header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СРБОЦИД arrow Никола Милованчев: Истина о логору Земун 1941-1944.
Никола Милованчев: Истина о логору Земун 1941-1944. Штампај Е-пошта
среда, 21 јун 2017

 У »Политици“ од 6. јуна 2017. је на ст. 23 објављен интервју са г. Робертом Сабадошем, под насловом „Логор Старо Сајмиште  чека да буде достојно обележен“. Због поштовања према историјској истини али и према читаоцима „Политике“, осећам се дужним да исправим неке нетачности изнесене у делу интервјуа у којем се спомиње нацистичко-усташки логор Земун.

Већ сам наслов чланка је споран. 1941. г. је постојало само једно Сајмиште, зато назив логора никако не може бити „Старо Сајмиште“. Логор треба звати његовим правим именом, „Логор Земун“. Читаво време,  постојања, власти окупиране Србије нису имале никаква овлаштења над логором – Србија је била са друге стране Саве. Чињеница је, да су зликовци логор у првом раздобљу (децембар 1941 – мај 1942) називали „Јеврејски логор Земун“ и да је тада убијено преко 6.000 логораша јеврејске народности. Исто тако је чињеница и то, да је логор био на територији НДХ, да је првобитно планиран на подручју Сремске Митровице, и да је основaн договором власти Рајха и НДХ. При томе су усташке власти изричито захтевале да стражари не смеју бити Срби. А жртве у другој фази логора, од маја 1942. до маја 1944 ? Из Бијелог Брда код Осијека у логор Земун је отерано 360 Срба; од 12-15. јула 1942. из Босанске Дубице је у само 3 дана у логор Земун отерано преко 5.000 Срба. Срем: 22. јула 1943. је нпр. из Угриноваца отерано 170 људи а из Добановаца тада шаљу 260 страдалника. У логору су били чак и припадници неких јединица Недићевом командом – тзв. легализовани четници, који су се одупрли нацистима приликом разоружавања. To наводи историчар Венцеслав Глишић у књизи „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти режим тортуре“ У трећој фази, у задња два месеца, до краја јула 1944, читаву управу су преузеле усташе. Све ово је било познато јануара 1946., када је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача издала Саопштење број 87, у којем су обрађени злочини у логору Сајмиште (Земун). Цитирам: „Кроз сам логор на Сајмишту прошло је око деведесет до стотину хиљада људи. Огромна већина свих заточеника били су Срби“. У истом саопштењу наведени су и ратни злочинци одговорни за логор Земун – међу њима нема ни једног функционера власти окупиране Србије. Државна комисија је као злочинце проласила поглавника НДХ Анту Павелића, усташког крвника Диду Кватерника, представника Рајха у НДХ Зигфрида Кашеа и њихове сараднике. Дакле: ако неко треба да помогне уређење меморијалног центра на месту логора Земун, онда су то на првом месту правни наследници оних који су логор основали и њим управљали а не држава Србија. Г. Сабадош није историчар и верујем да је само из своје необавештености Недићу приписао извештај Емануела Шефера да је «Србија Јуденфај». Неки историчари, задњих 10-15 година, говорећи о жртвама логора Земун, шаблонски наводе «Јевреји, Роми и антифашисти». Срби, који су чинили велику већину логораша, једини се не спомињу по националној припадности. То не разумем: нису само Срби били антифашисти, односно и српски антифашисти ваљда имају своју националну припадност. И, на крају, нешто о концепту уређења меморијалног центра. Мислим да музеј треба уредити по начелима музејске струке (нпр. по раздобљима), као свуда другде у Европи. Мој отац и деда су се борили против нацизма; зато не пристајем да се после 75 година жртве у музеју деле по националној припадности – мислим да је тај концепт поражен 1945. Цивилизацијски, то не припада у 21. век.    

Никола Милованчев, интегрална верзија текста објављеног у „Политици“

Последњи пут ажурирано ( среда, 21 јун 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.