header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Слободан Антонић: Нема слободе у Србији – а у којој колонији је има? Штампај Е-пошта
уторак, 29 мај 2018

 Зар не примећујете како наше државне установе (Повереница и полиција), као и наша „слободна” штампа, делују координисано по типичној стратегији застрашивања

Владимир Димитријевић добио је ових дана писмо из канцеларије Поверенице за заштиту равноправности у ком се каже да се на њега жали извесна НВО. Крив је што је на свом сајту vladimirdimitrijevic.com објавио текст (овде) у ком, између осталог, стоји да је „једино природна заједница између мушкарца и жене”. Тиме се, ето, „врши дискриминација на основу брачног и породичног статуса, родног идентитета и сексуалне оријентације”.

У Повереничином писму се др Димитријевић позива да, као први корак у процесу који се води против њега, одговори на ову оптужбу, с тим што му је на крају писма изричито напоменуто да, према одговарајућем Закону (чл. 45, ст. 2), када је неко оптужен да је извршио акт дискриминације, тада „терет доказивања – да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза – сноси онај за кога се тврди да је извршио дискриминацију”.

Дакле, чињенице су следеће:

1.                др Димитријевић нема никакву државну функцију да би могао било кога да дискриминише у стварном значењу те речи: ускратити некоме право које му припада;

2.                др Димитријевић објавио је текст на свом личном сајту који се тако и зове „Владимир Димитријевић”;

3.                др Димитријевић изнео је чисто вредносне судове и то општег карактера („једино је природно”, у датом контексту – пошто није реч о биологији – није дескриптивни већ вредносни исказ и не односи се директно, у смислу клевете као неистинитог исказа, ни на ког појединца, нити на групу);

4.                др Димитријевић није ни из једног свог вредносног суда извео захтев за било каквим насиљем или противуставном радњом;

5.                др Димитријевић је, међутим, оптужен да је његов текст, објављен на његовом личном сајту, довео до дискриминације ЛГБТ особа;

6.                др Димитријевић не може да се брани тако да, рецимо, захтева конкретан доказ да је његов текст произвео дискриминацију – на пример: Петар Петровић је прочитао текст др Димитријевића и онда је ускратио то-и-то право Николи Николићу;

7.                за др Димитријевића, заправо, не важи презумпција невиности; напротив, управо он као оптужени дужан је да докаже своју невиност;

8.                др Димитријевић, стога, мора да докаже, како би се одбранио, да из његовог текста није произашла никаква конкретна дискриминација.

Како др Димитријевић то може да уради? Како се уопште може доказати да се нешто није десило?

Елементарно правило логике и епистемологије је да онај који тврди да нешто јесте то треба и да докаже. На пример, мој комшија може да каже да га узнемиравају патуљци који станују у мом дворишту, јер ноћу улазе код њега и гласно певају. Зар није на њему да докаже постојање мојих патуљака, а не на мени да доказујем да таква створења не постоје?

Заправо, када боље размислимо, схватићемо да др Димитријевић уопште не може да се одбрани, или бар не може на логичан начин.

Др Димитријевић би, вероватно, требало да изврши попис свих случајева дискриминације ЛГБТ особа који су се у Србији десили између 12. јануара 2018. године, када је поставио свој текст на сајт, и 4. маја 2018. године, када је канцеларија Поверенице повела поступак против њега. Онда би морао да, као сведоке одбране, позове све оптужене у тим процесима, те да од њих тражи да посведоче да спорну радњу нису извршили под утицајем његовог текста.

Али, др Димитријевић не може ни на који начин да има увид у све тужилачке или судске списе 58 тужилаштава и 66 судова у Србији. Па чак и да постоји јединствена и доступна база података из које би се он могао обавестити, др Димитријевић би заправо морао да убеди све оптужене да дођу и посведоче у његову корист. Уколико само једног од њих не би успео да придобије за сведочење, Повереница би и даље могла да тврди да др Димитријевић фактички није успео да докаже да његов текст није довео до дискриминације неке ЛГБТ особе.

