header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Свети Царе Мучениче, моли Бога за нас! Штампај Е-пошта
субота, 19 мај 2018

На данашњи дан, Светог праведног Јова Многострадалног, и (гле дивног Божјег чуда) пренос моштију Светог Саве, рођен је последњи православни цар, Николај Други Романов, који је настојао да буде Цар по угледу на Христа, Кротког и Смиреног Цара над царевима. О њему је генерал Дитерихс писао:

Господар је био уман човек, образован и веома начитан. Он је владао огромним памћењем, посебно имена, и бивао је неуобичајено интересантан саговорник. Он је добро знао историју и волео је озбиљне историјске књиге. Волео је физички рад, и није могао живети без њега, и у томе је био васпитан од детињства... У својим прохтевима Господар је био веома скроман: чувао је одело, није себи дозвољавао сувишне трошкове и врло је често било могуће видети на њему похабане, али сређене и чисте панталоне, и изношене чизме. /…/ Доброта и простота су се осећале у њему при његовом обраћању са људима; у њему није било ни најмање надмености или ароганције. Он је био изузетно уљудан и пажљив ка другима. Госпођа Битнер, учитељица у Тоболску, која је предавала руски језик Престолонаследнику, говорила је: „Уколико сам некада због болести пропуштала лекцију, није било случаја, да ме он, пролазећи јутром кроз нашу собу, не би запитао о моме здрављу. Са њим сам се увек осећала једноставно, као да сам га знала читав век.”/…/

Он је говорио: „Руски човек – то је меки, добри, душевни човек; он много тога не разуме и тиме се користе зли људи. Но, на њега можеш утицати добротом”. У књизи, „Странице мога живота”, Ана Вирубова наводи овакав случај, чији је она била сведок у Немачкој: „... Идући стазом у правцу парка, ми смо се сусрели са поштанским кочијама, са којих је неочекивано на тротоар пала кутија. Господар је истог часа сишао са стазе, подигао тешку кутију са пута и дао је поштанском службенику. На моју примедбу, зашто се узнемирава таквим ситницама, Господар је одговорио: ’Што је човек виши, тим пре је дужан помагати свима, и никада у обраћању не подсећати на свој статус; таква морају бити и моја деца’.

Велика милост Господња Цару и Царици била су деца.

Син, млади мученик Алексеј, који се са болом суочио од најранијих дана, носећи у свом телу патњу хемофилије, био је пун животне радости, духовне красоте и жеље да, кад дође на престо, целу Русију подигне из беде и све поданике учини срећним. У њему су сви видели светлу будућност Русије.

Кћери Олга и Татјана су, у писмима из ропства, изражавале своју дубоку и чисту веру у Божји промисао, али и непоколебиву снагу духа. Оне се прво сећају рањеника које су неговале у болницама Првог светског рата. Рецимо, 9. априла 1917. године, Царева кћи Татјана пише Валентини Чеботаревој, кћери генерала, која је била главна сестра у Царичиној болници у Царском Селу, да је младим Романовима тешко што не могу да раде у војној болници, јер су навикле да стално буду с рањеним и намученим војницима и официрима: „Мила Валентина Ивановна, Мама Вас моли да дате нашој пештерној црквици плаштаницу и два воздуха, које је она сама сашила. И реците оцу Андреју да их употребљава уз светло љубичасто одјејаније... Тужно је да сад кад сам оздравила не могу поново да радим у стационару. Чудно ми је да сам ујутру кући а не на превијањима. Ко сада превија? Јесте ли ви и на материјалима и старија сестра? Да ли сви доктори и сестре војног одељења раде? Олга и Марија још увек леже. А ја шетам са Татом и радим на леду пред кућом, раније смо били близу Знаменске цркве, а сада смо далеко тако да цркву не можемо да видимо. Желим вам све најбоље, предајте свима срдачни поздрав.”

