header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Ален Новалија: Одговор на напис др. Угрина Поповића „Екуменизам… или не“ (текст у прилогу)
Ален Новалија: Одговор на напис др. Угрина Поповића „Екуменизам… или не“ (текст у прилогу) Штампај Е-пошта
субота, 01 септембар 2018

 „Отъ насъ изыдоша, но не бѣша от насъ: аще бы отъ насъ были, пребыли убо быша съ нами: но да явятся, яко не суть вси отъ насъ“ (1 Јн 2:19).

Ето, јавио се још један који има наше име, али очигледно није наш. Изашао је он из модернистичких центара за обуку младих припремалаца пута антихристу. Као и сви обновљенци, и овај је пун љубави и разумијевања.

         Не знам га лично, али сам сасвим увјерен да се ни по чему не разликује од војске наших обновљенаца у мантијама: келијну (личну) молитву ујутро и навече је или потпуно укинуо или смањио на минијатуру и карикатуру молитве, црквене службе сем литургије служи ријетко или никако, а кад их и служи (нпр. вечерње) скраћује их до непрепознатљивости, сматра да је обавезно да се сви причешћују без обзира на (не)припрему и (не)хришћански начин живота, при исповијести никада не даје епитимију (духовни лијек), не пости према типикону него сматра да су посна правила (као и црквене службе) монашког карактера и поријекла а да се на немонахе не односе одн. да их треба сводити на најмању мјеру која је прихватљива острашћеном и размаженом позападњаченом човјеку, има разумијевања за хомосексуалце и друге људе са „прирођеним“ полним и другим склоностима, не воли да чита оригиналне отачке списе и зна да су многи оци (као нпр. Кирило Александријски) били подложни персонално-социјалним ограничењима која су их спречавала да виде слику у цјелини, зазире од савремених православних аутора „који претјерују“, попут  Серафима Роуза, Лазара Абашидзеа, Рафаиал Карелина, а воли модерне и изворне књижевнике лијепог слога који су повезани са савременом западном филозофијом и теологијом, попут Шмемана и Зизјуласа.

Опет кажем – не знам човјека, али могу да се опкладим да сам га правилно описао, јер овакав тип припремалаца новог, светолерантног и сверазумијевајућег свијета, отвореног према другоме и свјесног застрањења сопствене традиције те богатих потенцијала других религиозних и филозофских традиција, увијек спремног на дијалог, овакав тип псеудоправославаца штанцају на данашњим високим псеудоправославним училиштима као што су париски Сен-Серж, њујоршки Сејнт Владимирс, и београдски Теолошки факултет.

Пошто би било потпуно бесмислено да наводим стотине отачких списа који без најмање сјене најављују и описују појаву таквих клирика („имущiи образъ благочестiя, силы же его отвергшiися“) – нпр. руских прозорљивих стараца из 20. вијека (рецимо: Кукше Одеског, Стефана Игнатенка, Алипије Кијевске, Николаја Рагозина, Христофора Никољског, Гурија Чезлова..., да не наводим још и гомилу јелинских и влашких отаца) – јер сам убијеђен да др. Угрину Поповићу, као искреном учеснику овосвјетских токова novi ordinis saeculorum, ова имена не значе ама баш ништа, као ни један отачки спис који говори о јадном стању надрихришћана посљедњих времена, навешћу стих једног нашег неправославног али проницљивог пјесника који, чини ми се, добро разобличава сладуњаву испразност свјетских интеграција чији религиозни одјек је екуменизам: „Слобода није узајамно миловање идиотских глава“.

Ален Новалија, Љубљана

+ + +

Јереј Угрин Поповић

ЕКУМЕНИЗАМ... ИЛИ НЕ?

Тужна је данашња слика „просвећеног“ човека 21-ог века. Презасићен разним номинализмима и нормативима који његово срце не могу угрејати он полако окреће курс свог брода ка чињеницама окрећући леђа истини. Заиста је запањујући податак да сваки пети становник Европе верује у реинкарнацију.[1] Свакако, ти људи се и даље декларишу као хришћани, држе обичаје у којима су стасали али ипак наду у преживљавање проналазе у реинкарнацији. Једноставно, чињенице и логика овог доба сведок су им тога.

