header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Свети Царе Мучениче, моли Бога за нас! Штампај Е-пошта
субота, 19 мај 2018

На данашњи дан, Светог праведног Јова Многострадалног, и (гле дивног Божјег чуда) пренос моштију Светог Саве, рођен је последњи православни цар, Николај Други Романов, који је настојао да буде Цар по угледу на Христа, Кротког и Смиреног Цара над царевима. О њему је генерал Дитерихс писао:

Господар је био уман човек, образован и веома начитан. Он је владао огромним памћењем, посебно имена, и бивао је неуобичајено интересантан саговорник. Он је добро знао историју и волео је озбиљне историјске књиге. Волео је физички рад, и није могао живети без њега, и у томе је био васпитан од детињства... У својим прохтевима Господар је био веома скроман: чувао је одело, није себи дозвољавао сувишне трошкове и врло је често било могуће видети на њему похабане, али сређене и чисте панталоне, и изношене чизме. /…/ Доброта и простота су се осећале у њему при његовом обраћању са људима; у њему није било ни најмање надмености или ароганције. Он је био изузетно уљудан и пажљив ка другима. Госпођа Битнер, учитељица у Тоболску, која је предавала руски језик Престолонаследнику, говорила је: „Уколико сам некада због болести пропуштала лекцију, није било случаја, да ме он, пролазећи јутром кроз нашу собу, не би запитао о моме здрављу. Са њим сам се увек осећала једноставно, као да сам га знала читав век.”/…/

Он је говорио: „Руски човек – то је меки, добри, душевни човек; он много тога не разуме и тиме се користе зли људи. Но, на њега можеш утицати добротом”. У књизи, „Странице мога живота”, Ана Вирубова наводи овакав случај, чији је она била сведок у Немачкој: „... Идући стазом у правцу парка, ми смо се сусрели са поштанским кочијама, са којих је неочекивано на тротоар пала кутија. Господар је истог часа сишао са стазе, подигао тешку кутију са пута и дао је поштанском службенику. На моју примедбу, зашто се узнемирава таквим ситницама, Господар је одговорио: ’Што је човек виши, тим пре је дужан помагати свима, и никада у обраћању не подсећати на свој статус; таква морају бити и моја деца’.

Велика милост Господња Цару и Царици била су деца.

Син, млади мученик Алексеј, који се са болом суочио од најранијих дана, носећи у свом телу патњу хемофилије, био је пун животне радости, духовне красоте и жеље да, кад дође на престо, целу Русију подигне из беде и све поданике учини срећним. У њему су сви видели светлу будућност Русије.

Кћери Олга и Татјана су, у писмима из ропства, изражавале своју дубоку и чисту веру у Божји промисао, али и непоколебиву снагу духа. Оне се прво сећају рањеника које су неговале у болницама Првог светског рата. Рецимо, 9. априла 1917. године, Царева кћи Татјана пише Валентини Чеботаревој, кћери генерала, која је била главна сестра у Царичиној болници у Царском Селу, да је младим Романовима тешко што не могу да раде у војној болници, јер су навикле да стално буду с рањеним и намученим војницима и официрима: „Мила Валентина Ивановна, Мама Вас моли да дате нашој пештерној црквици плаштаницу и два воздуха, које је она сама сашила. И реците оцу Андреју да их употребљава уз светло љубичасто одјејаније... Тужно је да сад кад сам оздравила не могу поново да радим у стационару. Чудно ми је да сам ујутру кући а не на превијањима. Ко сада превија? Јесте ли ви и на материјалима и старија сестра? Да ли сви доктори и сестре војног одељења раде? Олга и Марија још увек леже. А ја шетам са Татом и радим на леду пред кућом, раније смо били близу Знаменске цркве, а сада смо далеко тако да цркву не можемо да видимо. Желим вам све најбоље, предајте свима срдачни поздрав.”

