header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Како се руши демографија једног народа Штампај Е-пошта
понедељак, 04 март 2019

 УМЕСТО УВОДА            

У граду у коме живим, било је три самоубиства младих људи (све троје млађе од тридесет година) у последњих петнаестак дана. Да и не говорим колико људи, исто младих и средовечних, ових дана умре од рака. Стварно се човек пита - Господе, до када? Шта се ово дешава са нашим несрећним народом?   

        Греси су нас разјели. Враџбине, гатање, богоодстпуништво, мржња, завист, свађе и свака врста пакла појавише се међу нама. Између осталог, грех блуда и прељубе, који је оборио наш народ више но игда у историји. Колико је злочина, убистава и тешких озледа настало због блуда и гажења закона Христовог! Али, ко о томе мисли? Ко нас поучава да се чувамо онога што је тако мрско пред Господом?                                                        

Све пише у Писму, и јасно је као два и два су четири: Чувај, сине мој, заповијест оца својега, и не остављај науке матере своје. Привежи их себи на срце засвагда, и спучи их себи око грла. Куда год пођеш, водиће те; кад заспиш, чуваће те; кад се пробудиш, разговараће те; јер је заповијест жижак, и наука је видјело, и пут је животни карање које поучава; да те чувају од зле жене, од језика којим ласка жена туђа. Не зажели у срцу свом љепоте њезине, и немој да те ухвати вјеђама својим. Јер са жене курве спада човјек на комад хљеба, и жена пуста лови драгоцјену душу. Хоће ли ко узети огња у њедра а хаљине да му се не упале?Хоће ли ко ходити по живом угљевљу а ногу да не ожеже?Тако бива ономе који иде к жени ближњега својега; неће бити без кривице ко је се год дотакне.Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју, будући гладан;него кад га ухвате плати самоседмо, да све имање дома својега.Али ко учини прељубу са женом, безуман је, душу своју губи ко тако чини.Муке и руга допада, и срамота се његова не може избрисати.Јер је љубавна сумња жестока у мужа и не штеди на дан освете. Не мари ни за какав откуп, и не прима ако ћеш и много дарова давати.“( Притче Сол. 6,20-35).

Све је описано и у пророчкој „Небеској Литургији“ Светог владике Николаја: Нит' дјевојке држе дјевојаштво,/ Свилу носе, гријехом се поносе,/ Млади момци поштењу се смију,/ А свој разврат ни од ког не крију/…/Свуд се црни црно безакоње,/ Стид ме једе и стид ме изједе,/ Због гријеха народа мојега,/Што и мене држиш близу Себе“.

И? Шта онда? Ево шта:“Тада Господ помор попустио,/ Да помори и старо и младо./ Ударише љуте бољезање,/ Тијесна гробља, а мало гробара,/ Гробарима отежаше руке.

Зато се морамо кајати и уразумљивати. Време нам, авај, истиче, и неће га више бити.            

ЧЕДНОСТ И ПРЕДБРАЧНИ ЖИВОТ       

У свом раду о предбрачном моралу и девојачкој чедности, социолог Жикица Симић истиче да је „период девојаштва у патријархалном вредносном и друштвеном систему сагледаван најчешће из перспективе обављања будућих брачних и породичних улога девојке (мајке и супруге). Девојка се у традиционалној патријархалној и православној култури Срба најчешће сагледавала и вредновала из перспективе сексуалног морала (као честита, поштена), а тек онда и на основу њене радиности, као и физичког здравља потребног за биолошку репродукцију. У овоме првоме (сексуалности) дошло је до потпуне подударности и стапања патријархалног и православног сексуалног морала.“(1)                                   

Без обзира што се традиционални морал у хедонистичком друштву садашњости сматра за нешто достојно изругивања, његове основе су опште основе цивилизације. Симић каже: “Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у тексту “Змије отровнице у недрима модерног човека“ износи гледиште да је очевидно да је „сексуална револуција“ у Америци шездесетих година, прошлог века, као ново обоготворење „похоте тијела, похоте очију и надмености живота“ (1 Јованова 2,16), рађа у наше дане обилате плодове у целом свету. Полност је сведена на задовољење нагона, на хедонизам, било у браку било ван брака, претвара људски живот у јалову бесплодност/…/.

