Иринеј је најчешће име међу српским владикама али изгледа да његово значење (Мирко, када се преведе са грчког) не доноси смирење. Народ већ годинама изврће име тих владика у Иронија јер доживљава тај јаз између значења имена и (не)дела његових носилаца управо по дефиницији и те посрбљене грчке речи: прикривено исмевање разума слушалаца јер је значење речи обратно од оног што би требало да именују.

Стога се може рећи да је то име заправо усуд јер је дугогодишњи сукоб у СПЦ политичких струја предвођених особама овог несрећног имена ових дана у САД довео до немира и расцепа упркос најновијем званично објављеном миру и јединству СПЦ.

Друга важна чињеница, очигледна после свакојаких немира изазваних од стране особа са именом Мирко, је да постоји још један јаз у СПЦ и то не само лингвистички већ онај много опаснији – јаз између народа, жељног искрености, саборности, отворености у деловању, испомагању у заједничком труду, правде, благе речи и светлог животног узора,  и оних који тврде да су његови добри пастири, заклети на сиромаштво како би избегли овоземаљска искушења, одрицање од телесних уживања и задовољстава, поништавање сујете и таштине, и усредсређивање на труд ради благостања народа, и на одбацивање простачких испразности које би их скренуле са стазе светачке и натовариле их гресима који ће их сурвати у пакао. Данас видимо да се ни јерарси СПЦ нису одупрли утицају америчког попа и његове химне ”Донт вори, би хепи!” – лажљиве и заносне сладострасне благоглагољивости, која их је својим модерним нотама узнела у висове савремене илузије да је живот лак, леп, без одговорности и обавеза, и да све треба да буде онако како човек жели и сањари да треба да буде. (Наравно – лако је њима да у то поверују живећи на туђ рачун без полагања одговорности икоме, и без бриге о земаљским обавезама обичних смртника!) Али већ дуго се чују речи српске песме, иако исто тако лаких нота, али упозоравајуће поруке која покушава да подсети на то да ипак има повезаности између сна и јаве, и да се мора обратити пажња на сурову и неопраштајућу стварност. Народ им већ дуго певуши, Ти живиш у облацима, мала, и до тебе не допире мој глас, очекујући да се отворе уши, да се скине копрена са очију, да се омекшају крути вратови и да се обреже талог бахатости и разврата око срцâ оних који треба да буду милосрдни, скромни и послушни за вољу народну, која је Глас Господњи.

Ипак, мора се рећи да је много и оних који се радују чињеници да је СПЦ у Америци доказала да је испред свог времена јер је већ одавно потврдила да је раскрстила са робовањем традиционалној родној бинарности и старомодном коришћењу личних заменица. Свака посланица владикâ америчких врви од данас толико модерног, ин и фенси коришћења заменица Ми, Нама, Њихова и Они, што их ставља на чело данашње револуционарне колоне западњачких елита које са својих моралних висина просипају мудрост на просте и неуке масе, обзнањујући им како треба да живе и мисле. И тај командујући манир Новог светског поретка су владике радосно прихватиле јер Њима и следи да заповедају и да се самодржавно понашају у својим епархијама, захтевајући беспоговорно извршавање Њихових заповести јер у Цркви (као ни у Новом светском поретку) нема демократије и преиспитивања Воље Високих Жречева, већ само покорности и радости поданика што су одабрани да Је испуне. Али… Увек то Али… Има и превише оних који нису баш тако покорни и безумни да само служе Њима који обитавају у баснословно скупим и помно чуваним чардацима-ни-на-небу-ни-на-земљи, и који се сећају да такво општење и понашање беше одлика бољшевика и комунистичких безбожника, чијем крају смо се изгледа прерано порадовали пре око две-три деценије…

Стога је, можда, најумесније, искористити бољшевичке наслове па се упитати да ли је у Флориди направљен Корак напред, два корака назад?, и Шта да се ради?, после народног захтева да се у Клиарвотеру[1] разбистре мутне воде СПЦ.

