„Јер нико не може  доћи до познања истине

без  просветљења (= просвећености) Духом Светим.ˮ

   Свети Кирил Александријски

Нововековна просвета у Срба претежно се темељи на хоминизму европске рационалистичке просвећености Доситеја Обрадовића. Оваква, у свом духовном језгру богозаборавна просвећеност по „здравомˮ разуму оболеле (грехопадне) људске природе, свела је човека на култ времена [в. 13, Рим. 12,2] који пориче вечносну тајну човековог битија^[1][в. 13, Кол. 2, 8].

А вечносна Тајна човековог битија је ‒ како нас истинито уче Свето Јеванђеље, Свети оци и Свети догмати апостолске Цркве од Истока ‒ тајна Тројичног Откривења. Речју, тајна је то Благовестног Оваплоћења, Страдања, Васкрсења и Вазнесења Сина Очевог, једино безгрешног Богочовека Христа^[2]! [в. 9, стр. 24]

У Копитаревом и Вуковом Српском Рјечнику (1818) нема као засебне одреднице обрађене речи просвјета. У Матичином Речнику српскохрватског језика (1971) реч просвета означава „просвећеност образованост, организовано давање знања и културе народу, посебно омладиниˮ. [в. 12, 215]

Судећи према наведеним језичким чињеницама очевидно је да живот српске просвете и није неопходан, будући да српска просвета не заслужује посебан филолошки третман (како нам казује Копитарев и Вуков Српски рјечник!), али и да је значењско одређење српске просвете помрачено обезбоженом и туђом доситејевштином^[3] [в. 11, стр. 32].

Тако су, поред осталих српских речи, и значења речи просвета у српском језичком стандарду ововременом одвојена од живе воде црквенословенског језичког извора^[4] [в. 3, стр. 258-259]. Штавише, и владајући хуманистички (богоборачки) просветни концепт побуњених Срба и Српкиња води деперсонализацији српског историјског бића, јер зарад безумља духа времена и зарад демонизма европеизације Срба игнорише Светитеље Христове ‒ Оце српске просвете, не познаје Вољу Бога Оца, не испуњава Заповести Бога Сина, не прима Благодат Бога Духа Светога, не верује Девствености Пресвете Богомајке...

Институционална нововековна просвећеност у Срба није Богом благословена просвета  Светих Отаца Цркве Христове, философâ Духа Светога. Према идолопоклоничком моделу западне метафизике непокајани и неохристовљени телесни философи, тзв. просветни радници постали су самопрокламовани и прелашћени „просветитељиˮ. Дух нововековне српске просвете стога није апостолско-богословски, већ хамлетовско-фаустовски: ту је све времено и дозвољено, релативно и безаконо. Коначно, њено неверовање толико напредује, да су смене модела њених бесплодних учења семестралне и бесомучне: „Савремено доба захтева учешће у ᾽промени окружења᾽ , у ᾽сталним променама᾽, зато што неверовање бива ᾽поколебано сваким ветром новог учења᾽ ˮ. [в. 2, стр. 9]

Зашто васпитачи и учитељи, наставници и професори српски масовно разапињу Оца свога, равноапостолног Светог Саву српског, пастира доброг^[5][в. 13, Јован, 10, 1‒7] , а до данашњег дана на европском беспућу ревностно ходе за несветим и нечастивим путовођом, са најамником Доситејoм?

Зато што им дела беху зла [в. Јн 3, 19-20]^[6]. Зато што су у страсти ума свог, пре богоусиновљеног Светог Саве у себи већ разапели Христа Бога, Свето Јеванђеље Његово, Свете тајне и Свете врлине Цркве Његове^[7] [в. 8, стр. 828]! Зато што бесомучни оставише заповести Божје, а држе предања људска [Марко 7, 8].  Зато што самодовољни, самоуверени и самовољни, не носе крст свога васкрсног покајања. Зато што су се у европејству свом бесловестном саблазнили о свој народ многострадални и грешни. Зато што несито кусају лажну (Велијарову) науку по човеку, а не хране се истинитом науком по Богочовеку. Зато што су саображени светском духу времена (савремени), а нису христообразни (савечни)^[8] [в. 1, стр. 229‒230]. Зато што се не просвећују Духом Светим, већ се просвећују крајњом тамом јеретичке учевине европске, од које ништа духовно не виде, не чују, и од које не говоре истину^[9] [в. 10; 113, 12-16; стр. 158-159].