Зорица Кубуровић, публицисткиња и књижевница истиче да жена данас сама бира мужа за себе и то најчешће између двадестпете и тридесете, а све чешће и касније. До тада девојаштво проводи у учењу и „забављању, које је, уствари, нека врста неформалног брака у коме младић и девојка не живе заједно и немају никаквих узајамних обавеза осим повремених заједничких излазака и слободне љубави. У оваквој вези девојка се учи да „бира“ младића са којим ће провести живот. Тиме подсећа на запажање Владете Јеротића да у неким западноевропским земљама постоји, прилично распрострањена тенденција, да млади чак и након склопљеног брака живе одвојено. Кубуровићева сматра да је такво понашање недостојно хришћанке, која се може правдати незнањем и одрастањем у безбожном свету у којем су мерила међуљудских односа ишчашена. Таква појава је страшна и нечасна, а при свему томе и крајње некорисна – нико не зна ништа ни о коме док са њиме „не поједе џак  соли“. Грицкајући тако живот на парче, узимајући само оно што је за задовољство тела, девојка сама пристаје да буде употребљена као ствар, вреднована као ствар. Чак и кад се заврши браком, последице оваквог начина живота осећају се још много година, заправо све док у јасној светлости Божје љубви не схвате свој грех, док се не покају и не измоле опроштај“.(1)        

Жикица Симић указује и на ставове руског свештеника Илије Шугајева:“По њему, блуд нема за циљ зачеће и прокреацију. Он тврди да када младић и девојка падају у блуд они више нису у стању да створе стабилну породицу. Као прво, вероватноћа да ће се ускоро растати сад је врло велика. Проћи ће пола године, они ће блудничити и разићи ће се. Већина људи данас пада у блуд уопште не размишљајући о било каквој породици. Као друго, чак и ако ускоро ступе у брак, њихова породица ће бити унакажена. Човекова грађа је сложена. Он се састоји од духа, душе и тела. Стабилан брак рађа се само онда када су супружници повезани на свим нивоима: и духом, и душом, и телом. Међутим, закон духовног живота је следећи: прво мушкарац и жена дају обавезу верности и то потврђују браком, затим следи телесна блискост. Односно, прво настаје духовна веза, а затим телесна. Ако се деси обрнуто, породица ће бити унакажена. Могуће је раскинути ове старе везе, али за то је већ потребно позвати Бога у помоћ. Треба се покајати за ове грехе, омрзнути их и Господ ће их раскинути ове старе везе, али за то је већ потребно позвати Бога у помоћ. А има и људи који се читавог живота са насладом сећају својих авантура као дивног времена – тврди Шугајев. Шугајев истиче снагу и значај невиности, чистоте код девојке. Једна парохијанка му је пренела причу своје познанице о њеном сину. Њен син је огрезао у развратни живот. Врло често је с друговима излазио по читаву ноћ, и спавао код њих у викендицама. Они су тамо тражили нове љубавне авантуре. Међутим, једне ноћи нагло се променио, било је очигледно да га нешто мучи. Испоставља се да се те вечери упознао с једном девојком. Био је сигуран да је девојка на све спремна, али одједном је наишао на одлучан отпор. Први пут се замислио над тим да девојка може да цени своју чистоту. Кад је схватио да је ова девојка чиста и да није имала мушкарца јако се заљубио у њу. Без обзира на своје развратно понашање у дубини свог срца он је схватао да његова супруга треба да буде невина. Према њему, ако је човек био укључен у многобројне везе тим је мање способан да одржи стабилну везу и брак (изгубио је способност да истински и трајно воли). Таква немогућност прогресивно расте, сразмерно броју претходних веза.“(1)            

Симић указује и на ставове владике Николаја:“Владика Николај Велимировић такође није склон величању лепоте девојке већ њеног понашања и карактера. Тај свој став износи у писму једној мајци која му је писала да јој је ћерка изабрана за краљицу лепоте. Он јој одговара да јој уместо очекиваних честитки изјављује дубоко сажаљење. У његово време у шумадијским селима о лепоти се шапутало, а о карактеру гласно говорило. То је долазило од дубоког сазнања народног, да је лепота нешто пролазно и од човека независно, док је карактер непролазан и од човека зависан. По његовом мишљењу судбина многих краљица лепоте у Европи је језива. Састоји се од дивљих бракова, ванбрачне деце, сензационалних брачних парница, самоубистава. Ни овој мајци се не може јамчити да се њена велика радост ускоро не обрне у неисказану жалост и у стид. Од свих искушења, које човек има да савлада на самом себи, лепота је свакако најнеодољивије искушење. Њој су одолеле света Катарина и Варвара и Анастасија и Петка и многе друге, које су сазнале у себи једну узвишенију красоту од оне на себи“.(1)                             

Тако је увек било у традиционалном хришћанском друштву, с којим се сада врши радикални обрачун. И тај обрачун се пре свега, збива са целомудреношћу

   Антихрист не може доћи у свет док сви не буду развраћени. Зато се води рат против чедности, између осталог и тзв. „сексуалним васпитањем“.         

