана да би отпочели рат против Русије.

Процес финансирања револуције се наставио. Керенски, вођа фебруарског бунта, примао је паре од индустријалаца из Америке. У марту 1917. године, Троцки, снабдевен великом количином новца, из Њујорка креће према Русији. Конгресмен Луј Мекфеден 1919. године је тврдио да су Троцког новцем и подршком снабдели амерички банкари. Канадске власти задржале су брод на коме је био Троцки, али влада Вудроа Вилсона наложила је Канађанима да Троцког пусте. С Троцким у друштву био је и председавајући финансијског одбора Демократске партије Чарлс Крејн.

Америчке власти наставиле су да подржавају бољшевике и после абдикације цара (САД су ушле у Први светски рат тек кад је, у фебруару. 1917, пао „крвави царски режим“.) Директор америчке Банке федералних резерви, Виљем Б. Томпсон, дао је бољшевичким властима лични прилог од милион долара. Морган и породица Рокфелер такође су помагали, а Јакоб Шиф, партнер банке Кун, Леб и компанија и Пола Варбурга, дао је Лењину 20 милиона долара. Од немачких власти, Лењин је добио четрдесет милиона марака у злату. И за време Стаљина, Рокфелерова Чејс Менхетн банка сарађивала је са Совјетијом, као и Кун, Леб и компанија. Но Лењин, ни Стаљин нису заборавили своје финансијере. Одужили су се и распродајом руског црквеног блага на Западу. Заиста, не треба прећутати речи Џенингса Вајса, писца књиге „Вудроу Вилсон, следбеник револуције“: „Историчари никада не смеју заборавити да је Вудроу Вилсон омогућио Лаву Троцком да уђе у Русију са америчким пасошем“.

У званичним историјама то није писало – јер, Лењин је, кад га је Горки молио да помилује једног од кнежева из дома Романова, који се бавио историографијом, рекао: „Револуцији не требају историчари“.

ЦАР И ПРАВОСЛАВНА РУСИЈА У ФЕБРУАРУ 1917.

Колика је била збуњеност народа после свргавања цара, сведочи француски дипломата Морис Палеолог, који је у петроградским црквама видео многе како неутешно плачу. Један војник – револуционар је рекао: „Треба нам република, али морамо имати доброга Цара на њеном челу“… Једна жена: „Он нам је био Цар… Сад никога немамо“. У то време, цар је написао и обраћање војсци, али су чланови Привремене владе одбили да га штампају, бојећи се да би их војска могла растргнути, видевши царево родољубље и бригу за Русију.

Протојереј Сергије Булгаков се сећа да је, кад се пронела вест да се цар одрекао престола, била Крстопоклона недеља Великог поста: „Новине су већ претиле „поповима“ ако се буду молили за цара. Заповедили су да се не помиње (не сећам се тачно – да ли пре абдикације; мислим – после). На тај начин, Русија је пошла на свој крсни пут оног дана кад је престала да се отворено моли за Цара“.

Цар се, на дан престанка помињања свога и своје породице, на литургији, скупа с мајком, царицом Маријом Фјодоровном налазио у Штабу. Генерал П. К. Кондзоревски се сећа: „Кад је ђакон на Великом Входу уместо „Најблагочестивијег, најсамодржавнијег“ почео да произноси нешто чудно и тако свима туђе о Привременој влади – постало је неподношљиво, и свима су сузе пошле из очију, а Б. М. Петрово – Соловјево, који је стајао крај мене, просто је ридао“.

Генерал-мајор Дубенски је приметио начелника Штаба, генерала Алексејева, како клечи и моли се. „Није ми било јасно за шта се моли Алексејев“, каже Дубенски, с обзиром на издају цара од стране Алексејева и других генерала. Кад је цар с мајком кренуо ка аутомобилу, да би напустио свој дотадашњи Штаб, био је окружен официрима и војницима, који су га тужно поздрављали, последњи пут.

А у Петрограду лудило. Све се пали, руши: продавнице, суднице… У Москви, пише прота Булгаков: „Сви су се радовали, сви су ликовали, црвени Дионис ходио је по Москви и сипао у руљу своје црвено пиће /…/ Видео сам и осетио да је дошао црвени простак, да живот постаје простачки и низак, и да више нема Русије/…/ Била је Крстопоклона недеља Великог поста. То су, наравно, сви заборавили, а ја сам имао најтежа предосећања од те символичке подударности“.