Ововремена просвета на српској земљи није уд тела Христовог, већ је вавилонска прељубница. Коначно ослобођена од свих конзервативних стега, осим од стеге сопственог грехoљубља, и од поднебесне силе сопствене смрти, она је самоубилачки прихватила западне легионе^[10] [в. 5, стр. 105] не тако давно произведених друштвено-хуманистичких (философских, психолошких, педагошких, социолошких, психоаналитичких, психотерапеутских, мултикултуралних, мултидисциплинарних, родноравноправних, роднонеутралних ...) адских наука којима се поистовећује, узноси и обмањује.

Овострањеној и електронски умреженој просвети душегубне Србије духовно су ближе три револуције (Француска /1789/, Октобарска /1917/ и Југословенска комунистичка /1941-1945/) од Троједног Новог Завета, Светосавског завета и Косовског Завета; она, цивилизована , се не исповеда и не пости, не каје се и не плаче, не моли се за Царство Свете Тројице и не причешћује се у Цркви православној јединим у историји људскога рода васкрслим Богом; она, сва у модерност погружена радије исповеда ђавоимане Дарвина и Ренана, Маркса и Ничеа, Фројда и и Јунга од Никео-цариградског Символа вере; она, хуманистичка, идолопоклонички метанише пред трбухом и синекурама, пред властима и чулима, пред медијима и модом; она, толерантна, смирава се осуђивањем и пропагандом, јогом и хороскопом, интернетом и туризмом, а подвизава се прогресом страсти и незнабожачком евроамеричком културом; она, натоварена и уморена прелестима сопственог мишљења не познаје Свештене догмате Цркве Православне!... Укратко, латинизивана и протестантизована просвета српских интелектуалацâ^[11] [в. 6, стр. 50]  је христогонитељка!

Гергесинском и гадаринском стању наше просвете сви смо допринели и сви смо за такво стање одговорни^[12] [в. 9, стр. 24]!

Наше првосвештеничко, свештеничко, великашко, грађанско и свенародно богоодступништво, захтева темељно, христопослушно лечење. Излаз из свих безизлаза за све, па и за демонизовану просвету српску, за заблуделе просветаре српске јесте њихов једнодушни повратак Цркви, Стубу и Тврђави Истине [в. 13; Тим. 3, 15], коју врата адова неће надвладати [в. 13; Мат. 16, 18].

Такав повратак Небоземној Педесетници, не обухвата само подвиг покајања постом и молитвом, већ подразумева самоукоравање, самоосуду и просвећивање Њеним Духовданим Светим тајнама и Светим врлинама. Тако нам сведоче и тако нас усмеравају истинити, равноапостолни и бесмртни просветитељи: „Просвећивати се може један човек или један народ, или цело човечанство само Христом и Христовом науком. Ни са ким више. Ничим више. То мора бити убеђење једног православног државника. На тај начин  просвећен народ биће силан, здрав, дуговечан, једнодушан, задовољан, способан за свако добро, непогрешив у раду, непогрешив у рату. Све своје друштвене и привредне проблеме такав народ ће решити без муке и забуне, без комшијске злобе и партијске свађе.ˮ [в. 9, стр. 24]

ЛИТЕРАТУРА

1. Абашидзе, Лазар архимандрит: „Пасха без Крста или још једном о екуменизмуˮ, прев. Мирослав Голубовић, Црква од Истока и хришћанство без Христа, прир. Владимир Димитријевић, Архиепископија Београдско-карловачка, Београд, 2008, стр. 223-238.