КОМЕ ЈЕ ПОТРЕБНО СЕКСУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ?

Отац Рафаил Карелин каже: “Друга половина двадесетог века се „обогатила“ новом науком која се у уџбеницима назива сексологијом. Ова „наука“ о односу између полова у ствари је учење о томе како да се уништи стид. Привлачност између мушкарца и жене и област која је везана за рађање деце спадају у инстинкте, а уопште не у науку, коју човек треба да учи. Овај инстинкт је урођен, он је већ уткан у генетски код; међутим, морално осећање које је такође урођено човеково осећање и које је само њему својствена особина контролише како овај, тако и друге инстинкте. Без принципа уздржаности инстинкти се изрођују и претварају у неконтролисане страсти.                                  

Тело је онтолошки део људске личности; то је инструмент душе. Без обзира на то, човек постаје личност онолико колико побеђује „непристојни“ биологизам и потчињава свој психофизички живот вечним идејама и циљевима. Постоји метафорична слика односа између душе и тела: јахач и коњ. Јахач треба да се брине о свом коњу, али да, истовремено, знајући његову необуздану природу, не пушта узде, иначе ће коњ неочекивано збацити коњаника или ће заједно,с њим пасти у јаругу, у којој ће обојица погинути. Наша плот је коњ којем се не сме давати неконтролисана слобода.                                 

Ако морални принципи не буду положени у темељ личног и друштвеног живота, човечанство ће се претворити у крдо дивљих животиња, а човек ће постати некакав фантастичан хибрид између свиње и вука. Осећање сопствене грешности као неподударности с идеалом човека, одвратност, уопште не према природном, већ изопаченом биологизму који жели да освоји душу није слабост и фанатизам, већ човеково достојанство.                                              

У сва времена се сматрало да су стид и целомудреност ствар части, а раскалашност и култ страсти сведочанство о деградацији човека. Посебно се чедност ценила и цени у хришћанству у којем се сматра изузетном врлином. Реч „целомудреност“ садржи у себи две речи: „целовитост“ и „мудрост“.                                       

Сексологија представља провокацију од стране антихришћанских сила. Хришћанство нису само вера и догмати, то је такође живот у Христу и јеванђељски морал, који условљава, како понашање у друштву, тако и унутрашње стање душе. Атеистичка идеологија је покушавала да уништи хришћанство путем лажи, директног насиља, подсмеха и профанације. Данас исте ове снаге желе да униште хришћанство на покваренији и неприметнији начин: да оставе слободним веру и ритуале, али да униште морал, да разврате саму људску душу. Ако им пође за руком да остваре ову замисао, ако хришћани допусте духовно развраћање себе и своје деце, хришћанство ће као животна сила престати да постоји – претвориће се у историјски архаизам. Ово убијање хришћанства може да се одвија у позадини отварања храмова, издавања духовне литературе итд. Црв, продирући у дубину дрвета, нагриза дрво изнутра.    

Сексологија је преко радија и телевизије већ ушла у етар. Занимљиво је да је по учењу Цркве поднебесје област деловања палих духова. Данас сексологија покушава да заузме место на универзитетима и у школама заједно с математиком и историјом. У ствари, инферналне силе, под маском сексологије желе да донесу нашој деци нови поглед на свет као сатанску вест о томе да је човек као „мали бог“, да је слободан у свом деловању, да је све људско божанско, а стид преживела ствар неукости и предрасуда. У овој новој „религији“ стид треба да буде проглашен за непријатеља и експлоататора који је миленијумима поробљавао људе. Затим ће сексолози, тачније, силе које иза њих стоје, захтевати нове законе који би „штитили“ децу од родитеља који се труде да се у својим породицама придржавају принципа хришћанског морала.                      

