header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Српски духовници о Светом Причешћу - на размишљање у Великом посту Штампај Е-пошта
недеља, 26 март 2017

 Свето Причешће је највећа сила Божја на земљи. Вековима је ово наш народ знао, и по томе живео. И духовници његови тако су га учили. Зато се народ озбиљно и спремао да се причести – не да би помислио да је достојан, него да видео своју недостојност. Што дуже постиш и боље се молиш, све више видиш колико си недостојан, и схваташ да Света Тајна није нешто што си заслужио, него највећи дар који ти је Бог дао.

На жалост, данас, кад смо ми Срби грешнији него икад што смо били, појавило се учење по коме је сваколитургијско причешће, без припреме, малтене норма. Ко пости све посте и среду и петак, може да се причешћује стално. Несумњиво је да има оних који су спремни за такав живот, и који стално пребивају у подвигу молитве и уздржања; али, колико их је? Највећи број нас, Срба ( ту, наравно, укључујем и себе ) не само да не може да се пореди са подвижницима древних дана, него, како је говорио отац Серафим Роуз, ни са обичним хришћанима од пре педесетак година. Зато увек треба да се сећамо како су стари наши духовници учили народ, и да се враћамо њиховом начину живота и размишљања, јер је тај пут сигурнији од пута површног односа према Богу и светињи. Ово што следи су примери и поуке наших великих монаха на ту тему – тек да знамо, и да се по томе равнамо.       

ПОУКА ОЦА ДАНИЛА

Отац Данило из Велике Ремете причао је: „У манастиру Студеница, једне године, служио сам са владиком Николајем, на Малу Госпојину. Тамо је тада сабор, много народа се скупи, а много њих се и причести. Владика је причешћивао, а ја сам држао убрус. Било је много причесника, а мало свештеника да врше исповест. Приликом причешћа, сам владика Николај је вршио исповест као Јован Кронштатски.

А ево како. Пре него што га причести, пита: „Брате, јеси ли грешан?” Одговарају: „Грешни смо, грешни смо, грешни...” Владика причести, а ја обришем убрусом.

Наишла једна млада жена, скоро се удала, у граду, па је хтела да покаже како је отмена. „Сестро, јеси ли грешна?”, упита је владика Николај. „А што би била грешна? Нисам убила, ни крала, ни лагала, нисам зло никакво учинила!”, каже жена. „Иди, прођи, ово је само за грешнике!”, рече јој владика. И није је причестио.“

ПРИМЕРИ ОЦА ГАВРИЛА         

Свети Јован Шангајски лечи Христом            

Отац Гаврило из Ралетинца, један од највећих духовних синова Владике Николаја, у „Поучним примерима“ је говорио о исцељитељској сили Причешћа:“Једна жена по имену Велика, из села Брвеника прича како је лежала у Битољској болници. Рука јој је била страшно отекла. Лекари су просекли оток, и велика количина гноја излазила је из руке. Тада јој приђе једнога дана отац Јован Максимовић, тадашњи наставник Богословије. О. Јован је понуди да прими свето Причешће, и она прими. Пред вече рука је у болеснице била потпуно здрава. Дође лекар, који је рекао да ће морати остати у болници најмање три месеца. И запрепасти се кад види да се у руци сав гној осушио и да болесница при притиску руке нимало не осећа бол. Прекрсти се и каже жени, да је здрава и да може одмах ићи кући.Господ је на крсту пролио своју Свету Крв и тиме откупио човечанство од демонског идолопоклонства, и тиме доказао да нема бољег лека ни за душу ни за тело. Па ипак људи радије иду људима за лек него Господу доктору свих лекова и лекара и тиме доказују да у Бога не верују и да им се кандило вере угасило, то све више пате од разних болести.“

Дигао се са самртног одра                   

Додаје отац Гаврило и овај случај:“У Светој тајни Причешћа хришћанин се сједињује са Господом: прима у себи Тело и Крв Господа Исуса Христа под видом хлеба и вина. То је највеће благо и у овом и у оном свету, које предобри Господ нуди бесплатно члановима своје свете Цркве. То је у исто време и најбољи лек у болести, кад се прими са вером, љубављу и чистим срцем, очишћеном од греха у светој тајни исповести. Чудесна исцељења после светог Причешћа догађају се тако рећи свакодневно по свету и њихов број само јединоме Богу је познат. Свештеници су навикли на такве случајеве, па их не бележе нити објављују. А требало би то да чине ради поуке онима који не знају какво је велико благо свето Причешће за Хришћане. Ја ћу овде изнети исповест једног од оних кога је свето Причешће излечило од неизлечиве болести и препородило.

