header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В.Димитријевић: Нова књига: „Римска курија и јужнословенске земље“ Штампај Е-пошта
петак, 07 јул 2017
           Године 1950, у издању Српске академије наука, појавила се студија историчара Јована Радонића Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. До дана данашњег, то је једна од најзначајнијих студија о односу папства према православном Српству. Рађена по најбољим изворима (пре свега, изворима саме Римске курије), она нас, када је пажљиво прочитамо, буди из интелектуалног и моралног дремежа, коме смо тако склони. Њена аргументација је убедљива, стил којим је писана класичан, закључци који се намећу неизбежни. Које год место у књизи да се нађе, има шта да се прочита.

Рецимо, период којим се књига отвара почиње саопштавањем становишта моћног кардинала Роберта Белармина (1542–1641), који, у свом трактату против јеретика, тврди да је папа безгрешан и да његови следбеници морају да га слушају чак и ако би тврдио да је порок добар, а врлина лоша. Онда нам бива јасно како се све касније одвијало – папини следбеници у нас су пречесто веровали да је врлина порок и обратно. Зато су им и усташка клања деловала као борба против „мрског, шизматичког Бизанта“.

У другој половини 16. века папе су се веома заинтересовале за Балканско полуострво, па Пије Пети мисију уније на Балкану поверава ученом бискупу Бонифацију Стефановићу Драколици, кога је већ слао на двор руског цара Ивана Силног. Папа Клемент Осми нуди унију патријарху пећком Јовану и Србима, и обећава помоћ у борби против Турака: али, како каже Радонић, „њима стало беше да искористе помоћ западњака, да би се ослободили, док су западњаци, особито папа, желели да се помоћу Срба утврде у западној половини Балкана и те крајеве придобију за унију. И Срби, и западне силе гледали су једни друге да надмудре“; и још: „С обзиром на тешку ситуацију у Турској, патријарх је тражио од папе новчану помоћ, али се из папина држања јасно видело да се патријарх тој помоћи може надати само онда, ако буде пристао на унију“.

Срби, чак и ако су били у тренутном сукобу са неким од својих црквених поглавара, нису пристајали на унију. Радонић вели за Паштровиће почетком 17. века: „Надбискуп је хтео и желео да искористи у интересу уније затегнуте односе Паштровића са патријархом Јованом/…/“

Папски визитатор Петар Масарек одговара писмом на интересовање ватиканске Конгрегације за пропаганду вере и указује да су Срби „упорни у вери због незнања и простоте“, „мрзе људе римскога закона и да се не могу преобратити (sono incorvertibili) подржавани у томе од својих епископа, монаха и свештеника“. Радонић вели: „Римска црква, наглашава Масарек даље, изгубила је много увођењем новога, Григоријанског календара и тиме навукла на себе још већу мржњу православних Срба. Латини су, кажу они, измислили нови закон, противан божјим и наредбама светих отаца. Масарек ово истиче нарочито стога, што су му стари људи католици у овим крајевима говорили, да би Срби и Бугари били боље расположени према латинској цркви када би и покретни и непокретни празници падали у исто време“.

У мају месецу 1627. године, Конгрегација доноси акт којим се тражи да се преверицама од православних не намеће латински обред, него да се задржи грчки. Суштина је у превари – догматска кривотворина се убацује у чоколадну обланду традиционалног ритуала.

Средина 17. века била је период снажног деловања папског мисионара Леонардија, који је покушао да заврбује цетињског владику Мардарија. О разлозима Мардаријеве склоности унији Радонић бележи: „Епископ Мардарије, у преговорима с Римом око уније, руководио се поглавито материјалним интересима. У представци, упућеној Конгрегацији преко својих делегата, тражио је да му се одреди иста она плата коју имају католички бискупи у Турској“. Леонарди је веровао да ће преко Мардарија упецати многе душе за „Петровог наследника“, па је предалагао да Рим штампа богослужбене књиге и требник на црквенословенском, али у складу с папским доктринама. Горди Леонарди, изучавајући живот православних Срба у Црној Гори и Приморју, истиче (наравно!) незнање свештеника и народа, њихово непознавање молитава и заповести Божјих, ретку исповест; али, наглашава да строго посте и да (опет из незнања, по Леонардију!) мрзе латинску веру, сматрајући разлике у обредима разликама у вери. Зато треба исправити њихове богослужбене књиге и послати им фратре који држе пост, јер ће то придобити многе „шизматике“.