Сексологија има за непосредан циљ да пробуди инстинкте који спавају у дететовој души и да стимулише прерано, повећано интересовање за област полности са свим последицама које из тога проистичу, а у перспективи – да уништи хришћанство као норму живота, лишивши народ његове традиције, да га учини безликим и осуди на лагано изрођавање. Дакле, оправдање и пропаганда патолошког секса јесу почетак душевног и физичког изрођавања.            Неки желе да нас убеде у то да ће сексологија помоћи неискусној деци да избегну агресију од стране блудника и насилника као да је сексологија изучавање метода џиу-џицу и џуда за девојке које могу бити подвргнуте нападима. Опрез у понашању је свима јасан и без сексологије. Уосталом, тамо се ово уопште не учи. Напротив, сексологија наводи човека на то да нема чега да се брани зато што нема од кога да се брани.                                       

Некада су хришћани о исламу говорили као о култу телесне чулности. Данас се, напротив, муслимани поносе тиме што порнографија није продрла у њихову средину у оној мери у којој се то догодило у хришћанским земљама, што њихова штампа и телевизија нису толико вулгарни и развратни као код нас, што се њихове улице не шарене од штандова с изображењима голих тела.                      

Шта ћемо ми на то одговорити?“(2)                   

ИМА ЛИ ПОТРЕБЕ ЗА БОРБОМ?          

Зашто се борити против овог зла које се намеће?

Ево зашто:“Људи, мислимо на оне обичне православне људе који желе да живе обичним, тихим породичним животом, који можда не сматрају да се треба много бактати политиком, друштвеним ангажовањем и ишчитавањем о разним пошастима којима нас затрпава кнез овога света – већ да све треба ставити у руке Божије а користити кратко време овога живота за духовно очишћење и испуњавање Заповести, често се питају: „Што да губим драгоцено време и бавим се овим содомитима и њиховим газдама? Они нека раде свој пос`о, а ми ћемо свој. Ми ионако не можемо својом слабашном руком спречити зло.““(3)   

Најкраћи одговор на такав, на први поглед потпуно разумљив став, би био: „Зато што смо ми сви позвани, не да заустављамо зло својом слабашном руком глумећи Свемогућег Бога, већ смо позвани да свако по својим моћима учини све што је до њега да продор зла успорава, задржава. То се посебно односи на православне хришћане који имају децу јер су по речима Апостола родитељи дужни да васпитавају децу у Науци Господњој.(Еф. 6, 4) И свети Јован Златоусти нас упозорава да морамо добро водити рачуна о чему се деца подучавају у школи, и други светитељи, као и велики духовници нашег времена упозоравају на то исто. Свакако не без разлога.“(3)                   

А највећа опасност која нам се спрема је увођење тзв. „сексуалног васпитања“ у наше вртиће и школе. 

ДЕЦА СУ ЦИЉ РАЗВРАЋАЊА 

Господ Исус Христос је рекао одраслима да, ако се не врате и не буду као деца, неће ући у Царство Божје; и рекао је да треба пустити децу да долазе к Њему, јер такви наслеђују вечност. Христос је Бог деце, и посведочио је да је боље ономе ко саблазни једног од малих што верују у Њега да, с каменом о врату,  потоне у дубину морску.

Постоји само један грех који Достојевски није праштао својим јунацима: то је насртај на децу, гажење њихове невиности и  лепоте. Зато Свидригајлову из „Злочина и казне“ и Ставрогину из „Злих духова“ није дао покајање. Обојица су увредила децу, и обојица су се убили.                 

Зато је потоња граница људскости у једном друштву везана за одбрану деце; та граница се злочиначки кобно пређе путем напада на чистоту најмлађих, путем разарања њиховог нежног космоса.                  

У Србији, сексуално васпитање се уводи на велика врата, да би разорило ово мало хришћанских вредности које су нам преостале.                                                       

У свом тексту, објављеном у „Вечерњим новостима“ 12. априла 2017, др Слободан Јанковић истиче:“После школигрице, избацивања казне из вртића, а у највећој мери и из школства, увођења тзв. афирмативне акције, тј. уписивања Рома на факултете без потребног успеха у школовању и на пријемном испиту, уз наставак сличне праксе приликом полагања испита, сада се Министарство просвете Владе Републике Србије спрема да промовише нестанак дечака и девојчица — тј. теорију рода, према којој су дечаци и девојчице, сутра мушкарци и жене, само друштвене измишљотине. /…/

