Епископ бачки Иринеј:

Дијалог о Косову и Метохији или монолог по мери Зоране Михајловић

Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве: Дијалог о Косову и Метохији или монолог по мери Зоране Михајловић

Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.

 Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српsкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу).

Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам?

Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца.

Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини.

Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој!

Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима.  

За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања.  

Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи!

Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије.

Епископ бачки др Иринеј,

портпарол Српске Православне Цркве

Извор: Екуменистичко-новотарски сајт Београдске патријаршије „СПЦ.рс“

+ + +

Писмо БИВШЕГ ЕПИСКОПА ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКОГ Атанасија Патријарху Српском:

„Сазовите хитно Архи­је­рејски Сабор!“

Ваша Светости, пишем Вам поводом Ваших учесталих изјава да „верујете да Пред­сед­ник Вучић“… итд., до најновије изјаве: да „Верујете да и Вучић верује о Косову као и Срп­ски народ“… итд. Не схватам како не видите да тиме само хотимице-нехотице подржавате велеиздајника Вучића у његовој ужурбаности да што пре потпуно изручи Космет злочинцу Тачију и зликовцу Харадинају. (Нажалост, Ви и Еп. Теодосије сте подржали Вучића пре не­колико година да насилно спроведе изборе на Северу Косова и смени Председнике 4 Срп­ске Општине на Северу – са 70.000 становника чисто српске територије од 65 километара, у коју територију спада и сâм врх Копаоника: граница са окупаторима НАТО-а је само 30 метара испод Панчићевог врха на Копаонику, па зато двојица издајника Николић-Вучић отада нису смели да иду на Газиместан да обележе Спомен и Помен Славног Косовског Боја, него иду у Крушевац, који је северно, ван Копаоника). Тада је, уместо тих честитих људи, довео у 4 Општине своје мафијаше, преко којих спроводи свој издајнички посао! Та­ко је исто сада сменио и Ректора Универзитета у Митровици – са 12. 000 српских студента – да би преко неких полтрона могао Тачију да уручи и цео тај Универзитет! (Чује се да се он и Тачи спремају до добију „Нобелову награду за мир“!?!)

Писао сам Вам, Ваша Светости, и слао мишљења и ставове, и стручне оцене и про­цене, млађих српских националних и патриотских мудрих глава (и сада Вас упућујем нпр. на НСПМ  – сајт „Нова Српска Политичка Мисао“ – једини који јавно износи и објављује документоване текстове умних патриотских Срба, из Србије, Српског Патриотског удру­жења „Отџбина“ са Космета, и из Босне и Херцеговине, у којима доказују Вучићеву виле­издају и разноразне манипулације са тзв. „унутрашњим дијалогом“, док јадне Србе и даље прогоне и хапсе Шиптари широм окупиране Свете Српске Земље, и киње их на хитлеров­ске начине. (Знате ли да Сестрама у Пећкој Патријаршији Шиптари не дају воду потребну за живот!? – Иако Бистрица протиче вековима кроз саму Патријаршију! А познато је да су у Недељу Православља 16. марта 1981.г спалили велики Конак у Пећској Патријаршији, замало да спале и све Монахиње и госте који су се тада нашли у Патријаршији. И нико за то није одговарао! Потом су спалили и уништили још 140 наших небоземних Светиња – Цркавâ и Манастирâ, нарочито у време страшног Погрома 2004.г.). Недавно су шиптарски лопови и ма­фи­јаши обили и ПОКРАЛИ МАГАЦИН ХРАНЕ у селу Прековце код Новог Брда, од којих ре­зерви сакупљене по Српским крајевима хране рáди 6 кухиња широм Ко­сова и Метохије и храни 2.000 гладних (међу којима и приличан број јадних Шиптара!). И све то, и низ других тиранисања Срба од окупатора Евро-американаца и Шиптарских теро­риста. На недавној Слави у Мушутишту, где су избегли и протерани Срби дошли аутобу­сом да на згаришту своје прелепе Цркве Богородичине из 1305.г., која је била лепа као Гра­чаница, обележе своју Славу, ухапсили су недужног старца Србина Богдана Митровића, по „умишљеној оптужби“ месног Шиптара, који је том Србину узурпирао и присвојио плодну земљу у том селу! (Изнад Мушутишта су још 12. маја 1999.г. спалили средњевековни Мана­стир Свете Тројице, од које паљевине је Свети НОВОМУЧЕНИК ХАРИТОН Монах једва успео да спасе Сестре Монахиње и довезе их у Призрен, да би сутрадан он сâм био кидна­пован од истих злочинаца, и тек фебруара 2000.г. нађено је његово раскомадано тело, без главе, на њиви ван Призрена према Врбици и албанској граници!). Пре 2 дана су претресли по Косову и привели на саслушање неколико радника Црвеног Крста – у присуству лицемерног Еулекса и окупаторског НАТО-а! Раднике Црвеног Крста у свету не хапсе ни у време самог рата! Ето колико Шиптарска џамахирија поштује светске стандарде права и демократије. А Срби на Косову и Метохији су сада бело робље нове светске „тоталне демократије“ (читај: демонократије!).

