header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Блажени Теодорит Критски: О божанственој љубави Штампај Е-пошта
недеља, 09 април 2017

 Увод: О беседи Блаженог Теодорита «О божанској љубави»

У наше дане, много се прича о љубави. Љубав, љубав, љубав – о томе стално говоримо. Господ је заиста рекао да је заповест о љубави највећа од свих заповести. Али, авај, та љубав је далеко од ових наших људских симпатија и дружења. И оне су добре ако су с добром намером, али су недовољне. Божаствена љубав утемељена је на жртви и подвигу, и она се стиче Духом Светим. Изрека Отаца је:»Дај крв, и прими Дух». Зато пажњи читаочеовој предлажемо беседу Блаженог Теодорита Кирског  о тој теми. Као што ће се видети, овај учитељ говори о подвижницима који су љубав стекли. Да знамо и да се по томе равнамо. Далеко смо од идеала, али морамо да му стремимо, молећи се Господу да уклони наше недостатке. (В.Д.)

+ + +

Блажени Теодорит Кирски

О БОЖАСТВЕНОЈ ЉУБАВИ

1) О томе колико су узвишени и многобројни подвижници врлине и каквим су блиставим венцима они овенчани јасно говоре повести које смо оваплотили речима. И мада се не помињу сви њихови подвизи, сасвим је довољна и неколицина да би се показао читав њихов живот. Камен који се користи да би се испробало злазо, не нагриза га у целини,  већ се,  испробавши њиме мало (овог) метала, може дознати да ли је оно чисто или има примесе. На сличан начин испитује се и стрелац: довољно је да одапне не-колико стрела како би свима постало очигледно да ли је прецизан или је још неискусан у својој вештини. Исто се може рећи и за остале мајсторе свог заната, да их не набрајамо све: о атлетама, тркачима, глумцима, кормиларима,   бродоградитељима, лекари-ма, ратарима и свима који се баве неким послом јер је довољна и невелика проба да би се разликовали истински зналци свог заната од оних који се само називају таквима, док на делу показују своју неукост. Стога није ни потребно опширно приповедати о делима светих људи и довољна је и неколицина речи да би се васцело приказао начин живота који су они добровољно изабрали. Сад нам је потребно да испитамо и посведочимо, како бисмо тачно сазнали одакле је потекла побуда која је приморала ове свете људе да с љубављу  прихвате  такав начин живота и каквим су се расуђивањем управљали у достизању врхунца мудрољубља. Искуство нас јасно поучава да се они нису уздали у телесну снагу када су, заволевши дело које превазилази људску природу, прекорачили ограничења постављена тој природи и излазили из граница установљених за борце побожности1).

2) Нико од оних, који нису узели учешћа у том мудрољубљу, не може испољити слично одважно трпљење. Иако пастири понекад бивају захваћени снежном вејавицом, то се не дешава увек: они се тада скривају у пећинама и враћају кући, да би се тамо накратко одморили, на ноге обувају одговарајућу обућу, а остале делове тела умотавају у топле одежде; једу два, три или четири пута дневно. Парче меса и чаша доброг вина, као што је познато, загревају тело боље од сваког огњишта: када та храна, изменивши се и поставши као просејана кроз сито доспе до јетре, тамо се претвара у крв и кроз крвоток долази до срца; загрејавши се, одатле се крвним судовима, као неким водоводним каналима, разноси по свим деловима тела, не само хранећи их, већ их и загревајући, слично ватри, а самим тим загрева и тело боље од сваке меке и топле одеће2. Тело не загревају хитони, горња и доња одећа, као што неки мисле (јер би се иначе дрво и камен одевени у њих, такође загрејали, а никад нико није видео да су они, покривени одећом, постали топлији) - одећа само чува топлоту  тела,   штитећи   га   од   продирања хладног ваздуха, примајући у себе његова испарења, сама се њима загревајући и, већ загрејана, покрива тело. О томе сведочи искуство: често лежећи на хладној постељи ми додиром тела загревамо ту постељу која је непосредно пре тога била хладна. Услед тога; храна загрева тело боље од сваке одеће: они који се њоме насићују стичу у њој довољну заштиту од напада студени, јер том храном наоружавају тело и чине га способним да поднесе хладно време. Они, међутим, који храну и пиће не узимају свакодневно, већ обуздавају своје пориве глади и жеђи па чак и не једу оно што може загрејати тело, већ се, слично неразумним животињама, хране једино травама или бобицама потопљеним у воду - зар могу таквом храном стећи топло тело које греје? Зар таква храна може створити неколико, или бар једну једину кап крви?

3) Због тога начин живота подвижника ни по чему не подсећа на начин живота других људи. Њима чак ни одећа није иста, јер подвижници носе само најгрубљу одећу, нимало способну да загреје; није им иста ни храна, већ је потпуно различита. Пастири, на пример, као и њима слични, могу узимати храну у било које доба дана јер оно зависи само од њихове жеље; ако у рано јутро осете глад, они се без оклевања прихватају хране и једу оно што им је дао Бог, уколико није утврђено шта могу јести, а шта не и без страха узимају храну коју желе. Овде је, међутим, све одређено: и дан, и час, и време и врста, и количина хране, а насићивање њом није допуштено. Због тога ниједан од оних, који нас прекоревају за похвалу монашког живота 3 наводећи као пример ратаре, пастире и морнаре, не може умањити битке великих подвижника, јер се земљорадник, који се умори преко дана, ноћу, код куће,  одмара окружен бригом своје жене; пастир, на сличан начин, поседује све оно о чему смо већ говорили; што се тиче морнара, његово тело, мада и опаљено сунчевим зрацима, налази олакшање у води, јер се купа колико год хоће и прохладном водом користи се као леком који га исцељује од сунчеве жеге. Подвижници, пак, ни од кога не добијају олакшање, јер не живе крај жена које смишљају сваку утеху за своје мужеве; опаљени сунчевим зрацима, не траже олакшање у води; током зиме, они се не штите храном и не користе ноћни одмор као исцељење од дневне посусталости, јер је њихов ноћни труд напорнији и дужи од дневног. Ноћу они ступају у борбу са сном, не дозвољавајући  му  да  над  њима  извојује  своју слатку победу, већ се одупиру његовој угодној тиранији творећи свеноћно песмопојање Владики. Према томе, нико од оних, којима је страно њихово мудрољубље, не може сведочити о њиховом истрајном трпљењу.

4) А ако нико од других људи не може поднети такве напоре, онда је очигледно да љубав према Богу чини подвижнике способним да превазиђу границе људске природе. Распаљени пламеним огњем, они радосно подносе нападе студени, а небеском росом блаже врелину сунчевих зрака. Љубав их храни, напаја, одева и окриљује: она их учи да лете, припрема их да се узнесу изнад неба; показује им, колико је то могуће, Љубљеног; распаљује њихову духовну чежњу да Га сазерцавају, подстиче приврженост Њему и распламсава у њиховим душама небеску ватру. Као што обузети телесном љубављу у посматрању љубљеног налазе храну за своју опседнутост и самим тим бивају све јаче погођени њеним стрелама, тако и рањени Божанственом љубављу, замишљајући ту Божанску чистоту и лепоту, чине љубавне стреле све оштријим и уколико више чезну да се наслађују Њом, утолико су све даље од презасићења. Након телесног задовољства следи презасићење, док Божанствена љубав није подложна законима засићености.

