header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Крвава историја србских бољшевика: сто година црвене куге Штампај Е-пошта
понедељак, 13 новембар 2017

 ЛЕЊИНОВИ СЛЕДБЕНИЦИ САТИРУ СРБСТВО     

УМЕСТО УВОДА

Ево вести са радија Слово љубве: На месту између Топчидерског брда и Бањице где су, непосредно по ослобођењу Београда, припадници Озне, без суђења, ликвидирали неколико хиљада грађана, у суботу 4. новембра 2017. на Задушнице учињен је спомен мученицима револуционарног режима и пружена подршка иницијативи за подизање споменика, уређење платоа и чесме посвећене убијеном краљу Александру.

 Сабрање је започето химном "Боже правде" коју је отпевао Хор раковачке цркве Св. Вартоломеја и Варнаве, парастос је служио парох Александар Аздјековић са свештенством Архиепископије, а по благослову Патријарха српског Иринеја, у својству изасланика, обратио се протојереј-ставрофор др Саво Јовић, секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ истакавши да смо као народ "прошли у историји кроз многа искушења која су изнедрила свете мученике чија жртвоносна сведочења снаже и јачају све оне који иду Христовим крсноваскрсним путем". Академик Матија Бећковић је указао том приликом да ниједан Србин није подигао руку на фашистички поздрав, и да је доказ томе непостојање фотографије која би сигурно, да постоји, била у свим букварима и читанкама, и додао да би „реч мученика, испаћена и блага, била сва заложена за правду и помирење". Идеја о подизању споменика жртвама комунистичког терора у Лисичјем потоку родила се приликом обиласка локација необележених гробница у априлу 2016. године, а подржали су је писци,академици, универзитетски професори и Српска Православна Црква. На скупу је прочитано и писмо подршке престолонаследника Александра Карађорђевића.                   

Србија већ деценијама покушава да се извуче из лудила комунизма, и да сахрани жртве комунистичког терора. Од Антонија Ђурића, робијаша у Титовим казаматима и писца „Црвене куге“, преко Милослава Самарџића из крагујевачких „Погледа“ до историчара Срђана Цветковића, који је био челник државне комисије за откривање тајних гробница комунистичких жртава, тече борба за истину о страшним последицама власти комуниста над србским народом.  Јер, док не сахранимо несахрањене, док им се не подигну крсни споменици, док се о њиховим жртвама не сазна – нигде нећемо напредовати. Не можемо своју срећу градити на костима мртвих.

Ове године се навршио читав век од тријумфа бољшевичког лудила у православној Русији.

Без победе бољшевизма, не би било ни Броза и његових џелата међу нама. Зато православни Срби увек и заувек морају памтити шта им се десило, и настојати да исправе оно што се мора исправити. Поред сахрањивања жртава комунистичког терора, неопходно је ослободити се свих трагова власти безбожника. Као што ће Русија почети да живи пуним животом тек кад се ослободи Лењинове мумије, тако ће и Србија моћи да иде даље тек кад уклони Броза из Београда, и кад на месту где је био његов гроб направи музеј жртава комунистичког зла.             

Читаоцима „Борбе за веру“ нудимо подсећање на зло које нас је довело овде где јесмо.       

Јер, без Лењина и бољшевика, не би Србима владали Броз и брозомора.      

О ЗЛОЧИНИМА БОЉШЕВИКА  

Православни писац и преводилац Зоран Буљугић о злочинима бољшевика каже:“Бољшевици на жртву револуцији нису приносили само руске земље, него и цео руски народ. Већ од самог почетка они су један део тог народа осудили на физичко уништење. Наводимо неколико одломака из материјала који је сакупила Специјална комисија Врховног команданта оружаних снага на југу Русије А.И. Дењикина 1919. године.

"У град Јекатеринодар бољшевици су ушли 1. марта 1918. године. Истога дана је била ухапшена група мирних грађана, пре свега интелектуалаца, и сви затвореници, укупно 83 лица, били су убијени, заклани и стрељани без икаквог суда и истраге... Међу убијенима су идентификована... деца од 14 до 16 година и старци преко 65 година. На жртвама су се иживљавали тако што су им секли прсте руку и ногу, полне органе и унакажавали лице".

У истом Јекатеринодару под влашћу "Председника ЦИК кубаноцрноморске републике" Абрама Рубина "бољшевици су у пролеће 1918. године издали декрет... по којем су девојке од 16 до 25 година старости подвргаване 'социјализацији'... Иницијатор овакве 'социјализације' био је комесар унутрашњих послова Јеврејин Бронштајн. Он је и издавао 'мандате' за ту 'социјализацију'... На основу оваквих мандата црвеноармејци су похватали више од 68 девојака - младих и лепих, углавном из грађанских породица и ученица месних школа... Неке од њих су након разноврсних и сурових мучења, биле убијене и бачене у реке Кубан и Красун. Тако је, на пример, ученица петог разреда једне јекатеринодарске гимназије пуних 12 дана била изложена силовању од стране скупине црвеноармејаца, да би је затим бољшевици привезали за дрво, пекли ватром и на крају стрељали".

У Ставропољу су у лето 1918. године бољшевици "свуда убијали људе: око њихових домова, близу железничке станице, у касарнама, лешеви су се налазили на улицама, у каналима, у оближњој шуми итд.; међу закланима било је цивила, официра, стараца, гимназијалаца... На свим лешевима откривене су многобројне ране нанесене ватреним и хладним оружјем, углавном по глави, лицу и очима, трагови удараца, ишчашења, па чак и дављења, многима су главе размрскане, а лица искасапљена..."

"Након извесног времена бољшевици су почели да излазе из школске зграде, сви умазани крвљу коју су спирали са себе и са свог оружја, са секира и лопата у коритима која су се налазила у дворишту, а затим су се поново враћали у школу да наставе свој крвави посао" ("Отаџбина", 1990. бр. 10, с. 4113).

Бољшевици се нису устезали не само да проливају руску крв... него и да претварају Русе у индустријску шљаку... У јануару 1918. године у Таганрогу "црвеноармејци су у железари бацили у високу пећ око 50 војних питомаца и официра пошто су им претходно везали ноге и руке у полупресавијеном положају. Касније су остаци ових несрећника пронађени у шљаци железаре" (Исто, с. 45). Ево још двоје "напредних" учесника комунистичког покрета, чије "наслеђе" многи признају - Бела Кун (право име и презиме Арон Коган) и Розалија Земљачка (право презиме Залкинд). Први је члан РСДРП од 1916. године; партијски стаж друге траје још од 1896. када марксистичке организације у Русији још нису успеле да се стопе у јединствену партију. Само од новембра 1920. до јануара 1921. године под руководством председника Кримског обласног револуционарног комитета Куна и члана обласног револуционарног комитета Земљачке, на Криму је, по подацима удружења кримскнх лекара," бнло убијено без суда и истраге око 120 хиљада људи - мушкараца и жена, од стараца до деце... Званични подаци наводе цифру од 56 хиљада". "Сведочим - наставља очевидац ових догађаја, познати руски писац И. С. Шмељов да је на Криму била ретка руска породица која није имала једног или неколико стрељаних. Као што сам више пута имао прилику да чујем од званичника: 'очистити Крим гвозденом метлом'. Они су се трудили ради 'статистике'. Тако су се цинично хвалили извршиоци наређења - 'треба дати добру статистику'. И дали су је" (Шмељов И.С.: Душа Отаџбине. Зборник. Париз, с. 187188).

