header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Духовне поуке и беседе старца Антонија Руског о последњим временима – препорука за читање Штампај Е-пошта
недеља, 22 март 2020

 "Духовништво су као војници у рату, њихово није да се крију,

већ треба да буду у првим борбеним редовима против сатанизма.

Сви смо ми дали завет и сви смо се заклели да ћемо носити Христов Крст,

па га тако и треба носити а не покушати пребацити га на туђа рамена."

Старац Антоније

         Саобразно духу времена и актуелном тренутку у коме живимо, цењеним посетиоцима „Борбе за веру“ препоручујемо на читање књигу „Духовне беседе и поуке старца Антонија о последњим временима“ (овде:), коју смо - ценећи њен значај за време које долази, - на сајту поставили 13. августа 2008. године, дакле – првих дана почетка рада сајта. Ова књига је препуна не само казивања оца Антонија шта чека људе последњих времена, већ и многобројних и душекорисних и практичних савета шта и како православни да чине у таквим, ванредним ситуацијама, нарочито у време прогона вере. Знајући да је човек данашњице у „немању времена“ навикао на кратка штива, ипак ову књигу препоручујемо на пажљиво читање. У наставку доносимо два поглавља из ње, а на крају текста дајемо линк на коме се књига може прочитати у целости.


 

Литургија у време прогона

 „Оче Антоније, - почео сам опет ја, - ево ви кажете да ће на селу бити једноставније спашавати се. Али тамо је сваки човек као на длану, сви и све једни о другима знају, каква је то пустиња и како у селу наћи уточиште?“

„Хајде да почнемо од тога да сам говорио о мирјанима, а не о свештеницима, - одговорио је старац. - То је много важно, јер ће мирјанину бити много једноставније да пронађе себи уточисте последњих година. Духовништво су као војници у рату, њихово није да се крију, већ треба да буду у првим борбеним редовима против сатанизма. Сви смо ми дали завет и сви смо се заклели да ћемо носити Христов Крст, па га тако и треба носити а не покушати пребацити га на туђа рамена.

Да, биће изабраних са призивом за ношење Литургијског Крста ради малобројних верних који ће још остати, и вршиће се Евхаристија. Иако не очекују мучеништво, многи од њих ће се удостојити венаца“.

„Оче Антоније, - опет сам прекинуо старца, - опростите, али вас молим да прецизирате где ће се служити Божанствене Литургије? Ако почну најсуровија гоњења, а правослани храм је удаљен неколико километара, у џеп не можеш да се сакријеш, како ће онда бити организована служба? Што, зар ће власти дозволити некоме да одлази у храм и служи? А ако служба буде ван освећеног храма, ко ће онда то благословити, како бити уверен да не служиш себи на смрт, већ на живот?“

„Е оче где си накупио сва та питања?! - осмехнуо се старац, - А знаш ли зашто ти се гомилају та питања - ја питам, ја ћу и одговорити. У души има много сумњи, и ти би могао сам да нађеш одговор код Отаца Цркве, да сумњаш душо моја, сумњаш посебно слушајући глас савремених тумача Светог Писма и Апостолских правила. А ти мили човече прими оно што су Апостоли написали без сумње, и не слушај оне који покушавају да „осавремене“ нашу Цркву. Кажеш, где служити Литургију? Тамо где се нађеш, - тако је поступало духовништво у времену отворених гоњења“.

„Оче, а шта је са правилом Лаокидијског помесног сабора, зар оно не забрањује да се Литургија служи по кућама?“, - са сумњом сам упитао старца.

„Ако се тако приступи томе, - мирно је одговорио отац Антоније, - онда сагласно Правилима, ја себе треба да преслишам, а и у доброј трећини наших храмова не би требало да се служи јер их није осветио владајући архијереј. А сви служе, па тако и у бившим кућама, купатилима, клубовима,... шта, јел' смртно греше? Ти си сам причао колико си молитвених домова отворио по селима и служио у њима“.

„Ви оче тако скрећете са теме, владика је давао благослове, у принципу, а ја сам већ био свештеник у то време“, - одговорио сам старцу без посебне уверености.
„Ти, оче свети хоћеш да кажеш да је он посебно давао благсолов за службу у сваком молитвеном дому? И у сваком молитвеном дому те је благосиљао да освећујеш Престо?“ - отац Антоније ме је испитивачки посматрао.

„Не, наравно рекао сам - у принципу“.