Архиепископ волински Евлогије сећа се стања у граду Житомиру, који је важио за једно од средишта монархизма: „Први револуционарни дани у Житомиру; руља на улицама, „марсељеза“, црвене заставе, црвене траке… Свештеници, чиновници, сви – носе црвене траке/…/ Јеромонах Јован (из пастирског училишта), без обзира на пост, поздравља ме са: „Христос васкрсе! Христос васкрсе!“, а кад му кажем да буде мало уздржанији, он вели: ‘Ви не схватате!'“

У Цркви је ситуација била трагична. Многи епископи су хтели да угоде Привременој влади, чији су поједини министри тражили од Синода да „скине“ помазање с цара и ослободи народ од заклетве цару. То се ипак није десило.

П. С. Лопухин, својевремено секретар Светог Јована Шангајског, писао je: „У часу одрицања Господар се осећао дубоко усамљеним, а около „кукавичлук, подлост и издаја“, и на питање: како је он могао да се одрекне свог царског служења, треба рећи: он је то учинио зато што смо се ми одрекли царског служења, власти посвећене и освештане“.

Свети Синод Руске Цркве је 9. марта 1917. благословио Русију „на њеном новом путу“, а 22. јула 1917. говорило се да је за Русију настало ново, „благопријатно лето Господње“. Кратковидо!

Већ 2. августа 1917, после вести о побуни у војсци и разним револуционарним злоделима, Синод се плашио „блиске пропасти Русије“.

ИНОВЕРНИ ПОСЛЕ СВРГНУЋА ЦАРА

Та, 1917, у свету је доживљена као мистички крај равнотеже сила. Pуски будисти – ламаисти сматрали су цара значајним за склад космичких сила, и поредили га са древним заштитницима будизма – Бамбисаром, Ашоком, Канишком. Николаја Другог сматрали су за „чакравартина“ (праведног господара света.) Чак су изводили порекло Романова од митског цара Рамане. Како каже историчар С. Иљушин: „Феномен Руске Монархије је надетнички и надисторијски. Лик Белог Цара, „који има престо на крајњем Северу“, био је снажан зато што је имао духовни смисао и есхатолошку усмереност“. Далај Лама XIII је примио многе руске избеглице, управо у знак сећања на доброг цара Николаја  и његову светско-историјску улогу.

И муслимани су пад цара доживљавали мистички. На Блиском Истоку, мноштво Арапа, којима је Русија помагала материјално и духовно, било је очајно кад је пао цар Николај. Неколико година жалили су за њим. У књизи кана Р. Б. Хаџијева, руског муслимана из племена Туркмена, која се појавила после револуције под насловом „Велики бојар“, описана је реакција руских муслимана, царевих бораца за време Првог светског рата, који су се „Падишах – Сердару“ (тако су звали монарха) заклињали на верност на Курану. Муслимани – Туркмени били су номади, добри јунаци и у то доба одани Русији. Кад су чули да је Николај Други абдицирао, осетили су се „као стадо без пастира“. Питали су се шта ли ће бити сада, кад је на челу државе Привремена влада. Стари Курбан ага био је одлучан у ставу да је Русија пропала, и да се неће дићи, као брод на мору крви, са сломљеним кормилом. Курбан ага је говорио да је за време „Ак-Падишаха“ (цара Николаја) било чиновничких злоупотреба и неправди, али да је сада наступило многовлашће, где ће се глупаци отимати о државну управу. Један господар је могао да изађе на крај са злоупотребама, а нове властодршце народ ће погазити због њихове неспособности и лажних обећања. Курбан ага, мудри старац, тврдио је да су за пропаст Русије криви Немци и Енглези. Кад му је Хаџијев рекао да су Енглези савезници Русије, старац је рекао:“Пре но што постанеш пријатељ Енглезу, питај Немца како се с њим ваља дружити!“ Официр Шах Кули се сложио са старцем, и рекао: “Да, Курбан ага, сасвим јасно, да су се Руси грдно преварили, и да ће да изгоре, као лептир у ватри. Русији сад треба Сердар док је армија на фронту. Тек тада ће нешто испасти“. Други муслиман је рекао: „И цар се изгубио! Зар је тако лако добио власт да би је тако лако дао како ју је сад дао? Али, све је то од Алаха. Кад он неком шаље несрећу, човек губи разум.“