И вера у Бога и Његово дело на земљи: без колебања. Олга 22. јануара 1918. пише: „Каже се да ниједна срећа није дугог века... ja бих рекла да и ружне ствари морају некад да се заврше. Je ли тако? Код нас je, слава Богу спокојно колико год je то могуће. Сви смо здрави, чили, не падамо духом...” Олга у писму тетки Ксенији Александровној, 1. априла 1918. с подсмехом пише о бољшевицима који их чувају: „Како су интересантно обучени, односно наоружани црвеногардејци, буквално прекривени оружјем, свуда нешто виси или штрчи.” Њој смета и бољшевичка промена измена календара, о чему пише тетки Ксенији: „Кад не бих имала свест да се све расипа и уништава – могла бих да се смејем. Тешко ми пада што су променили датум. He знаш како да се понашаш”. За нови правопис, који је увео Лењин, каже да је „ружан и глуп”.

У новинама је тих дана било много лажних вести, па је једна од њих да је Татјана побегла у Америку. У писму пријатељици Валентини Чеботаревој она каже: „Имам овде осећај као да живимо на неком далеком острву и добијамо вести из другог света. Maca глупих гласина по новинама... Добили смо чак исечак из новина у којем пише о мом бегу у Америку!... Надам се да Ви у то нисте поверовали? Занима ме ко се бави тим глупим измишљотинама. Сигурно људи који се много старају о добробити Отаџбине, je ли тако?” Највише им смета немогућност посећивања храма. Последњег дана јануара 1918, Татјана пише тој истој Чеботаревој: „У цркву, нажалост, не идемо. Код куће нам служе вечерњу и дневну службу. Наравно, то не може да нам замени цркву која нам јако недостаје, обзиром да нам je сад више од свега потребно да се молимо у цркви. Жао ми je оних који то не разумеју...”

За то време, Немци напредују, освајајући део по део Русије, о чему Цареве кћери пишу у писмима. Татјана каже: „Жалим због свих несрећних житеља Петрограда. Могу да замислим како им je ужасно сада. /…/ Тако je болно и тужно све што се дешава нашој јадној Отаџбини, једино што имамо je нада да нас Бог неће оставити и да ће уразумити усијане главе... /…/ Толико страшних ствари чујемо, језивих чак, али ja чврсто верујем да ће нам Господ помоћи некако”. И Олги је тешко: „Ужас један шта се дешава свуда, али треба се надати да ће бити боље. Сигурно je језиво било оних дана у Одеси. Хвала Богу да je сад мирно... Сазнала сам за заузимање Кијева. Како je све то мучно!”

Са Олгом и Татјаном биле су и Марија и Анастасија, које су свој крст чистоте и девства изнеле са ранохришћанском снагом и красотом.

Велику помоћ им је пружало читање духовних књига. Татјана је, између осталог, читала Светог Јована Кронштатског, Житије Серафима Саровског, Канон светог Андреја Критског, молитвеник, зборнике црквених песама и књигу, мајчин поклон, „О трпљењу невоља”. Једно место у књизи je било посебно подвучено: „Они који су веровали у Господа Исуса Христа ишли су у смрт као на празник... нашавши се пред неизбежном смрћу очували би оно исто чудесно спокојство духа, које их није напуштало ниједног тренутка... Они су ишли спокојно у сусрет смрти, зато што су се надали да ће ступити у другачији, духовни живот који се отвара човеку када напусти овај”.

Па да ли је случајно у бележницима Свете Олге нађена најлепша хришћанска песма 20. века о љубави и трпљењу?

МОЛИТВА

Пошљи нам, Господе, трпљења силе,

у години мрачних дана страшних,

да поднесемо прогон гомиле

и сва мучења џелата наших.

Праведни Боже, снагу нам јави

зло ближњега да простит` смемо

и крст свој тешки и крвави

с кротошћу Твојом да сретнемо.

У дане метежа, хаоса, туге,

када се мржњом врагови гласе,

увреде трпети и поруге

помози нам, о Христе Спасе!

Владико света, Боже свемира,

Ти благослови молитвом Нас,

а души даруј покоја, мира,

у неподносиви, страшни час.

Крај двери гроба, крај могиле

надахни да се слуге Твоје,

кротко, уз помоћ надљудске силе,

за непријатеље моле своје.

