header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Свети Владика Николај: од модернизма до отачког Предања Штампај Е-пошта
четвртак, 03 мај 2018

 О ВЕЛИКОМ ОБРАЋЕЊУ         

Данас, када славимо Светог Николаја Охридског и Жичког, вреди се сетити његовог огромног духовног обрата: од модернизма ка Светом Предању. Јер, такви се обрати код неког ко је већ епископ и угледан теолог, ретко дешавају, осим великом благодаћу Божјом. Али, Господ је погледао у срце Свог слуге Николаја Велимировића, и дао му свето обраћење, свима нама на поку и утеху.

ПОД УТИЦАЈЕМ АНГЛИКАНАЦА

У младости својој, Свети Николај Србски  је био под великим утицајем Запада, пре свега протестаната – англиканаца, не само у политичком смислу. Као јеромонах, послат од стране Николе Пашића да у Енглеској и Америци проповеда и сведочи о распетој Србији, која је била на крсту Првог светског рата, доживео је велики углед и славу: између осталог, био је први не-англиканац коме је дозвољено да проповеда у катедрали Св. Павла у Лондону. То је, свакако, утицало на њега, мада је, још раније, имао неке реформистичке идеје. Прота Алекса Илић, уредник «Хришћанског весника» у коме је млади Николај сарађивао и кога је прота свесрдно помагао, и морално и материјално, у својој мемоарској књизи «Моји доживљаји» сећа се како му је славни владика далматински Никодим (Милаш) писао да је Воја Јанић, свештеник и пријатељ Николајев, у Прагу, пред представницима разних словенских народа, беседио, позивајући их да се уједине стварањем некакве универзалне «словенске цркве» по протестантском обрасцу, што су римокатолици у Далмацији једва дочекали да нападну православне србске теологе као «јеретике». Владика Никодим је преклињао проту Алексу да се та вест из Прага, објављена у католичкој штампи, демантује, па је Илић замолио младог Николаја, као Јанићевог пријатеља, да то учини, на шта му је Николај, по проти, рекао да говор не може демантовани, јер се заиста догодио, и јер се и он сам слаже с Јанићевим ставовима. Јанић је 1921. у Сремским Карловцима објавио своју књигу «Чланци и расправе», у којој износи свеобухватни програм црквених реформи. Тражио је, између осталог, други брак свештеника, јер је забрана другог брака настала, тобож, тек у VII веку, «и то под утицајем гностичких, манихајских и енкратитских секата као и једностраног калуђерског схватања брака». Тражио је и жењени епископат, увођење србског говорног језика у сва богослужења, одузимање манастирских имања од монаха и централизацију истих, «уклањање свих непотребних формалности и византизма из наше цркве», «споразум и приближење са нашом браћом католичке вере». Са владиком Николајем је, 1920. године, био у Цариграду, тражећи од Цариградске патријаршије дозволу за увођење другобрачја међу свештеницима. Био је одушевљен што су у «Грчкој Цркви и Цариградској Патријаршији главни носиоци либералних идеја баш сами епископи, који, поред осталих реформи Православне цркве, траже и пропагирају брак после рукоположења и брак епископа». Јанић је тражио подражавање англиканцима: «Ако хоћете да нађете Христа и његово оваплоћено учење, не идите у савремени Јерусалим, Атонску Гору, Шпанију или Рим, него идите у Оксфорд или Кембриџ, на њихове световне универзитете, и ако ту не нађете истинско хришћанство, нећете га наћи ни у горе поменутим местима», писао је Јанић.                       

Године 1921, СА Сабор СПЦ шаље владику Николаја у цариград и Атину, јер су многи свештеници у то доба потезали питање права на другобрачје, па је врх Цркве решио да се обрати Васељенској патријаршији за разјашњење.У делегацији је, поред Николаја, био и Воја Јанић. Цариградска патријаршија је, међутим, изјавила да се то питање не може решавати без Васељенског сабора, па су се српски представници вратили кући. Беогардска штампа је у то време Николаја називала вођом „либералне струје“ насупрот патријарху Димитрију. 

