header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Свештеник Константин Буфејев: Еволуционизам и Православље
Свештеник Константин Буфејев: Еволуционизам и Православље Штампај Е-пошта
понедељак, 29 мај 2017

 Има 50 година како је, у врема свечарских беседа, посвећених Дарвиновој стогодишњици 1959. године, Џулиан Хаксли овако приказао суштину садржаја теорије еволуције: «У складу са представама о еволуцији, нема ни места, ни потребе ни за чим надприродним. Земља није била створена, она је настала као резултат еволуције. То се исто може рећи и о животињама, и о биљкама, које на њој живе и расту, па и о нама, људима, о нашој свести и души, а такође о нашем мозгу и нашем телу. Еволуирала је и сама религија...» [1].

Из тих речи се види, да дарвинизам има осим научних такође и духовних претензија. У складу с том чињеницом и филозоф Карл Попер је писао: «Дошао сам до закључка, да дарвинизам представља не доказиву научну теорију, него метафизички програм истраживања — један могући оквир и план за развијање доказиве научне теорије » [цит. по 2].

Заиста, већ 1885 године аутор капиталног тротомног трактата «Дарвинизам. Критичка анализа» Н. Данилевски тврдио је, да «теорија еволуције и није толико биолошко истраживање, колико је филозофско учење, купола на здању механицистичког материјализма, чиме се једино и може објаснити   њен фантастични успех који нема никакве везе с њеним научним достигнућима » [3]. У томе се и скрива узрок чињенице, да теорија еволуције, без обзира на њену поразну научну неплодност, има практично недељиву власт над општим идејним представама у нашем савременом разцрковљеном друштву.

По мишљењу Данилевског, предајући живот на земљи, у складу с Дарвиновим учењем, под власт еволуције, то јест под власт случајности, немогуће је објаснити задивљујућу хармонију у природи и у читавом мироздању. Данилевски је писао: «Из реченога је јасно, од колике је првостепене важности питање о томе, је ли Дарвин у праву или није, и то не само за оне који се баве зоологијом и ботаником, него за свакога макар малкице мислећег човека.  Његова је важност толика, и ја сам чврсто убеђен, да нема ни једнога другога питања, које би му по важности било једнако, ни у области нашега знања а ни у једној области практичног живота.  Јер то је, уствари, питање «бити или не бити», у најпотпунијем и најширем смислу » [3].

Са ставом, да је питање односа према дарвинизму од принципијелног значаја за нашу општу друштвену свест, такође су били сагласни либерално-демократски и социјалистички делатници. Разлика је само била у томе, што је Н. Данилевски решавао то питање са позиција православнога хришћанина, а дарвинисти – са материјалистичких позиција.

Карл Маркс је, пошто је прочитао „О пореклу врста“,  у писму Ласалу од 16 јануара 1861 године ликовао, што је Богу, барем у природним наукама, задат, по његовом мишљењу,  „смртоносни ударац“. Фридрих Енгелс је у својој «Дијалектици природе» писао: «Испрва су рад, а затим заједно с њим, разговетан говор, постали два најглавнија стимуланса под чијим се утицајем мозак мајмуна, постепено,   преобратио у човечији мозак...» [4]. Лењин је у раду «Шта су то «пријатељи народа» и како они ратују против социјал-демократа» изједначио Дарвиново учење по његовом значају у области природних наука са значајем  Марксовог учења о људском друштву, посебно подвукавши да је Дарвин докрајчио гледања на врсте животиња и биљака као на «богом створене» [5]. Духовну противречност између теорије еволуције и хришћанске веронауке осазнавали су и научници-природњаци следбеници Ч. Дарвина. Посебно, Џ. Хаксли је писао: «Дарвинизам је, ослањајући се на рационалне идеје, одбацио и саму идеју Бога као Творца свих организама...  можемо у потпуности сматрати неодрживом сваку идеју надприродног управљања, које се остварује некаквим вишим умом, одговорним за процес еволуције » [6].

Наведимо мишљење Артура Кејта: «Дозволите ми да објавим, до каквог сам закључка дошао: Христов закон не може се измирити са законом еволуције, у крајњој линији са оним његовим обликом у каквом је данас. Не, та два закона су у непомирљивом сукобу један с другим, Христов закон никада неће моћи да победи, док закон еволуције не буде поражен » [7].