5) Такав је био и велики законодавац Мојсије који се, колико је то могуће човеку, више пута удостојио божанственог сазерцања и наслађивања Божанственим гласом, четрдесет дана боравио у божанственом мраку и примио Божанствени закон; он не само да се није заситио, већ је задобио још јачу и ватренију жељу за БОГОМ; као скамењен од опијености том љубављу и павши у самозаборав, он није био свестан чак ни сопствене природе, желећи да види оно, што није допуштено да се види4; као да је заборавио на величанство Божије и, размишљајући једино о љубави, рекао је Богу Сведржитељу: „Гледај, Ти ми кажеш: .„'знам те по имену и нашао си милост преда мном'. Ако самдакле нашао милост пред Тобом, покажи ми пут Свој да Те познам..." (2. Мојс. 33; 12-13). У такву опијеност био је доведен Божанственом љубављу и та опијеност није угасила његову жеђ, већ ју је учинила још јачом. Што је више Мојсије пио божанствено вино, утолико га је био жеднији и окушање тог напитка само је повећавало његову жељу. Као што ватра, која све снажније испољава своје дејство уколико јој се додаје више запаљивих ствари (јер она не гасне њиховим умножавањем већ се све више разгорева), тако се и љубав  према Богу распламсава сазерцавањем ствари божанствених, а тиме се њено дејство све више разгорева и распламсава. И уколико се човек више посвећује Божанственом, утолико се у њему све јаче разгорева пламен љубави. Томе нас не поучава само Мојсије, већ и она света невеста, о којој говори богонадахнути Павле: „Јер вас обручих мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу"  (2. Кор. 11; 2р5. У „Песми над песмама" та невеста дозива женика: „Дај да видим лице твоје и дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно" (Песма 2; 14). Преиспунивши се љубављу према женику само по чувењу, она се не задовољава тиме, већ жели и да чује његов глас. Приче о жениковој лепоти дале су невести крила и она тежи да га види својим очима, изражавајући (своју) љубав наведеним славословљем: „Дај да видим лице твоје и дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно". Заволевши ту Лепоту, посредник, који брачним везама сједињује женика и невесту - имам у виду богонадахнутог Павла6 - изрекао је следеће речи, преиспуњене љубављу: "Ко   ће  нас раставити  од   љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање" (Пс. 44; 22), (Рим. 8; 35-36). Апостол затим указује и на узрок њиховог постојаног трпљења: „Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је заволео" (Рим. 8; 37). Према томе, разматрајући ко смо ми и каква смо окусили добра; може се рећи да нисмо најпре ми заволели, већ да је Бог најпре заволео нас и да смо након тога узвратили љу-бављу (1.Јн. 4; 10 и 19); када смо мрзели, ми смо били вољени и „као непријатељи помирили смо се" (са Богом) (Рим. 5; 10)7^. Ми сами нисмо измолили да се удостојимо тог помирења, већ смо, као свог Посредника, добили Јединородног Сина; нас, увређене, уте-шио је Онај кога су вређали, а осим тога, размислимо и о Ономе, који је био распет за нас, о Његовим спасоносним страдањима, о смрти која је постала починак и о дарованој нам нади у Васкрсење.

7) Имајући на уму та и слична доброчинства Божија, ми ћемо надвладати недаће које нам се дешавају, и, упоредивши сећање на доброчинства са привременим страдањима тела, радосно ћемо поднети ударце несрећа. Упоредивши све житејске жалости са љубављу према Владици, открићемо да су сасвим лаке, а ако саберемо сва привидна задовољства и лагодности овога живота онда нам се оне, супротстављене Божанственој љубави, показују као слабе сенке и пролазно цветање пролећних цветова. О томе јасно говори Апостол у горе наведеној, као и у реченици која за њом следи: „Јер сам уверен да нас ни смрт ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије која је у Христу Исусу Господу на шем" (Рим. 8; Зб-39)8. Уколико је раније, износећи једино оно што је туробно, апостол говорио о жалости, тескоби, прогонима, глади; голотињи, опасности и мачу, тј. о насилној смрти, овде он, потпуно исправно, невољном додаје и оно радосно: смрти - живот, осећајном - умопостижно, видљивом - невидљиве Силе, ка садашњем и пролазном - будуће и постојано, а поврх тога - дубину пакла и висину Царства Небеског. Међутим, супротстављајући све то љубави и налазећи да све наведено - и жалосно и радосно - зао-стаје за њом и да је губитак љубави тежи од казне у паклу, а такође и показујући да би (уколико би то било могуће), уз присуство Божанствене љубави, претпоставио најстрашнију  казну  обећаном  Царству Небеском без љубави, апостол у опијености љубављу тражи чак и оно што сада не постоји и, упоређујући то са Божанственом љубављу, истиче: „ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће нас моћи одвојито од љубави Божије која је у Христу Исусу Господу нашем".

8) Ево; како каже он, не само да целини свега, видљивог и невидљивог, претпостављам љубав према Спаситељу и Творцу, већ ме, ако би се и појавило било шта, веће и лепше од ње, ни то не би приволело да издам ову љубав9. И ако би ми било ко понудио не-што што причињава радост, али без љубави, не бих то прихватио; ако ме ради љубави снађу невоље, оне ће ми изгледати пријатне и пожељне, јер ми је, љубави ради; глад пријатнија од раскошних гозби, прогони угоднији од спокојства? голотиња од пурпурних и златотканих одежди, опасности милије од сигурности, насилна смрт пожељнија од живота10; јер за мене и сам узрок страдања представља радост уколико ударце несрећа прихватим ради Оног Који воли, и, у исто време, Оног Кога волим... „Јер Њега који није знао Греха учини грехом нас ради, да ми постанемо правда Божија у њему" (2. Кор. 5; 21). „Богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите" (2. Кор. 8; 9)11); Он нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство" (Гал. 3; 13); унизио је себе и био послушан до смрти и то до смрти на кр-сту" (Филипљ. 2; б); јер још док бијасмо грешници Христос умре за нас" (Рим. 5; 8). Замисливши се над тим и њима сличним речи-ма, схватио сам, да без вишње љубави не бих могао задобити Царство небеско; не бих могао избећи ни паклену казну ако би било могуће да, поседујући ту љубав, трпим паклене муке. Апостол томе јасно поучава и на другом месту: „Јер нас љубав Христова обузи-ма па овако мислимо: да ако један за све умре, то сви умреше. И Он за све умре, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умре и васкрсе" (2. Кор. 5; 14-15)12). Због тога они који више не живе за себе већ за Онога који је за њих умро и васкрсао радосно прихватају свако делање и свако страдање Њега ради.

9) Упоређујући с том љубављу страдања која су велика и тешка за човечју природу, апостол их назива лаким и угодним: „Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе" (2. Кор. 4; 17), а затим поучава на који начин треба правити ово поређење када „...не гледамо на ово што се види, него на оно шшо се не види, јер је ово шгпо се види привремено, а оно што се не види вечно" (2. Кор. 5; 18)13 зато што, каже он, треба упоредити будуће са садашњим, вечно са привременим, славу са жалошћу будући да је слава вечна, а жалост тренутна; зато је жалост безначајна и лако се подноси, а слава драгоцена и тешко се достиже. Услед тога, израз „у неизмерном преизобиљу" апостол примењује и на лакоћу жалости и на велику вредност славе; једна је - неизмерно мала, лака и пролазна, а друга - неизмерно значајна, драгоцена, вредна и вечна. И на другом месту Павле каже: „Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа, јер када сам слаб, онда сам силан" (2. Кор. 12; 10).

