header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Академик Предраг Пипер: Поводом предлога закона о језику и писмима
Академик Предраг Пипер: Поводом предлога закона о језику и писмима Штампај Е-пошта
понедељак, 06 август 2018
         Стављање на јавну расправу измена и допуна Закона о језику и писмима наилази и на подршку и на оспоравања, која су понекад доста оштра. Јуче ми се јавила новинарка једног таблоида са жељом да прокоментаришем предлог измена и допуна Закона, које она види као наметање ћирилице и због којег се пита да ли Министарство за културу заиста нема преча посла од бављења ћирилицом.

Нисам јој ништа одговорио, због погрешно постављених и тенденциозних питања, али се на један каснији добронамеран предлог да кажем шта о томе мислим не могу оглушити иако сам о статусу ћирилице више пута писао, па ће ово у неку руку бити допуна и сажетак онога што сам другде већ рекао, уз понеку нову напомену.

Пре свега, српском културом (а слично је са другим националним културама) не баве се само Срби и грађани Србије. Култура је важно поприште борбе различитих страна за сферу утицаја и обликовање јавног мњења путем тзв. меке моћи. Као и други народи Срби немају само пријатеље него и они који то нису, мада ће многи од њих јавно тврдити супротно. Као што је познато, велики део меке моћи носе тзв. агенти утицаја, личности који могу да утичу да се културна полика неке земље води у смеру који они желе да наметну. Они могу бити вишег или нижег ранга или ситни новинарски провокатори (мада има и не мало појединаца који нису агенти утицаја и реагују самоиницијативно). Да ли то раде из убеђења, или из неких опипљивијих мотива, или из оба разлога, то је сада мање важно.

Ћирилица је један од стубова српског националног и културног идентитета. Неки мисле да није тако. И они су, нажалост, баштиници вековне српске културе, чији је важан део ћирилица, али су то лоши баштиници, који су спремни да се одрекну неких од најважнијих тековина које су наследили ради извесне сумњиве добити.

Неки од њих говоре сасвим некомпентно, па и увредљиво са становишта оних који ћирилицу виде као важан део свог идентитета. Један песник прети привредним шоковима ако се предлог Закона усвоји. Шта он зна о привредним шоковима и чиме ту своју тезу доказује? Ничим. То је само лош покушај застрашивања јавности. Упоређује ћирилицу са диносаурусима и пита се да ли ће пре изумрети они који пишу ћирилицом или сама ћирилица. Тужно или смешно? Глупаво подсмевање ћирилици? То је несумњиво увредљиво, поготову када се тако нешто напише и објави у Србији. Заправо, аргументи "латиничара" по правилу одишу одбојношћу, ако не и мржњом према ћирилици, понекад овлаш огрнуту у плашт борбе за толерантност и лажну еквидистанцу у односу према писмима. Стручњаци за израз "говор мржње" овом приликом остају неми.

На први поглед стручније делује став да ћирилица није тако функционална као латиница, али само на први поглед. Нисам прочитао убедљиво објашњење тако схваћене фунционалности. Чак и ако би се латиница лакше писала или читала (што је спорно), пробајте да објасните Грцима, Јапанцима, Кинезима, Јеврејима или Арапима колико би добили да пређу на латиницу као функционалније писмо. Угледан лингвиста који би бранио спорну тезу о функционалној супериорности латинице могао би да покуша да је брани у неком реномираном међународном лингвистичком часопису. Наравно да то неће учинити јер зна да би испао смешан, него се та теза "за по кући" износи само за овдашње новине које су спремне да је објаве.

Народима са својим традиционалним писмима не пада на памет да се својих писама одричу, јер постоје националне вредности, које им много више значе од голе функционалности. Да ли смо ми гори од других? Наравно да нисмо, а били бисмо гори ако бисмо се одрекли идентитетски важног дела своје националне културе.

Шта би то био наш циљ због којег бисмо оставили ћирилицу у културном запећку, у којем се она сада налази? Уподобљавање земљама западног цивилизацијског круга? Зашто да мењамо себе да бисмо личили на њих? Да ли то неко покушава да се лечи од комплекса ниже вредности фаворизањем латинице игноришући све оне друге који тај проблем са самопоштовањем немају?

Треба уз то имати у виду да је наглашена социјална функционалност често блиска прилагодљивости, практичности, прагматичности, али понекад и мањој или већој беспринципијелности. Дакле, аргумент функционалности је неубедљив за оне којима националне вредности нешто значе.

Заступа се и теза да је ћирилица већ довољно заштићена Уставом. Притом се очигледно намерно или наивно превиђа, да Уставно решење не вреди ништа ако не постоји на њему ваљано засновано ниже законско решење, које се сада предлаже. Устав без закона је као кућа с кровом, али без зидова. Коме одговара да српска култура личи на такву кућу?

Питање зашто се Министарство културе и информисања не бави више функционалном неписменошћу знатног дела становништва и запуштеном говорном културом делује као покушај замене тема ради стављања питања законског статуса ћирилице у други план. Ти задаци Министарства се, наравно, не искључују. Министарство треба њима да се бави и даље, и више него сада, као и другим питањима, али сада је реч о предлогу измена и допуна Закона о језику и писмима, који се појавио после дуге припреме.

Ово је први пут да је једно Министарство културе Србије смогло снаге, па и смелости, да темељно припреми и предложи закон који би могао обезбедити ћирилици законски статус који јој у српској култури припада, мада цео тај поступак неки сада потцењивачки називају кампањом.

Закон би по мом мишљењу био бољи да је назван Закон о језику и писму, а не Закон о језику и писмима, јер облик једнине у неким случајевима не искључује значење множине.

Нека друга питања у вези са предлогом измена и допуна Закона о језику и писмима морају се овом приликом оставити по страни.

 

Предраг Пипер, филолог, редовни члан САНУ

Извор: „Политика“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 06 август 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 50 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПИСМО КОЈЕ СМО ДОБИЛИ 14.9.2018. У 21:21 h

Мала Анђела на самрти!!!

У име Оца и Сина и Светога Духа и сву љубав Хришћанску позивамо вас на Молитву за малу шестогодишњу Анђелу! Малена Анђела се у овим часовима управо бори за живот, и молимо вас да у Име Господње упутите ваше Молитве Господу, да се Господ Драги Свемилостиви смилује на њу и да јој подари још дуг живот на овоме свету. А ако је Господ Свемоћни решио да ту малену пречисту душу узме к'себи и насели у Царство Небеско међу Анђелима, онда да умолимо Бога да се мала Анђела барем не мучи док предаје душу своју Господу!!! 

Молимо вас за барем кратку али срдачну Молитву!

Бог вас Благословио!!!

Пошаљите свим верницима! С'Богом!

 

 

 + + +

Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.