Сам Ч. Дарвин савршено је схватао, да његова теорија ступа у конфликт са хришћанском веронауком. У књизи «Настанак врста» он је писао, очигледно покушавајући да се оправда: «Ја не видим довољно разлога, због кога би гледишта, која се у овој књизи излажу, могла да повреде ичија религиозна осећања “[8].

У књизи «Порекло човека и полни одбир» он је писао: «Ја знам, да ће закључци, до којих се дошло у овом делу, некима изгледати као сасвим нерелигиозни, али онај, ко их као такве жигоше, мора да докаже, због чега је настанак човека као посебне врсте од неке ниже форме уз помоћ закона промене и природне селекције безбожније, него објашњавање рађања појединачних људи по законима обичног рађања људи » [9].

Дарвин је ван сваке сумње схватао, да његово безбожно учење представља изазов црквеном вероучењу о стварању света Богом за шест дана, о постанку човека, о појави смрти у свету и другим догматским учењима.

Оцена дарвинизма од стране Светих Отаца

Не присвајајући себи право и част да изричемо судове у име саборне апостолске Цркве, приметимо да је исцрпна оцена дарвинизма већ дата од стране Светих Отаца и црквених учитеља. Та чињеница, да су православни светитељи и свети чувари  побожности потпуно одређено изражавали свој однос према теорији еволуције Ч. Дарвина, сведочи, поред осталог, о томе, да дарвинизам – није чисто научна појава, него појава духовна. Јер нико од Светих Отаца није давао никаквих специјалних оцена  архимедовог закона или теорије електромагнетизма.  А о теорији еволуције изјашњвали су се једнодушно многи црквени ауторитети – и Дарвинови савременици, и они који су живели после њега. Ослушнимо глас Светих Отаца, који су нам оставили у наслеђе своје недвосмислене ставове о Дарвиновој теорији.

Преподобни Варсонофије Оптинский: «Енглески философ  Дарвин саздао је читав систем, по коме је живот — борба за опстанак, борба силних са слабима, где су побеђени осуђени на погибељ, а победници тријумфују. То је већ почетак звериње философије и вере, а људи који усвоје ту веру, без размишљања ће убити човека, увредити жену, покрасти најближег друга,  — и све то савршено мирно и спокојно, са пуном свешћу да имају право на све те злочине [10].

Свети праведни Јован Кронштадтски: «Недоучени и преучени не верују у личног, праведног, свемогућег и безпочетног Бога, него верују у безлични принцип и некакву еволуцију света и свих бића... и зато живе и делају тако, као да никоме никада неће давати одговор за своје речи и дела, боготворе себе саме, свој разум и своје страсти. У своме слепилу они долазе до безумља, поричу и само постојање Бога, и тврде, да се све дешава путем слепе еволуције (учење о томе да све што се рађа настаје само по себи, без учешћа силе Творца). Али онај ко има разума, тај неће поверовати у таква безумна бунцања. » [11].

Светитељ Теофан Затворник: «Када као основну карактеристику човека узмемо дух, тада сва Дарвинова теорија пада сама од себе. Јер у пореклу човека треба објаснити не само то, како настаје животињски део његовог живота, него много пре, како он настаје као духовна личност у животињском телу са његовим животињским животом и душом » [12]. Исти светитељ је примећивао: «У наше дане људи у Русији све се више удаљују од вере: један део сасвим и свестрано пада у безверје, други отпада у протестанство, трећи потајно уплиће своја веровања, и нада се да ће у то плетиво убацити и спиритизам, и геолошка булажњења са Божанским Откровењем. Зло расте: кривоверје и неверје дижу главу; вера и Православље слабе» [цит. по 13]. «Тачно је таква и теорија настанка света из тамних маглина са свим својим конструкцијама — теоријом спонтаног настанка, дарвиновског настанка родова и врста и са опет његовом последњом маштаријом  о пореклу човека. Све као бунцање уснулог » [14].