Без покушавања прављења поређења са било којим другим народом и његовим благостањем или пропашћу морамо себе погледати без заваравајућег улепшавања али и без бесмисленог унакажавања истинске слике и стања у којем се налазимо.

Из мноштва домаћих и страних разлога српски народ је данас нејединствен, без свести о неопходности здруженог деловања, и без снаге да препозна и подржи неког разумног и систематичног појединца или групу (а камоли да са њим или њима суделује!) како би поново успоставили оно што је најдрагоценији драгуљ у круни једног народа – самодржавност која би обезбедила сигуран живот у благостању и правно-економском и морално-духовном поретку у оквиру политичке заједнице, тј. државе Србије.

Наравно да је сваки појединац посебна прича, и да међу Србима има безброј часних и примерних особа. Такође, генерализовање је увек варљива работа али је уопштавање ради анализе истински научна и прихватљива неопходност како би се успоставио некакав смисао, и дао смер предлозима за решавање откривеног друштвеног проблема. Онолико колико је тачно уопштавање да међу обичном српском напаћеном рајом има добрих и племенитих појединаца, исто је, ако не и више, тачно да се на српским законодавним, судским, управљачким и извршним функцијама налази добро уиграна и увезана банда и буљуци ниткова, лопова, нарциса и издајника.

Верујемо да ће се наћи мало оних који се не би сложили да су због тога Србима разорени, и до ивице пропасти доведени и она најосновнија државна управа која обезбеђује функционалност свакодневног живота, и школство (које је гарант будућности), здравство (које обезбеђује исправан телесни опстанак нације), војска (која штити од спољашњег непријатеља), полиција (која чува од унутрашње трулежи), социјалне службе (које брину за ни од кога другог збринуте), као и најбаналнији сервиси цивилизованог живљења (то житељи престонице највероватније најбоље знају) – водовод, канализација, саобраћај, и сл.

У општој националној катастрофи (без разматрања њеног узрока) Срби су одржавали илузију, тј. свесно се самозаваравали деценијама да им је остала једна институција која је суштински не само потребан већ и неопходан чинилац, тј. могући извор лека за обнову и опстанак – Српска Православна Црква – као неуништиви подсетник на још гора времена и катастрофе које смо преживели, и као последња стопа неокупиране националне територије (макар и мисаоне – што је најчешће много важније од оне земљописне) са које може започети народно-ослободилачка борба, тј. да је СПЦ средишњи стуб и потпора онога што је узвишено и вечито надахњујуће за, ако не за данашње бивствовање, онда за наду у боље и благословено доба за поколења која ће доћи за нама. Зато су Срби широм света, упркос ономе што су и наслућивали и предосећали, али и доживљавали и трпели, као у бунилу, у неразумљу, затварајући очи пред чињеницама, и верујући тврдоглаво у давно изгубљени и данас непостојећи идеал походили храмове предака, целивали деснице службеника Цркве, плаћали за обреде, неопходне за континуитет нације, породице и личног осигурања и/или утехе пред неизвесностима живота и смрти.

Ипак – гомилале су се сумње, стрепње, грозе, гадости, неверице и поганости, да би се коначно заљуљао и тај последњи подупирач онога што би требало да су представе о примерном, узорном, узвишеном и благословеном, благородном и утешном за појединца, за наш народ, и за државу. И то се није догодило толико због спољашњег удара колико због унутрашњег роварења, трулежи дубоке и до сржи досегле управо у костуру саме Цркве, због раслабљења удова који би требало да су рукохвати народу када се затетура и прети му пад и пропаст у калу и нечисти мирјанског живота.

Већ деценијама смо сведоци незапамћене таштине, сујете, пошасти за звањима и раскоши, незајажљивости у гомилању иметка, хировитости и произвољности по питањима чедности и часности, осуђивању и жигосању сваког и свачега што им није по вољи[2], грабежљивости и неситости какве ни хијене и лешинари не показују над стрвином као што их високи црквени функционери бесрамно приређују широм Српства над труплом наше нације и државе.

