header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В.Димитријевић: Прегаоцу Бог даје махове - једно сећање на дан славе Православне мисионарске школе Штампај Е-пошта
уторак, 12 септембар 2017

  УМЕСТО УВОДА

Данас је слава храма Светог Александра Невског и Мисионарске школе при том храму, и у својим електронским архивама нашао сам текстове о славној епохи православног мисионарског рада у нас – то су биле деведесете године 20. века, када је прота Љуба Петровић, са својим сатрудницима, свештеницима и мирјанима, настојао да Београд и Србија сазнају истину правоверја и правоживља. Време пролази, носи све пред собом, али смо ми дужни да не заборављамо дела учињена у име Бога и Његове Истине и Правде која свакако надилазе временске координате нашег постојања. Због тога ево неколико одломака из духовне историје србских православних хришћана. Можда ће неком ови редови бити надахнуће за нове подвиге на њиви Господњој.


ИЗВЕШТАЈ О СТАЊУ СРБСКЕ ОМЛАДИНЕ МАЈА 1995

 Православна мисионарска школа поднела је, маја 1995, извештај СА Сабору СПЦ под насловом „Србска омладина данас: криза и могућност обнове“. У њему је, између осталог, истакнуто:“Бол срца који осећамо гледајући разарање свега светог и честитог у нашем народу један је од најважнијих повода овог извештаја; хришћански оптимизам, заснован на вери у Васкрслог Христа, наводи нас да се делатно суочимо са адским силама које дечицу и омладину спречавају да приђу Христу“.                     

Иза уводног поглавља, дат је подробан извештај о Њу Ејџу у свету и код нас. Указано је на пораст малолетничког криминала у Србији (12,13,14 година, чак и испод 10 година). Психолози, психијатри, васпитачи поправних домова немоћно се питају шта да се ради јер је реч о поколењу која се понаша психопатски и болесно агресивно. Према званичним проценама, у Србији има око 30 хиљада наркомана. Сматра се, међутим, да их има много више. Дрогу користе и деца од 10 – 12 година. Полна разузданост такође је све присутнија. Последице су страшне – од проституције до абортуса. Порнографија је доступна свима, па чак и малолетницима. Расте и број оболелих од СИДЕ. Сматра се да ће их до краја 20. века бити око 5000.

Репаганизација се обавља преко медија, форсирањем секти и окултизма. Ту је и турбо – фолк музика, као и филмска продукција, која не нуди ништа позитивно за идентификацију младих.

 У извештају су дати и конкретни предлози за рад:

 „1. Ојачати         молитвено – литургијски живот парохија, везујући омладину и децу за свету Евхаристију и друга богослужења, укључујући их што више у појање, читање Апостола, чтецирање, итд.

2. Дати прилику деци и младима да се осете као корисни чланови Цркве Божје, омогућујући им да учине нешто на општу ползу, почев од лепљења плаката за веронауку до обиласка сиромашних и невољних.    

3. Организовати путовања и екскурзије по светим местима, као и летње школе и молитвено – радне заједнице при манастирима, где би се уз молитву, помоћ манастиру и корисна предавања оживљавао осећај хришћанске саборности код деце и омладине.

 4. На нивоу епархија и, по могућству, парохија, одредити искусне духовнике који би руководили животом и духовним развојем младих, пре свега преко Свете Тајне Покајања и Исповести, без које се не може замислити нормалан хришћански живот.

 5. Штампати што више брошура и листића за бесплатно дељење, на различите, и, наравно, актуелне теме. Уз одређено финансијско учешће епархија, те књижице и брошуре могле би се штампати у Патријаршијској штампарији, која има изванредне техничке могућности.Уз ово, требало би превести и написати књиге – одговоре на проблеме који муче младу генерацију: почев од полности, преко разних врста подкултуре, до феномена окултизма и неправославних учења.            

6. При СА Синоду СПЦ и при Просветном одбору Светог синода требало би да постоји група православних стручњака који би се бавили ситуацијом младих и начинима на које би Света Црква могла да делује у спасавању њихових душа. Ова група стручњака координирала би рад са сличним групама по епархијама, а све у оквиру од СА Сабора благословене Светосавске омладинске заједнице.    