10) Исто тако и велики Петар, рањен том љубављу, а знајући унапред за своје будуће одрицање, није одлучио да се скрива, већ је сматрао да је боље да се одрекне Господа, следећи за Њим, него да бежи, исповедајући Га. Дела тог апостола такође сведоче да је његово следовање за Господом било плод љубави, а не неразумне храбрости, јер ни након одрицања он није одлучио да напусти Учитеља, већ је, као што дознајемо из јеванђелске повести, плакао горко (Мт. 26; 75) и јадиковао због свог пораза и немоћи, будући још снажније привржен Господу и привезан оковима љубави. Када је затим чуо благовест о васкрсењу, Петар је први дошао до гроба. Ловећи након тога рибу у Галилеји и разабравши да је онај који стоји на обали и разговара са њим Сам Господ, није чекао да лађа лагано пређе морску површину и растојање које их је делило, већ је пожелео да добије крила не би ли летећи ваздухом. брже стигао до обале. Како је, међутим, по својој природи био лишен крила, он је употребио руке и, уместо да лети по ваздуху, запливао је по води (Јн. 21; 1-8). Препливавши, дакле, и стигавши до Љубљеног, он као награду за своју ревност задобија првенство над другим ученицима Господњим. Када им је Господ наредио да седну и поделио храну која се тамо појавила (Јн. 21; 9-14), Он је управо са Петром започео беседу, како би га испитао и уверио се у снагу његове љубави, иако је, у ствари, другима открио љубав великог Петра: „Симоне Јонин! - рекао је - љубиш ли ме више него ови?"Петар је, позвавши Њега Самог као сведока своје љубави, одговорио: „Да, Господе! Ти знаш да Те волим!" (Јн. 21; 15), као да је тиме хтео рећи: „Ти проничеш људске душе, јасно знаш свако кретање њихових мисли и ништа људско није скривено од Тебе". „Ти знаш помисли моје издалека" (Пс. 139; 2), а Владика је на то додао и речи „Напасај јагањце моје" (Јн. 21,16), имајући у виду следеће: „Мени ништа није потребно, али за велико доброчинство сматрам старање о мојим јагањцима, које сматрам старањем о мени самом14. Теби, дакле, доликује да се о својим сатрудницима стараш као што се Ја старам о теби, да их храниш онако, како Ја храним тебе, да их напасаш као што ја тебе напасам и да кроз њих предајеш онакву благодат, каквом си обавезан Мени".

11) Владика је великом Петру два пута поставио исто питање, он му је два пута одговорио и Пастир15 га је два пута рукоположио. Када му је, међутим, то исто питање било постављено и трећи пут, блажени Петар се ражалостио и није одговорио са истом од-лучношћу и онако неустрашиво, већ се испунио страхом, пометња је обузела њетову душу, те се почео колебати око одлучности сво-га одговора и страховати да ли Владика провиди његово друго одрицање и не смеје ли се његовим смелим тврдњама о својој љубави. Петар се присетио претходних времена и опоменуо се како је раније више пута тврдио да до смрти неће напустити Учитеља, а како је потом од Њега чуо: „Пре него петао запева, три пута ћеш ме се одрећи" (Мт. 26; 34); схватио је да се његово обећање није испунило, али да се остварило Владикино пророчанство. Сећање на тај догађај престрашило је Петра и није му допустило да са ранијом смелошћу да доличан одговор. Рањавале су га продорне и неподношљиве оштрице жалости, знање о томе препустио је Владики и није му се, као некада, супротстављао говорећи: „Нећу Те се одрећи макар морао и умрети с Тобом" (Мт. 26; 35), већ је рекао да за сведока своје љубави има Самог Владику и исповедио да поуздано знање о свему припада једино Свестворитељу, рекавши „Господе, Ти севе знаш; Ти знаш да те волим" (Јн. 21; 17)16 а мислећи: „да Те волим, Ти знаш и сведочиш, али хоћу ли остати у љубави, то Ти знаш боље од мене; ја ништа нећу рећи о будућем, нити ћу расправљати о ономе што не знам, јер сам поучен искуством да Владики не треба противуречити. Ти си - Извор Истине, Ти си - Бездан Знања и научен сам да останем у границама које си Ти поставио".

12) Видевши страх који је обузео Петра и у потпуности знајући за његову љубав, Владика предсказањем о мученичкој смрти развејава његову стрепњу (Јн. 21; 18), сведо чи о његовој љубави, потврђује Петрово исповедање и мелем исповедања полаже на ра-ну одрицања. Због тога је, по мом мишљењу, Господ и захтевао трократно исповедање, како би на три ране одрицања положио исти број мелема и како би тамо присутним ученицима открио пламен љубави. Својим предсказањем о Петровој смрти Он је њега самог утешио а друге поучио да је до његовог одрицања дошло по Божанском домостроју а не по вољи првоврховног Апостола17 . На то указује и сам Спаситељ и Господ наш; говорећи: „Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије ко пшеницу, а Ја се молих за тебе да вера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди бра-ћу своју" (Лк. 22; 31-32). Он заправо говори: „Као што сам Ја крепио тебе поколебаног, тако и ти буди ослонац твојој колебљивој браћи, укажи им помоћ каква је и теби указана; и не одбацуј посрнуле, већ усправи оне који су изложени опасности. Због тога ти и допуштам да се спотакнеш али ти не дозвољавам да потпуно паднеш, јер кроз тебе припремам ослонац колебљивима".

13) Тако је овај велики стуб укрепио колебљиву васељену,  не  допустивши  њен потпуни пад, већ ју је подржао и учинио не-поколебивом; добивши заповест да напаса овце Божије, он је ради њих трпео понижења и радовао се када су га ударали. Излазећи заједно са својим сатрудницима из лукавог Синедриона, био је радостан што се ради имена  Владичиног  удостојио  да   поднесе срамоту" (Дела ап.5; 41). Бачен у тамницу, он се и тамо радовао и веселио. И када је у време Нерона ради Распетога био осуђен на крсну смрт, замолио је џелате да га за греде не прикују на исти начин као Владику, већ да буде распет са главом окренутом надо-ле18 плашећи се да би његова једнакост са Господом у страдањима неразумнима дала повода да му укажу исто поштовање. Због тога је молио да га прикују са рукама окренутим надоле, а ногама нагоре. Петар је научио да изабере последње место не само у почасти, већ и у понижењу. И ако би било могуће да десет или педесет пута претрпи такву смрт, он би је, распламсан Божанстве-ном љубављу, сваки пут прихватио са великим задовољством. О томе говори и божанствени Павле: „Сваки дан умирем, тако ми браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу  нашем"(1.  Кор.15;   31)   „са Христом се разапех... а живим-  не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2; 19-20).

14)          Због тога онај који прима Божанствену љубав запоставља све земне ствари, напушта сва телесна задовољства, презире богатство, славу и људске почасти; у његовим очима се царска порфира ни по чему не разликује од паучине а драго камење слично је обичним каменчићима, расутим по речним обалама19. Телесно здравље он не сматра блаженством; док болест не назива несрећом; сиромаштво не назива недаћом, а богатство и раскош не сматра за срећу20; све јето; као што он исправно мисли, слично речним бујицама које протичу између дрвећа засађеног на обалама али се не заустављају ни крај једнога од њих. Подједнако су и лепота, и сиромаштво и богатство, и здравље и болест, и срећа и несрећа и све друго, што протиче природом људском, слични речним бујицама, које, као што се може видети, никада не задржавају крај једних те истих, већ се непрестано уливају из једних у друге21. Многи који живе у изобиљу западају у крајње сиромаштво, док многи од убогих постају богати. Болест и здравље, да тако кажемо, путују свим телима, било да се она изгладњују или живе у раскоши.

15)          Једино је врлина, или мудрољубље, непролазно добро. Она побеђује и руке крадљиваца,  и језик клеветника, и кишу непријатељских стрела и копаља, она није дар који се брзо стиче или играчка таласа, нити јој може нашкодити бродолом. Време не умањује њену снагу, већ, напротив, та снага временом нараста. Као предмет22 мудрољубља појављује се Божанствена љубав, јер је немогуће напредовати у мудрољубљу а не волети ватрено Бога; штавише, оно се и назива „мудрољубље" зато што је Бог Пре-мудрост и назива се „Премудрошћу". Блажени Павле говори о Богу Сведржитељу, „непролазноме, невидљивоме, јединоме, премудроме Богу" (1. Тим. 1; 17), док о Јединородном каже: „Божија сила и Божија премудрост" (1. Кор.1; 24) и „премудрост дата нам од Бога, освећење и избављење" (1. Кор. 1; 30)23. Због тога истински мудро љубац може бити назван и богољупцем"24. А богољубац презире све остало, управљајући поглед према Једином Љубљеном и претпостављајући служење Њему свему осталом; он говори, чини и мисли само оно, што је угодно и пријатно Љубљеном, и мрзи оно што Он забрањује.

