Валериј Павлович Филимонов

Рабини су дали папи Фрањи дугоочекивани одговор

Учињен још један корак ка једној светској религији. После полувековног размишљања, јудеји су званично признали римокатолике за браћу

1. септембра 2017. године, у вестима и периодичној штампи, објављено је ванредно важно саопштење: римски понтиф примио је у Ватикану заједничку делегацију представника Савета рабина Еврепе, Савета рабина Америке и Комисију Главног рабината Израела. То је догађај који ће имати далекосежне последице.

У току аудијенције, јудејски верски лидери уручили су папи Фрањи званичан одговор јудејског света на декларацију Nostra Aetate („Наш век“), усвојену 28. октобра 1965. године на Другом ватиканском концилу, одржаном од 1962 – 1965. године, под председништвом папе Павла VI. У овој декларацији радикално је ревидиран однос римокатолика премa јудејима и јудаизму.

У четвртој тачки документа, пре свега, се каже: „Истражујући тајну Цркве, сав Свештени Концил сећа се веза које духовно уједињују народ Новог Завета с потомством Авраама... Црква не може да заборави да је она откровење Новог Завета примила преко народа са којим је Бог, по Свом неизрецивом милосрђу, саизволео да закључи древни Савез, и да се она храни од корена питоме маслине, на коју су накалемљене гране дивље маслине, то јест незнабожачки народи. Јер Црква верује да је Христос, мир наш, помирио јудеје и незнабошце на крсту и од обоје саздао у Себи једно...“

А даље следи веома занимљив обрат: „По сведочењу Светог Писма, Јерусалим није препознао време када је посећен. Јевреји, већином, нису прихватили Јеванђеље, а многи од њих су се чак успротивили његовом ширењу. Па ипак, према Апостолу, ради својих отаца, јудеји и даље остају мили Богу...“

Дакле, декларација «Nostra Aetate» фактички је постала позив за братске односе између римокатилика и Јевреја: „Због тога што је тако велико духовно наслеђе, заједничко хришћанима и јудејима, Свештени Концил ће чувати и подстицати међусобно разумевање и поштовање међу њима, постигнуто пре свега у библијским и богословским студијама и братским разговорима.

Притом, римокатолици су званично прогласили невиност јудеја за смрт Исуса Христа: „Иако су јеврејске власти и њихови приврженици тражили Христову смрт, то што је било учињено у време Његовог страдања не може се неселективно приписати ни свим јудејима који су тада живели, нити савременим јудејима. Мада Црква јесте нови Народ Божији, јудеје не би требало представљати ни као одбачене од Бога, нити проклете, тврдећи да то произилази из Светог Писма“, - недвосмислено наводи декларација «Nostra Aetate».

Осим тога, Други ватикански концил је по први пут у историји осудио антисемитизам. Римокатолици, који су вековима наступали као иницијатори гоњења јудеја, неочекивано су исказали сасвим супротно мишљење: „Црква, осуђујући све прогоне против било кога, сећајући се заједничког наслеђа са јудејима, и покренута не политичким мотивима, већ духовном љубављу по Јеванђељу, жали због мржње, гоњења и свих пројава антисемитизма, које су у било ком тренутку и било од кога биле усмерене против јудеја“, недвосмислено је констатовао концил.

И ево, после 52 године од усвајања декларације «Nostra Aetate» од стране римокатолика, у Ватикан су дошли рабини из целог свега, како би дали одговор на њу. Докуменат који су представници јудејских заједница предали папи Фрањи, носи назив „Између Јерусалима и Рима“.

У чланку под називом „Универзално братство папе Фрање“, објављеном почетком 2016. године, у коме се подробно говори о водећој улози Ватикана у стварању једне светске религије антихриста, такође се говорило и о припреми наведеног документа од стране јудеја.

А раније, у априлу 2015. године, у Ватикану је по први пут у историји одржан пријатељски сусрет римског понтифа с делегацијом Конференције рабина Европе. У току аудијенције он је подсетио да је «Nostra Aetate» главни оријентир у односима римокатолика и јудеја.