Истребљивање десетина н стотина хиљада Руса ради статистике није ништа друго до најочигледнији геноцид. Намеће се питање: где су онда били борци за демократију и људска права да се супротставе бољшевичком терору и геноциду?

Ево још једног посленика "комунистичког покрета" који је ревносно спроводио геноцид над руским народом Јона Јакир... Члан РСДРП од 1917. године, кандидат за члана (1930-1934) и члан (1934-1937) ЦК СКП(б)... "У позадини наше војске - подучавао је у зиму 1919. године ратне комесаре члан Револуционарног ратног савета 8. армије црвених Јакир - и даље ћe избијати побуне уколико не буду предузете мере које у корену пресецају саму помисао на исте. Те мере су: уништење свих побуњеника, стрељање на лицу места свих који поседују оружје, па чак и процентуално истребљење мушког становништва" ("Отаџбина", 1990. бр. 7, с. 43).

Оруђе овог геноцида нису била само стрељања на које је подстицао и друг Лењин (сетимо се његовом чувеног писма Политбироу из 1922. године поводом догађаја у Шуји), него и економска политика "ратног комунизма" који је овај спроводио од 1918-1921. године. Ту је руски народ принесен на жртву марксистичкој теорији која је захтевала потпуно подржављење економије, уништење приватне својине и трговине - по тој суманутој теорији држава he и без трговине расподелити међу људима све што им је потребно... Држећи се ове утопијске схеме, бољшевици су забранили слободну трговину житом, а сами нису успели да њиме снабдеју градове. Упропашћена од стране бољшевичког режима, индустрија није имала шта да понуди селу у замену за жито, те су зато почели да га силом отимају од сељака. Сељак је, наравно, пружао отпор пљачки и скривао је жито, смањивао сетву. А покушаје сељака да ступе у непосредну размену с варошанима, заобилазећи бољшевичке органе, чекисти су пресецали као "шпекулацију" и "контрареволуцију". Резултат тога је да су руски градови почели да изумиру од глади коју су заправо систематски организовали комунисти (в. о томе у "Руски поредак", бр. 79, 1996, с. 8 - чланак кандидата историјских наука Д. Волгина).

А онда су комунисти организовали глад и на руском селу из којег су одузимали целокупно жито. Године 1920. бољшевички режим је изазвао масовну глад чак и у најжитороднијим руским губернијама Тамбовској, Вороњешкој и Саратовској. Када су гомиле изгладнелих сељака долазиле властима с молбом да им дају барем мало жита, чекисти су по њима отварали митраљеску ватру... А када је због глади у тамбовском крају избио сељачки рат, власти су почеле да издају војсци и оваква наређења: "... заузети Коптево, конфисковати сву стоку, одузети инвентар, залихе жита и сву храну уопште... запалити село Коптево са четири стране... Уништити банду у Новосељску, конфисковати стоку, жито и сву храну" ("Војноисторијски часопис",1993,бр. 1,с. 51).

А шта је потом било са житом које су бољшевици одузели од гладних руских сељака? Становници руских градова који су 1920. године умирали од глади нису га добили. Штавише, управо те исте године бољшевици су почели да силом приморавају раднике на рад у предузећима - јер је само тако било могуће задржати гладне људе од бекства на село... А шта је било са црквеним драгоценостима које су отели комунисти тобоже ради куповине жита у иностранству? Треба напоменути да је вредност отетих драгоцености износила 2,5 милијарди златних рубаља, а жито су купили само за једну милијарду.

Комунисти су драгоцености извозили пре свега у Америку и за добијени новац су набављали оружје помоћу којег су одржавали своју власт у Русији насиљем, борили се против беле армије и бавили се ширењем светске револуције. Осим тога, бољшевичке вође су отварале своје рачуне у страним банкама на којима су гомилале тај новац. Жито и новац су ишли пре свега црвеноармејцима и чекистима - тим џелатима руског народа. Треба подсетити и на то да се њихов значајан део састојао од људи неруског порекла Јевреја, Естонаца, Летонаца, Мађара, Чеха, Немаца, па чак и Кинеза. Генерал Руске армије А. В. Туркул се сећао црвеноармејаца Кинеза који су "на прстима носили златне бурме, скинуте са стрељаних, а у џеповима су им нађене табакере и часовници, такође од стрељаних" ("Стављам крст", Москва, 1995, с. 147). У Црвеној армији је тада било око 300 хиљада таквих "интернационалиста".

Погледајмо сада на пример, како је изгледао јеловник председника СЧК Ђержинског, несуђеног римокатоличког свештеника, који се сачувао у тајном архиву:

"Понедељак: дивљач, свежа лососовина, карфиол на пољски начин;

Уторак: чорба од гљива, телећи котлети, спанаћ са јајетом;

Среда: пире супа од шпаргле, кувана говедина, кељ;

Четвртак: бојарска супа, зелен, грашак..."

И тако даље, све до недеље ("Строго поверљиво", 1996, бр. 5, с. 22). Дакле, у време када су дневно хиљаде људи умирале од глади у Русији, главни чекиста се сладио месом дивљачи, лососовином и бојарском супом.

Истих година у европским и америчким банкама су отворени и рачуни бољшевичких вођа.

На име друга Троцког (Бронштајна) отворен је рачун на износ од милион долара и 90 милиона швајцарских франака. На име друга Зиновјева (Апфелбаума) 80 милиона швајцарских франака. На име друга Ганецког (Фирстенберга) 10 милиона швајцарских франака. И најзад, на име друга Лењина - свега скромних 75 милиона швајцарских франака. Већ сам овај списак чланова "синагоге сатане", односно, Лењиновог Политбироа, сведочи да су руски народ више десетлећа предводили, пљачкали и истребљивали најобичнији криминалци и џелати. А вођа "перманентне револуције" Троцки с ганутошћу прича како није могао да заборави како се 1917. године на њега сручило обиље црвеног кавијара: "Тим дивним кавијаром су обојене, и то не само у мом сећању, прве године револуције" (Тамо).

