Насупрот хрватским филолозима, српски филолози су дуго – све до 2006. – инсистирали на називу „српскохрватски”. Разлог није тај што су они веровали да постоји некакав језик који је мешавина кајкавског (хрватског) и штокавског (српског), него зато што су веровали – с правом – да је штокавски језик један, без обзира да ли га говорили Срби или Хрвати. Српско истрајавање на двочланом називу подстрекавано је носталгичном идејом да се сачува Југославија као државна заједница Срба и Хрвата. Југословенска политичка идеологија је стајала у корену ставова српских филолога. 2. Српски и хрватски Али аргументи филолога нису помагали. Назив „српскохрватски” остао је све докле год је постојала Југославија, па макар то и не била заједница Србије и Хрватске, него Србије и Црне Горе. Тек када се распала та државна заједница, а то је било 21. маја 2006, стекли су се политички услови за промену назива језика. Митровданским уставом, донесеним 30. септембра 2006, штокавски језик у Републици Србији ипак је назван српским. То је задовољило чланове Покрета за обнову србистике и велики део јавности. Али тиме проблеми нису решени. Јер док се у српској средини под српским језиком подразумева сва штокавица, у хрватској се схвата само као екавица. Дакле, социолингвистички спорови још нису решени. Заправо, тек су на помолу. 3. Ћирилица и/или латиница Хрватски филолози су јединствени у мишљењу да је латиница хрватско писмо, а ћирилица српско. Ово мишљење деле и чланови Удружења „Ћирилица”. То преклапање ставова даје повод неким члановима Покрета за обнову србистике да оптуже чланове „Ћирилице” да су „продужена рука хрватске филологије”. Ова теза је бесмислена и са научног и са практично-политичког аспекта. Наиме, теза да је латиница хрватско писмо, а ћирилица српско у хрватској средини има смисао одвраћања Хрвата да пишу ћирилицом. Она је, практично, и претња Србима да се у Хрватској њоме служе. Иста та теза у српској средини практично подстиче Србе да пишу ћирилицом. Теза и хрватских филолога и српских ћириличара је иста, али су њене практичне последице савим различите. Док се Хрвати ње строго држе, па пишу искључиво латиницом, Срби је пренебрегавају, па пишу већином латиницом. Латинизацији Србије иде наруку и званична теза српских филолога да је српски језик двоазбучан. Укупни резултат те асиметрије је тај да латиница доминира на целокупном штокавском, тј. српском говорном подручју. Латиничко једноазбучје Хрвати стриктно спроводе у пракси, а Срби клатаре с писма на писмо, па је укупни резултат убедљива доминација латинице. Када би Срби заиста били „продужена рука хрватске филологије”, тј. када би имали нормалан став о свом писму, онда би ћирилице у Србији и Српској било много више него данас. Парадоксално је то да нас управо непридржавање „хрватске филологије” води ка изумирању ћирилице. Другачије речено, ка изумирању ћирилице води непридржавање универзалног правила да сваки народ свој језик пише једним писмом. Изузетак од тог универзалног правила у целом свету само смо ми и, тек делимично, Јапанци. Да иронија буде већа, управо су чланови Покрета за обнову србистике најгласнији поборници дваозбучја. Тај став је у суштој супротности са њиховим начелним ставом да се поштују универзална правила. Али баш по питању писма, они крше једно од универзалних правила: један народ – једно писмо. Тако ми остајемо писменски шизофрени. Збрка проистиче из чињеница да је штокавски (српски) језик двоазбучан. Али чињеница да је српски језик двоазбучан (и то дуже од пет векова) не значи да и српски народ треба бити двоазбучан. Идентитет српског народа не чини само језик, већ и православље. Када би само језик чинио мерило српског идентитета, онда би и било разумљиво да будемо двоазбучњаци, али наш идентитет чини и источно хришћанство, а тиме и ћириличко писмо. 4. Закључак Мило Ломпар је у делу „Дух самопорицања” (2011, 2012) инсистирао на томе да Срби стекну српско становиште, али није пружио прецизне смернице за ту платформу. Та мањкавост је логична последица његовог флагрантног пренебрагавања религије као чиниоца националног идентитета. Исти пропуст чине и чланови Покрета за обнову србистике. Занемарујући верски чинилац, а наглашавајући смо језички, клан филолога неминовно упада у бесмисао двоазбучја. Идеолошка збрка наше филолошке интелигенције у сржи је последица отуђености од Српске православне цркве. Када би више гледали у њу као на стожера и путовођу српства, многи наши социолингвистички проблеми били би решени сами од себе. Тада би сигурно знали како нам се језик зове и које нам је писмо. Повратак српском становишту, дакле, подразумева повратак Богу и Цркви. То још не схватају секуларизовани филолози. 10. Кордић, Сњежана, „Језик и национализам”, Durieux, Загреб, 2010. 14. Милосављевић, Петар, „Српски филолошки програм”, Требник, Београд, 2000. 15. Милосављевић, Петар, „Срби и њихов језик: хрестоматија”, Народна и универзитетска библиотека, Приштина, 1997. 17. Нејлор, Кенет Е., „Социолингвистички проблеми међу Јужним Словенима”, Просвета, Београд, 1996. |