header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владислав Ђорђевић: Напади аутономног женског центра на Цркву Штампај Е-пошта
недеља, 07 мај 2017

 Аутономни женски центaр из Београда oкупља лезбијке и екстремне феминисткиње. Ноторан је по нападима на Српску православну цркву. То се јасно види у његовом часопису „Феминистичке свеске”.

1. „Цркве” које жене „гњече”

У „Феминистичким свескама” је 17. августа 1997. објављено Отворено писмо Београдског женског лобија, којег репрезентују три лезбијеке (Надежда Ћетковић, Јелка Кљајић Имшировић и Свенка Савић). У њему се хвали Светски савет цркава као покровитељ лезбијског феминизма, а криткује СПЦ јер то одбија да буде.

Ове наше феминисткиње и лезбијке са усхитом се присећају да је у склопу Екуменске декаде „Солидарност са женама” (1988-1998) у Грацу од 23. до 28. јуна 1997. одржан Други екуменски сабор. На њему су проминентну улогу имале управо жене лезбијке. Ауторке примећују: „Говориле су бискупкиње и свештенице евангелистичке, протестантске и англиканске цркве, жене које су развиле алтернативни театар и превредновале бајке и легенде унутар или с подршком цркве.”[i]

Наше лезбијке и феминисткиње немају еклисиолошку свест, па у исту раван стављају све „цркве”. Можда је то разумљиво и оправдано са социолошког аспекта, али сигурно није није ни разумљиво ни оправдано са еклисиолошког. Са еклисолошког становишта постоји само једна Црква.

Ауторке продужавају: „О феминистичкој теологији се расправљало сваког дана у посебним радионицама. Жене су јасно формулисале да се цркве морају одредити према женским људским правима и извршити помирење са половином својих верника, управо верницама које вековима гњече.”[ii]

Кад људи загазе у јерес логично је да доспеју и до прихватања јеретичне „феминистичке теологије”. Она је у својој бити само у теолошко рухо одевен световни лезбијски феминизам. То је јасно у формулацији да би „цркве” требало да изврше „помирење са половином својих верника”. Изјава имплицара да су „цркве” у сукобу с њима. Нису. Још мање је то Православна црква. Такав утисак се добија само онда када се на „цркве” гледа очима лезбијки. Ако се ствари гледају нормалним очима, онда се не види потреба за било каквим „помирењем”. Жене су увек биле у миру са Црквом. Заправо, оне су увек чиниле његов верни и постојани део.

Само су лезбијке у сукобу са Црквом. Оне су у сукобу са Црквом не зато што Црква било кога одбацује, него зато што непокајани грешник самог себе искључује из црквеног заједништва. Поприлично је малициозна и нетачна тврдња да „цркве” жене „гњече”. То не чине ни протестантске „цркве” које се спомињу, а још мање Православна црква. То је опака лезбијско-феминистичка импутација.

 

2. Захтеви „бискупкиња и свештеница”

Ове „бискупкиње и свештенице” су изнеле своје захтеве. То је напре „слушање гласова жена”.[iii] Али Црква је увек слушала глас побожних жена. Она не прави разлику између гласова побожних жена и мушкараца. Али овде није реч о томе да се слуша глас жена које води Дух Свети. Није то захтев за уважавањем харизматског дара жена. Овде је реч о жељи световних, обезбожених жена са самоистицањем.

Надаље се истиче захтев „да се учи од жена и са женама”.[iv] Али Црква је увек учила „од жена и са женама”. Најважнију своју догму – догму о Васкрсењу Господа Исуса Христа – апостолима су благовестиле управо жене. Стога је и овај захтев мотивисан вантеолошким и ванцрквеним разлозима. Мотивисан је искључиво световним и лезбијским.

Надаље се истиче захтев „да свака црква призна своју кривицу што је прећуткивала насиље над женама”.[v] И овај захтев је малициозан и нетачан. Црква је увек осуђивала свако насиље, а поготово оно над женама. Никада га није толерисала, а камоли подстрекивала. Напротив, увек га је осуђивала.