16) Занемаривши ту љубав и показавши незахвалност према Доброчинитељу, Адам је заузврат својој незахвалности пожњео трње, напор и сиромаштво (1. Мојс. 3; 1 и даље). Авељ је, очувавши непоколебиву љубав према Дароватељу добара презрео на-слађивање утробе и, претпоставивши служење Богу свему осталом, био украшен неувелим венцима, пожњевши похвалу у сећању свих поколења (в. 1. Мојс. 4; 3 и даље); исто тако је и Енох, стекавши ту истиниту и искрену љубав, добро засејао и још боље пожњео, а као награду за служење Богу био узнет на небо, задобивши вечни живот и славно и поштовања достојно сећање у срцима људским читавог овдашњег века (1. Мојс. 5; 23-24)25 А шта би се могло рећи о Нојевом богољубљу, које није надвладао никакав напад безаконика? Када су сви застранили и одабрали изопачену љубав, он је једини и даље ишао правим путем, свему претпостављајући Творца; због тога су једино он и његова деца били спасени, оставши као семе природе и очувавши искру живота за људски род (1. Мојс. 14; 18-21)26. Тако је и велики архијереј Мелхиседек, гнушајући се безумља идолопоклоника, посветио своје свештенство „вишњем Богу" (1. Мојс. 14; 18-21), за шта је и примио велику награду, поставши праобраз и сенка Онога Који уистину јесте „без оца, без матере, без родослова, нити му дани имају почетка, нити му живот има свршетка" (Јевр. 7; 3)27.

Ток размишљања наводи нас на то да је „пријатељем Божијим" назван онај који је непостидно очувао законе пријатељства и њима поучио друге. Јер ко од оних, који су добили ма какве поуке о божанственим стварима, не зна да је велики Аврам био покоран Божијем призиву, да је напустио очев дом и отаџбини претпоставио туђину? Једном занавек заволео је Оног који га је призвао; све друго било му је другоразредно у односу на Његову наклоност и, не обазирући се на многе тешкоће, није напустио Љубљеног под изговором да није испунио Своја обећања; и када је био мучен жеђу, спречен да пије воду са извора које је он сам ископао, није се гневио на Онога који га је призвао, нити се светио онима који су га вређа-ли. Трпео је нападе глади, али није у себи угасио пламен љубави; био је лишен супруге која је зрачила лепотом, била украшена целомудреношћу и живот му увек чинила пријатним; њему, међутим, није, заједно са женом, била одузета и љубав према Богу -напротив, уз помоћ Бога, који га је искушавао у дуготрпељивости и допуштао да подноси ударце неправде, увек Га је подједнако волео. Остарио је, а још увек није постао отац - па ни тада није променио своју благонаклоност према Ономе који је обећао да ће га учинити оцем, иако није испунио своје обећање. Када је, много касније, ово обећање најзад испуњено, надвладана је Сарина при-рода, превазиђена су ограничења старости и он је постао отац Исаков; али, Аврам се није дуго наслађивао овом радошћу: тек што је дечак поодрастао, а наређено је му је да га принесе на жртву Оном који га је дао и да се дар врати Дародавцу, да буде жрец плода обећања, да принесе на жртву велики извор народа28 и оскрнави руке крвљу свог јединородног сина. Без обзира што је све то, па и више од тога, повлачила за собом ова жртва, патријарх се није успротивио, нити се почео изговарати природним правима; он није указивао на обећања која су му дата нити је помињао да је његовим поодмаклим годинама потребан неко ко ће се о њему старати и да се неко мора побринути о његовом погребу, већ је, одбацивши сваку људску помисао, љубави супротставио љубав, закону - закон, тј. закону природе - закон Божији и због тога је пожурио да изврши жртвоприношење; он би му несумњиво и задао ударац да Велики Дароватељ није, видевши његову усрдност, спречио заклање. Не знам да ли је иједна реч у стању да опише ту љубав. Зар онај? који није поштедео ни свог јединородног сина када је Љубљени наредио да га закоље, не би и било шта друго занемарио ради Њега?

18) Велики Исак задобио је исту такву љубав према Владики29 а исто тако и његов син - патријарх Јаков. Божанствено Писмо велича богољубље обојице тако што ни сам Сведржитељ не раздваја гране од корена називајући се „Богом Аврамовим, Богом Исаковим и Богом Јаковљевим" (2. Мојс. 3; 15-16). Јосиф је био побожни плод - старац међу младићима, моћник међу старцима чије богољубље није уништила завист нити га је угасило сужањство, похарала чежња господарице, исушили претња и страх и надвладали клевета, тамница и дужина времена; ни раскош ни богатство нису истргли богољубље из његовог срца; и он је увек остајао у богољубљу, управљајући очи према Љубљеном и испуњавајући Његове законе30. Задобивши ту љубав, и Мојсије је одбацио живот у царским ложницама и „више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу греха" (Јевр. 11; 25)31. Треба ли, дакле, и даље наставити и прекомерно размишљати о томе? Велико мноштво пророка је, предавши се тој љубави и украсивши се њом, узрастало у најсавршенијој врлини и оставило за собом вечну славу. Тако су и Апостоли и бројни мученици, примивши у себе њен пламен, занемарили све видљиво и безбројне облике смрти претпоставили свим сладостима живота. Заволевши Божанствену Лепоту, размисливши о Божијој љубави према нама и помишљајући на хиљаде Божијих доброчинстава, сматрали су да је за њих срамно да не желе ту Божанствену Лепоту, испољавајући тако незахвалност према Доброчинитељу. Због тога су све до своје смрти очували свој савез са Њим.

19) И нови подвижници врлине, чији смо живот укратко описали, заволевши ту Божанствену Лепоту, ступили су у исте та-кве, велике битке, побеђујући људску природу. Томе их је поучавало Божанствено Писмо, јер заједно са великим Давидом певају: „Господе Боже мој, велик си веома, обукао си се у величанство и красоту. Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Пс. 104; 1-2). И друге речи Писма поучавају о Премудрости и Сили Његовој: „Господ царује. Обукао се у величанство, обукао се Господ у силу и опасао се" (Пс. 93; 1) и зато је „васељена тврда и неће се поместити" (Пс. 96; 10). И овде се објављује Његова Премудрост, Лепота и Сила. На другом месту се каже:"Ти си најлепши од синова људских" (Пс. 45; 2). Овде Псалмопојац велича људску лепоту Бога Логоса32. Он велича и Премудрост Његову: „благодат тече из уста Твојих" (Пс. 45; 2), а указује и на Његову моћ: „Припаши, јуначе, уз бедру своју мач свој, част своју и красоту своју, и тако  окићен  похитај,  сједи  на   кола  за истину и кротку правду и десница ће твоја исказати чудеса" (Пс. 45; 4-5)33) Исаија такође призива: „Ко је оно што иде из Едома, из Восора, у црвеним хаљинама, красно одевен, корачајући у величини силе своје" (Ис. 63; 1). Људске одежде нису сакриле Његову Божанствену Лепоту, већ је, одевен у њих, Он блистао процветалом младошћу, како би оне који Га погледају подстакао да се потчине Божанственој љубави. О томе говори и света невеста, беседећи са Њим у Песми над песмама:"Иже ти је уље разлито, зато Те љубе девојке, вуци ме; за тобом ћемо трчати" (Песма 1; 3-4). Младе душе, осетивши Твој миомирис, чезну и желе да Те досегну; обузети тим миомирисом, они неће да раскину те слатке и својевољно стављене окове. Са овим су у складу и речи божанственог Павла: „Јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који  пропадају: једнима мирис  смрти  за смрт, а другима мирис живота за живот" (2. Кор. 2; 15-16)34).