ЗАГОВОРНИК „ПРАГЛОБАЛИЗМА“       

У то време, и Николај је стварао књиге «свечовечанском братству», о «сну о словенској религији». У свом делу «Агонија Цркве» жели уједињење православних, римокатолика и протестаната на основу идеала светости присутног у раној Цркви. По њему, Словени не маштају о некаквој словенској федерацији, него о свечовечанском братству:“Сви ми мислимо о скором реализовању једне свесветске, свечовечанске федерације слободних држава и слободних народа“.                         

У предавању „Нови идеал у васпитању“, одржаном у Енглеској, пред Лигом Империје, Николај предлаже да се оснује Међународни савет васпитања, дајући своју визију космополитског духа који треба развијати код младих поколења:“Дете треба да воли своју земљу, али треба и да зна да његова земља није нешто изнад свега осталога у свету. Мора се васпитати да су Бог и човечанство нешто што стоји изнад његове отаџбине. Међународни савет васпитања треба да надзирава не само програме васпитања донете од појединих влада, него исто тако да надзирава мајке, патриоте и свештенике“.

У излагању „Религиозни дух Словена“, Велимировић истиче да Словенима никад нису били потребни велики, него свети људи, и као примере словенских хришћана који могу бити узор свима наводи чешког реформатора Јана Хуса и пољске писце Адама Мицкјевича и Хенрика Сјенкјевича, чији је роман Quo vadis изазвао веће поштовање за личност Христа него римокатолички катихизис. Он помиње и словеначког проповедника на народном језику, Приможа Трубара, далматинске попове – глагољаше, као и бискупа Јосипа Јураја Штросмајера.       

Врхунац Велимировићевог јужнословенског месијанизма био je његов текст „Сан о словенској религији“, у коме је сабраћи Словенима поручио да су они, за сада, широки океан који мора стремити дубини. Треба бити и широк и дубок онако како је небо широко и дубоко. Оно што продубљује душу није ни наука, ни уметност, него религија. Будућа словенска религија мора бити прожета светлошћу, саборношћу и апостолскошћу. Светлост треба да обасја науку, уметност и економију. На свету је све светиња – чак и блато, јер од блата Бог прави човека. На земљи је све жртва Господу, жртва која гори и сагорева на славу Његову. Само сакрална љубав према свему што је Богом саздано може одржати овај свет у постојању. Словени ће створити саборну религију, која ће уједињавати, а не разједињавати. Гордост је хришћанство изделила на многе цркве, које, каже Велимировић, никако нису „јединоспасавајуће“, него само „полуспасавајуће“. Зато пред Словенима стоји нова мисија: „Ви ћете сабрати браћу разједињену својом саборном религијом. Ви ћете избрисати границе међу људима, међу народима и расама, међу верама и философијама. Свачија вера наћи ће један тон на вашој харфи, и у свачију веру ви ћете унети по један звучан и дубок тон. Ваша религија треба да буде палата, под коју се може склонити и богат и убог, и философ и скудоуман. Ваша религија мора бити широка, да би сва племена земна могла наћи у њој најбоље своје духовно добро, и мора бити дубока, да би она могла запојити и најжедније душе, па ипак да не пресуши.“ Потребно је, каже Николај у „Сну о словенској религији“, и ново апостолство, које ће и Западу и целом свету доћи са Истока. Родиће се нова уметност, нова наука, нови брак и нови породични живот. Омладина ће бити избављена од песимизма, и стаће на истински пут ка Смислу.                                                                              