Наравно, ово би била логика доказивања у случајевима када се појам дискриминације колико-толико узима у стварном значењу. Проблем је, међутим, у томе што је у људскоправшком законодавству и правној пракси колоније каква је Србија појам дискриминације одређен безобално.

Спорни текст на сајту Владимира Димитријевића

Тако практично све што нека од компрадорских НВО прогласи дискриминацијом – укључив и опште вредносне исказе – самом оптужбом да је реч о дискриминацији аутоматски постаје дискриминација.

Резимирајмо још једном чињенице:

1.                др Димитријевић није прекршио право неке конкретне особе да склопи брак са другом особом истог пола – јер нити је др Димитријевић матичар, нити такво право у Србији постоји.

2.                др Димитријевић није агитовао да се прекрши ниједан закон, нити је позивао матичаре да одбијају да венчају мушкарца са мушкарцем, или жену са женом – јер у актуелном Закону о браку и породичним односима такво право и не постоји.

3.                др Димитријевић само је изнео свој вредносни суд који имплицира одбијање иницијативе да се промене Устав и закони како би се извршила редефиниција друштвене установе брака и омогућило хомосексуалним мушкарцима да се међусобно „жене” и хомосексуалним женама да се међусобно „удају”.

Па како је онда др Димитријевић извршио дискриминацију? Могуће је некога тако оптужити зато што Србија није суверена демократија у којој су неповредиве елементарне вредности цивилизованог друштва, попут слободе мишљења или презумпције невиности.

Србија је, као што сам показивао овде, овде, овде или овде, колонија у којој је, онда, и национално позитивно право секундарно, док је виртуелно право колонизатора – које није позитивноправна већ идеолошка норма – примарно.

„Право на геј брак”, наиме, задата је норма којом се потчињеној земљи налаже да свој правни систем, у наредном раздобљу, промени тако да идеолошки привилегованој групацији омогући улазак у друштвену установу каква је брак (о томе сам опширније писао у својој књизи Моћ и сексуалност; пдф целе књиге овде).

По тој идеолошкој матрици, Србија ће, као колонизовани под-домен, кад-тад морати да прихвати геј бракове. Стога је право на геј брак јача норма – иако виртуелна – него све норме српског позитивног права. Та норма се, наиме, узима као да је већ донета у будућности, те она данас, ретроспективно, има апсолутно суверено дејство.

Дакле, дискриминација за наше колонијалне идеологе није кршење неке позитивноправне норме. Не, „истинска дискриминација” заправо је свако супротстављање некој од над-норми хегемоног над-права, а које нам, као културно инфериорном народу, онтолошки еманира велики бели господар.

Случај др Владимира Димитријевића управо је један од бројних примера кршења елементарне слободе говора. Овде ћу да подсетим на још три слична примера:

1.                проф. др Милан Брдар кажњен је јавном опоменом Поверенице зато што је током предавања на универзитету указао на епистемолошку необичност да се једном одлуком хомосексуално понашање може преквалификовати из болести у не-болест; тиме је, по Повереници, „допринео стварању понижавајућег и увредљивог окружења у односу на ЛГБТ особе”; штавише, Повереница је негирала чак и право универзитетских професора да студентима износе властито мишљење, јер се, по њеној пресуди, „научна расправа која се односи на поједине осетљиве, актуелне и акутне проблеме друштвене стварности, не води са студентима на предавањима” (видети овде).

2.                др Миша Ђурковић јавно је укорен од стране Поверенице (овде) да је „дискриминисao ЛГБT пoпулaциjу” зато што је у „Политици” објавио текст (овде; цео чланак овде) у коме је „целокупним контекстом”, „терминима који се доводе у везу са хомосексуалном оријентацијом”, као и „оспоравањем доношења Закона о заштити од насиља у породици” – бојећи се да ће Закон „бити искоришћен за даље разарање породице” – „прекршио Закон о забрани дискриминације”.