И вера у Бога и Његово дело на земљи: без колебања. Олга 22. јануара 1918. пише: „Каже се да ниједна срећа није дугог века... ja бих рекла да и ружне ствари морају некад да се заврше. Je ли тако? Код нас je, слава Богу спокојно колико год je то могуће. Сви смо здрави, чили, не падамо духом...” Олга у писму тетки Ксенији Александровној, 1. априла 1918. с подсмехом пише о бољшевицима који их чувају: „Како су интересантно обучени, односно наоружани црвеногардејци, буквално прекривени оружјем, свуда нешто виси или штрчи.” Њој смета и бољшевичка промена измена календара, о чему пише тетки Ксенији: „Кад не бих имала свест да се све расипа и уништава – могла бих да се смејем. Тешко ми пада што су променили датум. He знаш како да се понашаш”. За нови правопис, који је увео Лењин, каже да је „ружан и глуп”.

У новинама је тих дана било много лажних вести, па је једна од њих да је Татјана побегла у Америку. У писму пријатељици Валентини Чеботаревој она каже: „Имам овде осећај као да живимо на неком далеком острву и добијамо вести из другог света. Maca глупих гласина по новинама... Добили смо чак исечак из новина у којем пише о мом бегу у Америку!... Надам се да Ви у то нисте поверовали? Занима ме ко се бави тим глупим измишљотинама. Сигурно људи који се много старају о добробити Отаџбине, je ли тако?” Највише им смета немогућност посећивања храма. Последњег дана јануара 1918, Татјана пише тој истој Чеботаревој: „У цркву, нажалост, не идемо. Код куће нам служе вечерњу и дневну службу. Наравно, то не може да нам замени цркву која нам јако недостаје, обзиром да нам je сад више од свега потребно да се молимо у цркви. Жао ми je оних који то не разумеју...”

За то време, Немци напредују, освајајући део по део Русије, о чему Цареве кћери пишу у писмима. Татјана каже: „Жалим због свих несрећних житеља Петрограда. Могу да замислим како им je ужасно сада. /…/ Тако je болно и тужно све што се дешава нашој јадној Отаџбини, једино што имамо je нада да нас Бог неће оставити и да ће уразумити усијане главе... /…/ Толико страшних ствари чујемо, језивих чак, али ja чврсто верујем да ће нам Господ помоћи некако”. И Олги је тешко: „Ужас један шта се дешава свуда, али треба се надати да ће бити боље. Сигурно je језиво било оних дана у Одеси. Хвала Богу да je сад мирно... Сазнала сам за заузимање Кијева. Како je све то мучно!”

Са Олгом и Татјаном биле су и Марија и Анастасија, које су свој крст чистоте и девства изнеле са ранохришћанском снагом и красотом.

Велику помоћ им је пружало читање духовних књига. Татјана је, између осталог, читала Светог Јована Кронштатског, Житије Серафима Саровског, Канон светог Андреја Критског, молитвеник, зборнике црквених песама и књигу, мајчин поклон, „О трпљењу невоља”. Једно место у књизи je било посебно подвучено: „Они који су веровали у Господа Исуса Христа ишли су у смрт као на празник... нашавши се пред неизбежном смрћу очували би оно исто чудесно спокојство духа, које их није напуштало ниједног тренутка... Они су ишли спокојно у сусрет смрти, зато што су се надали да ће ступити у другачији, духовни живот који се отвара човеку када напусти овај”.

Па да ли је случајно у бележницима Свете Олге нађена најлепша хришћанска песма 20. века о љубави и трпљењу?

МОЛИТВА

Пошљи нам, Господе, трпљења силе,

у години мрачних дана страшних,

да поднесемо прогон гомиле

и сва мучења џелата наших.

Праведни Боже, снагу нам јави

зло ближњега да простит` смемо

и крст свој тешки и крвави

с кротошћу Твојом да сретнемо.

У дане метежа, хаоса, туге,

када се мржњом врагови гласе,

увреде трпети и поруге

помози нам, о Христе Спасе!

Владико света, Боже свемира,

Ти благослови молитвом Нас,

а души даруј покоја, мира,

у неподносиви, страшни час.

Крај двери гроба, крај могиле

надахни да се слуге Твоје,

кротко, уз помоћ надљудске силе,

за непријатеље моле своје.