 Једне године био сам на молитвеном сабору код цркве у Четережу. Пошто се народ разишао својим кућама, црквени благајник остао је да посавршава своје рачуне и поразговара са мном као непознатим странцем. Разговарали смо о вери и побожности тога краја. После он поче причати о себи, својој вери и љубави према цркви, којој служи бесплатно. Кад сам га питао како је дошао до тако јаке вере, он исприча како је био тешко болестан. Лекари и лекови нису му ништа помогли: напротив, из дана у дан бивало му је све горе и теже. Жена и деца почеле су да га оплакују још за живота, јер су видели да се смрт приближила. Посаветују му да полако оде до цркве, пошто је близу, и причести се последњи пут пред смрт. Он послуша и полако, уз помоћ два штапа, оде до цркве и причести се.

Оног часа кад је примио Свето Причешће, догодило се велико чудо: осетио је како му је нека сила, као електрична струја, прожмала све зглобове и крвне судове, све тело обузела нека топлота и умиљење, и он се осетио потпуно здрав и прав. То га је утврдило у вери и зато сада са вољом и радошћу, а у знак захвалности, служи Богу и светој Цркви Његовој.

Где су они маловерни што у болести беже од светог Причешћа, јер веле чим се причесте одмах ће умрети. Јадна им вера и душа. Они не знају да Причешће даје живот и здравље, а не смрт, а умрети се мора и овако и онако.“           

Исцељење од слепила

Причешће је сила Божја која подиже и телесно и духовно. Отац Гаврило записа у „Поучним примерима“:“Велики проповедник Христове заједнице Светолик Миленковић из Горњих Бранетића, путовао је и проповедао Христову науку дуго година и многе људе на пут спасења повратио. Испричао нам је ово чудо како је један младић од тешке болести ослепио, и како је од светог Причешћа оздравио.

Родитељи су обишли многе лекаре и болнице, али помоћи нису нигде нашли. Кад сам дошао у њину кућу затражили су од мене помоћи знајући да сам много света прошао и разна чуда видео па су ме запитали: Шта да радимо да нам дете оздрави? У Божјој моћи нема немоћи, одговорих ја после кратког ћутања. Верујете ли да је Бог свемогућ? запитао сам их. Верујемо, рекоше. На те речи ја их овако посаветујем: Купите икону Свете Тројице, Распећа Христовог, Пресвете Богородице и своје крсне славе, пред њима да гори кандило, набавите часни Крст, Свето Јеванђеље и молитвеник. Па се молите Богу да вам открије грехе, било ваше или ваших родитеља, покајте се за њих и исповедите их код свог свештеника.

Све су учинили како им је препоручио. После њихових молитава и исповедања грехова дете је оздравило, али је и даље остало слепо. На бденију Великог петка отишли су у манастир Рачу да се исповеде и причесте. На Велику Суботу причестили су се и младић је одмах прогледао и душом и телом, јер су и он и његови родитељи постали побожни и нови људи какве Бог воли.“

Излечење од шлога      

Отац Гаврило описује и следеће: “Ево једног догађаја који говори о сили Светог Причешћа. Прота Мирко био је своје време парох битољски када му се догодио овај случај исцељења од Светог Причешћа: У некадашњој битољској жупанији био је служитељ Риста Јовановић, који се разболео од шлога. Девет дана лежао је скоро непомично – шлогиран. Ни једну једину реч није могао да каже. Његова жена обрати се мени са молбом да дођем да му читам опростну молитву, молитву за разлучење душе од тела, јер су гледали смрт пред очима. Дођем и понесем Свету Причест, очитам претходне молитве и причестим га. Седам минута болесник се мучио да прогута Свету Причест. Ја сам стајао поред њега и нарочито посматрао часовник, који је на зиду висио. Бојао сам се да болесник не поврати Свету Причест. Његова јабучица играла је, а он је кркљао, гушио се у грлу, трудећи се да прогута Свету Причест док је то нека сила задржавала. Гледајући ову борбу био сам се уплашио и хладан зној поче ме обливати. Али хвала Богу. После борбе од седам минута он прогута Свету Причест, и о чуда, чим је прогутао, оног истог тренутка устаде из кревета, везе којима је био везан попуцаше, шлог га попусти, а он гласно рече: Хвала. Кад то видеше сви присутни испунише се од страха Божјега и пооонише се до земље шапућући молитве благодарне Богу. Сутрадан исти Риста дошао је у цркву, дао прилог и молио да му служим Свету литургију за благодарење и опроштај грехова.“