3.                проф. др Бранислав Ристивојевић објавио је на сајту НСПМ критику „медијске кампање која прати нови Закон о спречавању насиља у породици” (овде). Иста НВО која је тужила др Димитријевића Повереници, жалила се и на проф. Ристивојвића да је „окривио Параду поноса и хомосексуални лоби за пораст насиља у породици” (овде). Спорна реченица проф. Ристивојевића, међутим, гласи: „Можда су за пораст обима насиља у породици (делимично или претежно) заслужни и манично приказивање тзв. ријалити шоу програма на ТВ каналима са националном покривеношћу у којима се најнепосредније подстичу акти насиља међу људима који живе у истом домаћинству; или полицијска заштита свечаним шетњама хомосексуалаца којом приликом се отворено слави примитивна насилничка, приземна, огољена и простачка сексуалност?”. Ова упитна реченица – која из реторичких разлога набраја различите могуће факторе неке појаве – за Повереницу је била толико ужасна да је одмах поднела тужбу Вишем суду у Новом Саду „због повреде Закона о забрани дискриминације”. Процес је у току.

И није само слобода говора у Србији бачена под ноге. Слично је и са слободом окупљања.

У Београду је полиција забранила скуп покрета „Одбрана деце и породице” (у оквиру кога делује и „Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”), заказан за 19. мај 2018. године, на Тргу Републике. Образложење је било „да на наведеном простору свакодневно транзитира велики број грађана Србије и туриста из иностранства, те постоји могућност да се на месту окупљања окупи већи број лица који су супротних ставова од активиста Грађанске иницијативе за необавезну вакцинацију, те стога постоји опасност да дође до сукоба, чиме би се угрозила безбедност људи и имовине на наведеном простору” (овде).

„Како се то образложење не примени када Београдом шетају професионални хомосексуалци, које због негодовањa целе нормалне Србије чува 5000 полицајаца, а имају подршку само шачице плаћеника из западник невладиних организација и колонијалне евроунијатске управе?” – упитали су се чланови Покрета (овде).

Е, па то је зато што су учесници дозвољене шетње нормативно привилегована групација – у смислу примата идеолошке норме над позитивноправном. Напротив, ови којима се ускраћује право на шетњу заправо су  нормативно дисквалификована групација. Због тога ће о њиховој илегалној шетњи рингијеровски „Блиц”, 21. маја 2018, да извести на првој страни (овде):

(наднаслов) „Осилили се – опасни покрет све више узима маха”;

(наслов) „Антивакцинаши величали Младића, вређали гејеве и изазивали хаос”;

(поднаслов) „Неколико стотина антивакцинаша је шетало градом. Предвођени рашчињеним попом Арсенијем, узвикивали су погрдне пароле на рачун ЛГБТ популације и позивали на насиље”.

Зар не примећујете како наше државне установе (Повереница и полиција), као и наша „слободна” штампа, делују координисано по типичној стратегији застрашивања (Chilling effect)?

Професори и научници, несумњиво, уочиће оно што је снашло проф. Ристивојевића, др Ђурковића и др Димитријевића. Они ће се надаље трудити да избегавају спорне теме („Шта ће ми то у животу, не желим компликације!”).

Опозиционо настројени појединци, пак – опозициони у антиимперијалном и антиколонијалном смислу – уочиће топлог зеца кроз који пролази Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију, као и тзв. антивакцинашки лоби („Тужилаштво за високотехнолошки криминал покренуло је поступак за утврђивање кривичне одговорности више јавних личности које су се противиле вакцинацији деце“; овде). Зато ће и они тежити да избегну међусобно повезивање или заједничке јавне наступе.

„Обрати пажњу на ту подлу игру”, упозорио ме је колега с Универзитета. „Најпре, народ убедиш да се сам одрекне социјализма и његове огромне корпе социјалних права – а све с причом да у социјализму нема слободе. Потом, када се социјализам уруши, а сви главни ресурси пређу у твоје руке, лепо почнеш да укидаш једну по једну слободу. И тако дођеш до тога да Србе угураш у ЕУ не само социјално незаштићене, већ и без икаквих слобода”.

Е па тако вам је то у колонији: лажу нас, корумпирају, застрашују и пљачкају.

А ми им ипак верујемо. Магарци, зар не?

 

Извор: "Стање ствари"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 29 мај 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 4 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.