А што се тиче руског народа, погледајмо како је он живео још 1925. године, године коју многи воле да приказују као епоху некаквог изобиља које је настало "захваљујући Лењиновом НЕП-у".То показују и неки наводи из писама која су припадала архиву ОГПУ. Из села Иљино Кузминске општине Липецког среза Тамбовске губерније: "И у нашем срезује већ 50% гладних". Из Лодејног Поља: "Ствар са житом у Лодејнопољском срезу стоји врло лоше. Код приватних трговаца жита нема, а деоничарима дају по неколико фунти. Сељаци своје жито немају и иду десетине врста за две-три фунте". Из Псковске губерније: "... Сељаци живе врло сиромашно. Становништво сиромаши и гладује". Из Јарославске губерније: "Брашна нема... Куличи, Шумарово и друга места су без хлеба и готово сваки дан нас опседају са захтевима да им се достави печени хлеб". Из Семипалатинска: "Село је страшно сиромашно, нико готово да нема хлеба. Нема шта да се сеје" ("Наука и живот", 1994, бр. 3, с. 12,13,16). А "заостала" царска Русија је не само имала довољно жита да исхрани сопствено становништво, него гаје и извозила!                                                                                                                                                       Треба поменути и то да је национални доходак још 1928. био 1215%, а рентабилност индустрије 50% нижа него 1913. године у "мрачној царској Русији" ("Питања", 1990, бр. 11, с. 30). Производња индустријских производа по глави становника је 1928. била нижа него 1913. за 1720% (тамо). И то ако се још узме у обзир да се становништво земље знатно смањило у грађанском рату који су изазвали бољшевици и да је услед геноцида Русија изгубила 13 милиона људи ("Историја СССР", 1990. бр. 2, с. 26).

Али бољшевицима ни ово није било довољно. Од 1929. до 1933. године они су предузели против руског народа нови талас геноцида путем тзв. "колективизације". Тада су поново један одређени део руске нације осудили на физичко уништење - овога пута то је био најбољи део руског сељаштва који истовремено и у највећем броју је био православан и живео по верским и националним традицијама. Само у периоду од 1930. до 1931. године чекисти Генриха Јагоде (право име и презиме Генар Јехуда) разорили су и протерали у забиту тајгу у Сибиру 381 026 руских сељачких породица.тј. најмање милион и по људи ("Питања историје", 1994, бр. 10, с. 54). Те људе који су били претворени у специјалне насељенике, очекивала је лагана смрт од глади, хладноће и робијашког рада у рудницима и на експлоатацијама шуме. Још неколико десетина хиљада руских сељака доживело је исту судбину у логорима ГУЛАГа који су припадали ОГПУ - под руководством Лазара Когана, Матвеја Бермана, Семјона Фирина и Зиновија Кацнељсона... Али Лењиновим наследницима и ово је било мало. Када су крајем 1932. године одузели сву храну сељацима на југу Русије, у родним областима настала је глад 19321933. године. То је било планирано и смишљено уништење руског народа, при чему су специјални одреди спречавали гладнима да дођу до житородних места; они су их терали натраг с циљем да тамо умру од глади. Према најскромнијим прорачунима, од ове глади коју су комунисти организовали помрло је 7 милиона руских сељака у Великој, Малој и Белој Русији (тамо, с. 56). И најзад, још неколико хиљада оних који су се супротстављали пљачки, члан Политбироа ЦК СКП(б) и Стаљинова десна рука Лазар Каганович који се, иначе, прославио тиме што је, пре него што је притиснуо дугме уређаја који ће подићи у ваздух цркву Христа Спаситеља у Москви, у заносу ускликнуо:" Задигнимо сукњу мајчици Русији!" - уништио је помоћу тенкова, авијације и отровних гасова. Према неким прорачунима само глађу 1932. и 1933. године комунисти су уништили приближно сваког петнаестог Руса - око 7% руског народа!

Уочи Другог светског рата, када је комунистички режим схватио да му је руски војник потребан ради одбране од Немачке, тај геноцид је задобио нешто блаже, али перфидније облике. Тако је, на пример, руском сељаку скраћиван живот тиме што му је снижаван животни стандард огромним порезима и ниским откупним ценама за жито, лан и кромпир. Али је можда једна од најужаснијих акција овог геноцида било свесно тровање руског народа радијацијом.

Када су 1949. године у комбинату плутонијума у Чељабинску (данас је то град Озерск у Чељабинској области) сви резервоари постали препуни радиоактивних отпадака, члан Политбироа ЦК СКП(б) Лаврентије Берија без оклевања је наредио да се ти отпаци бацају у речицу Течу, што је чињено све до краја 1951. године. При томе власт није ни на који начин ни покушавала да упозори народ на велику опасност. Као резултат тога у Чељабинској и Курганској области настрадало је више од 120 хиљада људи, од којих је 30 хиљада добило велике и тешке дозе радијације. Најгоре су прошли деца и омладина зато што се смртоносни стронцијум нарочито брзо скупља у младим костима које још нису ојачале" ("Наука и живот", 1996, бр. 5, с. 35).

Тако је било у негда Светој Русији.

Лењинови следбеници су се, касније, појавили међу Србима.               

О ЗЛОЧИНИМА КОМУНИСТА У СРБИЈИ

Руски философ Иван Иљин је, одмах после тријумфа бољшевика, указао на криминализацију политике као кључни елемент њиховог програма. Прави криминалци били су названи „социјално блиским елементом“ и употребљени су за обрачун са старим поретком. То се десило и код нас.    

Милослав Самарџић, историчар Другог светског рата, сведочи о томе да су, као и у бољшевичкој револуцији, домаћи комунисти, на челу са Брозом, укључили криминалце у свој револуционари покрет:“Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.

 Комунисти су, по Самарџићу, рано почели да показују своје право лице:“Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља“. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа. „Неке сам убио и маљевима„ – рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак. Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: ‘‘Напротив, ја ћу први бити стрељан!   

Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

 На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана. По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:„Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…                                 

Не треба заборавити: замајац грађанском рату дали су злочини комуниста. Дража Михаиловић је направио кобну грешку верујући да ће партизани бити део антинацистичког фронта. Они су, међутим, одмах кренули у освајање власти и бољшевизацију „слободне територије“, која је изложена тзв. црвеном терору да би се показало како ће изгледати обрачун са класним непријатељима. Када је Михаиловић видео шта раде комунисти, нарочито 1942, после свог доласка у Липово, на територију Црне Горе, он је издао наређења за оштар обрачун са њима. Сваки образовани Србин, наиме, знао је шта су комунисти чинили у Совјетском Савезу, и колико је невиних тамо побијено у име „светлије будућности“. Михаиловић је био обавештајни официр, и он је чињенице о терору у Совјетији знао још боље. Када је видео да домаћи бољшевици чине оно што и њихови узори, Лењинови следбеници, кренуо је да се жестко бори против њих, знајући шта чека народ ако Тито победи.