Овај програм долази као део пројекта УНИЦЕФ „Школа без насиља”, који је почео давне 2005/6, а који од 2012. спроводи Јединица за превенцију насиља. Промовише се сексуална различитост, самозадовољавање (додиривање сопственог тела од најмлађих дана)… Резултати борбе против насиља су, на жалост, познати већини родитеља школске деце и готово свим наставницима. Управе школа се труде да свим средствима заташкају најгрубље насиље које је попримило размере епидемије и заштите управо насилнике, не би ли имали што бољу оцену Министарства. Осим тога, друштво је све бахатије и сиромашније, расте и број самоубистава. Ту ће се под изговором борбе против сексуалног насиља промовисати како они рођени са мушким полним органима треба да носе хаљине и сукње и да могу да бирају да ли да се заљубе у дечака, у девојчицу или ко зна, можда у нешто што је путу да измени пол, да девојчица треба да изабере између две девојчице ону која јој се више свиђа...“                    

И др Миша Ђурковић у „Политици“ од 13. априла подиже свој глас у одбрану здравог разума:“Када је прошле године у новембру по хитном поступку, без икакве јавне расправе, усвајан такозвани Закон о заштити од насиља у породици, указао сам на то да ће он бити искоришћен за даље разарање породице и породичних односа у Србији. У земљи у којој је просечна старост 43 године и у којој се с правом кука да одумиремо као нација, донет је још један закон који дестимулише ступање у брак и заснивање породице. Но доношење овог закона је искоришћено и као одскочна даска да се у просветни систем Србије провуку и разне друге ствари које са темом насиља у породици углавном немају ништа./…/Припремљени су посебни приручници за ову врсту наставе кроз десетак предмета, а учитељима и наставницима је стигла инструкција да се ова врста „наставе“ убацује уместо редовних часова.

Кад се, међутим, отворе ове позамашне књиге уочава се да је такозвана борба против насиља у породици заправо замишљена и реализована као борба за промоцију хомосексуализма и порнографије, за подстицање дечје сексуалности, за подстицање експеримената у том пољу, као и за опањкавање традиционалне породице. Око 50% материјала промовише хомосексуализам и порнографију. У приручнику за биологију деца могу да науче какао се правилно изводи француски пољубац, али и следеће: на питање "Да ли је тачно да постоји мушки и женски кондом? Чему служи женски кондом?" даје се одговор:“И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Некада је важно имати у виду да се жене лезбејске оријентације можда нису увек идентификовале као лезбејке, те имају и своју сексуалну предисторију као „стрејт“ особе. У оквиру лезбејског љубавног односа, средство заштите су фолије од латекса или полиуретанске (врло танке, од меке пластике), квадратног облика, које се користе да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса. Помажу као баријера да се спрече полно преносиве болести."Затим се детаљно описују орални и анални секс и оргазам.“

Ђурковић додаје да се у овим идеолошким „пакетићима“ налазе веома чудни „поклони“:“Религија се одређује као један од основних извора мушког насиља над женама, а мастурбација препоручује као нешто сасвим природно и потребно. Деци се објашњава да су сексуалност и сексуални избор динамичне и несталне категорије које стално треба преиспитивати итд./…/На крају треба рећи да на питање да ли је породица сигурно место, аутори одговарају да је породични дом у ствари најопасније место у данашњем друштву!?“

ШТА ЈЕ ЦИЉ?               

Шта је циљ овог свеобухватног зла? О томе пише савремени руски педагог Вера Абраменкова: "Десакрализација интимне сфере, скидање покрова романтичне тајне (није случајно  брак - Св. Тајна) са љубавних односа повлачи собом деиндивидуализацију љубавног осећања. И, колико год то било чудно, доводи до гушења либида и сужавања репертоара љубавних преживљавања. Управо зато психијатри са запрепашћењем уочавају младићку импотенцију код младих и здравих тинејџера, који одлично познају сексуалну технику из порно-филмова. Због тога, сексуализујући дечју свест /.../, дезорјентишући дете приликом настанка психолошког пола и адекватне полне улоге, ми, одрасли, прво, од детета крадемо осећање његове уникалности као дечака или девојчице, лишавамо га пуновредних љубавних преживљавања у будућности, па самим тим и сексуалних. Није случајно сладак само "забрањени плод", а свима доступан се показује као кисео и горак. Друго, сексологизација дечје свести је лишавање те исте свести, у мистичком смислу, целомдурене чедности. Дечја свест је по природи целомудрена, а целовитост је, као што знамо, заштитна функција, која дете брани од опасности, прљавштине, заразе. Чедност - није само физиолошка и морална категорија, него светопогледна категорија, која одражава целосну слику, целосну и мудру слику постојања света, што и обезбеђује заштитну функцију свести. Зато су "исцељење" и "целомудреност" - појмови истог порекла, као и "блуд" и "заблуда".      