Ми, обични, неважни, увек безимени (осим кад нас нападну ови по дефиницији ”безгрешни”), грешни, непреосвећени, недостојни, немиропомазани -- ми, који за себе користимо само оно обично и скромно ”ја”, и нисмо ”Ми”, ”Свете Владике”, ”Наше Светости” – дакле, ми, чија молитва није ни чиста и света ни кад смо најневинији и најбезгрешнији (како то пречесто воле да нам нагласе функционери Цркве – јер је све њихово свето, чак и кад они то нису!) – дакле - ми, који смо само паства и стадо, а вероватно заправо само обично крдо за ”Њихова Господства и Преосвештенства”, и гомила смо која се трпи само због пара које ће за њом остати, и која се разјурује и заборавља, и са гадљивошћу на њен смрад и неокупаност, на њену простоту, се враћа у мисли ”Преподобнима”, ”Миропомазанима”, ”Блаженима” и ”Високопреосвештенима”, чим се трансакција обави, и макар и најмањи новчић зазвечи у кеси њиховој – ми смо коначно прогледали и освестили се! Управо и захваљујући онима за које смо упорно веровали и желели да нам буду узор и надање да ћемо и ми бити ”Достојни” да Божанском приђемо са надом да нећемо бити одбачени.

Како рече Његош, који је и сам био Владика – али прави, и Црквин и народни! – схватисмо и ми коначно, када треба приложити нашим владикама, да је ”мален свијет за адова жвала, ни најест га, а камоли прејест!”, и да, чим се неко усуди на најмању непокорност, да њима ”закон лежи у ’анатеми,’” а ”трагови [им] смрде нечовјештвом”, а да, кад се окупе, ”нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан; све се човјек брука са човјеком: гледа мајмун (од којег неки од њих и тврде да су постали!) себе у зрцало!”

Ми видесмо како се ти људи одвајаху од народа, како се усељаваху у све раскошније дворе, како све више постајаху само још једна самодовољна и самозаљубљена секта, истовремено за секташтво оптужујући и проклињући свакога ко би се усудио да им укаже на икакву недоследност између њиховог стварног понашања и оног прописаног од стране заиста Светих Отаца. 

И деси се не само одступање од основа вере и наука – па се појавише не само притворни фарисеји и књижевници, већ и савремени садукеји, који више не вероваху ни у сопствене лажи али им зато вера у злато и драгуље, свилу и кадифу, и пун трбух и мекану постељу никад не ослаби. 

И изгледа да се препуни чаша жучи не у Отаџбини већ далеко од ње – можда баш зато што исељеници највише и жуде за Отачаством и оним идеалима чију супротност нигде не осећају тако јасно као у САД.

Кренуле су жалбе на понашање владикâ, на отимачину имовине, на њихова учења супротна црквеним, на нешто што је већини Срба у САД био очигледан покушај раскола са Матицом – иако је нађено једно омање стадо грађана САД које је потписало веома пажљиво срочену изјаву да ништа од тих жалби нема основу у стварности и да су владике беспрекорне.

Треба се, исто тако, после рефлексних скакања свих који су као жишком били опечени критикама и исмејавањима ”пречасних владика”, присетити сјајних речи непоновљивог француског комедиографа, али и непоколебљивог критичара лицемерја и превртљивости, Молијера, који је, у другој половини 17. века, у предговору за Тартуфа, лажљиво упреподобљеног развратника и сплеткароша, написао: ”Лицемери не могу да поднесу исмевање… То је за њих злочин који не могу да опросте, и одмах скачу на оружје… у застрашујућем бесу… Њихов је обичај да своје личне интересе замаскирају Божијим, а да [сваку критику назову нечим] што напада религију… Сврха исмевања је да се покуша да се исправе људски пороци… а [јавно приказивање и исмевање порока] има велику моћ да их исправи… Чак је и најтананије учење о озбиљним моралним питањима мање моћно од сатире; и већину људи ништа не опече тако као када им се прикажу њихови пороци. Снажан је то удар пороку када је изнет пред цео свет да му се смеје. Ми лако издржимо прекоре али не можемо да истрпимо исмевање. Имамо снагу воље да будемо опаки, али не и да будемо исмејани.” И тако, кад нису обраћали пажњу на молбе, па ни на прекоре, почели су да скачу кад је народ почео да их исмева па су направили сами себи још већи лом и збрку.