Затим, на сусрету с делегатима Међународног савета хришћана и Јевреја, 30. јуна 2015. године, папа Фрањо је у име свих римокатолика изјавио: „Наша људска разједињеност, наше неповерење и гордост били су превладани благодарећи Духу Свемогућег Бога, због чега су поверење и братство међу нама почели континуирано да расту. Ми више нисмо странци један другоме, већ пријатељи и браћа... Без обзира на разлике у погледима, ми исповедамо једног истог Бога, Творца васељене и Господа у историји, а Он, у Својој бесконачној милости и мудрости, свагда благосиља нашу приврженост дијалогу... Хришћанске конфесије своје јединство налазе у Христу; јудаизам своје јединство проналази у Тори. Хришћани верују да је Исус Христос оваплоћена реч Божија у свету; за Јевреје је Реч Божија пре свега присутна у Тори. Обе верске традиције имају темељ у Једном Богу, Богу Завета, Који се открива људима у Својој Речи. У потрази верног односа према Богу, хришћани се обраћају Христу, источнику новог живота, а Јевреји – ка учењу Торе... Овакав вид теолошког промишљања заснован је управо на декларацији “Nostra Aetate”, која се може назвати „чврстим темељом“, - нагласио је челник римокатолика.

У децембру 2015. године, Ватикан је у тексту мисе изменио она места где се говори о јудејима. У претходним верзијама они су оптуживани за „слепоћу“ и „погруженост у таму“. „Хришћанство и јудаизам су међусобно повезани, и Бог никада није укинуо свој савез с јеврејским народом, због чега је црква дужна да Јевреје третира другачије него друге религије, - објаснили су римокатолички „богослови“ разлоге измена у миси. – Римокатолици су такође обавезни да се сећају катастрофе европског јеврејства и да чине све за борбу против антисемитизма“.

И коначно, 17.јануара 2016. године, на сусрету с јудејима у централној синагоги Рима, папа Фрањо је изјавио: „Од непријатеља и странаца ми смо постали пријатељи и браћа. У дијалогу Јевреја и хришћана постоји јединствена веза.“ Папин говор је више пута био прекидан бурним овацијама.

Уручивање папи декларације „Између Јерусалима и Рима“ од стране јудеја, постало је природан догађај: „Дошли смо данас као представници хиљада ортодоксних рабина, - рекао је председник Савета рабина Европе, главни рабин Москве Пинхас Голдшмит, обраћајући се папи у име делегације. – Као духовни лидери највећих јеврејских општина у свету, представљамо вашој светости и читавом римокатоличком свету први званични јеврејски одговор на “Nostra Aetate”. У рабинском свету, у почетку је постојао скептицизам према речима исказаним у “Nostra Aetate”. Но, као што сте Ви рекли за време Ваше посете римској синагоги прошле године, благодарећи променама, започетим с усвајањем “Nostra Aetate”, од непријатеља и странаца ми смо постали пријатељи и браћа. Надам  се да ће овај докуменат додатно ојачати наш савез и пријатељство и учинити овај свет бољим местом“. Притом, Голдшмит је истакао да 50 година – „није превише дуг период у поређењу са скоро два миленијума који су потрошени у римокатоличкој цркви на припрему декларације“, усвојене 1965. године. После званичног поздрава, рабини су уручили папи фасциклу у којој се налазио докуменат под називом „Између Јерусалима и Рима. Размишљања о 50. годишњици “Nostra Aetate”».

Он садржи и позив за међуконфесионалну сарадњу међу римокатолика и јудеја, која би била усмерена „на достизање пуног узајамног разумевања и борбу са различитим облицима екстремизма“ /.../

 „Најреволуциранији пробој“ у односима између јудеја и римокатолика у документу јесте признање римокатолика да Јевреји као народ „не сносе одговорност за распеће Исуса Христа“. Не мање важан моменат за јудеје била је и римокатоличка осуда „свих манифестација антисемитизма“.

 „Доктринарне разлике не би требало да ометају мирну интеракцију религија у циљу побољшавања друштва у коме сви живимо. Без обзира на наше дубоке теолошке разлике, ми данас у римокатолицима видимо партнере, блиске савезнике, пријатеље и браћу у потрази за бољим светом, социјалном правдом и сигурношћу“, - каже се у декларацији „Између Јерусалима и Рима“.