2. Азкуљ, Михаило отац: „Шта је секуларизамˮ, прев. Антонина Пантелић, Црква од Истока и хришћанство без Христа, прир. Владимир Димитријевић, Архиепископија Београдско-карловачка, Београд, 2008, стр. 7-22.

3. Јустин, преподобни Ћелијски:„Светосавска философија просветеˮ, у књизи, Светосавље као философија живота, Манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 2001, стр. 254-266.

4. Караџић, Вук Стефановић: Српски Рјечник, Просвета, Београд, 1987.

5. Карелин, Рафаил архимандрит:„Одлике религијског начина размишљања Истока и Западаˮ, Хришћанство и модернизам, Манастир Подмаине, Будва, 2013, стр. 103-108.

6. Карелин, Рафаил архимандрит: Црква и интелигенција, Романов, Бања Лука, 2014.

7. Николај, Свети Жички и Охридски:„Јеванђеље о чистоти умаˮ, Омилије, Сабрана дела, II, СПЦО Линц, Аустрија, Слово, Шабац, 2001, стр. 110-116.

8. Николај, Свети Жички и Охридски: Кроз тамнички прозор, Сабрана дела, III, СПЦО Линц, Аустрија, Слово, Шабац, 2001, стр. 815-928.

9. Николај, Свети Жички и Охридски: Војловички стослов, Манастир Подмаине, Будва, 2016.

10. Псалтир,  прев. Епископ Атанасије Јевтић, Манастир Грачаница, 2000.

11. Радовић, Амфилохије митрополит: „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовићаˮ, Богословље, Београд, 1981, год. XXV, св.1-2, стр. 23-49.

12. Речник српскохрватског књижевног језика, Матица српска, Нови Сад, 1971, стр. 215.

13. Свето Писмо, Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, превод Светог архијерејског Синода СПЦ, Београд, 1998.

Прва верзија рада објављена у зборнику, Евангельские ценности и будущее прославного мира: Православие и наука, Истоки, Воронеж, Београд, 2017, стр. 42 и даље. [13]

______________

[1] „Пазите да вас ко не обмане философијом

  и празном пријеваром,

  по предању људском, по науци свијета,

  а не по Христу.ˮ

[2] „До сада је само Црква просвећивала. Уколико су се множиле школе одвојене од Цркве, утолико су се оне мање могле називати просветним заводима и утолико је просветитељски труд свештенства морао бити већи и актуелнији. Ако би православни државник био надахнут Духом Божијим па пожелео да и школе учини жижама народног просвећивања, онда му пре свега мора бити јасно, наиме: да свештеник и сеоски учитељ морају имати исто школовање, исто васпитање, исто убеђење, исти дух.ˮ

[3] „Колико Доситеј иде далеко у свом рационализму и ограничењу свега законима јестаства, види се и из тога да он чак и Царство Божије поистовећује са просвештенијем разума. Његово ограничење истине законима јестества и ограничење врлине мером човековог знања, одводи га неминовно у порицање свега онога што захтева собом ослобођење од детерминизма закона јестества, што значи у одрицање потребе продора нечега новог у то јестество, негирање његовог продужења и проширења, што би дало врлини бескрајну меру и димензију и отворило јој могућности шире од домена разума и знања. Није, дакле, случајно Доситеј порекао и одбацио монаштво, чуда, мошти, иконе. Иза свега, пак, тога скрива се у ствари порицање самог оваплоћења Бога Логоса и потребе тог оваплоћења. Јер, јестество онакво какво је и човеков разум онакав какав је, довољни су, по Доситеју сами себи.ˮ