И зар је случајно да је Царевна Олга свету из тамнице упутила овакву поруку свог оца: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу”…

А каква је била она, Царица Александра, једно од најоклеветанијих бића у новијој историји Цркве? Официр Степанов, Царичин пацијент у болници Царског Села за време Првог светског рата, каже о Александри Фјодоровној: „Био то блистави прозор двора или слепо прозорче подрума – иста устремљеност мисли у висину. Ниједна фраза, ниједна поза, никада о себи. Само обавезе, дужност према мужу–Цару и сину–Наследнику. Никада пред људима, увек пред Богом. Све je то отишло у бесповратну прошлост – и она није страшна. Можемо бити непристрасни. Упоредимо жене–владарке свих времена и народа. Високо и усамљено изнад њих стоји светла, чиста жена, мајка, супруга, пријатељ, сестра, хришћанка – страдалница Њено Величанство Царица Александра Фјодоровна”.

У доба када антихристове силе желе да коначно поробе свет, и када се распада све што је људско, попут породице и морала, сетимо се Светих Царских Мученика који су, павши са земног престола, достигли мученичке престоле на небесима. Они беху људи као и ми, наследници човечанског меса и крви, али љубављу према Христу и оданошћу својим дужностима, достигоше нетрулежност и обесмртише се. Један од Светих Отаца рекао је за Праведног Јова, на чији дан је рођен Цар Мученик: „Када се све испитало, испоставило се да се Јов, који беше веома богат у земаљском смислу, обогатио само и једино Богом”. Јер, Јов је изгубио сва земна богатства, али се Бога није одрекао и на Њега није похулио никада. Такав је био и Цар Мученик са целом својом породицом.

А каква је била судбина оних који дигоше руку на Помазаника Господњег и његове свете? Од Лењина, који је умро, лишен дара говора, у мукама сифилистичне парализе, до Свердлова, кога су, 1918, убили руски радници за које се тобож борио, судбина им је била страшна и опомињућа. Таква је и судбина породице Јуровског, који је у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године водио банду цареубица. Тако је 2008. године руска новинска агенција „Интерфакс” пренела истину о последицама злочињења. Скоро сви унуци Јакова Јуровског су трагично преминули, а скоро све његове унуке умрле у раном добу. Његов праунук Владимир каже да је у питању невоља коју је на породицу навукао сам Јаков. Једно дете Јаковљеве вољене ћерке Риме је погинуло у пожару, други син је пао с крова, трећи се отровао печуркама, четврти се обесио, пети је погинуо у саобраћајној несрећи. Рима је скончала у  страшним логорима ГУЛАГ-а. Сам Владимир који то прича није директни потомак Јаковљев, већ потомак његове нећаке Марије која ни сама није добро прошла: побегла је с неким припадником ромске националности који ју је оставио саму са сином Борисом, који је морао да се стара и да сам сахрањује браћу и сестре које су његовој мајци правили разни људи, а који су – браћа и сестре – редом умирали од глади и хладноће. Осим њега, Бориса, који је родио Владимира који то прича: „Ни доброчинства нити честито живљење његових потомака не могу да искупе оно што је Јаков Јуровски урадио Романовима, и јако сам забринут за будућност мог сина и ћерке.” Они који су на себе примили невину крв Царских Мученика не могу имати мира.

Деценије клеветања и мржње према Цару прошле су као трен, а пред нама чудо: на Преображење 2000. године, у негда од комуниста срушеном, а од руског народа обновљеном, храму Христа Спаситеља у Москви, обављена је највећа канонизација у историји Православне Цркве – у светачник је унето преко хиљаду Новомученика и Исповедника земље руске, страдалих од безбожника, а на челу њиховом – Цар Николај, Царица Александра и света деца њихова: Алексеј, Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Пре тога је већ канонизована Света Јелисавета Фјодоровна, Царичина сестра, која се, пошто су јој терористи убили мужа, Великог кнеза Сергеја, замонашила и цео живот посветила сиротињи и болеснима, да би је комунисти убили дан пошто су узели живот Светој Александри. Каква је то била победа, какво славље у Москви и на небесима! И та победа, то славље, трају до дана данашњег!

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 21 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.