header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Теологија иза технологије - на путу ка речнику Штампај Е-пошта
недеља, 27 мај 2018

 Поштовани, 

Да унапред кажем: ово излагање, које сам хтео да вам усмено понудим, али сам спречен обавезама, само је скица за једно шире истраживање које ће, надамо се, бити дато у писаној форми у најскорије време. Зато његове недовршености треба схватити управо тако – као недовршености, уз ауторову молбу аудиторијуму- молбу за разумевање околности у којима се његове тезе излажу пред вама.   

О СИМБОЛИЦИ ДАТУМА           

Око теологије „Речника технологије“ смо се окупили на крајње симболичан дан – Дан младости, када су великом Вођи Утварне Творевине зване СФР Југославија носили штафету младости, у знак вечне и трајне оданости, и са вером да он никада неће умрети. Иако то није био његов рођендан, сви су се клањали највећем сину наших народа и народности баш тог дана. Пре педесет година, тачно на датум овог скупа, 25. маја 1968, ступа у генерални штрајк државни радио и телевизија Француске, а Де Голов премијер Помпиду покушава да преговара са свима.    

А онда је у Београд стигао Париз, и почела су „липањска гибања“. Већ 2. јуна била је туча са милицијом, испред новобеоградског Дома културе, коју су приредили студенти што су хтели да се придруже радним акцијашима на неком концерту. Револуционарни студенти су кренули ка граду, и тукли се, опет, са народном милицијом код подвожњака, када су батине добили и некад револуционари, а сад Титове бирократе, Вељко Влаховић и Милош Минић.            

   И почело је: студентски бунт, самосвојан, али по узору на Европу, која је маштарила о левици левљој од левице, и у Маовој Кини видела наду новог спонтанитета. Богдан Тирнанић је то овако описао:“Главни центри побуне били су Филозофски, Правни и Академија ликовних уметности. И то је потрајало седам дана и ноћи. Полиција није смела да интервенише унутар поменутих здања зарад прокламоване аутономије универзитета, али је силом спречила раднике из предграђа да се придруже студентима. Била је то, нема шта, узбудљива недеља у граду где се ништа друго и није дешавало. Окупљени по двориштима и аулама побуњеници су певали и играли уз сталне професорске говоранције, Стево Жигон је одглумио Робеспјеров монолог из комада Дантонова смрт, снимани су документарни филмови, један чак за потребе телевизије, било је и нешто љубакања, делиле су се кришке хлеба и троуглови зденка сира. Нико није био вољан да тако нешто пропусти. Штампа је, разуме се, била жестоко против. /…/ Осим питања реформе универзитета, прави повод тих липањских гибања био је свима прихватљив: студенти су протестовали против тзв. црвене буржоазије, под којом се подразумевала дедињска политичка врхушка једнопартијског система, те, уопштено говорећи, против бирократизације друштва од стране сапутника револуције-која-тече, оних политички подобних чиновника које је Ђилас (у истоименој књизи) назвао новом класом, чиме су успораване реформе и ометан развој самоуправљања. Али, стварна идеолошка основа те револуције била је екстремно левичарска, делимично под утицајем маоцетунговштине, но више у знаку тада популарног неомарксизма, то јест нове левице, која је захтевала повратак изворном комунизму, оличеном у раним радовима његових теоретичара, па је, у складу са тим, Београдски универзитет преименован у Црвени универзитет Карл Маркс. Најпростије речено, студенти су, у суштини, захтевали више социјализма по глави становника. Отуда их је, наизглед сасвим неочекивано, маршал Тито и подржао из само њему знаних разлога који ће тек касније постати свима јасни. То му је био добродошли алиби за још једну реформу тадашњег експерименталног друштва, овог пута у правцу јачања полуга тзв. реалног социјализма.

На крају, студенти су клицали Титу и играли козарачко коло које се, врло брзо, а нарочито од доношења Устава 1974, претворило у данс макабр, што га је водила куга са косом. И тај данс макабр и даље траје, јер Југославија, чије оснивање ове године бележи своју стогодишњицу, и даље траје, сасвим у складу са увидом једног од подвижника Речника технологије, Александра Петровића: „Југославија је била држава која је у различитим формама постојала од 1919. до 2006. Ова изложба је и имплицитан покушај да се без историјске напетости, друштвене цензуре и скривених интереса асоцијацијом слободних осећања одговори на питање – шта је Југославија? Један у низу орочених историјских мозаика какви су Византија или Европска Унија или нешто друго? Она је пре свега имагинација, прожимање и вековно преобликовање наполеоновско аустроугарских идеја у које је требало да се улију српске и балканске енергије да би добиле предвидиву форму којом се може управљати, уздизати и рушити. За  разлику од Византије и ЕУ она је имала свој језик чија хибернирарна форма и даље живи као српскохрватски на Википедији и у Речнику САНУ. Неодржива као држава Југославија је тако одржива као утопија којом данас нико не управља, али која своју имагинативну снагу као „вечна зубља вечне помрчине“ не губи јер је црпи из потребе за ослобађањем од оних који су створили њену идеју. Југославија није ни престала да постоји, јер, настала као идеја, наставила је да живи као мисао. Минервина сова њене идеје јесте Речник технологије и његов езоповски језик који тек чека своје тумаче. 

