header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Кад радикалне фемисткиње маршијају Штампај Е-пошта
петак, 30 март 2018

 ЗАШТО СЕ ПРОФЕСОР ПРАВА БРАНИСЛАВ РИСТИВОЈЕВИЋ НАШАО НА СУДУ

          Бранислав Ристивојевић је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду. Шеф је Катедре за кривично право и криминологију и продекан. Некад је био и народни посланик, шеф посланичког клуба, председник два скупштинска одбора (за законодавство и за правосуђе и државну управу), саветник председника владе. У орвеловској Србији у којој живимо, професор Ристивојевић ће, због слободно израженог научног и стручног става, бити изведен на суд. О каквом кошмару је реч?

МОНОПОЛИСТИ ПРОТИВ СЛОБОДЕ ГОВОРЕ  

Недавно сте тужени, пред Вишим судом у Новом Саду, због текста о закону против насиља у породици који сте прошле године објавили на сајту Нове српске политичке мисли. Иза тужбе стоји Бранкица Јанковић, повереница за заштиту родне равноправности. Шта је разлог за ову, до сада невиђену хајку, на слободу мишљења у Србији?

Не знам ко стоји, али могу да претпоставим шта стоји када видим који су се још људи нашли на удару Поверника (Брдар, Ђурковић…). Циљ је, по свему судећи, академска заједница у Србији као последњи бастион слободе говора у нашој напаћеној земљи. Србија никад није била позната нити је била лидер у сфери неговања или развијања слободе говора. Просто, никад се није у потпуности развила свест о томе која је важност слободе говора за српско друство. Зато су овакви прогони и могући.

Иако је настала далеко раније још у Антици, слобода говора се коначно уобличила у англосаксонским друштвима пре стотинак година као преношење концепта слободне тржишне утакмице у свет идеја. По истој логици по којој функционишу тржишта роба у материјалном  свету, а то је слободна конкуренција и елиминисање монопола, требало би да функционише и замишљено тржиште идеја у духовном свету. Слобода говора је у ствари механизам за остваривање слободне конкуренције и елиминисање монопола на тржишту идеја. Свако има слободу да говори односно да пласира „робу“ на тржишту идеја, а људи као разумни конзументи идеја ће одбацити лоше а прихватити добре. На исти начин на који би на тржишту роба купили добру робу а одбацили лошу. Ако би се на тржишту роба створио монопол, односно ексклузивно право на нуђење роба или њихов откуп, оно би пропало јер људи не би били заинтересовни да на њему конкуришу ако праве, слободне, тржишне конкуренције нема. Е видите, исто се дешава на тржишту идеја. Када неко покушава да на њему створи монопол, односно да успостави ексклузивно право да пласира идеје онда је такво тржиште монополизовано и пропашће.

По Вашем мишљењу, у овом случају дешава се управо то. Какве последице ово насртање на слободу изражавања може имати?                 

Повереник за равноправност хоће да ућутка последња изворишта слободномислећег става у Србији (академску заједницу) покушавајући да успостави монопол на тржишту идеја у Србији. Тако да све ово што се дешава нема везе са Ђурковићем, Брдаром или Ристивојевићем већ са уништавањем Србије као слободне државе. Непроцењива је вредност слободе говора за остваривање свих других права и слобода за једно друштво. Ако немате слободу говора, како ће те се нпр. жалити да су Вам неко право или слобода ускраћени?

При свему овоме Повереник вероватно ни нема појма шта ради.  У питању је провинцијски чиновник којег путем „пројеката“ или „грантова“ постаје средње рангирани апаратчик грађанског друштва. Оличење бирократије и конформизма, без праве слободе или моћи да доноси одлуке она је вероватно само још један објекат метастазираног система устоличавања каријерних бенефицијара страних извора финансирања на важне државне функције. Такви нам после организују разноразне „пројекте“ усрећавања српског друштва. Спроводећи одлуке које није донела, било странца на чијим је пројектима било напредњака који су је ту поставили, од једне државне институције прави сервис, механизам или средство за остваравање туђих идеја у које нема уплива. У пракси рада безбедносних служби постоји појам који се користи да се назове човек који ни не зна да је искоришћен или злоупотребљен за обавештајни задатак: агент - цепаница.         