7.Покренути ширу друштвену акцију за увођење, макар факултативне, веронауке у школама, сабирајући здраве снаге јавног мнења  у том правцу. Јавно мнење би такође требало упозоравати на погубност разних врста масовног развраћања србског народа, покрећући га на борбу за заштиту људског достојанства од порнографије, дивљачке „турбо – фолк“ музике, итд.    

Подносиоци извештаја су сматрали да, по узору на Руску Цркву, Сабор СПЦ треба да упозорава своју паству на све опасне појаве, али, пошто медији некоректно преносе саопштења, требало би их штампати у што већем тиражу да би дошла до народа. Угледајући се на Грчку Цркву, требало би радити на добијању црквених медија, радија и телевизије. Веронауку би требало увести при свим храмовима, али и направити конкретне планове и програме за исту, на територији целе СПЦ. Треба ојачати православне заједнице, где год оне постоје, итд.

СА Сабору СПЦ је упућен и још један предлог: да се створи једна православна богословска комисија, која би, на основу Светих Канона, одредила начин поновног примања у Цркву оних који су од ње отпали у секте и окултизам, а сада желе да се врате. 

ДЕСЕТОГОДИШЊИЦА МИСИОНАРСКЕ ШКОЛЕ

О десетогодишњици Мисионарске школе 1995, подвучени су резултати дотадашњег рада. Кроз школу је прошло око 3000 полазника. Многи мисионари су, због женидбе, посла и сличних ствари, отишли из Београда и Србије. Многи су склопили бракове и засновали хришћанске породице, остајући у вези са Мисионарском школом и храмом Светог Александра Невског. Многи су, после завршених студија, отишавши у своје средине, наставили са мисионарским радом – у Нишу, Чачку, Крагујевцу, неким банатским местима. Многи су се уписали на Богословски факултет или Институт СПЦ. Године 1995. рукоположени су први ђаци Мисионарске школе – Бранислав Јелић за ђакона и Серафим (Милојковић ) за јеромонаха.   Сваке суботе у 15 часова веронаука за децу, у 18 за одрасле (после бдења). Поука за катихумене организује се свакодневно,два пута недељно су часови певничког појања, два пута недељно пробе хора. Објављиване су књиге, часописи, одржавни сусрети,  трибине, представљања нови наслова, итд. Делују милосрдна секција, одељење за породична и брачна питања, поуке пред венчање, одељење за борбу против алкохолизма, наркоманије и проституције,  секташтва, мисионарство, иконографију, као и преводилачко братство „Инок Исаија“. Телекс, као и компјутер, Мисионарска школа је добила 1995 (компјутер је поклонио отац Митрофан Хиландарац). У малим просторијама парохијског дома духовни живот се умножавао и бујао.                                                           

Поводом прославе, на Светог Јована Богослова је служена Света Литургија у храму Светог Александра Невског. Проповедао је славни апологета, протојереј – ставрофор др Лазар Милин, који је похвалио мисионаре због њихове ревности, и истакао да они следе реч Господњу по којој је жетве много, а посленика мало. Црква је ову заповест о жетви и посленицима испуњавала у три своје епохе – раној, обливеној мученичком крвљу, затим у „константиновској“, која се завршила мучеништвом Цара Николаја Романова, и данас, у „периоду антихристовом“, када су све адске силе насрнуле на Цркву Божју. Прота Милин је истакао:“Зато ви, који сте се решили да будете мисионари, имате и имаћете пуне руке посла. Атеисти и материјалисти вам говоре:“Искористите овај живот, нема ништа осим њега“. На овако саблажњиве речи њима Света Црква одговара: „Зар ви заиста верујете да је слепи случај могао формирати ваша тела, која се никаквим техникама не могу конструисати? У музејима има много кипова. Да ли је иједан од њих могао постати сам, без вајара? А ви који се правите напредни верујете у то. Кажете, наука је то доказала. А која је то наука? Чули смо ту паролу у 19. веку од Ничеа. И на тој пароли Хитлер је изградио свој план. Па зар вас то одушевљава? Ако мислите да сте успели, погледајте мало око себе. Погледајте колико има људи који верују у васкрсење Христово. Отидите у Русију, у Москву, у Петроград, видећете коликом снагом живи Православна Црква која ни после седамдесет година комунизма није пропала“. Затим је прота Милин говорио о изазовима секташтва, од јеховиста до кришнаиста. Ми смо верујући зато што нам и срце и разум сведоче о Богу, а хришћани смо јер је Христос васкрсао.Додао је да смо православни зато што је Господ основао нашу Свету Цркву и снабдео је благодаћу Духа Светога и светима чија чуда сведоче где је Истина. Православље је дало и високу културу, и учинило да су народи који су га усвојили неодвојиво везани за православну истину. Србска Црква је очувала националну свест свог народа. Ко је отпао од Цркве, отпао је и од Србства. На крају, прота је рекао:“Били смо православни у време царева наших кад смо могли певати:“Господи, милостију Твојеју возвеселитсја Цар“. Били смо православни и у доба ропства, кад смо могли певати заједно са Јеврејима:“На рјеках вавилонских сједохом и плакахом“. Били смо православни, јесмо православни и остаћемо православни. Хоћемо ли?!“Из свих грла зачуло се:“Хоћемо!“  