Надаље се захтева „да се промени црквено образовање како црква не би репродуковала патријархалне обрасце и подређену улогу жена”.[vi] Црква може и треба да школује жене, али нема потребу нити овлашћење да било шта мења у свом учењу, јер је оно богомдано. Ни у овом захтеву нема покушаја да се мишљење уподоби са ставом Цркве, него се управо захтева да се Црква уподоби секуларном, огреховљеном феминизму.

Напослетку се захтева „да се женама учине доступним сви положаји у црквеној хијерархији”.[vii] Сви досадашњи захтеви су заправо стремили ка овоме. Основни захтев феминисткиња је да се женама дозволи приступ јерархији. Али такав захтев је у суштој супротности са учењем и Светог Писма и Светог Предања. Он је мотивисан искључиво жељом лезбијских феминисткиња за друштвеном промоцијом, „видљивошћу” у јавности, за освајање власти и моћи. „Феминистичка теологија” је световни феминизам изражен невештим теолошким жаргоном.

 

3. Критика СПЦ

Чланице Београдског женског лобија посебно критикују СПЦ. Оне примећују да „представници СПЦ нису ни имали шта да кажу на том сабору.”[viii] Свакако да су представници СПЦ имали шта да кажу на том сабору, али то нису учинили јер би то неизбежно било у супротности са намером и сврхом његових коловођа – лезбијских фемистичких „бискупкиња и свештеница”.

Напади лезбијки се настављају реторским питањем: „У односу на који од горе поменутих захтева је СПЦ дала креативан одговор који би импресионирао учеснице/учеснике сабора?”[ix] Али Црква не постоји да би било кога импресионирала. Њу не руководи идеја да треба да буде популарна. Она је ту да угађа Богу, а не људима. Она мари за свој однос са Богом, а не за своју популарност. Поготово Црква не постоји зато да би импресионирала световни лезбијски лоби. Стога је питање пука неукост и малициозност.

СПЦ се критикује и следећим речима: „Жене се у Српској православној цркви помињу само као чуварке огњишта (читај слушкиње) и инкубаторке српства, митске мајке које рађају ратнике”.[x] Ово је типична лезбијска тирада нетачаних и малициозних квалификација. Ништа од тога није тачно.

Али напади не престају: „Синод СПЦ и патријарх Павле експлиците су се обратили женама само у Божићној посланици 1995. која је од прве до последње речи против женског људског права на слободан и уставом загарантан избор да ли ће, када ће и колико ће деце рађати.”[xi] Дакле, ове лезбијке директно прозивају Синод СПЦ и патријарха Павла. Али они женама не ускраћују никаква права, већ их само позивају да поштују место жене која је освештана предањем Цркве и добрим обичајима. Црква не може да одобри чедоморства које ове чланице БЖЛ-а одобравају и подстрекавају. Једно је права имати, а друго одобравати грех чедоморства. Сâм Апостол Павле је рекао: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али све не иде на добро” (Коринћанима посланица прва 10,23). Чедоморство Црква не може да забрани, али зна да није „на корист”. Црква има право – и дужност – да грех назове својим правим именом.

Надаље ове жене из БЖЛ пишу: „Уместо речи утехе, помирења и животне радости (Божић је празник животне радости) окривили су жене за сва зла рата.”[xii] И овде је реч о грубом подметању. У Божићној посланици нема никаквог окривљавања жена „за сва зла рата”. Тако нешто може да види у њој само неко ко то жели да види.

Надаље се тврди: „Нису чак нашли ни речи утехе за оне које су у бесмисленом рату изгубиле децу већ су их осудили што нису родиле више деце како би могли дуже да се играју рата.”[xiii] И ово је злонамерно и нетачно импутирање кривице. Није тачно да Црква не упућује речи утехе. Она то стално чини. Још је мање тачно да она било кога осуђује због нерађања деце. Она на то жене подстиче, али им то не наређује. Најмање је тачна идеја да представници Цркве желе „да се играју рата”.

Све су то жаоке оних који су духовно и интелектуално изгубили компас.

 

4. Питања за Синод СПЦ и Патријарха Павла

Ове ратоборне жене захтевају од Синода СПЦ и патријарха Павла да се изјасне „зашто нису осудили српске ратнике који су силовали у Босни?”[xiv] Захтев је малициозан и нетачан, јер је Црква увек осуђивала сваки злочин, па и силовања. Никаквог гледања кроз прсте није било нити ће га икада бити.