Римокаточки сајт Gaudete.ru посебно примећује: „Нови докуменат такође позива све хришћанске религије да следују примеру римокатоличке цркве: „Јудаизам је обично уздржан у очекивањима од доктрина других религија. Међутим, одређене врсте доктрина су трагичне по Јевреје; оне хришћанске доктрине, ритуали и учења, која изражавају негативан став према Јеврејима и јудаизму, инспиришу и негују антисемитизам. Због тога, процењујући утицај на развој пријатељских односа после усвајања декларације “Nostra Aetate”, позивамо све хришћанске конфесије да следују примеру Римокатоличке цркве и да уклоне све могуће пројаве антисемитизма из њихових лигургија, да зауставе мисионарску делатност према Јеврејима и да сарађују с јеврејским народом на добробит мира у читавом свету”»

Папа је веома пажљиво погледао докуменат „Између Јерусалима и Рима“ и дао одговор, у коме је заблагодарио Јеврејима за исказано уважавање декларације «Nostra Aetate». Он је истакао позитивну динамику развоја дијалога с јудаизмом: „Заиста, захваљујући декларацији «Nostra Aetate», током последњих деценија ми смо успели да се зближимо, да ефикасно и плодотворно разговарамо, да дубље упознамо једни друге и да ојачамо међусобне пријатељске везе, - рекао је понтиф. – Ваш докуменат декларише да „упркос дубоким теолошким разликама, римокатолици и Јевреји деле заједничка уверења“, а такође и то да „религије треба да користе високо морално понашање и верски наук како би утицале и инспирисале.“ Управо, то и јесте најважније. Овај докуменат је упућен римокатолицима као партнерима, блиским савезницима, пријатељима и браћи у заједничким прегнућима ка бољем свету, који може уживати у миру, социјалној правди и сигурности. Нека Господ благослови нашу сарадњу“.

У закључку, папа Фрањо је честитао рабинима наступајућу Нову годину по јудејском календару (ове године се празнује 21. септембра) и замолио јудеје да се моле за њега.

Није лако одмах увидети да се иза речи о „заједничким тежњи ка бољем свету“ крије нешто друго, утемељено још пре 52 године у деклариција «Nostra Aetate», а затим озваничено од стране римског понтифа: „Ми више нисмо странци једни другима, већ пријатељи и браћа... Без обзира на разлике, ми исповедамо једног и истог Бога, Творца васељене и Господа у историји“ (!) Исто онако као и признање у декларицији да „јудеји и даље остају мили Богу“.

Но, зар није Бог Отац више пута кроз уста Сина Својега Јединородног разобличио јудеје: „А рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, он је постао глава од угла; то би од Господа и дивно је у вашим очима. Зато вам кажем да ће се од вас узети царство Божје, и даће се народу који његове родове доноси. И ко падне на овај камен разбиће се; а на кога он падне сатрће га. И чувши главари свештенички и фарисеји приче Његове разумеше да за њих говори. И гледаху да Га ухвате, али се побојаше народа, јер Га држаху за пророка (Мт. 21, 42-46)?

Знао је Господ наш Исус Христос и све тајне мисли јудеја: „А сад гледате мене да убијете, човека који вам истину казах коју чух од Бога: Тако Авраам није чинио. Ви чините дела оца свог. Тада Му рекоше: Ми нисмо рођени од курварства: једног Оца имамо, Бога. А Исус им рече: Кад би Бог био ваш Отац, љубили бисте мене; јер ја од Бога изиђох и дођох; јер не дођох сам од себе, него ме Он посла. Зашто не разумете говор мој? Јер не можете речи моје да слушате. Ваш је отац ђаво; и сласти оца свог хоћете да чините: он је крвник људски од почетка, и не стоји на истини; јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 40-44).

И ко ће оспорити Јеванђељске речи: „А Пилат опет рече да би он хтео пустити Исуса. А они викаху говорећи: Распни га, распни. А он им трећи пут рече: Какво је дакле он зло учинио? Ја ништа на њему не нађох што би заслуживало смрт; дакле да га избијем па да пустим. А они једнако наваљиваху с великом виком, и искаху да се Га разапне; и надвлада вика њихова и главара свештеничких. И Пилат пресуди да буде као што они ишту. И пусти оног што искаху, који беше бачен у тамницу за буну и за крв; а Исуса остави на њихову вољу” (Лк. 23, 20-25).