ИТАЛИЈАНСКА СВЕДОЧЕЊА О ЗЛОЧИНИМА КОМУНИСТА     

Ево шта пише Милослав Самарџић у свом приказу књиге Миле Михајловић о италијанским сведочењима о злочинама усташа и комуниста за време Другог светског рата:“Масакри заробљеника почињу управо у Тринаестојулском устанку и то је једини случај када Италијани тако рано помињу ''партизане'', а не ''Србе'', ''устанике'' или ''четнике'', као у Лици, Босни и Далмацији. Прецизирајући да су се ''и комунистички елементи'' придружили устанку, Италијани наводе неколико језивих примера, међу којима и овај:''Током друге половине јула, колона 108. батаљона карабињера у саставу дивизије 'Месина' упала је у заседу у близини места Мартиновићи. Приморана на повлачење пред далеко бројнијим нападачима, на терену је оставила део рањеника, тачније њих 34. Партизани су онда кренули у обрачун са рањеницима. Тешко рањенима су распорили утробе, извукли им црева и ту довели свиње које су их јеле. Заробљенике са лакшим ранама одвели су до неког бунара, дубоког 25 м. Пред тим бунаром су их све побили ударцима маља у главу и бацили у бунар''. 

 Следи пример Словеније. Италијани кажу како су Словенци били задовољни, ''наравно релативно'', што су потпали под њихову, а не под окупацију Немаца, ''чија је фама сирове грубости и насиља била добро позната''. Односи су били коректни све до јесени 1941, када долази до првих напада и злочина, ''како против италијанске војске, тако и против Словенаца, оптужених да су филоиталијани или, пак, да нису у довољној мери против Италијана''.

Тако, у једну сиромашну кућу са подручја Врд (Verconico), током октобра 1941. ноћу упада група комуниста и масакрира оца и мајку породице. ''Целе ноћи, троје деце остало је у бдењу крај родитеља док се полако гасило огњиште на коме је и остала њихова бедна вечера. Фотографије ове језиве сцене италијанске власти су поставиле по угловима главних љубљанских улица и тргова и по трговима других већих словеначких градова'', пише у документу./…/ 

 Јула 1942, пошто су партизани протерани из Жабљака, у једној јами испод Дурмитора нађен је већи број поубијаних италијанских заробљеника и црногорских цивила. Нови случајеви ратних злочина забалежи су по повратку партизана у Црну Гору, пролећа 1943. Око 30 километара североисточно од Ушћа Таре у Дрину пронађени су лешеви девет стрељаних италијанских официра. Највећи злочин у то доба одиграо се 10. маја, на друму Прибој - Бијело Поље. Две бригаде Друге пролетерске дивизије - око 2.000 партизана - пресреле су колону са 40 камиона, у којој се налазило око 200 ненаоружаних италијанских војника који су се враћали са одсуства. Њих је пратио само један наоружани вод, који је сваладан. Убијено је 250 Италијана, само неколицина се спасила бекстом. ''И овога пута, партизани су се са садистичком страшћу бацили на заробљене и мртве Италијане. Мучења која су се ту догодила била су језива. Некима су секли гениталије и гурали им их у уста, друге су распорили, извадили им утробу и напунили је камењем, многе су везали за пољске кревете пронађене у камионима, за њих везивали заробљенике и мучили их до смрти''./…/                  

После примера мучења и убистава припадника италијанских формација, у Меморандуму се говори о злочинима над четницима и југословенским цивилима. ''Исти, ако је могуће још и гори, био је (однос партизана) према заробљеним четницима и према цивилима - понашање противно сваком цивилном и ратном праву... Објашњења нема за хладнокрвни масакр политичких противника и свих оних које су партизани сматрали за толерантне према окупатору. Све њих су мучки убијали, заједно са свим члановима породице. Читава села су пљачкали и палили... вршили су принудну мобилизацију мушкараца, отимали младе жене и девојке''.

Децембра 1941. партизани су среском капетану у Шавнику, Милану Д. Бешићу, одсекли нос и ископали очи, а онда су га убили. Током 23, 24. и 25. фебруара 1942. партизани Саве Ковачевића убили су 15 мештана села Љубомир.

На периферији Љубљане, 16. априла 1942. у 23,30, убили су једног радника, његову жену и двогодишњу ћеркицу, ''због његових наводних филоиталијанских осећаја''. Априла 1942. само у Љубљани убили су 56 грађана, међу којима и целе породице. На подручју општине Мирна код Новог Места, 8. маја 1942, убили су ''извесног Цоленића, његову супругу и ћеркицу стару четири године, а тешко ранили другу ћеркицу од седам година''. /…/

Јуна 1942. у парку жандармеријске касарне у Шавнику пронађена су тела 13, а недалеко одатле тела још 11 цивила, са траговима мучења и одсеченим деловима тела. 

Јула 1942. у забаченом селу на територији општине Боровица у Словенији, партизани су у њиховој кући убили оца, мајку и двоје мале деце. 

У селу Врпоље код Шибеника, децембра 1942, ''дивљачки'' су убили сеоског кмета, осамдесетогодишњег Матију Петковића, приморавајући породицу, укључујући и децу, да све то посматра”... 

КОМУНИСТИЧКИ ЏЕЛАТ ИЛИ О КРЦУНУ

Често се чудимо и питамо – шта нас ово снађе? Зар је народ Светог Саве и цара Лазара, Обилића и Карађорђа, краља Петра и војводе Мишића, оволико пропао и уништен да се никако опоравити не може? Али, кад тако размишљамо, губимо из вида да је много разлога за ову пропаст, а један од кључних је „дебели мртвац Гроз“, како је крволока Тита звао владика будимски Данило, кога не би било да није било његових измећара пореклом Срба, међу којима се нарочито истичу Александра Ранковић и Слободан Пенезић, џелати звани Лека и Крцун, који су ко зна колико србских родољуба побили и ко зна колико србских кућа у црно завили. Многи их величају као тобожње „србске патриоте“, ни сами не знајући шта чине.

Што се Ранковића тиче, он је увек био и остао слугерања, који после смењивања од стране Тита и његових хрватско – словеначких камарада, није смео ни да писне. Крцун је, пак, осећао грижу савести, па је почео да, макар и пијан, прича више него што је смео, и онда су му наместили саобраћајну несрећу у којој је погинуо.             Сведочења која следе треба да нас подсете ко је био Крцун. Први је из књиге краљевског официра Милан Л. Рајића, који је робијао под Брозом,„Српски пакао у комунистичкој Југославији“, а следећи је из Михизове „Аутобиографије о другима“. Читајући их, молитвено помињимо жртве комунистичког терора, и памтимо: док год их не сахранимо достојно, и подигнемо споменике на местима на којима су страдали, нећемо се мрднути из овог понора у коме смо се обрели.

   СВЕДОЧЕЊЕ МИЛАНА Л. РАЈИЋА

Ево шта каже Милан Л. Рајић: “Другог дана по светом Николи, око једног сата после поноћи, само што су вратили нас четворицу преморене са саслушања, раније него обично, зашкрипао је кључ у брави и са великим треском откључала су се врата. Први је ушао дежурни сав унезверен и командовао је мирно, а за њим је ушло још седам лица, од којих је шест држало машинске пушке преко руке, а седми са рукама у џеповима, сав накострешен стајао је између њих. Одмах се видело да је то нека „важна" комунистичка крвопија, а ово му је била пратња, као обезбеђење од голоруких људи и да би му се придао што већи значај. Сви смо поскакали онако буновни и подадули од неспавања и постројили се један поред другога, сем двојице који  су лежали болесни већ неколико дана, јер о здрављу болесника, као што сам већ рекао, нико није водио рачуна.                        