20. Ти подвижници из Божанственог Писма уче да је Господ прекрасан, да поседује неизрециво богатство, да је Он - Извор премудрости и да има моћ да изврши све што пожели, да на људе излива своје неизмерно човекољубље, да из Њега извиру реке кроткости и да жели само једно - да људе дарује својим доброчинствима.  Од богоносних људи, поучавају се небројеним видовима тих доброчинстава и, рањени слатким стрелама љубави, као делови невестиног тела заједно са њом призивају: „болни смо од љубави": (Песма,5; 8). Велики Јован каже: „Гле, Јагње Божије које узима на се Грехе света" (Јн. 1; 29). А пророк Исаија, прови-дећи будуће догађаје као да су се већ догодили каже: „Али Он бирањен за наше преступе, избијен за наша безакоња, зар беше на њему нашега мира ради и раном Његовом ми се исцелисмо" (Ис. 53; 5) и остало, томе слично, што је пророк изрекао о спасоносним страдањима Господњим. Тако и (апостол) Павле оглашава: „Он који Свога Сина не поштеде, него Га предаде за све нас, како да нам с њима и све не дарује?" (Рим. 8; 32) као и „уместо Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово - помирите се са Богом, јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради, да ми постанемо правда Божија у Њему" (2. Кор. 5; 20-21).

21. Налазећи такве и сличне речи код оних који су постали служитељи Логоса Божијег, нови подвижници врлине бивају са свих страна подстакнути на Божанствену љубав и, занемаривши све остало, својим умом замишљају Љубљеног па и пре очекиване нетрулежности чине своје тело духовним36. Тако и ми, прихвативши ту љубав, опчињени лепотом Женика, подстакнути обећаним добрима, постиђени мноштвом доброчинстава Божијих и плашећи се казне за своју незахвалност постајемо одани чувари Његових закона. Пријатељство се може овако одредити: волети или мрзети све оно што и пријатељ воли или мрзи. Због тога је Бог и рекао Авраму: „Благословићу оне који тебе узблагосиљају и проклећу оне који тебе успроклињу" (1. Мојс. 12; 3), док Давид каже Богу: „Зар да не мрзим на оне који на те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на гебе? Пуном мрзошћу мрзим на њих, непријатељи су ми" (Пс. 138; 21-22)37), а на другом месту „Који преступају закон, ја на њих мрзим, а закон твој љубим" (Пс. 119; 113) и „Како љубим закон твој! Вас дан мислим о њему" (Пс. 119; 97) Због тога је очување Божијих закона очигледан доказ љубави према Богу38):"Ако ме неко љуби, заповести моје држаће" (Јн. 14; 23)39, рекао је Владика Христос. Са Њим слава, част и по-клоњење Оцу са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

 

ФУСНОТЕ

1У датом случају бл. Теодорит износи широко распрострањену представу о монашком животу као о оном који је више „ангелски" него људски; такво схватање претпоставља и идеју обожења. В. нпр. пролог „Историје египатских монаха",у којој  анонимни аутор каже:  „Тамо (у Египту) сам видео многе оце који су живели ангелским животом и напредовали у угледању на Бога Спаситеља нашег, неке нове и друге пророке, који су услед  богонадахнутости,   задивљујућег  и  врлинског свог живота задобили боголико делање тако што, будући истинске слуге Божије, немају више никакву земаљску помисао, нити помишљају на било шта пролазно, већ су; иако живе на земљи, житељи Неба" (Historia Monachorum in Aegipto, p. 7)

2 Уопштено говорећи, бл. Теодорит је владао и довољно широким познавањем природних наука, међу њима и медицине, пошто је био упознат са трактатима Галена, Хипократа и других древних    лекара.    B. Canivet, Le monachime syrien, р. 131-132. У свом спису „Десет беседа о Промислу" он исцрпније излаже она медицинска питања којих се само дотиче у „Историји богољубаца". Овде се, посебно, говори да „хранљиве материје" срцу не доносе само ваздух већ и крв. „Срце цевастим крвним судом, као неким водоводом, привлачи у себе крв из делова јетре. Јетра ову твар црпе из стомака, а стомак, посредством желуца, привлачи у себе  храну,  измрвљену зубима и  уситњену и омекшану устима; привукавши је у себе, он је првенствено задржава, претвара у сок, мења јој облик, преображава, прерађује у нешто слично себи самом; затим је добро сварену и измењену правилно распоређује, и оно што се покаже као чисто, уступа јетри, цеди и привлачи у себе, док оно сувишно одбацује, користећи се деловањем силе самоочишћења" (Творения блаженнаго Феодорита, ч.V, М., .1857, с. 211).

3 Супротстављање подвижничким идеалима и монаштву као њиховом носиоцу било је прилично снажно на грчком истоку током IV-Vвека. Оно је потицало из многобожачких кругова (цар Јулијан Отпадник, реторичар Ливаније, Евнапије и други), као и од стране извесних хришћана (нпр. писац, философ и епископ Синесије). То супротстављање се делимично објашњавало извесним не-достацима у монашком животу, недостојним понашањем неких монаха, испадима и злоупотребама узвишених монашких идеала (месалијанска јерес, на пример). B. Canivet, Le monachime syrien, р.72-75). Управо је то супротстављање подстакло св. Јована Златоустог да напише три беседе „Противницима оних који су наклоњени монашком животу", где се. између осталог, противницима обраћа и следећим речима: „Пошто је све пошло наопачке и пошто су градови, у којима се налазе суднице и закони, пуни сваког безакоња и неправде, док у пустињи успева обилни плод мудрољубља, правичност захтева да не кривите оне који, желећи да се спасу, беже из те буре и усталасаности и управљају се ка мирном пристаништу, већ оне, који сваки град чине толико недоступним и неподесним за мудрољубље, због чега су они, који желе да се спасу, приморани да побегну у пустињу" (Творения свяатаго отца нашего Иоанна Златоуста, Архиепископа Константинопольскаго, в русском переводе, т. I, СПб, 1898, с. 54-55). Ово супротстављање било је веома снажно и на латинском западу, где су га представљали Јовинијан, Вигиланције и други, којима су се, опет, својим полемикама супротстављали св. Амвросије Медиолански (Милански), бл. Јероним и бл. Августин. Таква, „антимонашка тенденција"  у  западном  хришћанству нашла је свој завршетак у реформацији која је одбацила подвижништво и монаштво у својству „истинских облика хришћанске духовности". В. Florovsky G The Byzantine Asectic and Spiritual Fathers // Collected Works, v. 10, Belmont1987, р.6О-103)

4 Тема духовне опијености често се сусреће у делима светих отаца. Код св. Кирила Јерусалимског, на пример. о благодати Новог завета говори се као о „уистину новом вину"; оно је - из Духовног винограда, који је већ много пута доносио плода код пророка, док се потпуно расцветао у Новом завету". Због тога су се и апостоли „опили пијаном трезвеношћу, која умртвљује грех и оживотворава срце, опијеношћу потпуно супротном од телесног пијанства, јер ово (друго) изазива заборав онога што се знало, а друго даје познање непознатих ствари" (Святитель Кирилл Архиепископ Иерусалимский. Поученил огласительные и тайноводственные. М., 1991, с. 280-281).

5 У  тексту   цитата  бл.   Теодорита   уместо„Христу" пише „Богу". Тумачећи то место Светог писма, он примећује: „Апостол је читаву Цркву назвао дееојком, називајући тако чистоту вере, јер не дају сви верујући завет девствености, док сви треба да се украсе искреношћу вере" (Творения блаженнаго Феодорита, ч. VII, с. 355)

6 Тумачећи 2. Кор. 11; 2 , бл. Теодорит, као да говори у име апостола, каже: „Био сам помоћник и посредник вашег брачног савеза; кроз мене сте добили дарове од Женика; због тога се ревносно залажем за вас, стрепећи и страхујући да њихово  лукавство  не   надвлада  вашу  безазленост" (исто)

7 Упореди  тумачење самог  бл.  Теодорита: „Ако нас је, када смо били злобници и непријатељи, удостојио тако великог промисла и нас ради Сина предао на смрт, зар је онда могуће, да након примирја, нећемо узети учешћа у вечном животу?" (Исто, стр. 56).