На крају, дошао је и патријарх у САД и народ се понадао да ће се отворити суд на којем ће се пресудити ко је истинозборник а ко непочинитељ.

Кад се на суду, световном, или Божанском, свеједно је, полаже заклетва пред давање исказа, од сведока се тражи да се закуне да ће казати Истину, САМО Истину, ЦЕЛУ Истину, И НИШТА ДРУГО ОСИМ Истине!

Да ли смо то чули/прочитали/видели/осетили у случају тројице црквених функционера из САД?

Или је то била полуистина, истина помешана са лажју и делимична истина, а све то смешано вешто и намерно превртљиво са жамором клетви, претњи, сплетки, враџбина, умиљавања, слаткоречивости, ласкања, бацања чини и свакаквих других вештичарења каква су уобичајен исход страха пред истином, разоткривањем нитковлука и раскринкавањем белосветског хохштаплераја, курварлука, најниже грамзивости, и распојасаности деценијског живљења у највећем луксузу и вероломству на рачун народа који је током тог времена страдао и био понижаван као ретко када у својој хиљадама годишта мученичкој али и достојанственој повести?

Данас, народ, који је очекивао да ће патријарх да дође да брани свој народ у САД – тај народ га пита речима владике Петра: Што га брани, кад га не одбрани?!

Данас – после јучерашњег ручка и пауза за кафу, и после краткотрајног формалног скупа, иза врата обезбеђених наоружаним америчким несрпским чуварима (ради одбране од тероризма, речено је!), знамо да је само дошло, као у време титовштине, до заклињања у вечни опстанак истог оног поретка који је и довео до тога да патријарх, већ изморен бесмисленим путовањем у Аман, долети у САД на ручак са својим преосвећеним колегама, а да народ не добије ни један одговор на суштинска питања и проблеме који могу да изазову потпуни нестанак не само тог поретка који је проглашен вечним и безгрешним, већ и да униште саму институцију чији су надзорници изгледа давно престали да надзиру и напали да је раздиру.

Данас знамо која су то питања чији одговори су од дугорочног и суштинског значаја за духовно, телесно и умно-осећајно здравље Срба као народа уопштено али и као збира грађана-држављана једне политичке заједнице која треба већински и здружено да доноси општеважеће законске одлуке, чије кршење би требало да буде кажњавано а придржавање истим да буде награђивано:

Да ли ће, и у којем року, бити угашене и поништене приватне организације које су приватна лица, Добријевић, Васиљевић и Крчо, основали широм САД? Те организације по самој логици ствари не би требало ни да постоје - јер то заправо нису никакве епархије СПЦ већ обична ”удружења грађана”, која би требало, ако заиста не плаћају порез, да буду непрофитна и да имају више од једног члана - ако бисмо следили једноставно значење и логику речи Удружење! Оно што се види из свима доступних и проверљивих основачких аката и докумената о регистрацији при државним институцијама САД, организација коју је основао Добријевић, на пример, и (изгледа лажно) назвао верском, има само једног члана, по својој регистрованој суштини није верска већ је световна, и, на основу преноса огромних финансијских средстава на њу, и поседовања баснословно скупих некретнина од стране те грађанске световне организације, а којима једино Добријевић има права да располаже, без подношења рачуна икоме, уопште није непрофитна већ је напротив организација за, оно што би народски рекли, грабеж и обезбеђивање џаболебарошког живота њеном директору који се шепури у јавности са владичанском круном на глави, и попут мага из Светог писма засењује простоту и искоришћава лаковерност наивног стада. Да ли ће барем Свети Дух такво понашање да казни, као што је то урадио у Делима Апостолским, кад већ чернорисци највишег ранга у Београду то не чине? Иако је општепознато да могу и хоће да казне сабрата (нпр. Владику Артемија) кад их за то надахне саборни дух (Свети?)?