Муслимани су одбили да се закуну Привременој влади, и мула је само прочитао обичну молитву пред представницима Керенског (наравно, ови ништа нису разумели.) По сведочењу свештеника Олега Стењајева, још дуго после победе бољшевика било је муслимана који су, заклевши се на Коран на верност цару, ратовали против комунистичке власти. Дању су то били скромни и вредни сељаци, а ноћу борци против оних који су узели власт од законитог монарха. Када су се Царски Мученици нашли у ропству у Тоболску, домаћи Татари су се скупили пред кућом у којој су били и молили се, скупа са својим мулом, за здравље цара и његових.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ове, 2017, навршава се сто година од Фебруарске револуције, која се претворила у Октобарску, која је устала против Христа и православне Русије. Иван Шмељов је, у својој, већ поменутој, причи позивао руски народ на покајање зато што се одрекао Бога и себе, и због чијих греха је срушен храм Христа Спаситеља у Москви. Па ипак, најављивао је да ће, после покајања, доћи милост Божја: “Подићи ће руски народ, искупивши грехе своје, нови чудесни храм, храм Христа Спаситеља, величанственији и лепши, и ближи срцу, и на светлим зидовима његовим препорођени руски геније испричаће свету о тешком руском греху, о руском страдању и покајању…о руском бездану туге, о руском ослобођењу из таме…-свету истину. И тада ћемо поново чути појање звезда и благовест. И, уз кликтај душе слободне, у вери и нади, узвикнуће:“С нами Бог!““

То се и десило, баш како је Шмељов тврдио. Храм Христа Спаса опет стоји на свом месту, и поје Богу, а Русија се радује Божићу као некад.

Па ипак, силе зла не мирују, и желе да опет сруше православну Матушку. Ако се то деси, антихрист ће завладати светом. Зато се, скупа са Царским Мученицима и свим Новомученицима Свете Русије, молимо Господу да нам продужи време за покајање, и да земљу руску чува на многа и блага лета!        

ЛИТЕРАТУРА:  

На руском:

       1.Император Николај II и револуција, Заједница Светог Василија Великог. 2005.

2.                С. С. Олденбург: Царевање императора Николаја II, Издање Друштва за ширење руске националне и патриотске литературе, Београд, 1939 (том I – II).

3.                Сергеј и Тамара Фомин: Русија пред Другим Христовим доласком I – II, Заједница Св. Василија Великог, Петроград – Москва 2003.

4.                Дом Романова (О тристагодишњици царевања) / Последњи дани последњег цара (Уништење династије Романова), саставили Тарас и Зинаида Степанчук, Жива вода, Москва 1991.

5.                Николај II: Венац земни и небесни (саставио Владимир Губанов), Москва 1997.

6.                Виктор Кобилин: Анатомија издаје / Император Николај II и генерал-ађутант М. В. Алексејев, Царско дело, Санкт Петербург 1998.

7.                Александар Боханов: Император Николај II, Руско слово, Москва 2004.

8.                Дневници и документи из личног архива Николаја II, Харвест, Минск 2003.

9.                Борис Башилов: Историја руског масонства, Наш савременик, Москва. 1995.

10.              Л. П. Милер: Царска породица – жртва мрачне силе, Велики град, Москва 2005. године.

11.              Православни цар-мученик (саставио Сергеј Фомин), Православни поклоник, Москва 1997.

12.              Царски мученици у сећањима својих поданика, Сретењски мана- стир. Нова књига, Ковчег, Москва, 1999.

13.              И. Ф. Плотњиков: Погибија царске породице / Историјска истина, Јекатаринбург 2002. године.

14.              Е. Алферев: Цар Николај као човек јаке воље. Москва, 1999.

На српском:

1.Ралф Еперсон: Невидљива рука, Плави круг, Београд 2000.

2.Едвард Радзински: Господе… спаси и умири Русију / Живот и смрт Николаја II, приватно издање Данице и Милана Ћирковића, Београд (без ГоДине издања)

Роберт Вилтон: Последњи дани Романових, Ихтус, Београд 2006.

На енглеском:

1967.         Robert К. Massie: Nicholas and Alexandra. Atheneum, New York 1967.

 

Извор: "Фонд стратешке културе"

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 28 фебруар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.