[4] „Свети Сава је највећи српски просветитељ, јер је највећи српски светитељ. Просвета је само пројекција светости, зрачење светлости; светитељ светли, и тиме просветљује, просвећује. Просвета је свим својим бићем условљена светошћу. Први просветитељ је само светитељ. Без светитеља нема просветитеља; без светости нема просвете; без просветљења нема просвећења. Светост је светост божанском светлошћу. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости; само су светитељи истински просвећени. Јер су божанску светлост разлили по целом бићу свом практикујући еванђелске врлине и тиме потисли из себе сваки мрак греха и таму порока. Еванђелска светост, еванђелска праведност и живи, и дише, и зрачи, и дела светлошћу. Освећујући, она у исто време осветљује и просветљује. То нам казује и сама етимологија српске речи: просвета, која долази од црквенословенске речи: просвјешченије; а свјет значи светлост, те просвета значи просветљење. Да, просвета у ствари значи просветљење, и то просветљење кроз освећење Духом Светим, Духом Христовим, као творцем, носиоцем и раздаваоцем светости и светлости... Просвету без светости, просвету без освећења Духом Светим, просвету без усавршења и довршења човека Богочовеком, просвету без Бога ‒ измислила је Европа у своме хуманистичком идолопоклонству.ˮ

[5] „Заиста, заиста вам кажем: Ко не

 улази на врата у тор овчији, него

прелази на другом мјесту, он је

лопов и разбојник.

А који улази на врата пастир је

Овцама...

Заиста, заиста вам кажем: ја сам

Врата овцама.ˮ

[6] „А ово је суд што је свјетлост

дошла на свијет, а људи више заво-

љеше таму неголи свјетлост; јер њи-

хова дјела бијаху зла.

Јер сваки који чини зло мрзи

свјетлост и не иде ка свјетлости, да

се не разоткрију дјела његова, јер су

зла.”

[7] „Питате ли, зашто нас је још могао Свети Сава тужити Богу? ... Прво због школе без вере; друго, због политике без поштења; треће, због војске без јединства духа; четврто, због брака без верности ...ˮ

[8] „... Савремени људи су сувише заволели земљу, овај свет, заволели живот свој у свету овом, заволели своју делатност на земљи, своје пало стање, своје богатство, своју ᾽духовну᾽ културу, своје уметности и свој ᾽прогрес᾽, зарили су се у земљу, уживели се у овај свет. Друго: човечији ум је постао рационалистички, човек је навикао да мисли само у категоријама простора и времена. Све што се налази изван граница видљивог света не уклапа се у појмове савременог човека. Да бисмо разумели, односно поверовали на реч у истине стварно духовне, неопходно је да прекорачимо своје уобичајено мишљење, да се предамо и покоримо вери, да се изменимо, да се узвисимо умом и као да изађемо из ума. Али то је за рационалисту ‒ безумље.ˮ

[9] „Идоли незнабожаца, сребро су и злато,

      дела руку човечијих:

      уста имају и не говоре,

      очи имају и не виде,

      уши имају и не чују,

      ноздрве имају и не миришу,

      руке имају и не додирују,

      ноге имају и не ходају,

      неће дати гласа из грла свога.”

[10] „Запад је хтео да Царство Небеско спусти на земљу и да земаљским средствима изгради рај на земљи. Исток је увек плаћао данак ‒ цару царево ‒ и припремао пут за Царство Небеско у срцу човековом, прелазак у вечно Царство, а не у земаљско... Запад је одувек волео земљу и на небу је видео оно што је зељаљско, а Исток је одувек волео небо и у ономе што је привремено тражио слике вечности.ˮ

[11] „Срцу интелекуалца је посебно тешко да издржи то искушење: интелектуалац још није ни ушао у Цркву, а већ му предлажу да буде изнад Цркве, још није изабрао конфесију, а предлажу му да буде члан уједињене конфесије. Каква саблазан: оце Цркве је могуће прогласити неуким људима, који нису добро схватили у чему је смисао хришћанства, а њега, као културног, и просвећеног човека, треба учинити судијом вековних историјских парница ‒ судијом који би разјаснио представницима Православља, као деци, у чему они греше, да треба просто да буду хришћани, и чине људима добро, и то је довољно, а на све остало не треба да се обраћа пажња.ˮ

[12] „Оно што се у последњем периоду српске и јужнословенске историје називало просветом, није никаква просвета, него вештина писања, читања, рачунања, и памћења сабраних чињеница из човечјег живота и природе.ˮ