Сви су имали официрске униформе и чизме, али какве чинове то нисмо могли да видимо. Та намргођена глава, испијеног туберкулозног лица, бледотамне боје, са очима које су змијски севале и лутале негде преко нас у тој сабласној полутами, просто су нас пекле осећали смо их као жеравицу, а нисмо могли да их се ослободимо. Цела појава тога човека, још увек са рукама у џеповима, имала је нечег аветињског, нешто што подсећа на косу смрти. Само још увек није говорила ништа, него нас је злокобно премеравала и једног тренутка примети ону двојицу јадника где леже и као да се помами: „Ко су ти што леже тамо? Устајте одмах, код комуниста нема пренемагања, то не трпим и не дозвољавам.

По несрећи неко од затвореника процеди кроз зубе да су болесни и да не могу да устану, немамо лекара ни лекова. Ово га још више разбесни: „Ви мислите да смо вас похапсили и довели овде да вас лечимо, довели смо вас да вас побијемо и ја ћу вас побити све до једнога, зато сам и дошао. Вуците одмах напоље те стрвине, тамо поред зида у двориште, где су вам канте за ђубре и одредите стражара поред њих да не устану док ja не дођем, хоћу да пречистим са њима".

Кључар и још три милиционера одвукли су их, jep су стварно били болесни и нису могли да устану никако. Ћутао je неколико тренутака, стрељао очима и поново закрештао:

-Ко је то малопре рекао да су болесни, нека се јави.

-Ја сам, јави се један од оне двојице официра.

-А, ти си, дођи овамо и стани овде, показујући му место испред себе.

Овај изађе и стаде мирно. Стасит човек, средњих година и врло отмена појава.

-  Видим да си био као неки официр и сигурно Дражин или Недићев?

-Јесте - Краљев, па Дражин, одговори oвај одсечно.

-Па шта си био по чину, кад си Краљев официр и како се зовеш?

-Стеван Николић, мајор, одговори овај, снажним, звонким гласом, гледајући га право у очи.

-Мајор понови овај, отежући ту реч загледа се у њега и извуче из задњег џепа пиштољ, ухвати га за цев и поче нагло да га удара преко лица, преко чела, крв лину и јадни човек покуша руком да заклони лице. Али звер доби наступ правог беснила, то је било сада лудило, то је било тотално помрачење ума:

-Држите га и вежите, где су вам лисице? Зликовца ћу да убијем, биће један непријатељ мање.

Кључар и четири официра зграбише га, ставише му лисице на руке позади и стегнуше га крвнички између себе, док је мајорово лице цело било у крви. Ова људска наказа стави пиштољ у џеп и поче као суманут рукама да га дави. Бацио се на овог немоћног човека као пантер, као најкрволочнија дивља звер и хтео је рукама да га раскине. Ја сам све ово гледао као и остали и био сам свестан да гледам, јер су ми физички очи биле отворене, али ми је ипак све то изгледало као да сам у неком трансу, као да сањам неки ружан, исувише тежак сан, хтео сам да протрљам очи, хтео сам да га се ослободим, само то нисам смео да учиним. Али стежући грло овој невиној жртви, злочинац није више говорио, него је сиктао и урлао као свака побеснела животиња и го ме је доводило до свести да то није сан, него исувише сурова јава.

- Рукама ћу да те задавим, крви ћу да ти се напијем, под мојим рукама мораш да издахнеш и мртвима да причаш ко је Слободан Пенезић. — И све луђе и бесније давио је сиротог човека.

Мајор је кркљао, изби му пена на уста, исколачи очи, изгуби свест и као да се протеже неколико пута између снажних руку петорице крволока и клону. И још га је тако полумртвог давио читавих десет до петнаест минута и видећи ваљда да мајор стварно издише или се и сам уморио од грозничавог дављења, нареди да и њега одвуку и баце поред канте за ђубре уз најгнусније псовке. А онда, иако се све то одигравало пред нашим очима, искежена лица, рашчупављене косе бацио је свој злокобни поглед на нас и као гавран над лешином заграктао је:

-Видели сте шта је било, за који дан овако ћете cви проћи. Каква истрага, какве глупости, ја ћу вама свима да пресудим. Само са том разликом, што сам бандита рукама удавио, а вама ћу живима гркљане и срце ножем да ишчупам - памтите добро што сам вам рекао.

Затим је неодређено пружио руку према оном другом официру, а изашла су у страху из реда тројица: капетан, радник и један сељак, између којих је капетан стајао. Свакоме је од њих изгледало да је баш њега погледао и подигао руку према њему.

- Мислио сам још једнога за ноћас, па доста, а ви сте изашли тројица, још боље, водите их тамо напоље поред зида, где су и остали, нека им праве друштво и пазите на њих док ја не дођем. А како се ти зовеш што носиш униформу официрску и шта си по чину?

-Никодије Павловић, капетан II класе.

-Где си ти био да те нисмо ухватили на време са осталим твојим друштвом, али свеједно, ти сигурно нећеш носити више униформу. Ви сте неки официри. Вуците их тамо, то ћу све ноћас да побијем.

Задржао се код нас још десетак минута, грдећи нас и ружећи најдрастичније и полазећи рекао је својој „официрској" пратњи и кључару:

-Овако са овим злочинцима мора да се поступа, то мора у најкраћем времену све да се истреби. Никаквих обзира и никакве милости не смете имати према њима, то вам ја наређујем.

По његовом одласку код нас је настала гробна тишина, јер је од петнаест остало девет без икакве пресуде. Сви смо били слеђени и под једном ужасном самртничком психозом. Сви смо осећали да је смрт ту, већ код нас, персонифицирана у овој двоножној крволочној звери, чије смо име данас сазнали, а истрага, наша саслушавања и сва та ноћна мрцварења од стране иследника, то је најобичнија комедија, најгрубља лаж...       

Напољу јe исто тако била тишина хладне децембарске ноћи. Тако је трајало читав један сат, сви смо били као без језика, сваки је био опхрван својим мислима, јер је сваки имао некога у томе свету који је остао иза нас и у мислима се опраштао са њим. Одједном, нагло се чула паклена ларма, вика, псовке и јасно смо распознали суров Пенезићев глас. То нас је тргло из нашег бунила, из те легаргије, из тог страшног душевног стања, кад је човек будан, а није више присутан. Одмах затим следовали су пуцњи из пиштоља. Бројали смо преко двадесет. Јасно нам је било шта се догађа. Пенезић је извршавао своју пресуду над људима који се тек ислеђују. Сви смо се унезверено погледали и ослушкивали да се врата поново не отворе и не појави та авет. Али до сванућа није се више нико појавио, нити су нас иследници узнемиравали, само ми нисмо више склопили ока и тако смо дочекали зору...

