header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Јеромонах Јустин: Глас из Свете Горе о намераваном Васељенском Сабору Штампај Е-пошта
субота, 30 децембар 2017

 УМЕСТО УВОДА

Велики доказ нечије светости је његова доследност у Христу; то је један од доказа светости оца Јустина Ћелијског, који је могао да у стасрости потпише оно што је у младости писао. Диоказ за то је и овај његов текст објављен пре Другог светског рата, у „Хришћанском животу“, у коме је отац  Јустин објаснио зашто се тзв. „Васељенски сабор“ не може одржати у условима у којима су хтели да га одрже. Он је пред своју смрт такође писао о томе. Доследност, та „јустиновска“ особина по преимућству, управо је оно што нам данас недостаје у одбрани истине Христове. Хвала једном правоверном брату који је овај текст прекуцао. (В.Д.)       


 + + +

Када људи нервима мисле – мисли су им нагле, ватрометске и краткотрајне. Сујета им је лакејски послушна; лукаво им позајмљује своја лаколомљива крила, која их никад не могу узнети Истини. А она живи изнад времена. Како је могу сагледати црви из мрачног понора сујете? Како могу пут знати од себе до Ње? Растојање имеђу њих је неизмерно, јер Она борави изнад простора; ту не важе никакве пространствене мере; како се може мерити надпространство? До те тајанствене Истине долази се не тродимензионим умом – већ умом омолитвеним, не обичним срцем – већ срцем омолитвеним, не обичном вољом – већ вољом омолитвеном. Молитва је сила која савлађује простор и уздиже човека изнад простора до пред чаробно лице Истине. Подвигом вере човек савлађује време, подвигом молитве савлађује простор. Када подвижник вере ствара мисао – ствара је молитвом, зато мислити – за њега значи савлађивати простор и време. Савладавши у себе осећање времена, он непрестано гледа оно што је вечно (ср. 2. Кор. 4, 18), види – невидљиво, чује – нечујено. Опасно је мислити не ограђујући мисао молитвом; опасно је без молитве мислити о човеку, далеко опасније без молитве мислити о Богу. Православни подвижник молитвено мисли о ономе што је у Христу Исусу (ср. Флб. 2,5), што је горе на небу, и у огледалу горњег огледа доње, огледа нашу попљувану, нашу гнојаву, нашу чираву звезду. Како се осећа над њом он који је тугом и жалошћу и љубављу везан са њом? Како му изгледају наши проблеми? Како их види? Како осећа? Како решава? Сигурно не као ми. И с разлогом,  с разлогом који му вечност даје. Тамо горе, на висинама, човек заборавља да има језик; нема поверење у њега, зна: языкъ паденіе человѣку. А када говори, поставља неусипну стражу језика свог: молитву до молитве, молитву до речи, реч до молитве, и опет – молитву до молитве...

У опасности је оно што је вечно у свету, у опасности је смисао живота и света, зато је из свога свештеног ћутања проговорио светогорски подвижник – старац Данило. Васељенски Патријарх Цариградски разаслао је свима православним црквама позив за Васељенски Сабор; то је побудило благочестивог старца Данила да маја 1926. напише књижицу: „Глас из Св. Горе о намераваном Васељенском Сабору.“[1] Сва је ограђена смиреношћу, али смиреношћу која живи ревношћу за Цркву Христову у свету.

У свом уводу старац Данило нарочито наглашава улогу разума у познавању Истине: разум је дар Божји човеку, али обузет егоизмом, не руковођен благодаћу Св. Духа, он одводи у шизму и јерес. Св. Апостоли и Св. Оци најпре су примили Духа Светога, и тако су могли догматизирати све што им је вечни Дух Божији внушавао; они су се и скупљали на Саборима, и молитвено расправљали и озакоњавали оно што је од Духа Божјег, као непоколебиви канон и правило, и мерило. Апостоли су проповедали и писали, вођени не спољном мудрошћу већ благодаћу Духа Светога. Проповед њихова је била не у надговорљивим речима мудрости људске, него у доказивању Духа и силе, да вера не буде у мудрости људској него у сили Божјој (1 Кор. 2, 4-5). Они говоре мудрости која је од Бога, а телесни човек не прима оно што је од Духа Божјег, јер му изгледа лудост (1 Кор. 2, 6-7; 2, 14). Св, Василије Велики вели: „простота вере јача је од доказа“; а Св. Златоусти говори; „Бог (нам све то) откри Духом Својим а не спољашном мудрошћу“.

Нарочито саблажњава и скандализира, не само просте него и учене људе, то што Васељенски Патријарх у своме позиву на Васељенски Сабор објављује програм Саборског рада, где је главни предмет – ревизија целокупног црквеног законодавства и његово прилагођавање савременом стању Цркве; а уз то и ревизија литургијских и црквених књига, Типика, обреда, светих богослужења, времена богослужења, празновања Недеље и других празника, поста (врсте и трајања поста), св. Сасуда и одежди, житија светих и музике, брака свештеничког, одеће свештеничке у и ван храма, монаштва и манастира; расправљаће се и свако друго цркевно или богословско питање, и питање о пресушчествљењу, најзад о промени календара и питање Пасхалије, и о сједињењу цркава.