Између осталог, смирени затворник је писао, да еволуционисти с правом подлежу црквеном одлучењу — анатеми: «У нас се сада намножило јако много нихилиста и нихилисткиња, „природњака“, дарвиниста, спиритиста и уопште  западњака, — па шта ви мислите, да би Црква оћутала, да не би дигла свој глас, да их не би осудила и анатемисала, да у њиховом учењу има имало ичег новог? Напротив, сабор би неизоставно био сазван, и сви би они, заједно са својим ученицима, били предати анатеми; а у садашњем обреду Православља, била би само додата тачка: «Бихнеру, Фојербаху, Дарвину, Ренану, Кардску и свим њиховим следбеницима — анатема!» Али нема никаве потребе ни за посебним сабором, ни за додавањем нове тачке. Сва су њихова лажна учења већ одавно анатемисана. А у садашње време не само у губернијским градовима, него и у свим местима и црквама требало би увести и извршити чин Православља, сабрати сва учења, противна слову Божијем, и свима огласити како би сви знали, чега се треба бојати и од каквих се учења уклањати. Многи се изопачују у своме уму услед „необавештености“ и због тога би их гласна осуда погубних учења спасила од пропасти. Ко се плаши дејства анатеме, нека избегава учења, која се под њу подводе; ко се плаши дејства анатеме на друге, тај нека их врати  на прави пут и здравом учењу. А ако си ти, коме се анатемисање не свиђа, — православни, онда ти радиш против себе, а ако си већ изгубио здраво учење, шта се тебе тиче шта се ради у Цркви која га подржава? Па ти си се већ одвојио од Цркве, ти имаш своја уверења, свој начин гледања на ствари,  — па и живи с њима. Да ли се твоје име и твоје учење изриче под анатемом — сасвим је свеједно; ти си већ под анатемом, ако мудрујеш против Цркве и тврдоглав си у томе мудровању » [15].

Преподобни Јустин (Поповић): «Бог их је предао срамним сладостима и они се задовољавају не небеским, него земним, и само оним, што изазива ђаволов смех и плач Анђела Христових.  Њихове су сласти у бризи о плоти... у порицању Бога, у потпуно биолошком (скотоподобном) животу, у називању мајмуна својим предком, у растварању антропологије у зоологију» [16].

Светитељ Николај Србски: «Требали су да прођу милиони година, говоре бесловесни умови у наше време, да би се кичма исправила и мајмун постао човек! Говоре тако, не знајући силу и моћ Бога Живога» [17].

Свети Нектарије Пентапољски такође је исказивао свој праведни гнев, осуђујући оне, који желе да  «докажу, да је човек — мајмун, од кога су, како оцрњују саме себе, они и постали » [цит. по 18].

Свештеномученик Фадеј (Успенски) сазвучно је учио: «Човек који не верује у Бога хоће да  на основу кружења светске прашине објасни постанак света, у коме је у свакој травчици, у устројству и животу сваког и најмањег створења толико промисли, која далеко надмашује људски ум. Ни једнога живога зрнца многовековна мудрост људска није могла да створи, а међутим сву дивну разноврсност у свету неверје покушава да објасни на основу несвесног кретања материје » [19]. «Живот је, како то они говоре, огромни сложени механички процес, који је незна се кад, ни од кога, ни ради чега пуштен у погон... Али ако је живот механички процес, треба се одрећи душе, мисли, воље и слободе » [цит. по 20].

Свештеномученик Владимир Кијевски међу новомученицима и исповедницима Руским дао је најдубљу и наоштрију оцену дарвинизма: «Само је у наше време могла наћи себи места таква дрска философија, која унижава људско достојанство и која се труди да своје лажно учење што више рашири. Није из Божјих руку, говори то учење, настао човек; он се у бесконачном и постепеном прелазу од несавршеног ка савршенијем развио из животињског царства и, као што мало има душе животиња, исто тако мало има је и човек... Како све то неизмерно и дубоко унижава и вређа човека! Са највишег ступња у низу створења он се спушта на исти ступањ са животињама... Нема потребе да се такво учење оповргава на научној основи, мада то и не би било тешко учинити, јер је неверје далеко од тога да је доказало своје ставове... Али ако такво учење налази за себе у наше време све више и више присталица, то није због тога ... што је оно, тобоже доказано као неоспорна истина, него зато, што оно не смета развраћеном и склоном греху срцу да се предаје својим страстима. Јер ако човек није бесмртан, ако он није ништа друго ни више него животиња која је најдаље еволуирала, онда он нема ништа с Богом... Браћо, не слушајте погубно и отровно учење неверја, које вас спушта на ступањ животиња и, лишавајући вас људског достојанства, ништа вам не обећава, него само очајање и живот без утехе!» [21].