СРЕЋНА НОВА 1947. ГОДИНА

У свом тексту „Година 1947“, Миша Ђурковић каже:“Господин Ристивојевић и ја припадамо генерацији која се у младости борила против комунизма и веровала да ћемо живети у друштву либералне демократије, где су слобода говора и научног стваралаштва гарантована права. Васпитани смо да је патриотизам вредност и да је наша обавеза да најбоље и најпоштеније радимо свој научни и јавни посао. Да критикујемо оно што не ваља, без страха да ћемо за то одговарати, новчано, кривично или на било који други начин. Но, савремена друштва, понекад из различитих разлога, било унутрашњих или спољних, склизну у ауторитаризам и укину слободу говора и научног рада. Ако је српско друштво решило да иде у том правцу (можда је и то један од нових услова за европске интеграције?), онда је ред да нам се то на време објасни. Молим, дакле, људе који воде ову државу да реше хоће ли да праве либералну демократију у којој се поштују уставом гарантоване слободе говора и научног рада, или ће ићи у правцу њиховог укидања који својим радом ударнички трасира госпођа повереница.“ Господине професоре, да ли сте могли да слутите да ће после вербалног деликта, који је уведен ради заштите „имена и дела Јосипа Броза Тита“, у Србији, тридесетак година после његоев смрти, бити уведен „ЛГБТ вербални деликт“?   

Могао сам да наслутим, не само ја него и сваки пажљиви пратилац друштвених токова или читалац Орвела. Његов пророчански роман „1984“ није постигао светску славу зато што је описивао совјетско друштво у хладноратовско доба, већ зато што је предвидео шта се може десити западним друштвима и у ком правцу би могла да се она крећу ако се не буде уважавала слобода говора. Укидање или ограничавање слободе говора којем се западноевропска друштва још увек опиру (истина - са све мање успеха) јер имају далеко старију и зрелију демократску традицију и стабилније институције правне државе, лако се може пласирати у Србију или неку другу земљу аспиранта на чланство у то „европско“ друштво. У процесу приближавања „западу“ наше неспособне и корумпиране квазиелите пристају да нам се пласира свако њихово смеће које не пролази високе стандарде контроле квалитета на том истом „рајском“ месту за живот. Као што нам продају своје вишкове застарелих дизел аутомобила који загађују животну средину или друго половно смеће, прехрамбене производе којима је истекао рок трајања или месо које није више за људску употребу тако нам пласирају и пропале, неуспешне или застареле идеје као што је укидање слободе говора. Њихово институционализовање у Србији је потребно да би се од Србије направи колонија јер се колоније лакше експлоатишу од независних држава. Укидање слободе говора је ту од изузетне важности. Морају се утишати сви гласови противни тим токовима, мора се угасити светло у Србији, морају да умукну сви који размишљају својом главом и који би могли да укажу на ова погубна кретања.

Најбољи доказ да нас не планирају за равноправно чланство у том пробраном друштву јесте управо то, било принудно било перфидно, наметање нижих санитарних, хигијенских, техничких, образовних, правних и свих других стандарда и образаца функционисања Србији од оних који важе за њих саме. У праву сте, они нас подстичу да уведемо вербални деликт. Тиме нас враћају временски уназад, у историјски преживљене установе и цивилизацијски потрошене институције. Да желе да нас приме ваљда би нас узвисили на њихов сопствени ниво и раван како би могли да равноправно функционишемо када једног дана будемо међу њима. Дете које не планирате да ради пристојан и добро плаћен посао у уваженој професији и да живи у високом слоју у друштву не шаљете на факултет него у занатску школу или на брзопотезни курс.

РАЗАРАЊЕ ПОРОДИЦЕ ПУТЕМ ЗАКОНА

Вратимо се, ипак, законском разарању породице у Србији, којим сте се бавили у низу својих научних радова.            Утврдили сте да је Закон о спречавању насиља у породици неспојив са другим нашим законима, који породицу штите као врховну вреднсот друштва, и да је за то одговорна идеологија радикалног феминизма. Колико је Ваша теза доказива? 