Историја Цркве не зна да је овако што икада било повод за сазив Васељенског Сабора. Из беспристрасне студије дела Св. Сабора, вели старац Данило, види се да су се Св. Сабори састајали онда, када су се на хоризонту Цркве појављивали тешки вуци – страшни јересиарси, који су тровали Христово стадо, и на њим су осуђивана зла учења јересиарха и утврђивано Православље. I Вас. Сабор састао се поводом јереси Аријеве, II поводом јереси Македонијеве, Аполинаријеве, Евтихијеве, Савелијеве, Маркелове и Фотинове, III поводом јереси Несторијеве, тако и остали Васељенски и помесни Сабори.

Изучавање рада Св. Васељенских Сабора показује да за сазив и састанак Св. Сабора треба најпре да постоје четири карактеристичне особине. Прва карактеристична особина свих Вас. Сабора јесте да се они скупљају не на заповест папе или кога другог патријарха него на заповест цара; друга – да се најпре води дискусија о вери, а затим да се донесе и да догматски израз; трећа – да све донесене одлуке и догмати и канони буду православни и сагласни са Св. Писмом и предходним Васељенским Саборима; и четврта – да све одлуке, донесене од Вас. Сабора, буду примљене од свих православних патријарха и архијереја.

У програму рада, који за Вас. Сабор предлаже Васељенски Патријарх, не види се, с тугом примећује старац Данило, да ће на том Сабору бити речи о душегубним појавама и организацијама, које грозничаво раде против Православне Цркве, као што су – комунисти, социјалисти, хилиасти, лутеокалвинисти, папопоклоници унијати, материјалисти и толики сујеверци, него се предлаже ревизија – целокупног црквеног законодавства.

Предпоставимо, вели старац – монах Данило, да се намеравани сабор Васељенски састане, и донесе одлуке, али њих траба да потврди, санкционише вера свих верних јер по речи богоносног Максима Исповедника: „Саборе санкционише побожна вера“, и „правилност догмата даје вредност Саборима“, а то значи да ма какве одлуке наметнуо ма који Св. Сабор, оне тек онда постају обавезне и потврђују се, ако су сагласне са православним догматима и Св. Предањем.

Упоређен са прошлим Васељенским Саборима, намеравани нови Сабор се не сазива из догматских разлога и ради заштите вере. Сазива се ради многоструке ревизије, која кад би се спровела, значила би уграђење и попуштање непобожним и лењим хришћанима, који неће да држе строге и друге постове и богослужења, и још – прилагођавање обичајима туђинаца – јеретика, да би се тим уступцима постигло сједињење цркава. Ако се предлагана ревизија испита са гледишта св. Канона Цркве и стварног општег расположења и суда народног, онда она не само неће успети, него ће изазвати велике нереде и скандале.

Затим старац Данило даје своје примедбе на тачке предложеног за Вас. Сабор програма. Њега чуди зашто је у тај програм унето питање и пресушчествљењу дарова, када Православана Црква, следујући Васељенским Саборима, побожно прима да се часни дарови освећују по молитви за призивање Св. Духа благословом свештенослужитеља.

У програму је ревизија литургичких и црквених књига, Типика, и осталих. Та се ревизија не може допустити, јер се по њима служи и живи од најстаријих времена, а признаване су од светих људи, који су се одликовали огромном ученошћу и необичном светошћу, и потврђене су од Св. Откровења, од седам Св. Васељенских Сабора и од помесних, а добивају важност, вредност (ауторитет) од Светога Духа, који грешити не може.

У програму је и питање о времну богослужења, о празновању Недеље и других дана, о посту и његовом трајању. Ревизија свега овога значила би да смо пошли широким и противеванђелским путем, чиме би се приближили јеретицима. Да ова предлагана ревизија не одговара Светом Духу Цркве и св. Законодавства јасно ће показати неколике примедбе. – Да је заповест о посту Богом дани закон, и да је пост главно средство којим се обавља молитва и упражњава целомудрен и чедан живот, показују сама дела Светих људи, како Старог тако и Новог Завета. Пророк Данило и три отрока, боговидац Мојсеј и Илија, и остали Пророци, и многи други, држећи се поста побеђивали су страсти, и зато били прослављени од Бога. А шта да речемо о Спаситељу, који је постио четрдесет дана, и о Његовим светим следбеницима! Рај је изгубљен због неуздржљивости, а повраћа се постом. Православна Црква је озаконила спасоносни пост као средство којим се уклањају и уништавају телесне жеље, као средство нашег очишћења и подражавања Спаситељу Христу. То је узак пут који води у живот вечни. Четрдесетницу и остале постове богоносни Оци су озаконили не узалуд него ради испуњења заповести. Тога ради су најпре Св. Апостоли установили пост средом и петком, а и остале постове, због чега их Св. Сава и Св. Јован Дамаскин у Јерусалимском Типику исповедају као законе и одлуке Цркве. Ревизија ових постова значила би не исправљање већ нисповргавање Апостолских и Саборских одлука.