Ви се питате, оправдано, зашто се протерани Срби не враћају на Косово? А не питате се зашто фамозни „спасилац Срба“ и „усрећитељ (=унесрећитељ) Србије“ Вучић, за коју ми­сли да је његова приватна прћија, ништа не предузима за заштиту преосталих Срба широм Космета? А и како би кад је то најординарнији лажов и манипулант! Претенциозно и нарцисоидно до болести је опседнут собом и својом најпримитивнијом „величином“! Србија под њим тоне све дубље и дубље, и све је отуђенија од свог Народа и Себе саме. Доказ тога су и фамозне тзв. „инвестиције“, којима само распродаје Српску земљу и природна блага по Србији (за пример узмимо распродају изворâ воде по Србији, а ускоро се спрема да распрода и српске бање, и то Турцима! Са тзв. „инве­сти­ци­јама“ Вучићева Србија је постала бедни просјак и колонијална земља немачких, арап­ских и других свет­ских кабадахија).

Ви често говорите, на наша иступања: „То није став Цркве“! А једном приликом сам Вас у Писму питао: А да ли сте питали икога у Цркви, Синоду, Сабору, по народу и све­­штенству, који је стварно став о Косову Живе Цркве Светосавске и Светолаза­ревске?

У време Вашег Светог Претходника сазиван је и држан Архијерејски Сабор више пута, и по мање важним питањима. Да ли Ви помишљате да у овој до сада нај­кри­тичнијој ситуацији САЗОВЕТЕ И ОДРЖИТЕ СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР: у Бео­градској или Пећској Патријаршији? Да видите на лицу места мишљење и став Српских Архијереја! и обратите се јадном, Вучићевом демагогијом обманутом Народу. Бојим се да Ваши блиски сарадници нису Вам добри саветници.

И још једна реч: када смо недавно били у Грачаници и на Газиместану, знате ли шта су ми бројни људи на Косову рекли? – „Овај Преседник није мој Председник!!! Овај Патри­јарх није мој Патријарх!!!

Иако немам чланство у Св. Арх. Сабору, молим Вас: Сазовите хитно Архи­је­рејски Сабор, да видите стварни став Отаца Архијереја и Свештенства и Народа? – да се не нађе­мо саучесници у Вучићевој велеиздаји, о којој се већ прича urbi et orbi код нас и око нас. Помињете Русију, али знате ли шта би Русија стварно хтела од тог немачко-евро-аме­ричког глумца и циркузанта? Он срља ко гуска у маглу у тзв. „Евроинтеграције“, а прозир­но је за сваког окатог и трезвеног човека: да га неће примити тамо док не призна Косово. Хор пајацâ и кловнова око њега само му аплау­ди­рају и хвале га, а он као пеливан игра дво­струку или и троструку игру на штету Свете Србије и Светог Косова.

Ви кажете да „Вучић верује о Косову као што верује и наш народ“! – А он јавно гово­ри, и то с поругом и иронијом: да је Косово „МИТ“ и да је наше Косовско опреде­љења „МИТОЛОГИЈА“!  Па зар то „верује“ наш Светосавски и Светолазаревски Народ?

(Молим Вас, немојте као Патријарх Пећски и Свесрпски да подцењујете тај Божји Народ и да га вређате површним и неодговорним изјавама).

(Ево шта Вучићеви полтрони, безкарактери и бескичмењаци поручују Српском народу, па и Вама Српском Патријарху: Mihajlovićeva: SPC da ne vrši pritisak na Vučića!

Beograd – Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović saopštila je da očekuje da Srpska pravo­slav­na crkva bude dobar partner u unutrašnjem dijalogu o Kosovu.

Osim toga, Mihajlovićeva je navela i da očekuje da SPC ne vrši pritisak na predsednika Aleksan­dra Vučića pre početka razgovora o Kosovu.

„Srbiji je potrebna nova politika koja za cilj ima bolji život naših sunarodnika na Kosovu, poli­tiku zaštite naše kulturne i verske baštine, očuvanje ekonomskih interesa i pomirenja sa albanskim na­ro­dom“, navela je Mihajlović. Poglavar SPC patrijarh Irinije izjavio je da veruje da predsednik Srbije Aleksandar Vučić o Kosovu i Metohiji misli što i crkva i narod. „Verujem da ono što misli crkva i na­rod, misli i naš predsednik“, rekao je patrijarh za „Večernje novosti“ od nedelje 17. septembra, odgo­va­­rajući na pitanje šta misli o unutrašnjem dijalogu o rešavanju kosovskog pitanja. (Izvor: Beta nedelja, 17.09.2017. đ 10:44 Foto: Tanjug)

+ Епископ умировљени Херцеговачки Атанасије

Недеља, 17. септембра 2017.г. у Манастиру Тврдошу

На празник Св. Свештеномученика

Петра Херцеговачког и Дабробосанског

Извор: „Фонд стратешке културе“