Лако. То сам доказао у неколико стручних, чисто научних радова на ову тему где сам се бавио генеалогијом Закона. Из те геналогије се може извући закључак да је Закон оживотворење другог циља поменутог у „Националној стратегија за спречавање и сузбијање насиља над женама у породици и у партнерским односима“[1] („увођење нових решења...   ...којима се...   ...обезбеђује делотворна заштита жртава насиља“). Он је још један од резулата рада НВО које су, како су пажљиви посматрачи већ приметили, преузеле кључну реч у законодавном поступку у РС.[2] У питању су, сасвим јасно, НВО које се боре за људска права жена односно НВО феминистичког вредносног устројства.[3]    

УКИДАЊЕ ПРЕПОСТАВКЕ НЕВИНОСТИ           

Бавили сте се проблематичним појмовима „могући учинилац насиља“ и „процене ризика од насиља у породици“. Устврдили сте да је реч квазикривичноправним категоријама, које омогућују полицији, тренраној код радикалних феминисткиња, да процењује ко ће у будућности починити злочин, као у филму „Minority Report“. Куда нас то води? 

 

   Управо тамо где сте сугерисали позивајући се на аналогију са филмом чији је назив код нас преведен као „Сувишни извештај“.  У друштво у коме нема елементарне слободе јер се људи хапсе и без тога да су било шта урадили само на основу процене да ће у будућности тек нешто да ураде. У било којој нормалној земљи и сама овако, на бази кривичних наука,  неоснована и погрешна идеја да се може предвидети противправно понашање, која у себи носи одвратну претпоставку да ће људи да се лишавају слободе, истерују из својих кућа и раздвајају од својих породица без тога да су ишта урадили била би аларм да таква земља клизи у диктатуру и тоталитаризам.

ШТА ДА СЕ РАДИ?

Глобалисти све више разарају породицу, а у последње време смо сведоци одузимања деце из породица, под врло чудним образложењима. Имамо ли снаге да се супротставимо логици неототалитаризма, маскираној у причу о људским правима?   

   Утисак ми је да је то питање упућено пре целокупној српској јавности него мени. Што могу сам и својим снагама, радим. Пишем, објављујем, говорим, скрећем људима пажњу шта се дешава. Али не могу, а и да могу не желим, никог да терам да усвоји моје ставове и идеје или још горе, да по њима поступа против своје воље. За разлику од Повереника за равноправност, који се понаша као да није повереник него министар истине или полицајац мисли из Орвеловог романа, знам шта је слобода говора и уважавам је и када се са туђим ставом не саглашавам, стран ми је или ми се не свиђа.

УДРИТЕ, НИСАМ КРИВ ( МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ)

Како се осећате после свега? Хоћете ли се повући или ћете идаље настојати да сведочите истину о покушајима наметања квазизаконских решења што урушавају наше друштво?                     

   Никад нећу одустати од борбе за преображај српског друштва на начелима правне државе и владавине закона, њено претварање у земљу једнаких и равноправних могућности за све, уточиште слабих, нејаких и прогоњених, тврђаву поносних и слободних. Чак и када ме она не разуме, или одбацује, када ме неко у њено име неосновано кажњава или прогони, величина и вредност онога што могу да учиним за њено опште добро превазилази мој напор, труд или трошак. На крају крајева, нисам се родио у слободној Србији зато што ју је неко такву  поклонио нашим предацима, него зато што су они за такву Србију крварили и плаћали да би могли да нам је слободну оставе у наслеђе. Најмање што можемо да урадимо јесте да испунимо своју дужност да се боримо да остане слободна каква јесте и такву је предамо потомцима.

Овакви бедни покушаји да ме ућуткају ми само подижу вредност у очима свих којима је стало до тога како ће Србија изгледати у будућности. Они су сведочанства о мојој исправности. Они нису казнени прогон него ордења и признања.                   

 

Разговарао: Владимир Димитријевић   

Објављено у „Печату“ 30. марта 2018.



[1] Национална стратегија за спречавање и сузбијање насиља над женама у породици и у партнерским односима, Службени гласник РС, број. 27/2011.

[2] “Те туђе невладине организације стално намећу своју прву реч у јавном мњењу и култури.”: М. Екмечић /2011/: Живимо у доба рата објављеног историјској науци, Реч Милорада Екмечића, добитника награде „Печат времена“ за историографију, приликом уручења признања, хттп://www.пецат.цо.рс/2011/05/милорад-екмециц-зивимо-у-доба-рата-објављеног-историјској-науци/, посећено: 27.2.1017. 

[3] Из Стратегије сазнајемо ко је у питању: Мрежа Жене против насиља, Лабрис, Инцест траума центар, Центар за промоцију здравља жена, Оаза сигурности, Удружење ромкиња Освит и друге: 

 
Последњи пут ажурирано ( петак, 30 март 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 39 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.