Излажући заповест о посту Св. Златоуст вели: „Пост је круна подвига, узрок награда, пут спасења; пост лечи душевне ране; пост подмађује душу иструлелу у гресима, јача ум, уводи страх Божји, заробљава страсти, умирава помисли. У данима поста страсти се гасе, врлине цветају, појављује се дивна лепота здравоумља, и тело у душу прелази, постајући духовно и надприродно“. – Осим тога, у свима Житијима Светих видимо да су они постом, молитвом, разним подвизима победили страсти душе и тела, и тако достигли хришћанско савршенство, постали свети и присни пријатељи Господа Христа. Да су постови, молитве, бдења, богослужења и остали свештени обреди били само просте форме и безначајне наредбе, а не основне црте уског и скорбног пута, зашто би их се држали и до краја их чували сви Свети Оци?

У програм улази и питање о манастирима и монаштву, о одећи клира у и ван храма, о браку свештеника, о музици, Житијама Светих. Пропуштајући остало, старац Данило се задржава на питању о ревизији која се прелаже с обзиром на манастире и монаштво. – Спасоносна делатност монашког живота појавила се и доказала себе кроз многобројне Светитеље, кој су помоћу надприродних и богољубивих борби победили не само страсти и грехе него и толике јереси, и дали бесмртна дела и списе, зато живот монашки не може подлежати промени. Под утицајем протестантских погледа на монаштво и код понеких православних јавила се жеља и говор о ревизији монашког обета – живота. Али монашки живот има најузвишенију мисију, и јесте једно од главних средстава којима је Црква Христова бранила себе, и сачувала стадо Христово од сваке јереси и моралне пропасти, зато не подлеже ни најмањој ревизији.

У програму је и питање календара. То питање, пише старац Данило, решио је I Васељ. Сабор. Поставио је четири непроменљиве одлуке: 1) да се Ускрс не празнује са јеврејском Пасхом; 2) да се празнује пошто прође пролетња равнодневница; 3) да се празнује после првог пуног месеца иза равнодневнице и 4) да се Ускрс празнује одмах после прве недеље. Отуда предлог о ревизији календара не значи друго до поништење одлуке I. Св. Вас. Сабора. Осим тога, усвајајући промене које присталице новог стила предлажу, било би немогуће не сукобити се са одлукама Св. Апостола и са законима и канонима Св. Васељ. Сабора, нарочито првог Васељенског.

У програм је, најзад, унесено и питање о сједињењу цркава. Наша Православна Црква, пише старац Данило, уместо да подстиче оне које теже и желе сједињење с нама, да усвоје оно што је Православна Црква свето очувала, и што не подлежи никаквој ревизији, предлаже да ми кроз ревизију примимо оно што они мисле и чему следују.

Завршавајући своју књижицу стари монах Данило, са пуно одлучног убеђења понавља мисао уваженог професора Атинског Универзитета Е. Месолоре: „Православна Црква нема потребе за реформацијама“. – Место све те ревизије, предлаже старац Данило као своју завршну жељу и мисао, нека се састане Васељенски или Помесни Сабор да жигоше тако зле појаве као што су комунисти, социјалисти, хилиасти, унијати, материјалисти.

+ + +

Када се бледа јужњачка ноћ замишљена наслони на врхове Св. Горе, тада шестокрили Серафими и многоочити Херувими нечујно односе у све горње светове молитвене уздахе старца Данила за всѣхъ и вся, разносе у сва срца његове поноћне молитве „о благостояніи святыхъ Божіихъ церквей“. Док ноћ ноћи на трепавицама свих, разбуђен бригом за сву Цркву, Христочежњиви старац бди и моли се да Господ породи веру у срцу неверних, да је умножи у срцу маловерних, и усаврши у срцу верних. Он то може, јер у његовом прсту има више душе него ли у целом мом телу. Да, и душа се увећава, умножава молитвом, постом, бдењем и осталим светим подвизима. Коме је мало душе, како ће је умножити ако не тако? Душа нарочито нараста вером, толико нарасте да плави таласи њених молитава кротко запљускују белоснежно постоље престола Божјег.

А када Господ дође – хоће ли наћи веру на земљи?

„Хришћански живот“ за 1927. годину (стр. 108-114)

_______________

[1]...1926, стр36, издао Дим. Фарантос

 

 



 

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

+ + +

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.