Прота Љуба је захвалио свима који су увеличали славље, а Владимир Јелић му је, у име мисионара, уручио напрсни крст, а свим свештеницима храма Светог Александра Невског књиге.

Љубица Величковић поднела је извештај о раду милосрдне секције, ђакон Бранислав Јелић о веронауци за децу и поуци за катихумене, Небојша Крстић је говорио о издавачкој делатности, Владимир Димитријевић о антисекташкој делатности, као и др Вукадин Цветановић.

 Све се завршило певањем  богомолничке песме „Тројице Пресвета, наша мила надо“.           

Приликом прославе десетогодишњице, чула се реч мисионара Владимира Димитријевића, који је беседио на тему „Свети Александар Невски и делатност Православне мисонарске школе при његовом храму у Београду“ у којој је, између осталог, рекао:“Србски народ данас живи у тешким временима: подељен и завађен политички, више од пола столећа систематски обезбожаван, завађен са својим светим прецима и својом душом, он је на ивици духовног и физичког слома. У Србији данас има 150 хиљада абортуса годишње, 50 хиљада наркомана и преко 60 секти: од суботара и Јеховиних сведока, преко Харе Кришне, до сатаниста…Иноплеменици ратују против Срба у Босни и Херцеговини, Србској Крајини и Славонији…Убијене су на хиљаде невиних жена, деце и стараца; много је рањених и духовно осакаћених; много је избеглица и страдалника сваке врсте. Све је ово последица дугогодишњег, упорног рата против Христа, Истине и Живота човека и света: Православна Црква је у Србији и даље протерана из школа ( а школе је основао, овде међу нама, отац Србске Цркве, Свети Сава ), из државних установа, из медија.  Уместо хришћанства, Србима се нуди нови паганизам, разне врсте духовне лажи и смрти, а рад секти не само да се не ограничава, него се, неодговарајућим законским прописима, и подстиче. У таквом времену Мисионарска школа позива све да се врате Богу и Светом Сави, припремајући Србе за искушења која нам предстоје, а којима се неће одолети без силе Христове у себи/…/           

Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског у Београду надахнута је примером свог небеског покровитеља: од оснивања, она се бори за чистоту вере Апостола и Светих Отаца, вере Васеленских Сабора и Предања, оне вере коју исповеда Једна Света Саборна и Апостолска Црква Православна. Она ту своју веру ником не намеће, али је њен циљ да је брани од свију који би желели да србски народ напусти Христа и окрене се било каквој демонској измислици. Зато већ неколико година православни мисионари, са благословом СА Синода СПЦ, путују по разним местима Србије и држе предавања на актуелне духовне теме, пре свега упозоравајући присутне да се чувају јереси, окултизма и свих врста лажне духовности. Та предавања имају одјека у срцима и умовима људи који желе да остану верни својим предачким коренима. Мисионари храма Светог Александра Невског су свесни да су антихристовске силе и код нас и у свету веома моћне, и да на сваки начин стреме да униште веру у Спаситеља рода људског, Христа Богочовека; али они знају да „Бог није у сили, него у правди“, и зато, без страха од зла, војују за добро, за Правду и Истину. Као што је Светом Александру у боју против Немаца и Ливонаца на Чудовом језеру помогла небеска војска и његови свети рођаци Борис и Глеб, тако мисионарима, у њиховом сведочењу, данас и овде, у њиховом сведочењу помаже Небеска Србија и сам благоверни кнез Александар. Стег војске Срба хришћана у ова времена, кад од туђина плаћени секташки проповедици  насрћу на народну душу са свих страна, јесу речи Светог Саве, изговорене на Спасовданском сабору у Жичи 1221, после крунисања Стефана Првовенчаног за краља:“Молим вас, браћо и чеда богозвана да, положивши сву своју наду на Бога, држимо се пре свега праве вере Његове“. Ако ми њу одржимо и сачувамо, она ће нас одржати и сачувати. „Богу се Једином клањам и Њему служим“, рекао је Свети Александар Невски кану Батију кад га је политички господар, Татарима потчињене, Русије, терао да прође кроз идолопоклоничу ватру; то исто, светло и мужевно исповедање „Богу се једино клањам и њему служим“, јесте исповедање Православне мисионарске школе, које не признаје никакве идоле привременог и пролазног човекоугодништва, и одбија да се поклони свим лажним боговима. Мисионарска школа, поучавајући своје полазнике, децу и одрасле, крштене и катихумене, такође сведочи да зна све оно што секташи нуде као своје тумачење Светог Писма, али да то зна православно протумачено и литургијски доживљено, и да зато нема никаква „нова“ учења, која су, на жалост, стара као и сам ђаволов напор да човека удаљи од спасења./…/                                          