Ево нас, дакле, у Ректорату Београдског универзитета, у чијем дворишту је Жигон говорио Дантонову смрт, несвесно указујући на просветитељство као корен револуције која је букнула 1789, тражила своје 1968, и која траје и данас, овога пута нас водећи ка царству сенки електронског тоталитариза, ГУЛАГ- а са маском Дизниленда.

Или, како би рекао већ поменути Петровић:“Технологија је огледало. Народ вековима нетремице пиљи у огледало, а народни живот свео се на вараво утопијско огле­дање. Технологија отима свет од човека, више му не допушта ни да се игра, претварајући га у посматрача, нити да мисли, намећући вештачку интелигенцију, нити да ради јер обез­вређује ручни рад. Она све ради уместо њега приморавајући га да живи у огледалу и намећући му, милом и силом, технолошки идентитет. Он више и не зна за неки живот изван технологије. Само један дан без технологије био би апокалипса за овај свет. Није при томе важно да ли је реч о утопији или антиутопији, јер каква је разлика између Маркса и Орвела, већ да је свест поседнута рефлексима, одразима и пројекцијама и да више нема снаге за живот. Откако смо изашли из шума не можемо се отети магији огледа­ла и никада нисмо осмислили анти-утопију, отели се привлачној сили огледала, већ непрекидно живимо утопијске умишљаје страсно се предајући привиду за приви­дом. Живот се тако улио у привид, срастао с њим и оставио голу пустош споља и изнутра. Окружени огледалима увек по­грешно постављамо циљеве, а оне који би покушали да дођу до анти-утопије кажњавамо изгоном.                                                                                                                                                

   ПРЕ РЕЧНИКА                        

У години Титове смрти, после које ће много лице било обливено сузом за Коловођом југословенског данс макабра, појавили су се „Видици“ број 5-6, који су представљали својеврсни увод у будући „Речник технологије“, и који се тако и звао, „Технологија“, објављен је низ, до дана данешњег драгоцених, текстова о технологији као основи савременог мишљења и живота. То су, углавном, били увиди страних мислилаца, али не без домаћих доприноса. У друштву које је још клецало на путу ка социјализму „са људским лицем“ ( а друг Лењин је истицао да социјализма нема без електрификације, то јест да је социјализам тријумф технологије која ће помоћи широким радним масама да напусте аграрни свет органског тупоумља ) појавио се часопис који је све доводио у сумњу. И то сумњу много радикалнију од оне левичарске из 1968. године.

Још у коментару насловне стране „Видика“, која је приказивала крхотине огледала, указано је на праву позадину онога што се збива. По анонимном текстописцу, живот је неаутентичан; он је постао лаж којој су се, во времја оно, супроставили Христос и Сократ. Христос је у уводном тексту маскиран у „Га Нокрија“ из Булгаковљевог „Мајстора и Маргарите“, тог суровог романескног обрачуна са привидима комунистичког утопизма. ( Требало је пред будним очима идеолошких Кербера, Христа заклонити руским романом. ) Једна Воландова реченица из Булгаковљевог романа (опет, маскирно цитирана у руском оригиналу ) мото је читавог броја:“Али ово питање мене мучи: ако Бога нема, онда ко управља човековим животом и уопште поретком на земљи“. Живимо у свету у коме је свака реч лаж, па у њему уопште није тешко лагати, тврдили су аутори уводника. „Га Нокри“ је цену одбијања лажи платио тиме што је прикован на крст, и „није био ничији агент или присталица или лажов“.

Изненада, у уводу се појављују Дечаци, људске патворине које ће у „Речнику технологије“ имати значајну улогу. На њих, каже уводничар, не треба трошити речи, јер је већ говор о њима својеврсно признавање постојања тих утвара. Не треба рушити оно чега нема, угледајући се на Сократа који се није ни борио, ни рушио, будући „човеком насупрот човештва“. У свету у коме влада Демос ( онај исто што је тровао философа, зар не? ), јасно је:“Ако су Дечаци Троја, онда је и право да буду уништени. Ако јесу Демос./…/           

За све је потребна жртва – Сократ је попио отров, Аврам жртвовао сина, Тесла се одрекао пола.     

Али, онда је победила технологија, која обесмишљава сваку жртву. И против које се треба борити. 

О томе је био текст Александра Петровића, „Технологија“, објављен у „Видицима“ број 5-6/ 1980.       

