Раније смо ми писали о једној од најозбиљнијих претњи тадашњег „Свеправославног сабора“ у 2016. години – о могућој реформи црквеног календара. Ипак, теме чувања постова и канонских препрека за Тајну Брака, које су биле на дневном реду овог форума, нису ништа мање актуелне.

У неким црквама, Литургија пређеосвећених дарова је недавно почела да се служи увече. Наводно, „према црквеном уставу, Литургија пређеосвећених дарова мора се служити у вечерњим сатима“. Штавише, свештенство дозвољава онима који желе да се причесте увече да једу до поднева (12:00 часова).

 Христови ученици били су разнолика група. Међу њима су били темпераментни Петар и кротки Јован; ту је био цариник Матеј и сиромашни рибар Андреј. Био је чак и Симон, звани Зилот. Али био је и један о коме је Спаситељ рекао: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.“

„Постимо постом пријатним, угодним Господу: истинити пост је отуђивање зла, уздржање језика, одбацивање јарости, одбацивање похоте, оговарања, лажи и клетво преступа – одбацивање тога јесте пост истинити и пријатни“ (Стихира у понедељак прве седмице Великог поста).

Последња недеља пре Великог поста у Православној Цркви позната је као Недеља о Страшном суду. Пост без једења меса на овај дан подсећа нас не само на ограничења у исхрани већ и на дубоку духовну припрему. Овај дан служи као врхунац припремних недеља и строг, али неопходан подсетник на нашу личну одговорност пред Богом.

          Излагање на конференцији Центра за патристичка истраживања: „На таласу литургијске обнове: преврати у богослужењу“

У оквиру тзв. литургијске обнове у периоду од 10 година (1997–2007), када су предузете радикалне реформе у нашем богослужењу, као нека врста претходнице, својевресног мамца пре увођења планираних измена у православном богослужењу, објављени су бројеви 71. и 72. часописа ΣΥΝΑΞΙΣ под насловима: „Операција обнове: потреба или луксуз“ и „Литургијска обнова: језик и учешће“. Аутори ових издања заговарали су промене које све треба да нивелишу, прокламујући хитну потребу измена у савршавању православног богослужења, које би требало да допринесу активнијем учешћу народа у богослужењу, и тврдећи да је то, у суштини, жеља самих верних.

„Не волим, не могу да волим Православну Цркву... и бапску побожност.“

Протојереј Александар Шмеман

Прочитавши књигу „Евхаристија“ Александра Шмемана из нужде и наишавши на богохулне исказе о исповести као „улазници за причешће“ и о „шизофренији“ наше Свете Цркве, трудим се да више не читам његове књиге. Плашим се да неприметно прихватим у своју душу неку скривену богохулност или јеретичку мисао“.