Тако каже Вера Абраменкова.   

ЗАШТО ИЗУМИРЕМО? У ПИТАЊУ ЈЕ ПЛАНИРАНИ ГЕНОЦИД!             

И опет: шта је циљ? Смањење броја непожељних. Валтер Пери, у свом огледу „Шта више абортуса: Хитлерова политика контроле рађања на окупираним словенским територијема“ пише:“Године 1939, 25. новембра, убрзо пошто је Пољска окупирана, нацистичка SS организација по имену "Државна комисија за оснажење Германства" (RKFDV)  објављује следећи декрет: "Све мере које имају тенденцију да ограничавају стопу рађања треба допуштати и подржавати. Абортуси на територије Пољске морају се ослободити забране. Средства за абортусе и контрацепцију треба јавно нудити без политичких ограничења. Хомосексуализам се може легализовати. Установама и лицима која се баве абортусима политика не треба да смета". Таква политика одобрена је на конференцији Министарства унутрашњих послова 27. маја 1941. у Берлину. Тамо је група стручњака препоручила мере контроле рађања за Пољску, које су укључивале и вршење абортуса кад год га жена затражи. Године 1941, 19. октобра, одређене су мере које се тичу пољског становништва.  Хитлеров декрет од 23. јула 1942. проширен је на друге делове Источне Европе. Хитлер је своје наређење потврдио 5. августа.          

Немачки експерти разрадили су мере за спровођење одлуке. Професор Вецел је 27. априла 1942. у Берлину објавио меморандум који је садржавао следеће: "Било какво средство пропаганде, нарочито штампа, радио и биоскоп, као и фељтоне, брошуре и предавања, треба користити да би се руском становништву сугерисала идеја да је штетно имати више деце. Морамо да подвлачимо материјалне губитке које то подразумева, као и погодности које човек може да оствари за новац који би потрошио на децу. Треба такође сугерисати и да постоји опасност по женино здравље кад је рађање деце у питању.           

С таквом пропагандом почеће и широка кампања у корист контрацептивних средстава. Треба створити индустрију контрацепције. Ни циркулација и продаја контрацептивних средстава, као ни абортуси, не смеју се ограничавати законом (наравно, само на словенским територијама, нап. прев.). Такође, биће неопходно отварање специјализованих установа и припрема особља за вршење абортуса. Становништво ће радије прибегавати абортусима ако те установе буду највоље опремљене. Доктори морају бити способни да прискоче, без обзира на професионалну етику. Пропаганда мора да препоручује и добровољну стерилизацију".(4)    

Локални лекари добили су указ по коме се абортуси спроводе у корист жене. Химлер је марта 1943. објавио декрет који то подвлачи: "Руски лекари Руске медицинске асоцијације, који не смеју да знају за ово наређење, морају да буду појединачно инструирани да трудноћу треба прекидати из социјалних разлога. То им треба објаснити тако да ни на који начин не сазнају за право наређење" (немачких власти, као ни за циљ њихове популационе политике, нап. прир.).       

Немачке власти су ипак истакле да, мада од рађања деце треба одвраћати, не треба ограничавати сексуалне слободе. У меморандуму од 1944. каже се: "Да би се пропаганда водила практично, треба слободно делити контрацептивна средства (при чему цене субвенционише држава). Нема потребе да се становништву туђе крви ограничавају природне жеље, све док то не смета ограничавању репродукције међу народима туђих раса".(4)       

У ствари, Немци су веома радили на ширењу "сексуалног хаоса". Они су смишљено ширили порнографију по Источној Европи да би је разорили културно, политички и духовно. Један историчар овај процес тако описује: "Немачко одељење за пропаганду морало је да у Пољској организује или субвенционише неморалне булеварске представе и да штампа јефтину литературу изразито еротског типа... да би се маса држала на ниском нивоу и да би се њена пажња скретала са политике. Ти пројекти дегенерације и моралног разарања практично су били спроведени у великим пољским градовима... Успеси Намаца у тој области изазвали су против-мере пољског Покрета отпора. Овај је почео да шаље специјалне "казнене одреде" који су обилазили кабарее познате по неморалу и предузимали дисциплинске мере против пољских режисера "забавних" програма".(4)                    

