После читања реакције академика проф. др Србољуба Живановића насловљене „Поводом увреда и неистина које је јавно изрекао Вељко Ђурић Мишина“ (овде:) на мој текст „Неспретна подметања и лажи проф. др Србољуба Живановића“ (овде:) тешко је контролисати тастатуру, односно писати коментар а остати у границама пристојности без обзира на његове речи као што су, на пример, „грозна увреда“, „неуспела и срамна изложба“ и тако даље. Ипак, без обзира на то што поштујем дубоке године господина Живановића, морам да употребим реч фолирант (онај који свесно обмањује), мада би реч лажов била далеко исправнија.
У прилог квалификације „лажов“ нудим факсимил дела извештаја екипе истраживача Јасеновца и доње Градине из 1964. године: Catena Mundi, I, ур. Предраг Ј. Драгић Кијук, Београд 2014, 769. Наиме, на тој страници дословно пише: „У току рада фотографисане су све фазе ископавања и сви налази, а поред тога посебна екипа вршила је снимање рада екипе“! Да бих оправдао употребу речи „фолирант“ требало би да је докажем проверљивим чињеницама. Стога, пођимо редом: 1. У најригиднијим временима комунистичке власти крајем 1963. године, у партијском и државном врху одлучено је да се (највероватније зарад предстојећих разговора о наплати ратне штете од Савезне Републике Немачке) припреме конкретни подаци о жртвама које су страдале од припадника немачких војних формација и њихових савезника 1941–1945. године у Југославији. Стога је одлучено да се изврши попис који ће спровести Савезна пописна комисија уз помоћ републичких. У том контексту одлучено је да се обаве делимична истраживања гробишта у Јасеновцу и Градини. И овом приликом понављам: ископавања су вршиле особе од нарочитог поверења ондашњих југословенских партијских и безбедоносних служби. О одлукама о попису и ископавањима има довољно доступне грађе у Архиву Југославије у Београду, фонд ССРНЈ, као и у Архиву Босне и Херцеговине, истоимени фонд. Извештај екипе која је вршила ископавања могуће је пронаћи и у Историјском архиву Београда. Добри познаваоци новије историје и политичког система комунистичке Југославије добро знају да је врх Партије био апсолутни господар. Тврдња старог господина Живановића да је ископавање иницирало удружење логораша је измишљотина. Узгред, зна ли поменути господин када је формирано поменуто удружење, да ли је било јединствено или у свакој републици по једно и тако даље? 2. Стари господин Живановић више од деценије упорно помиње некакву Међународну комисију за истину о Јасеновцу и њене „закључке“. Узгред, знају ли чланови те „комисије“ да наброје десет имена страдалника у Јасеновцу! Да су прочитали податке хрватске Јавне установе спомен-подручја „Јасеновац“ видели би нешто више од 84.000 имена и презимена страдалника. (Мало ли је и толико!) Више имена и презимена има на сајту Jasenovac research institut у Њујорку! Музеј жртава геноцида објавио је на интернету своје поједине базе података. Нисам бројао имена и презимена. Али, знам да их нема 803.000! Није место ни време, додуше ни ниво мог опонента, да расправљамо о методологији истраживања ратних губитака. Узгред, можда би о тој методологији могао да старог господина подучи академик Василије Крестић, додуше под условом да и он зна ту тему! 3. Стари господин Живановић написа и овакве речи: „Поставља се питање да ли је господин Ђурић Мишина погодна особа да и даље обавља дужност директора у Музеју геноцида у Београду, после својих напада на академика Василија Крестића, Виктора Новака и Србољуба Живановића“. Морам да га најпре упитам зашто и овом приликом подмеће јер ја у свом тексту нисам поменуо Виктора Новака. Друго, какве везе има Василије Крестић са истраживањем ратних жртава, а о Јасеновцу да и не говорим? Тачно је да сам споменуо Крестића, али у сасвим другом контексту! Судећи по помињању треће личности у овом контексту јасно је да стари господин Живановић није писао текст „Одговор проф. др Вељку Ђурићу Мишини“. У прилог тврдње иде и неколико следећих реченица: „Мени је познато да никада нећемо поименично да утврдимо број жртава у јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, јер не знамо колико је жртава скувано у казанима за прављење сапуна, не знамо колико је нерођене деце извађено из утроба мајки и убијено, не знамо колико је жртава бачено у Паћилијеву пећ и спаљено, не знамо колико је лешева избачео на обале Саве и Дунава и сахрањено на локалним гробљима као НН особе. Ја сам лично месецима гледао лешеве из Јасеновца како плутају Дунавом итд.“ Исти цитат, са свим словним грешкама, могуће је пронаћи у његовим другим текстовима о Јасеновцу. Стога се да закључити да то уместо њега пише неко други, истог незнања и количине злобе... 4. Злобне речи о „неуспелој и срамној изложби“ не бих коментарисао осим питања: Ко је од 1945. године, у некадашњој Југославији и садашњој Србији, у исти контекст српског страдања ставио Јадовно, Јасеновац, Козару и Сајмиште! Живановић? Крестић? 5. Сугестија старог господина Живановића да требам да поднесем оставку на положај директора је, најпростије речено, подла: ја сам школовани историчар, имам више од три деценије искуства у музеологији, архивистици, просвети и стекао сам своје место у тим струкама. На положај в. д. директора поставила ме је Влада и она ме може разрешити. 6. Тврдња старог господина Живановића да сам се „супротставио изложби о Јасеновцу приређеној у Народној скупштини Републике Србије“ је још једна намерна подвала. Прво, сматрам да су у истој равни оно испред и у холу Скупштине а то је, најпростије речено, ругање здравој памети и спрдање са струком и трагедијом! Узгред, рецензију за оно у холу Скупштине, према писању Политике, дао је академик Василије Крстић, (вероватно) за добре паре! На крају савет старом господину Живановићу: када сте у Лондону, шетајте мало по оном њиховом чувеном парку, јер тамо можете до миле воље говорити глупости. Нас који нешто знамо, а ту убрајам и себе, и то смо донекле показали у разним приликама, оставите на миру. Уосталом, шта сте о теми о којој расправљамо – о Јасеновцу – за протеклих пет деценија урадили кроз научно-истраживачки посао да би данас и сутра могло да се каже да је врхунски допринос разјашњењу узрока, размера и последица великог страдања српског народа у 20. веку! |