На унијаћењу Срба радио је и барски надбискуп Андрија Змајевић, пореклом од црногорских преверица; он је настојао је да убеди патријарха Арсенија Чарнојевића да призна папину власт. Иако је известио своје надређене да је патријарх био љубазан, па чак и да се слагао са њим око папиног првенства, врло брзо се испоставило да није и не може бити тако. Скопски надбискуп Петар Богдани 1678. се жали, како каже Радонић, да „шизматички“ патријарх Арсеније „гони католике /…/ да жању његове њиве, поступа охоло и тирански према католичком клиру да би га, на крају крајева, приморао да прихвати шизму“. Радонић уочава да су арбанашки бискупи,стриц и синовац, Андрија и Петар Богдани, показивали према патријарху Арсенију и његовој пастви мржњу која није била само верска, него и национална.

Много се радило и против православних у Далмацији. Тако је доминиканац са острва Хиоса, Петар Каломата, поручивао Млечанима да не дозволе Србима да имају свог епископа. Зашто? Радонић пише: „Ако би се, каже он, допустило да православни (шизматици) у Далмацији добију свога епископа, пропала био не само свака нада да ће се српски Морлаци извести на добру светлост, него би током времена Морлаци римскога закона прихватили православље, сматрајући да је оно боље од римокатоличке вере, када виде да и сам дужд иде на руку православљу“.

Дубровчани су, у току читавог Средњег века, имали изврсне везе са Србијом Немањића, и потпуну слободу вероисповести. А какав је био однос Дубровачке републике према Србима, описује Радонић: „Иако их је било врло мало, дубровачки Сенат пазио је врло бодро да се Срби насељавају у што мањем броју на територији Републике. Питање православних у Дубровнику нарочито акутно беше за време преговора Дубровачког сената са грофом Алексијем Орловим, главним командантом руским у Медитерану, у пролеће 1775. Дубровчани, крај све тешке ситуације у којој су се налазили, нису никако хтели допустити подизање православне цркве у самоме граду Дубровнику, како су тражили Руси. Најзад, Сенат је пристао да руски конзул може имати у своме доме православну капелу за чланове консулата и руске поданике/…/“

За то време, Марија Терезија и њен гроф Колер, по Радонићу, укидају свеце у српском календару 1776, покушавају фалсификовање катихизиса, забрањују сахрану покојника око храмова и у портама. Срби у војној служби Беча се буне и не дозвољавају да их ико одвоји од вере. Њихов поглавар, митрополит Вићентије Јовановић Видак, придружује се свом народу у одбрани његових легитимних права. Бечке власти биле су гневне на Видака, али он није одустајао.

Митрополит Стефан Стратимировић је Видакову борбу наставио. Два пута га је примао цар Јозеф, оптужујући Србе за везу са Русијом због чега он, Хабзбург, подстиче унију, без које се, наводно, Срби ни не могу спасити. Архимандрит Јосиф Рајачић, поставши далматински епископ, водио је велику и одлучну борбу против акције унијатског бискупа Смичикласа, па је у Шибенику отворио православну богословију. Борбу је наставио и као поглавар Српске Цркве у Аустроугарској.

Године 1900, отпочела је, с благословом Ватикана, велика клерикализација Хрватске, с циљем да се јаз између Срба и Хрвата трајно продуби. Године 1912, бечки двор, који је спремао рат против Краљевине Србије, укинуо је централне власти српске аутономије. Мађари су поставили огромне препреке подизању православних народних школа. Једним потезом пера поништене су српске привилегије, крвљу стечене још у 17. веку. Али, био је близу и час ослобођења; Срби се нису предавали вековном непријатељу, који је крвавим злочинима 1914, у Мачви и другде, показивао лице своје тобожње „уљудбе“ (цивилизације).

Када је Беч окупирао Босну и Херцеговину, Срби су опет били на удару. Нису се предавали: „У борби с римокатолицизмом, православни Срби као да су мутно осећали да је одбрана вере у исто време одбрана њихове народности, вековних обичаја и традиција“, каже Радонић. Беч је, ради колонизовања Босне и Херцеговине, почео да насељава Немце, Пољаке, Чехе, русинске унијате, и свуда је доводио своје фратре и часне сестре да би поспешио покатоличавање донедавно чисто српских крајева. У томе није успео, па је, после Видовдана 1914, отпочео да хушка шуцкорски, антиправославни олош на масовне злочине против Срба, а нарочито против њиховог јуначког свештенства.

Поражени су. Аустроугарска је нестала.

Срби су остали „необративи“ у папску веру.

Радонићева књига је сведочење о томе.

Зато је, свим срцем, препоручујемо сваком српском дому као дело које ће нас увек подсећати на то ко смо, шта смо и куда идемо.

Извор: "Србин.инфо"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 09 јул 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.