И зар је случајно да је Царевна Олга свету из тамнице упутила овакву поруку свог оца: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу”…

А каква је била она, Царица Александра, једно од најоклеветанијих бића у новијој историји Цркве? Официр Степанов, Царичин пацијент у болници Царског Села за време Првог светског рата, каже о Александри Фјодоровној: „Био то блистави прозор двора или слепо прозорче подрума – иста устремљеност мисли у висину. Ниједна фраза, ниједна поза, никада о себи. Само обавезе, дужност према мужу–Цару и сину–Наследнику. Никада пред људима, увек пред Богом. Све je то отишло у бесповратну прошлост – и она није страшна. Можемо бити непристрасни. Упоредимо жене–владарке свих времена и народа. Високо и усамљено изнад њих стоји светла, чиста жена, мајка, супруга, пријатељ, сестра, хришћанка – страдалница Њено Величанство Царица Александра Фјодоровна”.

У доба када антихристове силе желе да коначно поробе свет, и када се распада све што је људско, попут породице и морала, сетимо се Светих Царских Мученика који су, павши са земног престола, достигли мученичке престоле на небесима. Они беху људи као и ми, наследници човечанског меса и крви, али љубављу према Христу и оданошћу својим дужностима, достигоше нетрулежност и обесмртише се. Један од Светих Отаца рекао је за Праведног Јова, на чији дан је рођен Цар Мученик: „Када се све испитало, испоставило се да се Јов, који беше веома богат у земаљском смислу, обогатио само и једино Богом”. Јер, Јов је изгубио сва земна богатства, али се Бога није одрекао и на Њега није похулио никада. Такав је био и Цар Мученик са целом својом породицом.

А каква је била судбина оних који дигоше руку на Помазаника Господњег и његове свете? Од Лењина, који је умро, лишен дара говора, у мукама сифилистичне парализе, до Свердлова, кога су, 1918, убили руски радници за које се тобож борио, судбина им је била страшна и опомињућа. Таква је и судбина породице Јуровског, који је у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године водио банду цареубица. Тако је 2008. године руска новинска агенција „Интерфакс” пренела истину о последицама злочињења. Скоро сви унуци Јакова Јуровског су трагично преминули, а скоро све његове унуке умрле у раном добу. Његов праунук Владимир каже да је у питању невоља коју је на породицу навукао сам Јаков. Једно дете Јаковљеве вољене ћерке Риме је погинуло у пожару, други син је пао с крова, трећи се отровао печуркама, четврти се обесио, пети је погинуо у саобраћајној несрећи. Рима је скончала у  страшним логорима ГУЛАГ-а. Сам Владимир који то прича није директни потомак Јаковљев, већ потомак његове нећаке Марије која ни сама није добро прошла: побегла је с неким припадником ромске националности који ју је оставио саму са сином Борисом, који је морао да се стара и да сам сахрањује браћу и сестре које су његовој мајци правили разни људи, а који су – браћа и сестре – редом умирали од глади и хладноће. Осим њега, Бориса, који је родио Владимира који то прича: „Ни доброчинства нити честито живљење његових потомака не могу да искупе оно што је Јаков Јуровски урадио Романовима, и јако сам забринут за будућност мог сина и ћерке.” Они који су на себе примили невину крв Царских Мученика не могу имати мира.

Деценије клеветања и мржње према Цару прошле су као трен, а пред нама чудо: на Преображење 2000. године, у негда од комуниста срушеном, а од руског народа обновљеном, храму Христа Спаситеља у Москви, обављена је највећа канонизација у историји Православне Цркве – у светачник је унето преко хиљаду Новомученика и Исповедника земље руске, страдалих од безбожника, а на челу њиховом – Цар Николај, Царица Александра и света деца њихова: Алексеј, Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Пре тога је већ канонизована Света Јелисавета Фјодоровна, Царичина сестра, која се, пошто су јој терористи убили мужа, Великог кнеза Сергеја, замонашила и цео живот посветила сиротињи и болеснима, да би је комунисти убили дан пошто су узели живот Светој Александри. Каква је то била победа, какво славље у Москви и на небесима! И та победа, то славље, трају до дана данашњег!

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 21 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 104 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.