Пољаци су се такође борили за своју омладину. У својој "Историји тајне државе" 1944. Јан Карски наводи упечатљив одломак из једног предавања у илегалној школи: "Драга моја децо, наш посао је веома сложен. Ви знате да непријатељ настоји да истреби пољску нацију, деморализујући и развраћајући пољску омладину. Ми, стари професори, цео живот смо посветили упућивању и оснаживању исте. Наилазимо на отпор због вас и због Пољске. Борба нам није лака. Претрпели смо много пораза. Бићемо побеђени ако видимо макар једног од вас, како иде у немачко позориште или биоскоп, чита неку погану књижурину или похађа неки кабаре".(4)

Подстицање  разврата био је саставни део нацистичких планова, мада није увек било успешно. Ерих Кох, рајхскомесар Украјине, према једном историчару то је и потврђивао: "чак и после Стаљинграда Кох, који је увек радио на германизацији, рекао је групи новинара да је плодност Украјинаца и даље озбиљна опасност... Репортер, који је ту изјаву пренео Гебелсу, министру пропаганде, озбиљно је сумњао да  ће  икад  бити  постигнуто "изрођавање путем развраћања" с обзиром на висок морал становништва".(...) Политика контроле рађања спровођена је чак и у концлагерима. У Равенсбрику су трудне Јеврејке слали у гасне коморе. Нејеврејкама су насилно вршили абортусе. Наравно, стерилизација и абортуси били су само привремена мера смањивања рађања: у великој тајности нацисти су почели да спремају логоре смрти за истребљење 32 милиона Словена.“(4)  

То се дешава и данас. Само су Хитлери Новог светског поретка знатно суптилнији.

ЉУБАВ И СЕКСУАЛНОСТ

У својој књизи „Историја и апокалипса“, под насловом „Абелар и Елоиза“, Бела Хамваш пише о томе колико је данашњи однос мушкарца и жене прожет лажју и туђ истинској дубини узајамности. Он каже:“Сасвим је извесно да је порекло љубави другачије од порекла секса. Љубав је веза божанске жене и божанског мушкарца; и у овој вези два бића која су по пореклу, по времену настанка, по метафизичкој суштини сасвим другачија, не могу се изједначити, нити свести на један именитељ, сусрећу се и стапају у божанској мистерији.

По Хамвашу, данашњи однос мушкарца и жене је само однос пожудника „титана и сирене“: 

   Цела Европа од почетка не зна за другачији однос мушкарца и жене, само за титана и сирену. Није залуд европски дух назван фау- стовским. Фауст је још увек симбол: остарели маг који се продаје и злу да би се подмлађен, бацио на чулне чари сирене. То је прави Европљанин, чист титански секс, који у другом полу види само уживање и плен. Не треба ништа радити, само обратити пажњу када Европљанин гледа жену - када је погледа. Овај поглед је већ додир. Гледа уживање. Опипава. А жена се истински купа у том погледу/…/ Може се поставити питање ко је идеал мушкарца? Лилит, сирена, заводница, чије је биће обезнањеност, вртоглавица, опојност, узбудљивост, очаравање, опсење- ност - она је бајна. Жена овде и не значи ништа друго до симбол чулног уживања. Она служи само зато да би се похарала њена телесна драж, затим може да иде у манастир (Хамлет) или у тамницу (Фауст). Жена је сирена. И то је постала. Недостојна свог божанског порекла, она се према својој древној лепоти односи као скоројевић према новцу; осећа је као капитал који издаје под најам капиталиста лепоте, експлоататор њеног талента - божанска жена је постала пука роба у рукама бласфемиста, и најрационалнија дивота света загњурена је у канализацију, и размењује се за ситнину и продаје на пијаци где врви од мува.   