Светитељ Лука (Војно-Јасењецки): «Дарвинизм, који тврди, да се човек посредством еволуције развио од ниже врсте животиња, а да није продукт творачког Божијег акта, показао се само као претпоставка, хипотеза, која је већ застарела и за науку. Показало се да та хипотеза  противречи на само Библији, него и самој природи,  која љубоморно тежи да очува чистоту сваке врсте, и не зна за прелаз чак од врапца до ласте. Није познат ни један случај прелаза мајмуна у човека » [22].

Навели смо невелик списак исказа о дарвинизму учитеља цркве, прослављених у лику светитеља у помесним црквама, у Руској, Србској и Грчкој. Тај се списак може без труда продужити.

У Заграничној Руској Православној Цркви о заблуди еволуционизма говорио је Светитељ Јован Шангајски. Најисцрпнију оцену дарвиновске теорије еволуције са позиција светоотачког богословља дао је његов ученик и духовни следбеник јеромонах Серафим (Роуз) [23, 18]. Данас многи православни хришћани смстрају оца Серафима Платинског достојним да буде прослављен у лику светих као Преподобни.

Приметимо, да светоотачке мисли које смо наводили представљају не случајне непромишљене појединачне судове по датом богословском питању, него практично једнодушно мишљење Православне Цркве. На то је, говорећи о питањима еволуционизма и прогреса, указао свештеномученик Иларион (Троицки): «Идеја прогреса је прилагођење на људски живот принципа еволуције, а теорија еволуције је озакоњена борба за опстанак... Али свети Православне Цркве не само да нису били делатници прогреса, него су га скоро увек принципијелно порицали» [24].

Из реченога произлази важан закључак о томе, да принципијелно неприхватање еволуционистичких идеја, и посебно критика дарвинизма, од стране светих који су живели после Чарлса Дарвина, представља не новаторију у православном богословљу, него доследан и веран наставак традиције светоотачког духовног наслеђа.

Однос Чарлса Дарвина према хришћанству

Сам Чарлс Дарвин хришћанином није био. Убедљиво је писао о томе Хенри Морис, који је о Дарвину забележио следеће: «У младости, изучавајући богословље и припремајући се за хришћанско служење, он је у потпуности био убеђен у истинитост и ауторитет Писма, а такође у необоривости доказа постојања Бога-Творца, који се очитовао у замисли и узрочности света. Постепено признавши еволуцију и природну селекцију, он је изгубио веру и постао, најзад, атеистом» [25]. Дарвиново учење мора се схватити као потпуно безбожничко. Барем, сам Дарвин никада није тврдио, да његова теорија одговара Библији и да треба бити схваћена као хришћанско учење.

Убедљивије од свега о односу Дарвина према хришћанској веронауци и Библији сведоче његова лична казивања.

«Ја сам постепено дошао до сазнања, да Стари завет с његовом до очевидности лажном историјом света, са његовом вавилонском кулом, дугом у својству знамења завета и др. и др., и с његовим приписивањем богу осећања осветољубивог тиранина заслужују поверење у ништа већој мери, него свештене књиге индуса или веровања било каквог дивљака » [29].

«Ја сам постепено престао да верујем у хришћанство као божанско откровење » [исто].

«Помало се увлачило у моју душу неверје, и, на крају крајева, ја сам постао потпуно неверујућим. Али то се дешавало тако полако, да нисам осећао никаквог огорчења и никада од тада чак ни једну секунду нисам посумњао у правилност мога закључка. И у самој ствари, ја тешко да сам у стању да схватим, на  који би начин ко било могао да пожели, да се хришћанско учење покаже као истинито... Одвратно учење!» [исто].

«Нема ничег значајнијег, од ширења у мени религиозног неверја, или рационализма, у другој половини мога живота » [исто].

Без икакве сумње, човек с таквим светопогледом ако је и користио реч «Бог», онда је то било са значењем веома далеким од библијске хришћанске представе о личносном Творцу.

Светитељ Лука (Војно-Јасењецки) наводи следећи исказ Чарлса Дарвина: «У прву ћелију живот је морао бити удахнут Творцем» [22]. Савршено је очевидно, да је Дарвинов «Творац»  мало налик на библијског  Бога — Творца неба и земље.