Надаље се ове жене питају „када ће СПЦ омогућити женама да буду свештенице, владице, патријархице?” Питање открива суштину овог лобија. Он нимало не мари за Цркву и њено добро, него само желе промоцију жена у оквиру црквене јерархије, а то јесте mutatis mutandis основни захтев световног феминизма.

Жeнe из БЖЛ-а питају Синод и Патријарха „када ће у женским манастирима оставити жене да саме воде своје животне заједице и ослободити их мушких контролора?” Питање је значајно, јер указује на то да је Аутономни женски центар, којег овде представља Београдски женски лоби, у сржи лезбијска организација, која се противи био каквој сарадњи жена и мушкараца. Напросто, БЖЛ заступа лезбијски сепаратизам, а то стоји у суштој супротности са црквеном идејом међуполне комплементарности и заједништва.

Надаље, ове жене се питају „када ће жене имати право да посете Хилендар (жена цара Душана Силног Јелена) посетила је Хилендар што значи да је пред силом СПЦ умела да измени догму?” Немушто и неписмено питање одражава надменост и неукост својих ауторки. Прво, забрана да жене не могу на Атос није никаква догма, него ствар интерне дисциплине. Стога би се начелно могао допустити долазак жена на Атос. Тиме не би била укинута никава догма. Али за том дозволом не постоји потреба. Манастири су на Атосу и настали као израз жеље монаха да се посвете молитвеном тиховању. Долазак жена би угрозио ту жељу.

На крају се жене из БЖЛ-а питају „када ће СПЦ проговорити о насиљу над женама ([путем] SOS телефона за жене и девојке жртве насиља обратиле су се за подршку три изубијане попадије, а две су пријавиле попа Гавриловића као силоватеља) и пружити подршку малтретираним и силованим женама?”[xv] И ово питање је малициозно и недобронамерно, јер Црква никада није одобравала било какво насиље и силовање.

Овим лезбијкама ништа није свето. Оне су спремне да нападну и оцрне све: и Синод СПЦ, и патријарха Павла, и вековно Предање Цркве. Њима је стало само до тога да оправдају своју женску саможивост и лезбијску неморалност.

 

5. Закључак

Аутономни женски центар је бастион лезбијских и милитантних феминисткиња. Он шири мржњу према свим мушкарцима. Посебно му је на удару СПЦ, због одбијања да дозволи рукопогање жена у јерејске чинове. Овом лобију је стало само до социјалне промоције жена, па јој смета ова опструкција.

Од времена писања памфлета „Шта је за Православну цркву солидарност сa женама” прошло је 20 година (1997-2017). У том периоду АЖЦ је кадровски и материјално ојачао. Под свој утицај је ставио све државне институције – владу, скупштину, министарства, просвету, медије, центре за социјални рад, судове, полицију и војску. Има амбицију да подјарми и СПЦ. Но, нико и ништа неће укаљати и угрозити Цркву, па ни ове злонамерне и ђавоимане лезбијке.

 

Библиографија

1.      Ћетковић, Надежда; Јелка Кљајић Имшировић и Свенка Савић, „Шта је за Првославну цркву солидарност са женама ”, у часопису „Феминистичке свеске”, Аутономни женски центар, Београд, бр. 9-10, 1997, стр. 45-46.



[i] Надежда Ћетковић; Јелка Кљајић Имшировић и Свенка Савић, „Шта је за Православну цркву солидарност са женама ”, у часопису „Феминистичке свеске”, бр. 9-10, год. 1997, стр. 45.

[ii] Ibidem, стр. 45.

[iii] Ibidem, стр. 45.

[iv] Ibidem, стр. 45.

[v] Ibidem, стр. 45.

[vi] Ibidem, стр. 45.

[vii] Ibidem, стр. 45.

[viii] Ibidem, стр. 46.

[ix] Ibidem, стр. 46.

[x] Ibidem, стр. 46.

[xi] Ibidem, стр. 46.

[xii] Ibidem, стр. 46.

[xiii] Ibidem, стр. 46.

[xiv] Ibidem, стр. 46.

[xv] Ibidem, стр. 46.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 07 мај 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 58 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.