Навала разних оријенталних техника као и хиндуистичких веровања и философије живљења на тло које је традиционално хришћанско јесте сведок суноврата хришћанских вредности живљења данас. Јога је постала много привлачнија од молитве, Ји Ђинг од Светог писма, реинкарнација од Васкрсења. И, то су чињенице! Чињенице које сведоче о томе да је човеку данас много пријемчљивија слика неког безличног закона тзв „космичког компјутера“ него ли слика живог и личносног Бога. „Наше су цркве већином празне. Има читавих крајева, где је похађање цркве очајно слабо, и све иде на горе“.[2] Но, да ли то значи да је хришћанство омануло? Да су „врата адова“ ипак надвладала Цркву? Да су чињенице постале Истина?

Верујемо да није тако. Да ће Христова Црква смоћи снаге да просвети свет те да га приведе познању Истине. Да га избави од ропства чињеницама и да га надахне за живот у Истини. Али, Истина је једна као и Црква као и Христос. То данашњи човек зна, осећа, зато и бива саблажњен тим мноштвом супротстављених „ученика“ који, једни друге проклињући, проповедају о љубави. И, ма колико то успевало некада, под буктињама разних ломача, толико то не може да успе данас. Зато и јесмо сведоци суноврата хришћанских вредности.

Екуменизам као покрет да то не буде тако представља тежњу ка јединству али не и ка униформисању. Не ка наметању, једном речју. Заиста, љубав се не може наметнути. Она се мора живети. И, као и тело, мора се хранити не би ли јачала. Храна љубави јесте истина а пошто истина јесте Христос, бивање у Његовом телу, које је Црква, јесте гарант да ће се та љубав развијати и јачати. Најбољи пример реченог јесте прича из Јеванђеља о двојици ученика Христових који су се запутили за Емаус. Уз пут су срели Христа. Нису га препознали. Идући, Он им је причао о чињеницама које су о Њему говориле од Мојсеја преко пророка у Светом писму. И даље га нису препознавали. Иако им је срце горело:

„Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма“?[1]

Тек када су сели за трпезу и када је Он преломио хлеб, благословио га и дао им, њима су се очи отвориле и тада су га познали:

„И док он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих“.[4]

Мислимо да је екуменизам показање да наше срце гори за Христом у овом времену. Размену разних чињеница и Светописамских навода путем дијалога остварујемо у тој чежњи за Христом. И, то је лепо. Али нам се очи неће отворити. Нису се ни Луки ни Клеопи па што би онда мислили да ће се моћи нама отворити ако простудирамо Писмо опет и опет те онда о томе продискутујемо још мало и мало за које време је сваки пети становник хришћанске Европе уверен да ће живот наставити путем реинкарнације?

Љубав је одговорна а истина је заправо одговорност. А ићи путем затворених очију никако није ни паметно нити одговорно. Домановић је још о томе писао![5]

Остаје нам само нада да ће нам се очи ускоро отворити…

Мислите о томе!

[1] Коларић, 1246.

[2] Трбојевић 1932, 09.

[3] Лк.24:32.

[4] Лк.24:30,31.

[5] Новела Вођа

 

 

Извор: "Патриот"

Последњи пут ажурирано ( субота, 01 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БОГАТСТВУ И СИРОМАШТВУ

Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).

-Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.

-Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (Свети Јован Златоуст).

-Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (Свети Јован Златоуст).

-Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (Свети Димитрије Ростовски).

-Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (Свети Антоније Велики).

-Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.

-Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».

-Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (Свети Тихон Задонски).

-Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (Свети Јован Златоуст).

-Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (Свети Јован Златоуст).

-Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (Свети Исидор Пелусиот).

-Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (Свети Василије Велики).

-Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (Свети Исак Сиријац).

Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (Свети Василије Велики).


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.