О противречју између дарвинизма и неодарвинизма и православне догматичке веронауке

У «Православном богословском енциклопедијском речнику» пише: «Сам Дарвин био је присталица архебиозе — учења, по коме је органски живот настао у далеким геолошким епохама на природан начин путем  спорог преображаја неорганске материје у органску, а затим су једни организми настајали од других и спонтаног настанка у епохама које су следиле више није било, али се допуштало, да су првих 5 основних форми биле створене непосредно од Бога. » [26]. Наведимо с тим у вези исказ познатог физичара и молекуларног биолога Џ. Бернала: «Усамљени молекул ДНК на пустињском жалу првобитног океана још је невероватнији, него Адам и Ева у Рајском врту» [цит. по 27].

Многи Дарвинови следбеници, почевши од еволуционисте № 2 П. Тајера де Шардена, предлажући своје еволуционистичке теорије, претендовали су и претендују на то, да буду и да се зову «хришћански еволуционисти», «телеолошки еволуционисти», «православни еволюционисти». Многи од сличних приврженика теорије «божанске еволюции» брзи су да се и при помену Дарвина штите крсним знамењем и чак саме себе називају «антидарвинистима».

Међутим све, што су рекли Свети Оци и православни богослови баш о учењу Ч. Дарвина, с пуним правом може бити примењено и на теорију номогенезе Л.С. Берга [28], и на остала «неодарвинистичка» еволуционистичка учења, чијих се не мало варијанти појавило у XX веку. Ствар је у томе, да је осуда дарвинизма од стране учитеља Цркве била изречена не услед присутних појединачних научних грешака или нетачности у истраживачким закључцима, него услед антихришћанског принципа еволуционизма, положеног у темељ дарвиновске научне теорије.

У том контексту треба приметити, да се еволуционизам стварно не своди на дарвинизам, него представља читав спектар различних учења, слично латицама лепезе, више или мање блиских  једна другој а које имају исту спону у основи. Заправо «атеистички» и «теистички» еволюционизам разликују се само по томе, што први Бога не спомињу јер је то «излишно», а други за сваки ступањ еволуције неуморно говори, да је он настао «по вољи Божијој ». Бога као личносног Творца не знају ни дарвинисти, ни следбеници «телеолошког еволуционизма ».

Разилажења између различних еволуционистичких школа пре треба схватити у научно-методолошком смислу, него у принципијелном. У погледу духовног садржаја еволуционизам било ког усмерења противречи апостолском учењу и Никејско – Цариградском Символу вере. На тај начин, оцена коју су Свети Оци дали баш дарвинизму, с пуним првом може бити примењена и на било који други вид еволуционе теорије.

У закључку наведимо списак догматски значајних питања, која се различито решавају у еволуционој светопогледној концепцији дарвинизма и у православној догматици.

1. Је ли постојао Адам као историјска личност, одговорна за лични поступак — преступ неиспуњења Божије заповести или први пад у грех? (Тако је  писао пророк Божји Мојсије. Да ли ми верујемо у Духа Светога, «глаголавшаго пророки»?)

2. Је ли Адам био створен од земног праха или некакве друге животињске врсте? Је ли први човек Адам уопште и имао каквих било «предака»? (Кључно питање библијске антропологије.)

3. Је ли имао те исте «предке» Господ Исус Христос? Је ли Његово људско тело Јединосушно са телима других животиња? Је ли текла у његовим жилама крв Адамових «предака»? Чиме се, у тој вези, причешћујемо у тајни Свете Евхаристије? (Христологија, литургика, учење о тајанственом препостојању.)

4. Је ли своју божанску крв Спаситељ пролио само за људе, или за другу твар? Је ли допустиво далеке Адамове «рођаке» кршћавати и причешћивати? (Сотериологија, учење о тајнама.)

5. Је ли први човек Адам био створен као бесмртан? (Учење Катихизиса о спасењу од греха, проклетства и смрти.)

6. Је ли Ева створена од Адамовог дела (ребра), или је она биће «друге крви»? (Кључно питање мариологије, које има везе с Непорочним Зачећем и Нетрулежним  Христовим Рођењем.)

7. Да ли је постојала смрт у природи до пада у грех Адама и Еве? (Христологија, сотериологија.)

8. Јесу ли еволуирале једне врсте у друге, или су оне биле саздане на почетку по   врстама њиховијем? (Треба ли сматрати Бога Творцем свега видљивог и невидљивог?)