Православна мисионарска школа, по мери својих сила, напомиње свима који имају очи да да виде и уши да чују: земаљска отаџбина нам је само припрема за Небеску; али то не значи да се и за земаљску не треба борити. Напротив!/…/              

Мисионари настављају са радом: проповедају, сведоче, пишу, издају књиге; надасве – моле се Богу, Пресветој Богородици и свима светима да помогну србском народу да одоли искушењима и јави се као победник у борби за Истину и Правду онога Царства, које је, по Светом цару Лазару, увек и довека. Они се обраћају свима, и старима и младима. У раду мисионарима може помоћи сваки добронамеран човек – доласком на предавање, писањем, сведочењем, материјално, новчано: како коме срце и савест налажу./…/

 Шест векова касније, православни мисионари се обраћају свом небеском покровитељу:“Свети кнеже Александре! Устани и помози својим духовним пра-праунуцима да издрже у борби за Свету Веру Православну, сведочећи ближњима Христа, Распету и Васкрслу Љубав!“ Амин, Боже дај!“

БОРБА ЗА ОПРАВОСЛАВЉЕЊЕ СРБИЈЕ И ПРОТИВ НЕОПАГАНИЗМА                      

Српска Црква се деведесетих година 20. века борила против антихришћанских и неопаганских „вредности“ које су наметане друштву. Да се не заборави: било је то време кад је жена председник Србије, Слободана Милошевића, писала у свом дневнику у „Дуги“(17.јуна 1995.) да ће „балкански народи, ако  из средњевековног мрака не изађу на светлост дана, бити избачени из историје, престаће да постоје. И неће то бити први пут да неки народи окончају свој живот, изгубе се, остану само између корица књига. Тако су ишчезли Маје, Илири, Трачани, Келти, Етрурци, Стари Грци…Мора да су се у неком периоду свог живота сукобили с временом, са новим добом и остали у прошлости, која им је била ближа од садашњости, на коју су се саплели на самом прагу сутрашњег дана. Може се лако десити да, док девојке и младићи из Франкфурта петком после рада или часова на факултету одлазе да проведу викенд на топлим плажама Индонезије, Срби, Македонци, Бугари и Грци обавијени мирисом тамјана, испод кандила, проведу тај исти викенд и читав век у расправи чији су језикословци из деветог века, Ћирило и Методије“.    

Међу Цркви наметаним темама се нарочито јављало питање абортуса. Држава је донела закон по коме девојчице од 16 година, без знања родитеља, могу да изврше абортус без знања родитеља. Став СПЦ о утробном чедоморству ( абортусу ) нарочито је истакао патријарх Павле у Божићној посланици 1994 (објављеној, по грађанском календару, 7. јануара 1995). Одмах после тога, био је нападнут од стране тзв. Жена у црном, које су почеле да извикују пароле „Мање Цркве, више презерватива!“, „Свеједно је кога ће бити више, Албанаца или Срба, само да живимо у миру“, итд. Патријарх Павле је, на обраћање женског лобија, одговорио у „Православљу“ 15. марта 1995, истичући да његова посланица није била упућена онима који не верују да Бог постоји и за које је човек само тело, а не и бесмртна душа, него онима којима су Христове речи – речи вечнога живота ( Јн. 6,68 ).     И прота Љубодраг Петровић се огласио, истакавши да „Црква не осуђује, него жели да путем васпитања људе доведе до таквог нивоа, да то не чине. Одговорност је и мужа и жене. Питам се откуд смелост људи да гласно нападају патријарха зато што жели да заштити светињу живота!“