Дакле – осим празних речи о јединству, неуверљивог самохвалисања о вредном и значајном раду, и оног тако одвратног узајамног ласкања о светости и узвишености браће јереја, ништа суштинско се није догодило.

Луксузно возило Цркве и даље јури без возача у провалију, док на задњем седишту траје журка сапутника и саучесника, опијених својом важношћу и залуђених вером у своју неуништивост…

Недостојни ће и даље да се утрпавају на тронове, да прете жезлима, и да се горде крунама на челима којима би у покори требало да бију о тло пред онима које су саблазнили.  

Док ће вероватно већина стрепети од Корона вируса, још гори вирус – вирус Потамнелих круна – ће захватити тело Цркве и изазвати грозницу од које ће се удови рашчланити, срце препући, а, као и увек што бива, Глава засмрдети до Небеса!

Ипак – има начина да се та зараза спречи, радије него да се касније, када буде прекасно, лечи. 

СПЦ мора пастви показати примером како се кажњавају варалице и превртљивци, и шта се дешава са воћком која добар род не носи. Ако такви наставе да се попут византијских афтократира бахате по дворима од два милиона долара и да попут Бесних Јерина врше мобинг својих потчињених службеника док исисавају и последњи долар из џепова чланова те верске организације, тј, да шишају овце свога стада, неће бити изненађење ако стадо престане то да буде и преобрати се коначно у слободне и мислеће људе који ће своје достојанство и имање одбранити на сваки доступан и хитан начин!

Да ли ће влада Цркве захтевати искрено јавно признање грешака, још искреније јавно покајање због њиховог чињења, и да ли ће праведно и примерно казнити грешнике?

Не покажу ли врховни черноризци СПЦ како Црква поступа према својим самовољним и кршитељним чиновницима, та, тада већ бивша црква, а заправо удружење подлаца и превртљиваца, ће изгубити свако право да икада било кога покара или нагрди. Ове грешнике, ако искрено признају своје грехе, и још искреније се покају и затраже опрост, пре добијања истог треба да пошаљу на дугогодишње искупљење у келији млчалници неке испоснице у брдима изнад Студенице! Иначе, тешко да ће икада икоме из српског стада њиховог више искрено и уверљиво, а камоли наредбодавно и узорито звучати њихова лицемерна грмљавина против, рецимо, абортуса или геј параде - а нарочито те параде, после веома весељачког живљења на високој потпетици, пардон!, нози њихових колега по Америци и Аустралији!

Све оне који ће гракнути да недостојни мирјани немају права да се мешају у ствари Цркве и да критикују свјатјејше владике, подсећамо опет на наук најмудријег српског песника али и владике Српске Православне Цркве:

”Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!”

И поред свих ових речи упозорења и надања, не верујемо да ће се ишта позитивно догодити. Када се узме у обзир да овај патријарх једва да има икакву контролу над својим јерарсима на Балкану, а камоли по Америкама, и после објављеног неуспеха сусрета у Аману, на којем је, попут оне пословичне Луде Насте, само био лево сметало без искреног става, и где је било очигледно да би радије био било где другде него ту, а нарочито после мрљавог и бесмисленог петљања у америчко мешетарење на Флориди, овај, сада већ очигледно трећи по важности Иринеј СПЦ (још увек?!), може, кад га Добријевић отпусти, након што га као мечку на вашару проведе по вашингтонским кулоарима и њујоршким чардацима, да завапи попут Косовке Ђевојке кад ”она оде свом бијелу двору, кукајући из бијела грла:

Јао, јадна, худе сам ти среће!

Да се, јадна, за зелен бор ’ватим,

И он би се зелен осушио!”

Осим што овај кукавни архиепископ пећки више ни у Пећ не може да крочи ако му то не испослује шиптарски лоби у СПЦ, који је својевремено, с благословом овог кукавника, са КиМ успешно најурио законитог и достојног Владику Артемија и својим неделовањем обезбедио услове да се од СПЦ у будућности одвоје не само северомакедонске, милогорске, павелићске и добријевићске (лажно)невладине организације, већ и ова новонастајућа - хашимтачијевска – попут ових већ поменутих, и она сама једна од змија из њедара србских.