9. Треба ли буквално схватати родослов Исуса Христа од Адама, сагласно Јеванђељу  по Луки (3 глава)? (Да нема у искривљавању тога родослова хуле на Господа, као на Сина Човјечијег?)

10. Предстоји ли још свету постојање током милиона и милијарди година, или треба ускоро очекивати Други Христов долазак? (Однос према Парусији, Суду и Животу будућега века.)

11. Треба  ли буквално схватати речи Символа вере: «Чају воскресенија мертвих»?

12. Очекује ли човечанство у историјско еволуционој перспективи неки рај земаљски и благовање, царство «ноосфере»? У којој се мери буквално треба односити према очекивању доласка антихриста? (Однос према хилијазму.)

Сва побројана питања су од значаја у веронауци.

 

 Текст превео Драгомир Давидовић

 

Литература:

I. Tax S. (cd.) Evolution alter Darwin, University of Chicago Press. 1960

2 I'uiu Дуmil. Учёные-Креационисты отвечают своим критикам СПб.: Библии дня всех. IW5, с.25

3. Данилевский 11.Я. Дарвинизм. Критическое исследование. Т. I.. Ч. 1., СПб. 1885

4. Энгельс Ф. Диалектика природы. М.; Гос. Изд. Политической литературы. 1949, с.135

5. Ленин В.И. Что такое «друзья народа» и как они воюют против социал-демократов. ПСС. Т. 1,0.139

6. Julian Huxley, in Issuts in Evolution, Sol Tax, Ed,University of Chicago Cress. Chicago. 1960. c.45

7. Arthur Keith, Involution and Ethics, Putnam, New York. 1947. c.15

8. Дарвин Ч. Происхождение видов. M.: Гос. изд-во с.-х. Лит. 1952

9. Дарвин Ч. Происхождение человека и половой отбор М 1953

10. Варсонофий Оптинский, прп., Беседы с духовными детьми. СПб. 1991, с.57

II. Иоанн Кронштадский, св. прав. Полное собрание сочинений. Т. 1. СПб. 1893 //Репринт: Изд-во Л.С. Яковлевой. 1994, с. 13,91

12. Феофан Затворник, свт. Мудрые советы. М.: Правило веры. 1998, с.261 13 Шестоднев против эволюции // Сборник статей М.: Паломникъ. 2000, с.251

14. Феофан Затворник, свт. Мысли на каждый день года по церковным чтениям из слова Божия. Мн.: Лучи Софии. 2000, с.181

15. Феофан Затворник, свт. Созерцание и размышление. М.: Правило веры. 1998, с. 146

16. Иустин (Попович), архим., преп. Православная Церковь и экуменизм. М.: Подворье Свито-Троицкой Сергиевой Лавры. 1997, с. 165

17. Николай Сербский (Веземирович), сет. Беседы. М.: Ладья. 2001, с.398

18. Серафим (Роуз), иером. Православный взгляд на эволюцию // Приношение православного американца. М.. 1998, с.514

19. Фаддей (Успенский), сщмч. Радуйтесь! М. 1998, с 164

20. Кутецов А.И О проповедях владыки Фаддея Успенского / Патриарх Тихон и история русской церковной смуты. СПб. 1994, с.352

21. Владимир Киевский, сщмч.. Где истинное счастье: в вере или неверии? М. 1998

22. Лука (Войно-Ясснецкий) свт. Наука и религия. Троицкое слово.2001, с.41, 70

23. Серафим (Роуз), иером. Православное понимание книги Бытия. М. 1998

24. Иларион (Троицкий), сщмч Христианства нет без Церкви. М -СПб. 1999, с.269, 274

25. Моррис Генри. Сотворение и современный христианин. М. 1993. с. 102

26. Полный православный богословский энциклопедический словарь. Т. 1., М. 1913 // Репринт. М. 1992, с.710-711

27. Сотворение. Альманах. Вып. 1. М.: Паломник. 2002, с. 207

28 Нерг Л.С. Номогенез или эволюция на основе закономерности // Труды по теории эволюции. Л. 1978

29. Дарвин Ч. Воспоминания о развитии моего ума и характера. Сочинения. Т.9. Москва: Изд-во АН СССР. 1959. с. 166-242 

 

Извор: НСПМ

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.