 „А Пилат опет одговарајући рече им: А шта хоћете да чиним с тим што га зовете царем јудејским? А они опет повикаше: Распни га. А Пилат им рече: А какво је зло учинио? А они гласно викаху: Распни га. А Пилат желећи угодити народу пусти им Вараву, а Исуса шибавши предаде да Га разапну” (Мк. 15, 12-15).

 „Рече им Пилат: А шта ћу чинити с Исусом прозваним Христом? Рекоше му сви: Да се разапне. Судија пак рече: А какво је зло учинио? А они гласно повикаше говорећи: Да се разапне. А кад виде Пилат да ништа не помаже него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја нисам крив у крви овог праведника: ви ћете видети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на децу нашу“ (Мф. 27, 22-25).

У читавој декларацији “Nostra Aetate” и каснијим иступима папе Фрање, пројављује се директно одрицање Светог Јеванђеља Господа нашега Исуса Христа. Због тога је таква римокатоличка позиција била и подржана од стране представника јудејских заједница.

Не сме се такође заборавити да “Nostra Aetate” даје позитивну оцени и другим религијама, које одричу божанску природу Исуса Христа. Као да Син Божији није рекао: „Који се одрече мене, и не прима речи моје, има себи судију: реч коју ја говорих она ће му судити у последњи дан; Јер ја од себе не говорих, него Отац који ме посла Он ми даде заповест шта ћу казати и шта ћу говорити“ (Јн. 12, 48-49). /.../

„Црква се с уважавањем односи и према муслиманима, који се клањају Једном Богу, Живом, милосрдном и свемогућем, Творцу неба и земље, који је говорио људима, чијим наредбама, чак и скривеним, они свом душом теже да се потчине, као што се Богу потчинио Авраам, на кога се радо позива исламска вера. Иако следбеници ислама не признају Исуса за Бога, они га још увек поштују као пророка и поштују Његову девствену Мајку, Марију, а понекад је чак и благочестиво призивају. Осим тога, они очекују Судњи дан, када ће Бог наградити све васкрсле људе“.

Овакве вербалне акробације из декларације “Nostra Aetate”, јесу, у својој суштини, одбацивање Истине и полагање темеља за стварање религије „Новог светског поретка“ антихриста.

У овом делу декларације, римокатолици заправо изједначавају своје сопствене заблуде с демонским незнабожачким култовима и учењем Мухамеда, које је Константинопољски Сабор из 1180. године прогласио за јеретичко. У томосу Сабора о томе се, између осталог, каже: „Анатема Мухамеду, [и његовом] учењу, записаном у Курану, у коме он исповеда да Господ, Бог и Спаситељ наш Исус Христос није Син Божији“ /.../

Дакле, главно значење оног што се дешава управо је жеља паписта да синтетизују светске религије. Духовни смисао те појаве окарактерисао је Преподобни Пајсије Светогорац: «Рећиће вам: „Верујте како хоћете!“, али ће вас ставити у своју котарицу и одвести вас тамо где желе. Испоставља се: „Ја ћу те водити тамо где желим, а ти веруј како хоћеш“. То и јесте сатански систем». Другим речима, то значи: «Веруј како хоћеш, само се поклони једном богу за све».

Први покушаји да се изгради „јединствена религијска основа новог светског поретка“, били су на крају 19. века. Они су настављени и у току читавог 20. века и потпуно су формирани на његовом завршетку.

„Уједначавање религија претпоставља светско уједињавање представника различитих конфесија на основу „јединствених моралних вредности“.

После Другог ватиканског концила, 1975. године у Ватикану су биле основане специјалне комисије за везе са јудаизмом, исламом, хиндуизмом и другим светским религијама.

 „Уједините се под једним богом!“ – то је позив који је папа Иван Павле Други упутио вођама свих светских религија у марту 1986. године. Његови наследници су са успехом наставили његово дело.

Смисао последње доктрине Ватикана огледа се у формирању „нове религијске свести“, која представницима различитих религија пружа могућност да сачувају „своје обичаје и ритуале“, уз услов да се сви они „толерантно односе према учењу оних других“ и да прихвате идеју према којој су „све религије различити одрази једне духовне суштине“.

Данас, под глеслом „постизања свеопштег благостања, мира и безбедности“, процес „уједињавања неспојивог“ добија све веће убрзање.

Последњи сусрет папе Фрање с рабинима јесте потврда за то.

Превод и приређивање: „Борба за веру“

Извор: „Одигитрија“