Око шест сати појавио се кључар и одвео oног младића што је био међу нама, који је ишао сваког јутра да чисти канцеларије, а кад га је вратио као и обично, избијало је осам часова. Изгледао је страшно: био је блед, не, био је скоро бео, без капи крви у лицу, преплашен и нем као и ми. Нити смо ми имали снаге да га питамо, нити нам је сам што говорио. Тек предвече, док се мало одморио и дошао к себи, испричао нам је у својој безазлености све оно што је видео и што је чуо из разговора међу милиционерима. Чуо је да је Пенезић лично побио појединачно из пиштоља све затворенике одведене из наше ћелије. Свакоме је са по неколико метака разнео лобању, па чак и мајору, кога је рукама удавио. А кад је ишао да проспе ђубре, видео их је поред зида и канти где леже крвави и већ укочени, завејани снегом један преко другога — како су падали погођени мецима. Враћајући га милиционер му је строго запретио да не сме о томе никоме да каже ни речи, иначе ће и он по кратком поступку да осване једног јутра завејан снегом”...

МИХИЗ СВЕДОЧИ

А ево шта је о пијаној ноћи са Крцуном писао Михиз:“Ушао је Пенезић. Поздравили смо се. Преда мном је био изразито висок и танак кракати дугајлија, оштролик, црнопут, ужарених крупних очију. /…/Изазивао ме је на мој први хитац. Испалих га:

-Сањате ли их често?

Имао сам и ја свој тест и постављао сам га изненада и без увода у разговору са људима за које сам знао да су се играли опасне игре туђих смрти, „хране наопаке". Мада су, верујем, сви знали шта их питам, околишили су, нису одговарали директно, или би се направили да не разумеју питање и ћутке прелазили преко њега. Али не Крцун Пенезић! Не он! Као да одговара на најприродније питање на свету, није ни трепнуо:

-Сањам их сваке ноћи. И појединачно и онако џумле, на гомилу.

-А много их је?

- Много.

Разговор је трајао дуго, дословно целу ноћ. Он готово ништа није јео, а пио је нагло и много. Пијанио се намерно и наочиглед и јасно су избијали знаци човека рушевног, раздираног многим дилемама, изненадним идејама у којима се назирала и егзибиција и мазохизам, али и чврсто језгро оригиналности, недвосмислене и крајње отворене интелигенције и неке чудне слутње трагике. (Наскоро после тога он ће погинути у саобраћајној несрећи.)

Знајући да он то од мене очекује, давно сам заборавио Раткову опомену и насртао сам свим силама извргавајући руглу у режиму све што би ми падало на памет. Што су моји насртаји бивали жешћи, ок је све више одмахивао руком:

- Мени су говорили да сте ви, Михизе, опасан човек. А ви само голицате. Ја о томе што ви причате мислим неупоредиво горе од вас.

Тако је наше надгорњавање трајало све док нисам у једном тренутку заиста претерао:

-Пенезићу, знате ли ви да су ваше руке крваве до лаката?        Само ме је презриво погледао својим великим ужагреним очима:

-Опет голицате том тупом сремачком брицом. До лаката!? Човече, мени су руке крваве до рамена!

Ошамућен разговором, некоректан према његовој толерантној допустљивости, незаустављиво сам лицитирао даље и ударио и на сам Врх, на Броза.

Иза лика циничног и мазохистички отвореног либерала избила је изненада оштра, претећа фигура комесара Друге пролетерске:

-Ту не! Ту не дам! Не играјте се главом! Рећи ћете нешто после чега ће бити касно. На свог врховног команданта не дам!

/…/Убеђивао је — биће више себе него мене — како ће се ускоро повући из политичког живота и отићи у Кабларску клисуру у манастир:

-Калуђери ће се обрадовати мојој великој пензији, а ја ћу им чувати манастирске овце и гледати облаке.

У свему што је Пенезић говорио било је неке оштре унутрашње борбе, крупног разочарања, рушевне депресије и сломљених покушаја узлета, нечег манијачког, па безбрижног, па широког, пa уског, па покајничког, па свакојаког.                                   

Какви су били Крцунови ђаци?

РАЗГОВОР СА ВИДАНОМ М.

У јуну 1991, „Погледи“ из Крагујевца објавили су специјални број посвећен комунистичким злочинима. Новинар Горан Лазовић направио је интервју са Виданом М, који је, како рекосмо, био цвећар у Пожези. Мићић му је, између осталог, причао како су главни комунистички „босови“ мучили Живојина Павловића, аутора књиге „Биланс совјетског термидора“:“Ми у селу то зовемо клада, то је један велики пањ и на њему се секу дрва…Е, тај пањ је био ту, и он би легао преко њега, онако потрбушке, а они би га ударали пендреком“. Ударали су га, вели Мићић, сви:“Крцун, Стамболић, Дедијер…Ранковић је понекад долазио, али нисам видео да га је тукао/…/Посматрао је./…/ Нису га штедели, он је био готово у несвести. Ћелија је била пуна крви…Ударали су га на смену./…/ Јесте, тукао сам га и ја. Како? Пендреком! Стамболић је рекао:“И ми смо, Жико, нешто од Вујковића научили!“ А Вујковић је био онај зликовац из „Главњаче“, кажу да није имао душе и да никога није жалио. Дедијер му је постављао питања око његовог рада у иностранству, помињао му је неки број телефона…И Крцун га је тукао, јер није био задовољан одговорима“.

У интервјуу Лазовићу, Мићић је описао убијање четири стотине људи за време тзв. „Ужичке републике“. Били су то „класни непријатељи“. О убиству Павловића каже:“Да, јесам, убио сам га, али не својом вољом…то је био партијски задатак“.

О БУДУЋЕМ ЦВЕЋАРУ

Главни Виданов налогодавац био је Крцун. То је онај што је Михизу, како видесмо, рекао да има руке крваве до рамена, и маштао о томе да оде у пензију, коју ће давати неком овчарском манастиру, док ће он, за то време, чувати манастирске овце.                  

Србски истраживач Слободан Гавриловић објавио је документарни роман “Џелат“ на основу разговора са Виданом М, злочинцем у Крцуновој служби, који је сопственом руком убио преко две хиљаде људи. Тај је, после Другог светског рата, живео у Пожези, и гајио цвеће. Чињеница да је постојало једно такво чудовиште, које је, после свега, могло да гаји децу и унучиће, да се бави цвећем и пољопривредом, уноси у нашу стварност нешто мрачно, чему се не може одолети „психоанализом“, ма како „дубински“ она деловала. Тајна зла у овом свету није нимало једноставна; зато је Шарл Бодлер, који се спуштао у понор и кокетирао са тамом, записао да се највећа обмана ђавола састоји у томе да нас увери како он не постоји. Не како Бог не постоји, него како он, ђаво, уништитељ свега божанског у човеку и свету, не постоји.

Ту, у  сатанизму, лежи тајна главног јунака романа „Џелат“.