8 Ставивши на вагу, насупрот љубави Божијој, васцелу твар у њеној свеукупности и оном видљивом присајединивши и оно духовно - Ангеле, Поглаварства и Силе, приложивши садашњим добрима очекивана добра, па чак и казне које прете (јер дубином, по мом мишљењу, назива пакао, а висином Царство), а поврх свега - и вечни живот и вечну смрт и увидевши да све то још увек није довољно, апостол тражи шта би још приложио; не видевши, пак, неку другу и тако вишеструку твар он то исказује речима и види да све то није једнако љубави Божијој. Не треба, каже он, волети Бога ради обећања добара, већ се Бога ради и желе та добра. Неко, ко је искрено наклоњен неком богаташу, не воли га због обиља његовог богатства, већ из привржености према њему самом воли и богатство које му припада. Тако говори и божанствени апостол: Нећу прихватити ни Царство небеско, ни све видљиво и духовно, ни све то удвостручено или утростручено, без љубави према Богу. Ако ми неко понуди садашње и будуће патње, привремену и вечну смрт и дуговечно мучење у паклу, ја ћу, из љубави према Њему радо и спремно све то претпоставити  свему блиставом,  великом  и  оном  што превазилази сваку реч, само ако бих при том био лишен љубави" (Исто, стр. 97)

9 Упор.  учење о љубави преп. Антонија: „Превасходно и више од свега морамо волети Бога као свог Творца и Промислитеља, и своју љубав испољавати кроз потпуно искрено служење Њему". Током свог живота, преп. Антоније поучавао је сваког придошлог монаха да верује у Бога и да Га воли, „саветујући свакога да ништа у свету не претпоставља љубави према Христу и подстичући га да се увек сећа будућих добара и Божијег човекољубља према нама. љубав монаха према Богу (charitas dei) мора се, по речима св. Антонија, састојати у томе да подвижник воли Бога свом својом душом, свим својим срцем и свом својом мишљу (ex tota anima sua, ex toto corde et eh tota mente sua) и да Му се у потпуности потчини. Монах, који непрестано размишља о сопственој ништавности и величини Божијој и сећа се безграничних добара која нам је даровао милосрдни Господ, у себи рађа постојану љубав према Богу, до заповести Писм.а.: "Љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје" (5.Мојс.6; 5). Слично јелену који чезне за воденим изворима, монах, по речима св. Антонија, чезне за љубављу Божијом и испуњава тај закон у односу према Богу, да би се у њему испуниле речи апостола: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?" Преп. Антоније свагда се молио за своје ученике да Господ у њиховим срцима умножи љубав према Богу и открије им величину тајни Божијих које он није могао изразити речима. Они, који се потпуно утврде у љубави према Богу, духовно се узвисују утолико што их више не искушава никакво унутрашње кретање. Када се монах утврди у љубави према Богу, Господ му, по речима св. Антонија, упућује велику врлину и радост; служење Богу за њега постаје слатко и слично меду; сви телесни напори, размишљања, бдења и ношење јарма Господњег за њега постају лаки и угодни, јер он више ничим не може бити удаљен од љубави Божије" (Лобачевский, С. „Святый Антоний Великий- его жизнь, писания и нравственно-подвижническое учение", Одесса, 1906, с. 256-258).

10 У једној од својих посланица блаж. Теодорит, цитирајући Посланицу Римљанима, 8 глава, 35-39. стих, примећује: „Погледај, пријатељу, пламен те апостолске љубави, обазри се на огањ те ватрене преданости. Не очекујем, каже он, оно што Му припада, већ желим једино Њега и не могу угасити ту љубав, већ бих, напротив, драге воље одлучио да се лишим садашњих и будућих добара и да истога часа претрпим сваку невољу па и да је поново поднесем како се тај пламен не би угасио. И не само да је говорио, већ је то и чинио тај божанствени човек и свуда - и на копну и на мору - оставио је успомене на своје страдање" (Творения бла-женнаго Феодорита, епископа Кирскаго. Письма блаженнаго Феодорита. Бэп. I, с. 21).

11 У тексту цитата бл. Теодорит замењује „ви" са „ми". Слична замена запажа се и у његовом тумачењу 2. посланице Коринћанима, б.главе, 9. стиха: „погледајте на Творца и Владику свега постојећег, јединородног Сина Божијег, који је ради нашега спасења примио на Себе крајње сиромаштво, припремајући нам богатство које потиче из тог сиромаштва"  (Творения блаженнаго Феодорита, ч.VII, с. 343).

12 Тако цитира бл. Теодорит. Упор. његово тумачење:  „Пламтимо, каже он, љубављу према Христу, размишљајући да је Он једини, када смо били у власти смрти, ради нас прихватио смрт, да бисмо сви ми задобили живот. Због тога смо уверени да је праведно да живимо за Њега и да водимо живот по Његовим законима, будући да нас на то обавезује наш дуг према Њему" (Исто, стр. 330).

13 Привремене су не само жалости, него и радости садашњег живота. Зато се не треба везивати за оно што брзо пролази, већ (треба) очекивати наслађивање вечним добрима" (Исто, с. 326)

14 Упор. тумачење св. Јована Златоустог о 15.  и  16.  стиху 21.  главе Јеванђеља по Јовану: „Учитељ не пита ученика да ли Га воли зато да би то дознао Он Сам (зар је нешто непознато Ономе Који испитује срца?) већ да би нас поучио колико се Он брине о напасању тог стада. Ако је то очигледно, онда ће бити јасно и да је велика и неизрецива награда припремљена ономе који је на себе примио тај напор, који Христос сматра тако драгоценим. Ако и ми, видевши људе који се старају о нашим слугама или стаду, прихватамо такво њихово старање као израз љубави према нама - мада се све то добија за новац, онда Онај, Који то стадо није стекао новцем или нечим другим већ сопственом смрћу и уместо новца за њега дао сопствену крв, каквим ће даром наградити оне који то стадо напасају? Зато, када је ученик одговорио, „Господе, Ти знаш да те волим" и позвао Најљубљенијег за сведока своје љубави, Спаситељ се није зауставио на томе, већ је ноказао и сам знак љубави. Наиме, Он тада није хтео да покаже колико Петар воли Њега... већ колико Он Сам воли Своју Цркву и благоизволео је да поучи Петра, као и све нас, да и ми покажемо велико старање за њу" (Творения святаго отца нашего Иоанна Златоуста, т. I, кн. 2, с. 413-414).

15 У складу са тумачењем свештеника Михаила Трухманова који се ослања на светоотачко схватање тог стиха Јовановог Јеванђеља, речима „напасај стадо моје", „напасај овце моје," Господ свечано враћа палог ученика у чин апостолства. Својим упорним захтевањем Господ хоће да каже Петру јеванђелском проповеђу ти обраћаш људе да верују у мене, они постају моја својина, верују у моје име и постају чланови мог духовног царства - осим тога, дужан си да са свом верношћу предводиш, управљаш, храниш и крепиш те младе, нежне, крхке чланове мога Царства - да се брижљиво стараш о њима, као о новорођеним јагањцима, да се залажеш за то да ми увек припадају, да остану у заједници са мном и буду достојни чланови Мога Царства. Не само што сабираш моје стадо, ти га такође мораш штитити, чувати и напасати са великом брижљивошћу,  као  што пастир напаса своје овце" (Трухманов М, Симон Петр Апостол Господа. Воспитание его, жизнь и деятельнсть для Царства Божия, Харьков, 1893, с. 137-138).