Тако је настао брак савременог човека, где интиму замењује навика, искреност - бестидност. Тај ужас да се буде двоје, вечито узнемирен, поремећен, узрујан, нагризан, подбадан, уједан инсектима, изранављен и укаљан погледима и мислима. Брак: повезати уједно титана и сирену, који после неколико седмица бестидних оргија, пуни чемера, схватају да свом снагом желе да раскину. То се онда назива разочарење. Титан и сирена, када примете да су похарали што су могли, хоће да побегну, желе нов плен. Нису нашли оно што су тражили, мисле и кажу. Природно. Оно што су тражили, тога једноставно нигде нема. Хтели су задовољење. Али задовољење не уме да да титан сирени, ни сирена титану./…/ Ту постоји само проста опијеност. Када се заморе и треба да остану скупа, следи неурастенија/…/ ужас да се буде удвоје. Нису више у стању да сами остану уравнотежени, чисти, ведри и светли. Сваки дан сваког часа наносе и примају жестоке ударце. А онда сукне једно и посрће према другој жени; сукне друго и баца се на другог мушкарца. Али пошто исто траже и захтевају, исто и добијају. Верују да постоји негде мушкарац или жена у којима се неће разочарати, који ће их задовољити и с којима ће бити срећни. Наравно, под срећом они подразумевају чулна уживања и њихово продужавање у бескрај. Понеки верују да су лоше бирали и да су оно право пропустили. Покушавају поново. Али виде исто, добијају и живе исто. Јер исто то очекују и захтевају и желе. Никада им не пада на ум да не треба желети другог мушкарца и другу жену; оно друго што се може и треба желети, то је одиста сасвим другачије. Није уживање и задовољење/…/ Љубав није уживање и није срећа, није задовољство, није забава, није чулност. А брак је то још много мање.    

Основа брака је сасвим другачија од основе секса. Основа брака је психа-љубав. За секс су потребна два бића: титан и сирена. Ништа више. То је довољно. Да би се остварио брак, поред два бића, потребна је и сагласност Сила. Нигде и никада на земљи није живео народ који није знао да је за настанак брака неопходна божанска сагласност и посвећење. Секс је увек илегалан. Зато се крије испод жбуња, у шуми, по мрачним улицама и по прљавим дворишним собама. Брак је легалан. Живи на светлости, јавно је леп и поносан. Само вишим посвећењем човек може постати брачни друг. Чак ни љубав није довољна. Не само зато што нема чисте љубави, него зато што љубав постаје чиста управо када се с везом мушкарца и жене сагласе божанске силе. Никаква, чак ни најватренија љубав не може да се побрка с браком. Склапање брака се не догађа у приро- ди, него у свету психе. /…/ Али се и у наше доба још осећа да веза мушкарца и жене сама по себи није довољна. Неопходно је неко више посредовање, и они се могу сусрести само уз посредовање неког вишег. Упадање власти у то више јесте безобразлук. Суштина склапања брака није у томе да је за то потребна дозвола. Не. Суштина склапања брака јесте да он буде склопљен у вишем свету. Сусрести се и спојити и заједно живети може се и сме се и треба само у Богу. За то нема бољег антипримера од модерног профаног брака. Заједнички живот чак ни случајно не може да успе и само је извор неисцрпних мука и несреће и ужаса./…/ Наравно, овде није реч о браковима из интереса и другим сличнима. У браку из интереса се бестидно испоставља да се сједињавање није збило у вишем свету, него у материји. Али ни брак секса није ништа друго до крајњи случај брака из интереса: и он је исто тако сусрет одоздо и спајање је само доњих делова. Услов сусрета и стапања налази се у само горе-изнад човека./…/ 

То је љубав. То је самозаборав себе и утапање у другога. Услов потпуног самоодрицања налази се само у другом полу. У сваком свом чину и мисли и сваком моменту свога живота умем да сачувам себе. Не у љубави: овде морам потпуно да се предам. Зато бића која су везана за своје Ја - титани и сирене - не могу да воле. Себе не могу да предам тек онако, без даљњег. Не могу тако да поново добијем себе. Онај кога добијам више није онај који сам био. Он је већ више, богатији, једноставнији, чистији и божанскији. То је тајна љубави.(5)

Овако је, у Европи, било и пре Другог светског рата.   

Зато сада Европа, а с њом и Србија, умире дупке.       

Нека нам Господ дарује покјање, да бисмо изашли из овог мрака.                

УПУТНИЦЕ                              

1.https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2217-902x/2014/2217-902x1406005S.pdf          

2. http://православнапородица.орг.срб/apokalipsa/814-karelin-zastititi-decu-od-razvrata-u-skolama  

3. http://православнапородица.орг.           

4.http://www.carsa.rs/volter-peri-hitlerova-politika-kontrole-radjanja-na-okupiranim-slovenskim-teritorijama/

5.https://livrosdeamor.com.br/documents/bela-hamva-istorija-i-apokalipsa-5bf24c91deb8f

Последњи пут ажурирано ( уторак, 05 март 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.