Али, сатана се најчешће крије из неке „светле“ идеје. Видан Слободана Гавриловића не би био могућ да није добио индулгенцију за злочине од самог врха партизанског покрета, који се борио за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс), „братство – јединство“, „диктатуру пролетаријата“, „социјализам са људским лицем“ и сличне утопистичке лажи, маскиране у највеће могуће истине. Како каже главни јунак Гавриловићевог „Џелата“:“На почетку револуције по селима и на зборовима жестоко се агитовало:

- Нема више израбљивања сељака и радника!

- Доле зеленаши и капиталисти!

- Доле попови лажови!

- Нема више жандармерије и полиције!

- Нема више пореза и приреза!

- Ко остане жив јешће златном кашиком!

- Историја ће се писати златним словима!“

Комунистичка идеологија је од почетка заснована на „патосу насилног даривања среће“ (Георгије Флоровски). Ко неће срећу, биће убијен; и не само убијен, него и сурово мучен, да би признао да су убице у праву…Јер, ако одбијаш срећу коју ти нуде наоружани утописти, ти нису нормалан; ако ниси нормалан, потенцијално си штетан; за то те треба на време убити, да не ометаш иградњу „светлије будућности“.

Када се Гавриловићев Видан спремао да крене с партизанима у борбе око Вишеграда, Крцун је пришао строју и рекао му:“Важнији си и потребнији мени овде у Ужицу“. Зашто? „За посебне задатке имали смо капе на којима нису биле пришивене звезде петокраке, да не примете да смо партизани. Од наоружања носили смо пиштоље. Носили смо их тако да се не виде. Осумњичене ухапсимо, доведемо и предамо Крцуну“.

Овде Слободан Гавриловић додаје сведочење Божидара Ђокића из Висибабе, који је имао среће да преживи затвор“Ужичке републике“. Ђокић казује: ”У затворској мртвој шетњи кришом размењујемо обавештења ко је претходне ноћи отишао чак-чак… Док је наша колона шетала у тишини, у кругу се увек налазио неко од особља затвора. Најчешће је то био Видан. Вртео се у оном кругу и пратио наше понашање. Са пиштољем у џепу капута и свиленим гајтаном око врата, шепурећи се, уливао је страх. За њега се знало да је чистач. Њему се није могло противуречити.

У петак поподне, 28. новембра 1941. године, велики број затвореника је пуштен кућама. Ратко Дрчелић (командир чете Видана М.) ме је пребацио у собу где је раније био Периша. У тој соби беше само Милош Јанковић из Речица. Док смо разговарали зашто смо остављени у затвору, дође Видан у нашу ћелију. Попричаше као земљаци и комшије. Видан изађе из ћелије. Милош и ја настависмо разговор и он ми тада рече:

- Слушај, Ђокићу, ја нисам низашта крив, али мене ће Видан да убије. Он ме мрзи од пре рата, убиће ме само из мржње…“/…/                                       

Ипак, први пут било му је тешко. На задатак га је послао Крцун, а из мрака је све надгледао Александар Ранковић, који му је после пришао. Сем њих двојице, поред Тита, о животу и смрти одлучивали су још и Петар Стамболић, али и Владимир Дедијер. Пет партизана одвело је седам несрећника из ужичког затвора у Крчагово, ноћу, уз пригушено светло једног фењера. Пре убиства свакоме је опљачкано све што вреди. Следило је испаљивање метака у потиљак: “Не можеш да замислиш како то изгледа кад човеку пуцаш с леђа у главу. Кад сам опалио метак у потиљак, не пада лево ни десно ни напред, него на леђа. Крв шикља и прска ме по ногама. Гадило ми се“.Изводили су их сваке ноћи, у групама и од по 10-15 особа. Ускоро је нестало гађење, почели су да певају: “Буди се исток и запад…“Један је покушао да им побегне, искочивши из камиона. Стигли су га меци, пао је на праг неке кафане. Отерали су радознале. “Оног веселника обрнусмо на леђа, узесмо капут, нагрнусмо мозак на капут и подигосмо га у камион“, наставља Мићић./…/

У српском селу Босаре у Босни група партизана, међу којима је био и Мићић, заробила је једног четничког курира. Следи језив опис мучења и ликвидације:“Док је саслушаван, користили смо нешто од алата из радионице (ковачке) да што пре призна. Један узе мех, насмеја се и предложи:- Хајде да му набијемо црево од меха у задњицу!Положише заробљеника на тезгу, скинуше му панталоне и гаће. Везаше га чврсто за тезгу. Узеше гумено црево од меха и набише му у чмар. Онај што је предложио поче да дува мех. Четник кука, вришти. Моли нас, моли Бога, али нико га не чује, нити му ко помаже. Ми се сјатили око оног меха, стојимо укруг око тезге, скачемо около као Индијанци око ватре, кад се припремају за борбу. Онај дува ли дува. Четник риче као бик. Урла. Стомак му све већи, а наша радост све јача. Скачемо и навијамо све жешће. Неко опали кратки рафал. Одменише онога на меху. Четнички курир све тиши. Пуче стомак као бомба. Уплаши нас. На све стране лети дроб и изнутрица. Јадник се још криви, дрхти и полако смирује“./…/             

Уместо у Пожегу, послат је у Београд, у Озну. Каже да је ипак највише убијао у селу Шибице, на обали Саве:

“Ликвидираних је било много више него у Ужицу. Ниси могао ухватити реда, ни тачног броја. Доведу ти увече једну групу од 50 и то се ликвидира. Сутрадан две групе. Прекосутра три.

Колико је стрељано при заробљавању, то је друго питање. Оно што је у позадину доведено, стрељано је – око 1.000…

Пре села Шибице била је једна већа удолина. Сви заробљеници сатерани су у ту долину. Јединице нису имале довољно обезбеђења да их спроведу. Било је ту неколико десетина хиљада заробљеника. Кад су их набили у долину, наши су са страна почели рафалну паљбу, с намером да их побију. Заробљеници нису били везани… Кад су се у једном тренутку консолидовали, као по команди јурнули су и голоруки отели оружје, којим су потом убили ове који су их довели. Убијених је било на хиљаде.Због тога се од таквог начина одустало. Прешло се на ликвидацију мањих група. Приведе се група од десетак до ископаног рова. Један официр Озне крене са једног, а ја са другог краја, убијамо по једног и убацујемо у шанац.Онда следећа партија“./…/     

Најтеже му је било када су масовне ликвидације окончане: “Лутам по граду, нема тих задатака. Немам кога да убијам. А не могу да спавам. Моји најтежи и најдужи месеци. Онда је то постепено почело чилети“./…/И мада су многе убице брзо поумирале, или извршавале самоубиство – он је доживео дубоку старост. Рано се пензионисао и постао је цвећар. Осамљивао се, причао је са цвећем. “Осећам се као човек потпуно задовољан“, говорио је тада. Пре рата, у рату, као и после рата, више пута је био на ивици смрти, али имао је луду срећу. Живот му је спасао чак и онај пиштољ којим је убијао у Ужицу. Метак га је погодио у тај пиштољ, у висини бубрега. Други метак погодио га је у леђа, али га је зауставио дневник који је носио у ранцу. Трећи метак такође је зауставио ранац. Био је распрскавајући, разнео је порцију пуну качамака.Није га убио чак ни гром који је погодио дрво на које се попео! Када га је камион прегазио као бициклисту, бицикл је остао згужван, а он је прошао без повреда.                   

