header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Светозар Поштић: Старац Тадеј Витовнички и нада у живот вечни Штампај Е-пошта
понедељак, 14 мај 2018

 Када помислимо о оцу Тадеју, прва асоцијација може нам бити мир и радост, или утицај мисли на живот. Организатори конференције, међутим, српског старца највише повезују са хришћанским појмом наде

Прошлог месеца навршило се 15 година од упокојења великог српског старца, Архимандрита Тадеја Витовничког (1914–2003). Пред крај његовог живота почеле су да се појављују бројне књиге са његовим поукама, које су убрзо почеле да се преводе на разне језике, и које су у неким земљама доживеле велику популарност. Отац Тадеј је нарочито познат у Русији и међу америчким православцима.

Прошле недеље вратио сам се са конференције у Таљину, главном граду Естоније, на коју сам позван да говорим о оцу Тадеју. Неко је прочитао мој текст о сусретима са старцем Тадејем на енглеском, и позвао ме је да дођем на четвородневни скуп. Конференцију је организовала једина православна хришћанска школа у тој државици од нешто више од милион становника. На њој су учествовали православни богослови, философи, психолози, свештеници и јеромонаси.

Тема конференција била је нада (званичан назив: „Надам се, значи постојим“). Када помислимо о оцу Тадеју и његовим поукама, прва асоцијација може нам бити мир и радост, како гласи и књига о њему у издању „Образа Светачког“ или утицај мисли на живот, како гласи наслов друге књиге са његовим беседама. Организатори конференције, међутим, српског старца највише повезују са хришћанским појмом наде. Када сам попричао са неколико људи који су о њему читали и гледали снимке, дознао сам и зашто, и уверио се да је њихов осећај потпуно оправдан.

Из житија старца Тадеја познато је да је он два пута доживео нервни слом. Смерни и кротки монах изнад свега је желео усамљеност и неометану молитву, а током монашке каријере дуге седам деценија од претпостављаних је стално постављан на место старешине разних манастира у Србији. Та дужност му је увек тешко падала, а најтеже му је било кад се братија није међусобно слагала. Осим тога, комунистичке власти су му на разноразне начине отежавале обављање посла. Опхрван великим невољама и препрекама, двапут је потпуно физички онемоћао, после чега му је дуго требало да се ослободи огромне психолошке напетости. У томе је више пута добио подршку од Богородице и Христа, који су му се у тим тренуцима у сну јављали.

Када више није могао да издржи психички притисак старања о многим душама, он је, по сопственом сведочењу, све бриге препустио Господу и његовој Пресветој Мајци, и поуздао се у Бога при решавању сваког проблема. На тај начин је стицао мир и укрепљивао се у вери, а тако је и стицао Божије благодати.

Ако је човек светог живота какав је био старац Тадеј могао да доживи два нервна слома због превеликих животних брига, тада и за нас грешне смртнике, који смо свакодневно преоптерећени бригама овог света, има наде да ћемо се једног дана спасти. То је та нада због које су домаћини конференције у скуп уврстили лично сведочење о старцу према коме осећају велику љубав и поштовање.

Приликом црквене службе пред крај свој боравка, приметио сам, поред фотографија неколико других стараца на сточићу у олтару, и слику оца Тадеја. Неко ми је касније рекао да су, чим сам почео да говорим док је изнад мене на зиду био пројектован широки осмех српског старца, из очију настојатеља православног храма и духовника школе, оца Томе, озбиљног и усредсређеног свештеника, неконтролисано почеле да се сливају сузе.

Заслужена слава старца Тадеја међу православним хришћанима у целом свету даје нама Србима наду да нас Бог, пруживши нам кроз његову личност и дело велику духовну утеху у најтежим временима, још увек није напустио.

 

Извор: "Стање ствари"

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 14 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.