 

Како је Свето Причешће људе спасило од смртне казне?

Народ достојних причасника би био народ Богом помилован. Да живимо како треба, и причешћујемо се покајани и исповеђени, Бог би нас ослободио од сваког ропства, и духовног и телесног, и као народ и као појединце. Ево шта је записао отац Гаврило:“Причао нам је игуман жички Симеон, како га беху одредили да причести и исповеди седам људи осуђених на смрт од стране аустријског војног суда за време Првог светског рата. Осумњичени политички Симеон је тада живео у Студеници, и једног дана дођоше два жандарма и наредише му да понесе причешће и пође са њима на Ушће. На путу их сретоше две велике змије и нису им дале да прођу за 30 минута. Кад су стигли на Ушће командант се срдио на њих што брже нису дошли, они су му рекли да су их змије среле и забраниле пут. По наређењу Симеон је исповедио и причестио седам људи „зликоваца” како су их Швабе називале и осумњичиле. Затим у спроводу су ишли до места вешања, људи су се правдали да нису криви ништа, али бадава. И пред саму смрт њихову стиже помиловање од врховне команде, па их одмах пусте кућама. А да Господ није послао слуге своје – змије, они би били убијени пре помиловања. Али кад Бог неће онда се нађе начин спасења и нема смрти без суђена дана, иако маловерни другачије мисле. Кад Бог хоће онда се и на спавању умире, а кад неће онда и у опасности смрт не долази.“

Како се спремити за сусрет са Христом?        

Отац Гаврило је народу говорио да се мора спремити да би се причестио, јер ће му се у супротном свашта десити. Са Причешћем играња нема. А данас се Путир често пуштаку они за које се, у гомили у току великих постова, не зна ни да ли су крштени, ни да ли су јели, пили, пушили, или имали телесне односе. Ево случаја који опомиње:“Једне године пречешћивао сам народ у манастиру. Пришла је једна девојка и причестила се. При изласку из цркве пала је и повратила Причешће и јело које је код куће узела. На питање шта јој се догодило, признала је да је пре поласка у цркву доручковала. Хтела је да види да ли ћу ја познати да је доручковала и да ли ће јој се после Причешћа нешто догодити зато што је пре тога јсла. Ето како је њено јадно васпитање и какви су њени родитељи који не знају шта је вера ни светиња!

Друга једна жена испричала је како је у младости пре одласка у цркву на причешће доручковала, па се после Причешћа одмах разболела и боловала на постељи пуних шест недеља. За то време њој се сваке ноћи прво у сну, а потом на јави јављао неки млад човек на коњу и нагонио коња да гази преко њене главе. Она је тада кукала на гласи пискала, да је језиво било слушати. Ето како пролазе још на овоме свету они који светињу газе и омаловажавају!“

О недостојном причешћивању

Тешко нама који се причешћујемо себи на суд и осуду (од којих сам први ја). Ми ни не слутимо шта може да нас снађе ако прилазимо Христу како било. Данас, кад живимо као  полубезбожници, а зовемо се хришћани, ни не слутимо како можемо бити сажежени ако се дрзнемо да са сватовима приђемо Свадби Јагњетовој, а без сватовског руха покајања. Отац Гаврило је опомињао верни народ:“Знао сам једног човека у селу Букоровцу који се двадесет година није причестио. Најзад се решио, вероватно по нечијем наговору, те оде у цркву и причести се без покајања и без исповести. Одмах после Причешћа он је осетио као да је примио огањ у себе, сва унутрашњост и свака кост као да се запалила и гори, а глава као да се нашла усред пламена. У бунилу и у муци великој, он почне да трчи тамо амо, и пошто није могао да издржи велике муке, скине каиш са себе и обеси се за ограду. Један његов рођак видећи га обешеног, притрчи и пресече му каиш и он падне на земљу још жив. На питање рођака: „Побратиме, шта ти би, те се обеси?” Он одговори: „Спалило ме Причешће, сва ми утроба изгоре, а нисам могао да издржим страшни огањ, и морао сам да се обесим да би избегао муке.” Још каже да се двадесет година није причестио. Затим су га одвели кући и после неколико дана умро је, бедник.