16 „Са стидом и тугом он осећа да његов божанствени Пријатељ има право и разлога да му три пута постави питање: сећао се свог греха када Га се три пута одрекао, без обзира на своју ранију самоувереност, на поуздано уверавање да неће напустити свога Учитеља, макар због Њега био утамничен и пошао у смрт. Са стидом и тугом он осећа, да се у судбоносној ноћи у борби са искушењем није показао као човек који је тврд као камен, да се није показао као Петар (Стена, прим. прев.); већ као слаби Симон. При том га је могла забринути и ражалостити и помисао, да ли Господ провиди но во искушење, ништа мање од претходног и погубно за његову љубав? Предсказује ли Он њему ново одрицање? Када је био упитан и трећи пут, Петар се узнемирио, каже св. Златоуст, уплашивши се да ће се опет десити исто што и раније, јер је и тада самоуверено говорио, али га је оповргло оно што је затим уследило. Међутим, Петар је у исто време свестан да одано и искрено воли Господа, верује у љубав према Њему и због тога са особитом снагом и као са неким напором исповеда своју љубав према Њему, позивајући се на Његово свезнање: Господе, ти све знаш. Ти знаш како сам тешко и дубоко пао, али, Ти такође знаш и да Те волим. Као што се трећи пут са преклињањем и заклетвом одрекао Христа, тако и трећи пут посебно снажно исповеда своју љубав према Њему" (Исто, стр. 136-137).

17 У својој посланици епископу персијске Јерменије, Јевсевију, бл. Теодорит, осврнувши се на прогоне којима су били изложени јерменски хришћани примећује да архипастир треба да поново изведе на пут оне који су се поколебали, да испружи руку, посаветује, исцели ране и не одустаје од њиховог спасења да не би били предати чељусти ђавола. Он затим каже: „Због тога је и наш Владика, Христос, допустио да се и први од апостола чије је исповедање поставио као својеврсну потпору и темељ цркве поколеба и одрекне, дајући тиме двојаку поуку - да се не уздамо у саме себе и да крепимо колебљиве" (Творения блаженнаго Фео-дорита, епископа Кирскаго. Письма блаженнаго Феодорита, Бьш. I, с. 71-72).

18 По предању, мученичка смрт св. Петра десила се 29. јуна 67.г. „Ориген сведочи да је апостол, налазећи се пред крај живота у Риму, био распет на крсту са главом окренутом надоле, и да је такав начин страдања сам изабрао. Руфин додаје да је апостол, сматрајући себе недостојним да буде распет онако како је распет Сам Спаситељ света,  замолио  војнике да га распну  са  главом окренутом надоле" (Трухманов, М., исто, стр. 326 - 327).

19 По учењу самога Господа (Мт. 6; 18-24)  „богатство не треба да буду драгоцености којима би тежило срце нити скупоцено благо које би привлачило љубав и приврженост хришћанина и, уопштено говорећи, било центар свих човекових делатности. Следбеник Христов не треба да прави себи идола од материјалних добара,  тј.  да ствара култ златног телета. Циљ његовог живота - то није исхрана или задовољавање телесних потреба све су то само средства и услови његовог овоземаљског постојања. Највеће благо хришћанина - то је Царство Божије, а услови за његово достизање су светост и праведност. Ка томе морају бити управљене све делатности хришћанина, док све остало има потчињен,  другостепени  значај"   (Зарин,  С. „Аскетизм ло православно - христианскому учению", с. 525-526).

20 В. код св. Јована Златоустог: „Многи мисле да је богатство извор радости. Али, када би заиста било тако, онда нико ко има новца никада не би туговао. Међутим, многи од богаташа живот не сматрају животом и пожеле хиљаде смрти када осете неки бол и ако ико много тугује - онда они тугују више него сви остали... Други, опет, мисле да је здравље - извор задовољства. Не, многи од здравих су и сами по хиљаду пута пожелели да умру, не могавши да поднесу бол који су доживели" (Творенил свлтаго отца нашего Иоанна Златоуста, т.П, кн.1, с. 203-204).

21 У једној од својих посланица бл. Теодорит, приповедајући о несрећама које су задесиле Либију, примећује: „Сећајући се пређашњег благостања тамошњих житеља и видевши неочекивану промену, увиђам непостојаност људских дела и учим да се не ослањам на срећне околности као на поуздане и да не негодујем на неугодне као на тегобне"  (Творения блаженнаго Феодорита, епископа Кирскаго. Письма блаженнаго Феодорита, Бьш.1,с. 52).

22Појам   „υλη"   (материј а),   претпоставља, пре свега, да се Божанствена љубав појављује као својеврсна  „пламена материја"  мудрољубља  (тј. философије). То, уосталом, не искључује поимање те речи као „предмета" (објекта) и тада се божанствена љубав појављује у својству жељеног циља мудрољубља. Најзад, у рукописима се среће и варијанта „πυλη", тј. „врата", „улаз", и у том случају превод би гласио: „Као врата мудрољубља служи божанствена љубав".

23 Ова места Светог Писма преводе се онако како их цитира бл. Теодорит. Тумачећи последње од њих, он примећује да су се хришћани удостојили да буду рођени од Христа који нам је подарио „истинску премудрост и опроштај грехова, удостојио оправдања, учинио светима и избавио од ђаволског мучења" (Творения блаженнаго Феодорита, ч. VII,  с. 180).

24 У посланици ђакониси Касијани бл. Теодорит такође претпоставља најтешњу повезаност обе речи, говорећи: „познајем мудрољубље твог богољубља ( Θεφιλαξ) (Творения блаженнаго Феодорита. Бьш. I, с. 19). Такав узајамни однос и повезаност две речи уопштено одражавају суштинску и корениту промену смисла појма „философија", до које је, у поређењу са античким погледом на свет, дошло у у светоотачком богословљу. Код отаца Цркве тај појам је почео означавати не толико познавање неког учења , колико стремљење човека ка Богу и сусрет са Њим у Богочовечанској личности Христа" (B.Malingrey, A. m. „Philosophia“. Etude d un groupe de mots dans la litterature grecque des presocratiques au IVe siecle apres J.-C. Paris 1961, р.290)

25 Упор. тумачење 1. Мојс. 55; 24 у „Изьясении трудных мест Божественнаго писания" бл. Теодорита „Бог сваког створења узнесе Еноха као охрабрење подвижницима врлине. Како је Авељ, који је први постао плод правде, био превремено посечен и са кореном ишчупан, људе још није храбрила нада у васкрсење; тада је Бог сваког створења узнео богоугодног Еноха и одвојио га од живота смртних, да би свако ко одлучи да живи побожно, будући обдарен разумом, разабрао да Онај који је Еноху указао поштовање, као праведан и у свему управљајући праведно, неће ни Авеља оставити без награде. Због тога је допустио да Авељ буде усмрћен, а другога узнео, да би објавом о Еноху наговестио будуће Васкрсење, јер ко у овом животу није добио награде за врлину, тај ће их? очигледно, примити у будућем (животу)" (Творения блаженагго Феодорита, ч. I, с. 41).

26 В. тумачење смисла потопа код бл. Теодорита: „Бог је хтео да истреби род Каинов, а са њим је било помешано и поколење побожних, због чега је и оно имало учешћа у подношењу казне. Желећи да постави почетак новом животу, Бог је сачувао Ноја. његове синове и жене његових синова, јер је Ноје био побожан и праведан, потекао од племена праведника и мрзео је безакоње. Међутим, док је помишљао да истреби људски род, Бог је, као човекољубив, природи сачувао семе - Ноја. Како су и животињске врсте биле створене ради људских потреба, и оне су истребљене заједно са људима, осим оних које су се са Нојем спасле у барци" (Исто, стр. 45-46).