КАКО ЈЕ ТЕХНОЛОГИЈА ЗАМЕНИЛА ТЕОЛОГИЈУ?

Млади Петровић уочава да се технологија може разумети само у њеној историјској нужности, која је незамислива без Декартове потраге за извесношћу, за ens certum. Дакартова воља за садашњим је воља за извесношћу, појмом кога нема у антици. Антика није имала извесност у појму, него у свету, а Архимедова метафизика била је и неупотребљена и неупотребљива све до велике кризе која је, по Петровићу, избила у ренесанси. Ренесанаса је родила потребу за извесношћу ка којој је кренуо Рене Декарт. Његов захтев за извесношћу је доказ да он више није у свету, нити има свет: он је постао наспраман свету, и обитава у појму извесности. То је тренутак који битно припада 17. веку, када се поставља основа за тријумф савремене технологије. Јер, како сматра млади Петровић, оно што ми сада додирујемо чулима, зачело се у Декартовом столећу.  

Жива мноштвеност света грчких физичара повлачи се пред новом, техно – науком, ка којој је Декарт кренуо уплашен, затворених очију. Иза тих затворених очију рађао се свет као извесност. Технологија је заменила Бога који је из света протеран. Јер, како пише Петровић, да није било појаве технологије, која је,  у свету без Творца, на нови начин повезала свет, он би се заиста распао и ишчезао.

После Декарта, целина света је изгубљена, а он је редукован на тзв. природу, нужно ослобођену чулних каквота. Природа је остала без чулности и естетског битија, претворивши се, по Петровићу, у„ неко сабласно постојање,  немо и безбојно, еманацију кретања и потребног простора“. Док у антици нема кретања, за картезијански ум природа и није ништа друго него кретање.                        

Основна идеја природе од 17. века наовамо је закон, који, такав какав јесте, претходи природним објектима. Сама каузалност, без које нема модерне науке, по Петровићу је „трансцедентално становиште које не припада објектима, већ мом познавању објекта“. Технологија се јавља као својеврсно поседовање природе, а космос постаје механизам. Таквој науци идеал је знање без субјекта знања, знање као пука објективност.   

Ако се томе дода идеја прогреса, слика постаје јасна. Гордост је основа: пре западног научника што наслеђује Декарта нико није ништа знао, нити је имао истинске увиде. Научници идеји напретка жртвују целокуппну претходну историју. Зато, по Петровићу, данашња наука ни нема историје. Идеја о прогресу се јавља као идеја о вечном сада, коме историја није ни потребна. Воља за прогрес је, у ствари, самовоља.                                                                            

Пошто су границе природе одређене границама научног увида, природа постепено ишчезава да би у савременој физици постала свет сенки, који клизи ка ништавилу.

Петровић уочава да је процес технологизације у савремености двострук - у науци, он значи „деобјективацију објекта“, а у уметности пражњење субјекта од сваке предметности, да би се утонуло у чисту „Ја непосредност“.

И једно и друго значи нестајање личносног елемента из стварности. Довољно је, вели Петровић, погледати модерне научне теорије – све су безличне. Некада је теорија била, рецимо, Њутнова; данас тога нема, јер су модерни научници само технолози.

Што се „клизања ка ништавилу“ тиче, данашња физика, која се „збива у ситуацији посматрача“, полази од „недељивог“ атома да би га све више и више уситњавала, и дошла до честица које су и таласи, то јест и јесу и нису твар. Хајзенберг је устврдио да се квантна механика чак ни не бави честицама, него нашим мишљењем о њима. Наука престаје да буде познање, а постаје „конкретни технолошки ангажман воље за мрвљењем стварности“. Наука више нема било какав однос са мишљењем, и служи само технолошкој аниихилацији света. Данашњи научници нису личности, него тимови технолога који ни не промишљају оно што раде, него од мисли беже као ђаво од крста.                                                      

Све је ово, у исти мах, повезано са убрзањем које је загађење времена. Брже куцање сатова, каже Петровић, нема више никакве везе са откуцајима нашег срца.     

Тријумф технологије води нестанку субјекта и објекта. Она је постала једини свој предмет и пита се само о себи. Главни парадокс је да се све веће удаљавање од објекта назива „објективношћу“, а, како каже Петровић, „клизање у ништа приказује се као испуњавање бићем“.               

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Одломак из обраћања прочитаног на скупу о теологији „Речника техноогије“ одржаног у ректорату Београдског Универзитета 25. маја 2018.

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 69 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Владимир Димитријевић

"РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ" 

(пдф)

+ + +

 Онима који више негују животиње него људе

Грех је неговати псе као људе, а људе као псе. Треба гледати на људе као на људе, а на псе као на псе. Не треба реметити та два појма.

(Свети Владика Николај)

 

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (...) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исајиа)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ - смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)

Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.