 У организацији „Идеје“, предузећа за маркетинг и комуникације и под покровитељством Скупштине града Београда организовано је неопаганско обележавање Белих поклада, под именом „Живот је маскенбал“. У „Православљу“ од 1. марта 1995. прота Љубодраг је упозорио да се „покладни дан код православних верника не сме схватити као „маскенбал“ паганске праксе или као „фешта“ секуларизованог славља, већ као дан којим се почне процес духовног очишћења и повратка Богу као своме Творцу и ближњима својим кроз праштање и љубав“.         

„Политика“ је 21. априла 1995. покренула тему о Светом Причешћу, па се јавило и питање о опасности од причешћа из заједничке кашичице. Три дана касније, прота Љуба је изјавио:“Никада се није догодило да међу верницима, који се већ вековима причешћују из исте чаше и исте кашике, после причешћивања избије нека зараза. То одговорно тврдим. Јер оно што се налази у путиру на Светој Евхаристији је Светиња над светињама, огањ живи који сажиже свако зло, па самим тим и болести, вирусе и заразе. /…/Шта су вируси према сили Божјој, Царству небеском и живот нестарећем и непрестајућем? Зато бих оне који постављају таква атеистичка питања, саветовао да не стају у ред за евхаристију пре него што у себи рашчисте нека основна питања вере“.Онда се у „Политици“, у рубрици „Међу нама“, 3. маја 1995. појавио текст др Петра Младеновића из Ниша који је тврдио да „ако се једном кашичицом даје причест стотинама верника онда је сасвим јасно да могућност за инфекције постоје. Ту није реч само о вирусима, него и о бројним баналним микробима који бораве у устима људи“. Прота Љубодраг је, у једној изјави летописцу црква Светог Александра Невског, истакао и следеће:“1972. године, кад се у Југославији појавила variola vera, власти су строго препоручиле свештеницима да за причешће употребљавају пластичне кашичице за једнократну употребу. Наравно, није ми пало напамет да их послушам. И  нико се није заразио“.

 У то време, била је присутна и злоупотреба часног крста као пуког накита који се носи, рецимо, на минђушама, или на неки непристојан начин. У петак, 8. децембра 1995, прота Љубодраг Петровић је тим поводом изјавио заб „Политику“:“С крстом се не треба играти ни шалити, јер он није играчка или украс. /…/ Јер за правог верника крст није симбол којем се клањамо као идолу, већ представља чудо које се десило на Голготи, кад је Христос разапет на дрвеном крсту са двојицом разбојника“.

Било је и покушаја да се уведе веронаука. ПМШ се стално залагала за то. У једном од бројева Билтена храма Светог Александра Невског појавио се чланак мисионара Радована Рабреновића „За школу са вером“, у коме је разматрана ова могућност. Уочене су четири групе Срба са својим ставовима према веронауци у школама: јалови интелектуалци, који немају чврст став, али су ипак више против него за; тврди антитеисти, који имају јасан став против вере Христове;„меки антитеисти“, идеолози „левог“ режима, који стално причају о одвојености Цркве од државе, и не дозвољавају појаву свештеника у школама; у четврту групу спадају православни Срби, којима је све јасно, ало који морају чекати промену околности да би веронаука ушла у школе, при чему је, док до тога не дође, обавезно треба организовати при храмовима.

 А 15. јануара 1997. помоћник министра просвете, Војислав Брауновић, послао је допис свим школама у Србији у коме се изричито захтева да свештеници не долазе у школу за Светог Саву, јер је „Црква одвојена од државе“.

Слађан Мијаљевић, вредан и храбар мисионар, упутио је отворено писмо БК Телевизији, која је, поред вести о црквеном животу, редовно пропагирала астрологију и сличне „вештине“ кроз емисију „Планетаријум“.         