27 Упор. код св. Јована Златоустог, који име Мелхиседека (цара салимског, оп. прев.) тумачи као „цар правде" (будући да на јеврејском „мелхи" значи „царство", а „седек" - „правда") и „цар мира" (јер „салим" значи „мир"). Он је требао да буде праобраз Христов, каквим га Павле и представља (цититра Јевр. 7; 3-4). „Али, рећи ћеш ти, како је могуће да човек буде без оца и мајке, да његови дани немају почетка, нити живот свршетка ? Чуо си да је он био праобраз; зато се немој ишчуђавати нити тражити све то у праобразу. Он не би био праобраз ако би имао све оно што је својствено једино самој истини. Шта, међутим, значи оно што је речено о њему? То да се он, уколико није памтио своје родитеље, назива оним који није имао ни оца ни мајке, па уколико није имао родослов - он је безродослован; тако се и Христос, уколико није имао ни мајку на небесима, ни оца на земљи назива безродословним" (Творения святаго отца нашего Иоанна Златоуста, т. IV, кн.1, СПб, 1898, с. 382). Слично тумачење карактеристично је и за самог бл. Теодорита: Као Бог, Господ нема мајку, зато што је рођен једино од Оца, а као човек, Он нема оца, јер је рођен једино од Мајке, тј. од Дјеве; Он је непознатог порекла, као Бог, јер нема потребе за родословом, будући да је рођен од нерођеног Оца; Његови дани нису имали почетка, јер је Његово рођење у вечности; Његов живот нема свршетка, јер је Његова природа бесмртна. Због тога апостол није упоредио Владику Христа са Мелхиседеком, већ Мелхиседека са Христом, јер је Мелхиседек -праобраз Христов, а Христос истина тог праобраза," (Творения блаженнаго Феодорита, ч. VII, с. 599-600).

28 Упор. Гал. 4; 28: „Ми смо, браћо, по Исаку, деца обећања". Бл. Теодорит тумачи те речи на следећи начин: „Ми нисмо рођени по природи, већ по благодати. Као што Исак није рођен по законима природним, већ речју обећања, већ по благодати. Као што Исак није није био рођен по закону природе већ по речи обећања, тако смо и ми рођени од обећања датог Аврааму" (Исто3 с. 400-401).

29 Упор. тумачење св. Јована Златоустог: „И измахну", каже Писмо, „Аврам руком својом и узе нож, да закоље сина својега" (1. Мојс. 22; 10). О, богољубива душо! О разуме, који си победио природу човечју! Узе нож да закоље сина својега! Коме се овде треба више дивити и чудити? Да ли храбром духу праоца или покорности сина? Он није утекао, није се ражалостио због поступка свог оца, већ се покорио и повиновао његовој намери и као агнец немо легао на жртвеник, очекујући ударац очеве руке. Када је све било припремљено и када више ништа није преостало, благи Господ, желећи да покаже како је такву заповест дао не ради истинског заклања сина већ да би показао сву врлину праведника, показује најзад и сопствено човекољубље, крунишући праведника већ за саму његову намеру; тј. за саму његову решеност да истински принесе жртву" (Творения святаго отца нашего Иоанна Златоуста, т. IV, кн.2; СПб, 1898, с. 522).

30 Лику Јосифа бл. Теодорит се више пута враћа у својим делима. Тако у једној од својих посланица каже: „Када неко, будући лажно оптужен од разузданог језика западне у малодушност - сећа се приче о дивљењу достојном Јосифу, и нека онда, видевши њега - образац целомудрености и сваке врлине - оклеветаног да је скврнавио туђи брак и био због те лажи бачен у тамницу и окове, а затим много година остао у заточеништву - ублажи своју тугу исцелитељском силом те повести (Творения блаженнаго Феодорита, Письма блаженнаго Феодорита, Бьш. I, с. 87).

31 Упор. тумачење бл. Теодорита: „Како је био одгајан у царским ложницама, наслађивао се свим ужицима и био називан принцезиним сином, он не би свему томе претпоставио несрећан живот својих саплеменика да није, гледајући очима вере, видео  Подвигоположника"   (Творения  блаженнаго Феодорита, ч. VII, с. 635) .На тај начин се, према блаженом Теодориту, у Мојсијевом лику две основне врлине - вера и љубав, тесно прожимају и постају скоро истоветне.

32 Према бл. Теодориту, Пс. 93; 1 односи се на Вазнесење Господње, када су од Њега почеле зрачити „божанствене луче". (В. Творения блаженнаго Феодорита, ч. III, с. 145). У Пс. 45, 3-7, пак, пророчке речн не описују божанску већ људску природу Владике Христа, јер се Бог Реч не може поредити са људима нити би се могло рећи да је Он од Бога примио благослов, будући да је Он сам - бездан добара, из кога се на верујуће излива благослов. Зато је пророк овим речима наговестио човечју природу Владике Христа (Творения блаженнаго Феодорита, ч. II, с. 210).

33 Упор.  „Описавши лепоту и премудрост, пророк указује на силу и оружје којим је Христос уништио противника и открива нешто што нам је чудније од свега, будући да и саму Његову лепоту  назива силом и оружјем... Он је тиме прекинуо мучење рушитеља, унишио смрт и верујућима даровао спасење" (Исто, с. 210-211).

34 В. објашњење тог места код самог бл. Теодорита:  „Ми свима нудимо миомирис Христов, али не задобијају спасење сви који га осећају, јер је за болесне очи и светлост опасна и неугодна; сунце, међутим, није шкодљиво; каже се да морски орао бежи од миомириса мира; миро, међутим, и даље остаје миро, иако морски орао бежи од њега. Тако и спасоносна проповед верујућима доноси спасење, а неверујућима узрокује погибељ" (Творения блаженнаго Феодорита, ч. VII, с. 313-314).

33 Под њима бл. Теодорит превасходно подразумева старце, тј. духовне оце, јер је старачко служење по схватањима древног монаштва несвакидашње и харизматично, слично богослужењу какво је постојало у првобитној цркви (Смирнов, С. „Духовний отец в древнеј восточној церкви" с. 48-49).

36 Очигледно да је ова мисао одјек стиха „сеје се тело душевно, устаје тело духовно" (1. Кор. 15; 44). Тумачећи то место, бл. Теодорит каже: „Душевним се назива оно чиме управља душа, а духовним оно што се устројава Духом. Такву благодат више пута и у великој мери примају они који су је достојни. Због тога се и оно што је сада дато назива залогом (2. Кор. 1; 22), јер ће нам се тамо више пута дати велика благодат" (Творения блаженнаго Феодорита: ч. VII, с. 291). О таквом „залогу духовног тела" код подвижника или њиховом задобијању Духа Светога и јесте реч у датом случају. То задобијање претпоставља и (благодарећи оваплоћењу Бога Речи и благодатној вишњој помоћи) превазилажење прародитељског греха. Схватање прародитељског греха код бл. Теодорита изражава се његовим објашњењем Пс. 51; 5 („гле, у безакоњу родих се и у греху затрудње мати моја мном"). По речима бл. Теодорита, пророк на овом месту указује на оно безакоње на које су се дрзнули прародитељи и каже да је оно постало извор сваког поро ка, тј. да они нису сагрешили, не би ни допали смрти као казне за свој грех; а ако не би били смртни, не би били ни трулежни; са нетрулежношћу би, несумњиво, било сједињено и бестрашће; а уколико би се у њима настанило бестрашће, не би било места за грех. Како су, међутим, прародитељи сагрешили, они су препуштени трулежности, а пошто су постали трулежни, они су и рађали такву децу; њих. пак, као трулежне, прате пожуда и страх, уживања и патње, гнев и завист. Разум се бори са свим тим и оним што се из њега рађа и, победивши, прославља се и украшава победничким венцима, док онај ко допусти да буде побеђен бива постиђен и кажњен (Творения блаженнаго Феодорита, ч. II, с. 243)

37 Упор. тумачење бл. Теодорита: „Предан сам Твојој љубави, Владико; хоћу да волим и мрзим исто што и Ти. Зато волим и поштујем привржене богоугодности, а оне који те мрзе, не само да мрзим, него их и жалим, исцрпен сам жалошћу. Иако их као безаконике мрзим, ја их, као људе, сажаљевам  и  због природне  самилости  приморан сам да плачем због њих, али их се и гнушам због њихове велике подмуклости" (Творения блаженннаго Феодорита, ч. III, с.402)

38 Ни сви који испуњавају Божији закон не чине то из љубави; неки га испуњавају због стрепње и страха од казне, други зато што траже славу од људи, док се искрени следбеници врлине старају да испуне заповести Божије због наклоности ка добру" (Исто, с.324).

39 Тако цитира бл. Теодорит, док српски превод гласи: „Ако ме неко воли, реч моју држаће".

 

Превод: Антонина Пантелић

 

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 09 април 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.