Тако пролазе сви који проводе живот без страха Божјега, па се причешћују без покајања и без исповести. И ако их није Причешће спалило на овом свету – спалиће их тамо на ономе у пакленим мукама којима нема краја. Зато ће много родитељи бити осуђени што не уче своју децу страху Божјем и закону хришћанском, него као верују, а држе све олако и немарно.“

Судбина ругача

И данас има ругача који живе по својој вољи, и хуле на Бога и светиње. Судбина њихова зна се; ево речи оца Гаврила:“Познавао сам једног богаташа који је живео преко 70 година и никад се у животу није хтео да причести. Говорио је да је Причешће у цркви обично вино, које свештеници дају малом кашичицом, а он има пун подрум вина, па кад хоће да се причести, сиђе у подрум и наточи пуну чашу вина, прекрсти се и попије. То је његово „причешће”.Пред смрт пао је у постељу и тако се мучио да је на сав глас толико урлао дан и ноћ, да његови суседи нису имали мира од њега.Демони, који су га причешћивали лажним вином, они су му и чупали душу гребенима, док је нису извалили и однели у мрак вечни, као своју личну својину, јер ко коме служи томе и припада.“

САВЕТИ СТАРЦА ТАДЕЈА

Отац Тадеј био је велики учитељ смирења. И он је учио све нас да се смиримо кад треба да се причестимо Христом:“Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела, јер кад се тело смири, смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примимо Свето Причешће када не подносимо појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење, јер смо задржали паклене особине, које су зле.

Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: „Онај који није послушан узалуд пости и моли се Богу. Послушање је веће од поста и молитве. Кад сам био млад нисам разумео упутства Светих Отаца, али касније сам видео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости.

Господ је сав мир, сва радост. Треба припремити срце да буде кротко, смирено, у супротном узећемо Свето Причешће на осуду, а не на спасење. Зато се и молимо да нам „Причешће не буде на суд, него на спасење”.

Треба бити припреман за Свето Причешће. Да ли смо припремни, то осети и срце и душа, да се срцем сјединимо са Господом, јер ми смо Његов род, не само духовно него и по телу смо његов род. Он је примио на Себе целог човека, све нас, све наше бриге, тешкоће, невоље, страдања и патње, све Он носи. Он је једини носач који то може да носи, јер ми не можемо ни своје терете да понесемо и зато Он жели да му се приближимо срцем, осећањем, целим својим бићем и да никада не отпаднемо од Његове љубави.

... И тако, благо мени, да приступите са мирним срцем и чистим осећањима и чистом савешћу примите Пречисто Тело и Пречисту Крв Господњу. Јер, видите како је Господ благоизволео, да му будемос родни не смао по души, него и по телу. Ми смо, видите, род Његов и по духу и по души и по телу. Он је благоизволео Себе да нам да. Видите како се он даје без резерве, Сав се нама даје. Пречисто тело и Пречисту Крв нам даје, да имамо живот вечни са Њиме и заједницу,  али зато и тражи да имамо чисто срце, да будемо слични Анђелима и Светима. Затос ад од срца морамо свакоме опростити, јер све је Господње. Ако тако примимо Господа, с амржњом на ближњега, примамо у себе осуду, а не спасење. Тако, благо мени, свако нека себе испита и тако да приступи Чаши.“