Крајем априла 1997. управа храма Светог Александра Невског упутила је протест ТВ Политика, због приказивања страних квазидокументарних серија „Исусови животи“ и „Завет“, испуњених антихришћанским ставовима и порукама.

   У јулу и августу 1997. на Летњим духовним вечерима у Ариљу учествовали су протојереј Љубодраг Петровић, Јања Тодоровић и Владимир Димитријевић. Ове дивне духовне скупове организовао је  мисионар и света душа, тешки телесни инвалид и духовни див, покојни вероучитељ Станко Пантовић из Ариља.    

Око Велике Госпојине 1998. организована је велика манифестација „Београд – Богородичин град“ Светосавске омладинске заједнице Митрополије београдско – карловачке, која је такође плод рада Мисионарске школе. Циљ ове акције био је подсећање на чињеницу да је Свети Стефан Високи Београд посвети Мајци Божјој. Манифестација је трајала од 25. до 28. августа, и у оквиру исте било је предстваљања књига, концерата духовне музике, као и предавање на тему „Београд капија Европе и косовски стуб великога плача“, када је говорено о тешкој ситуацији на Косову и Метохији.

САБРАЊЕ СВЕШТЕНСТВА

Важан догађај у борби за оправослављење Срба и борбу против неопаганизма био је Симпосион православног свештенства одржан на Богословском факултету у Београду од 10. до 14. јануара 1998. године, са благословом патријарха Павла и СА Синода СПЦ. Патријарх Павле лично је благословио учеснике, а предавачи су били: протојереј мр Љубивоје Стојановић („Православни свештеник – мисионар и учитељ“ ), протојереј Душан Колунџић (о  свештенослужитељу), протојереј Митар Миловановић (о свештеничком завету), о положају и стању Цркве у свету (свештеник Драган Филиповић). На вечерњем богослужењу првог дана проповедао је отац Лазар Милин. О Православљу и квази – религији Њу Ејџа говорио је Владимир Димитријевић, а о методама секташког деловања и спасавања од истог говорио је др Вукадин Цветановић. Матеј Арсенијевић посветио се односу Православља и политике, а свештеник Вајо Јовић одржао је запажено предавање о неопходности катихизације крштаваних и припреми за примање Светих Тајни. Свештеник др Димитрије Калезић се посветио црквеном беседништву. О веронауци, породици и васпитању говорио је протођакон др Радован Биговић, док је вероучитељ ђакон Бранислав Јелић говорио о борби против ерозије духовности у нас. Координатор скупа био је протојереј – ставрофор Љубодраг Петровић.           

У саопштењу са сабрања истакнуто је да „хвала Богу, долази до постепене обнове Православља на овом просторима и у нашем народу“ и да „велики број људи, посебно младих, измучених савременим идеологијама и затрованих чарима савремене вавилонске тржнице лажи, траже Бога и живу реч Божју“ што од свих чланова и служби у Цркви захтева велику и одговорну љубав и жртвеност, да би се одговорило на изазове савремености. Учесници скупа су се заложили за обнову Цркве и свих парохија кроз литургијску заједницу, за унапређивање унутарцрквеног дијалога и унутрашње мисије Цркве као предуслова за дијалог и мисију у свету. Да би се то остварило, потребне су промене у црквеном школству, али и што озбиљнија катихизација оних који се спремају за крштење. Учесници скупа су сматрали да је неопходна и обнова православне породице. Потребно је и веће учешће лаика, народа Божјег, у животу Цркве. Изражена је и велика забринутост због духовно – моралног стања у друштву, али и због „непоштовања народне воље изражене на изборима, гушења основних људских права и слобода, стављање медија у службу пропаганде владајуће партије“. Тражен је и повратак веронауке у школе.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Мисионарство је и данас неопходни елеменат живота Цркве Бога Живога. На жалост, има га све мање, а општа окошталост и заборав духовних вредности су нас захватили више но игда. Па ипак, Православна Црква је била, јесте и биће ризница благодати Господње, и ко год буде хтео да крене путем благодати, имаће где да се обрати док је света и века. Ово мало подсећање на једну мисионарску епоху је, у ствари, и сведочење о томе да је вера Христова иста увек и довека, и да је потребно само се обратити Богочовеку да Он прегаоцима дарује махове – и прегаоци ће постићи оно што на први поглед изгледа немогуће.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 116 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.