Како је то могуће? Како је могуће да су овакви злочинци одлазили без казне са овога света? 

Свети Оци су говорили јасно и гласно: ко за своје злочине на земљи није примио никакву плату, никакве утехе и ублажавања мука у вечном животу неће имати.  Зато не треба сумњати у правду Божју!

Бог чека човеково покајање, а ако га не буде, никакве милости за таквог неће бити на Страшном суду.                     

МИЛАН ТРЕШЊИЋ, МАЈОР ОЗНЕ

Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и
бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић

Господин Трешњић ми ово прича док се возимо ка Лисичијем потоку. Паркирали смо на узбрдици и посматрамо снегом покривену увалу зараслу у шибље. Ограда Белог двора је с леве стране, неких стотинак метара изнад, са десне се граде куће нових богаташа. Већина их је недовршена. Између шибља се пробијамо ка средини Лисичијег потока. По скорелом снегу оцртавају се само мекани кругови пасијих шапа. Долазимо до одсека где је некад био мајдан за вађење гранита. Сасвим у подножју је чесма.

– Па ево, то је било негде овде. Не знам тачно где, јер је сав посао егзекуције обављао пратећи вод.

• Да ли је постојала нека посебна процедура?               

Не, стрељани су из шмајсера.

• Ко је закопавао?

Ни то не знам, вероватно неко из околних кућа, које је пратећи вод изводио у помоћ. Било је ту страшних сцена. Долазио је неки водник да ми каже: “Јао друже капетане, погрешили смо, има овде невиних људи. Ми их одведемо тамо на стрељање, а они вичу: ‘Живела Комунистичка партија, живео Јосип Броз Тито, живели ослободиоци Београда’, а ми их стрељамо. Стравично је слушати те јауке, крик људи који су падали пред пушчаним мецима.”

Знам само да је командир тог стрељачког вода био увек стравично потресен, али наређење се морало извршити. У тим стрељачким водовима било је и бораца из извиђачких чета. Са мојим другом Јанком Динићем је дошла извиђачка чета, која је извршавала ликвидацију, односно извршавала пресуде. Сећам се једног човека крупног, врло виђеног интелектуалца, звао се Милан Комадина, био је припадник Грађанске странке и дошли су неки људи из позадинских форума Београда, који су знали те бивше политичаре, саслушавали га, одвели у Маглајску и тамо је осуђен на стрељање. Сећам се да је командир стрељачког вода у Лисичијем потоку за тог човека рекао да је узвикивао: “Живела ослободилачка војска”.

Ја тврдим животом да нико од њих не би био осуђен на дуже од две године робије да је сачекао да прође тај први талас ликвидација.                     

Наравно, последице убијања невиних у Србству се и данас осећају. Осећају их сви они који знају да су пречесто убијани невини и најбољи.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Лењинов тријумф у Русији задао је страшан ударац православном Србству. Убиство Цара Мученика Николаја отворило је пут тријумфу комунистичког сатанизма. Србство се нашло под ударом једне тоталитарне идеологије, а ни до данас није успело да се ишчупа из њених канџи. Довољно је навести само два примера да се види какви су комунисти били изроди, и због чега смо ту где јесмо.

Година 1948. Село Пољна код Трстеника. Група сељака,комунистичких активиста, организовала је – „сахрану Бога“.  Према сведочењу Васе Брадића, комунисти су негде нашли залутало сеоско куче и убили га:“Склепали су сандук од нереднисаних чамових дасака,убацили унутра мртвог пса,направили крстачу, написали на њој „Господ Бог“ и поворка је кренула селом. На Мицковој тресави су се зауставили крај ископане раке. Спустили су сандук и затрпали га земљом, поболи крстачу...При повратку, сећа се Брадић, рашири се глас по селу да су били на погребу, да су Бога сахранили и да њега више нема“ („Илустрована политика“,1788/1993,стр. 18 ).                                                           

У Ђаковици, граду на светој  косметској земљи, уочи Другог светског рата, од најбољег материјала подигнута је црква, да буде спомен – костурница за преко четиристо србских војника који су ту оставили животе приликом блаканских ратова и кретања у повлачење према Албанији. Почео је рат, и она није освештана, иако је довршена. Када су Италијани окупирали овај крај, шиптарски градоначелник је дошао и тражио од италијанског официра да сруши србску цркву. Овај му је одговорио:“Ми нисмо дошли да рушимо цркве и споменике, него то оставите за решавање  после мировне конференције када ћете имати одрешене руке да радите шта хоћете“.    

А онда, после „ослобођења“, на Савиндан 1949. године, из оближњег рудника хрома долазе минери да сруше светињу. Предводи их Србин, комуниста, који је решио да тај „посао“ обави у име Тита и „братства – јединства“. Прота Стеван М. Димитријевић је, у књизи „Задужбине Косова“, забележио:“Прича се и то да је било мусилмана, грађана који су говорили: ако је до грађевинског материјала,што ће га добити од срушене цркве,нека нам узму две џамије, само нека за атар нашег образа не руше српску богомољу и не завађају нас са Србима.На оне што су покренули ово демонско дело и знали за чији и какав рачун  то чине,нису овакви разумни и предвидљиви савети могли утицати. Они су у својој безосећајности и без стида,од цигаља порушене цркве озидали јавне нужнике.“Иза рушења цркве стајали су Титови Шиптари. Али рушитеље је водио Титов Србин. Мило Глигоријевић пише:“Шта се десило после овог вандалског чина? Народу је објашњено да су Срби тражили рушење своје богомоље. На месту где је била, направљен је парк и подигнут споменик (рад Лојзета Долинара), три бронзане фигуре које „симболизују братство и јединство народа овога краја“. У парк су донете и бисте Емина Дуракуа и Зеф Љуша Маркуа. Од цигала срушене цркве заиста су зидани јавни клозети у Ђаковици“. (Мило Глигоријевић, Ратни радови, Београд,2002,стр.104).      

Да поновимо: вођа рушитеља био је Србин, комуниста. „Ведра чела и образа чиста,познаје се ко је комуниста“, певало се у то време. Данас у Ђаковици нема Срба. 

Зато је ово текст који нас подсећа и опомиње шта морамо урадити кад једног дана достигнемо слободу: комунистичко доба у нашој свести тада ће бити друштвено упамћено као и турско ропство: доба мрака. Било је, сигурно, добрих Турака, као што је било и „поштених комуниста“, али се тога нико не сећа.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 13 новембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 45 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.