ПРЕЛОМ У ЖИВОТУ И РАДУ     

Но, када је отишао на Охрид, у Николају наступа прелом. Охрид је мистичко срце Балкана; у њему се срећу србска и византијска побожност и дух; у њему су чудесне цркве и манастири; то је град Светих Климента и Наума и град у коме је чиста душа побожног народа Николаја од Запада окренула ка Истоку. Од тог доба, Николај ће одбацити  модернистичке идеје, и од хришћанског интелектуалца – екуменисте постати трезвеноумни исихаста, молитвеник светогорског духа, ученик старца Силуана, кога је Св. Силуан видео како, окружен благодатним огњем Духа Светог, служи Литургију.Такав ће остати целог живота. Већ 1930, на састанку у манастиру Ватопеду поводом припрема за васељенски сабор, Николај заузима потпуно предањске ставове. Зна се да се изричито противио увођењу новог календара, као и да се старао за очување црквенословенског језика у богослужењу. У писму старцу Никанору Хиландарцу, 10. марта 1956. године, уочи свог упокојења, Свети Николај Жички ће забележити: «Ја сам писао Патријарху Цариградском и молио га да се мане сваких реформи Свете Горе и да ју остави самој себи под руководством Пресвете Богородице и Духа Светога».Проти Димитрију Најдановићу је, осуђујући своја младалачка застрањења, касније писао да не би волео да се његове књиге објављене пре 1922. прештампавају. Изразито антимодернистички против свих изопачења правоверја, његов је спис «Љубостињски стослов». У њему Свети Николај, између осталог, прекорева јеретичке заједнице због тога што су из Литургије изоставили Проскомидију: «Проскомидија... Шта је Проскомидија? Јеретици и немају Проскомидије. Проскомидија је уводни део Литургије, њен пролог. То је наш додир са Небесним Царством и небесним грађанством. Око Јагњета Божјег – Агнеца Божјег – свештеник вади честице из просфоре за Богомајку – за Њу на прво место, јер се у Њој ваплотио Бог – за Светог Јована и остале Пророке, за Апостоле, за Оце Цркве, за Мученике и Исповеднике, за Преподобне матере наше, за Безсребренике и све Чудотворце. Ај, какво богатство и каква слава! И за упокојене оце и матере и братију нашу, и за живе хришћане. Ај, ај, и ај! Какво богатство и каква слава! Време и простор губе се. Народности и земаљске припадности не рачунају се. Само Царство Јагњета Божјег и Његови грађани. Честице свију њих ми стављамо у Путир, у најсветију Чашу, са небесним пићем, и онда се причешћујемо. То је додир наш с њима; наше јединство с њима. Једно Царство, једно грађанство, једна вера, једна породица Божија (Еф. 4, 4-6).  

То јеретици немају. Уколико они још држе Литургију држе је без Проскомидије. Тако им диктује њихова гордост. Они тобож хоће да знају само за Бога, а не и за Светитеље Његове. Хоће да држе везу само са Оцем, презирући децу Његову. Хоће да поштују Христа, одричући жетву и плодове трудова и суза Његових, и мука и крви и смрти Његове. Они не желе никакав додир са децом Божјом, са милијардама спасених угодника Божјих. Питање је, да ли Отац, чију децу они презиру, жели неки додир са њима, презирачима деце Своје. Или их одбацује у гневу Своме као што они одбацују децу Његову».                      

Свети Николај Жички је служио службе без икаквог додавања и одузимања, држећи се светоотачког - србског Предања у тој области. Тако је служио и тако је причешћивао, о чему постоје и јасна сведочанства. Свештеник Драгољуб Цокић из Америке, у послератно време Николајевог изгнанства студент теологије и његов сарадник, памти да је Николај после служења Свете Литургије увек морао да се пресвуче, јер је био мокар од зноја усредсређености; такође, дешавало се и да клекне пред Часном Трпезом, из страхопоштовања према Тајни над тајнама.       

И његове политичке идеје су се измениле. Он је одустао од „свехришћшанског“ глобализма, и окренуо се Србском Завету. Дубоко разочаран у исходе државног југословенства, а нарочито после злочина над Србима у клероусташкој и папопоклоничкој НДХ у Другом светском рату, Николај ће, пишући, у немачком ропству, једно од својих завештајних дела, „Речи српском народу кроз тамнички прозор“, исказати нешто сасвим супротно од онога што је говорио у младости:“Југославија је значила пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос Српству, пркос српској народној прошлости, пркос народној мудрости, и народном поштењу, пркос свакој народној светињи – пркос и само пркос. Због тога смо имали државу без Христовог благослова, слободу без радости, рат без борбе, пропаст без славе, страдање без примера.“          

То је био истински преокрет у животу и мишљењу „пустињака охридског“ (израз Марка С. Марковића), који је, заиста, чудо Божје благодати што нам је даровало Николаја каквог знамо и волимо.             

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 03 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.