САВЕТИ ОЦА САВЕ ВАЗНЕСЕЊСКОГ

Отац Сава из Вазнесења под Овчаром био је велики чувар светиње. Он је говорио да је главни циљ ђавољи да се код православних охлади однос према Светој Тајни Причешћа, и да ће, кад се то деси – кад постанемо млаки и равнодушни према Телу и Крви Господњој – доћи антихрист. Ево поука оца Саве, духовног сина оца Гаврила:“Сад долази Божићни пост. У овом посту, Божићњем посту, има много дана кад се једе зејтин: уторник, четвртак, субота и недеља; субота и недеља, једе се и риба. Али у првој недељи овога поста, и сваког поста, човеку треба да је циљ прво да се сједини са Богом кроз Причест, јер је Господ казао: Ово је Тело Моје, ово је Крв Моја, која се ради вас пролива, узмите... Ко не једе Тело Моје нема живот вечни, ко једе Тело Моје и пије Крв Моју има живот вечни. Те речи што је Господ пред Апостолима казао, свештеник изговара за престолом, у олтару; те речи освећују и вино и хлеб, и ми примамо Тело и Крв Божију, као што су се Апостоли причестили са Телом Божијим и са Крвљу Божијом. Тако треба прво да нам је циљ да се причестимо у овоме посту, па онда ћемо лако даље, кад можемо и колико, опет седмицу да постимо, па да се причестимо.

Ја сам се данас причестио зато што сам служио, а да нисам служио, не бих могао да се причестим – ни свештеник не може да се причести, ако не служи. Морао би да пости седмицу, па онда да се причести, а не само да се причести, а да није служио. Јер сама служба чини скуп, чини сабор Апостола и Господа. Сам тај скуп, он је везан за самога Бога и за Апостоле, за оно време, за онај догађај. И свештеници само који служе, они могу и да се причесте. Причестио се, не причестио, никад ја нисам, ни један пост, прву недељу јео рибу или зејтин. Док није прва недеља поста прошла, па после сам јео зејтин. А како ћу да покажем поштовање госта? Гост наилази, пост, то је гост, Божија Благодат, која изгони зле духове из тебе, из човека, за послушност Богу. И кад тај пост, тај драгоцени гост долази, треба га дочекати са постом, без обзира јел’ сам ја у свештеном чину или нисам.

Тако је сваки обавезан прве недеље увек да пости без зејтина, а остале недеље може према потреби и према пропису. Што више пости, то је боље. Док је човек млад, може више и да пости, и да се моли, може више да ради и да заради, ал’ кад остари и разболи се, онда престаје његова моћ, и његова молитва нема више онакве снаге, јер болестан је, болест му не да, да има онакве снаге какве треба да има према молитви, према Богу.

И ви се припремите, ако да Бог, за Ваведење, то је прва Причест. Бројте увек те дане, да увек шести дан долази Ваведење, или седми, да се људи причешћују – то је прва Причест, као што је субота Теодорова у Великом посту први дан Причешћа. Тако и Преображење у Госпојинском. То су све свети људи одредили, да се довољно пости ради причешћивања, да се дани изброје посни за Причест, а не са три дана или још са мање. То је наопако, попуштати. Шта ти попушташ у твојој кући? Шта ти не урадиш потпуно? Све што ниси потпуно урадио и где си год попуштао, дошла је штета. Зар неће да дође штета код тебе кад ти попушташ у посту? Јер си ти равнодушан према закону Божијем, теби је стало за телесне насладе, а не за послушност Богу, и Бог види твоју жељу и зато те лишава Својега дара благодати, схватања, разумевања и воље ваљане.“        

ЗА КРАЈ

Нека нико не мисли да је приређивач ових редова понудио својој браћи и сестрама православнима текст као неки „учитељ“. Напротив! Све ове речи о озбиљном причешћивању мени су на осуду, јер знам да се причешћујем са слабом духовном и телесном припремом. Нека нико не помисли да препоручујем било коме како ће да се спрема и прима Светињу – нека свако одлучи пред Богом и својом савешћу, са својим духовником. Ипак, вреди се сетити како су наши велики духовници саветовали и учили, јер нови учитељи, да дубе на глави, не могу бити већи од њих, а поготово не од Светих Ниолаја Жичког и Охридског и Јустина Ћелијског, који су јасно рекли да се за Свето Причешће припрема врши постом и молитвом. (http://borbazaveru.info/ZIP/hleb%20nebeski.pdf). Тако су говорили и други велики старци, попут румунских (http://borbazaveru.info/content/view/9280/1/)

Ово је сигуран пут. А данас нам је, више него икад, потребан сигуран пут у Царство Небеско.

Приредио: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ


Последњи пут ажурирано ( недеља, 26 март 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.