„Немој се мучити, мили човече, сва та ограничења су повезана са местом на коме су мошти - у Грчкој их је архијереј само при освећењу храма стављао под Престо. А без моштију се заиста не сме служити. Код нас су мошти у Антиминсу, и зато га архијереј и даје као благослов за службу. Да ли је теби владика за сваки молитвени дом давао Антиминс? Наравно да није и ти си путовао са једним и свугде служио. Шта мислиш, да ли су после револуције старци-јеромонаси, који су остали по вољи, служили или не? Ево ти душо моја одговор: све треба да буде разумно.

С чијим благословом су служене Литургије на телима полуживих мученика у римским тамницама? А служили су на обичним квасним хлебовима, и сигурно не на „кагору“! А шта је са Причешћем пустињака од стране Ангела? Шта даље да причам, - има много примера привидног нарушавања прихваћених обичаја и у Житијима и у самом Јеванђељу! Све што је радио Спаситељ у Свом овоземаљском животу је било нарушавање правила које су измислили људи, а на основу Синајског законодавства. Зато је Он и навукао толику мржњу на Себе од стране оних, који су узели себи за право да тумаче Речи Господње. Он је нарушио људска правила, али је све чинио у Духу Светом, у Духу Божијем. Зато је Самарјанки и рекао да ће ускоро бити могуће свугде се молити Богу духом и у Духу. То је Спаситељ рекао, па ти размисли шта и како!

Трећи Рим није држава, - то је духовна мисија ради спасења остатка људи који желе да задобију вечни живот. Чини се ситница - Антиминс са пришивеним моштима мученика, уместо Престола са закопаним делом таквих истих моштију испод њега, као код Грка. А зар Византија није била спремна да служи Богу при најезди страног духа, нечасних Агарјана? Чим се служба завршила, безбожници су заузели храмове, и сада се само историчари сећају тога да је територија данашње Турске била место проповеди и Апостола, и њихових ученика... Да је управо тамо Господ прославио и Николаја Угодника, и Василија Великог, да не набрајам све. А зар римска гоњења нису била ништа мање сурова, али су тада Хришћани служили у духу, а кроз време - већ у слову!

„Црвена“ гоњења нису била ништа мање суровија у поређењу са агарјанским, али колико људи се само спасавало, причешћивало на тајним Литургијама, које су се служиле управо захваљујући особеностима руских Антиминса. Ја сам дошао већ у то време, када су се храмови отварали, иако сам и сам имао искуства са тајним Литургијама. Свештеници који су постављени тридесетих година, су причали како су вршили службе и у подрумима. Господ чува Русију у свему и припрема је за службе у антихристово време. Зато је уведена чисто руска новина: зашивање дела моштију мученика на Антиминсу, добијање писменог благослова од архијереја за његову употребу у служби - то ће такође служити спасењу верних у току најсуровијих гоњења последњих времена.

Биће служби и у храмовима, само за кога?! „Гнусоба запуштености“ - то је богохулство над светињом. Да ли светости има код секташа или је некад било?! Не, није је било! Значи, оскверниће се то што је носило у себи дисање Духа Светога, благодат Божију. Плаши то, отрежњује, али бавити се посебним истраживањем - ко је свет, а ко грешан - такође није ствар за православног човека. Ако возач буде гледао у страну следећи туђе прекршаје, обавезно ће и сам доспети у незгодну ситуацију. Треба пратити себе и следити пут свога спасења, да се не упадне у провалију или не скрене с пута.

Цело Православље се заснива на личном спасењу. И то није егоизам, нити занемаривање ближњих, и њихових радости и страдања, никако. Спасење се гради на основи љубави: према Богу, према ближњима, и према свима ко нас окружује. И срце онога ко се спасава не може а да не састрадава са браћом у Господу. Али је сасвим друга ствар, када ближњи не желе да иду спасоносним путем, већ желе да иду главним путем у ад. Онај који покушава да иде трновитом стазом спасења ће наравно састрадавати са њима, али није дужан да им прави друштво. Разговор је у таквом случају могућ само на нивоу одговора на питање о борби са грехом. Иако и ту треба знати меру. Узми само какву је забрану поставио Господ Јеврејима у вези бракова са многобошцима?! Најмудрији Соломон је због жена из страних племена дошао до тога да је приносио жртве идолима, а у ствари - злим дусима. Лоши разговори кваре добре обичаје, оче...

Данас многи воле да говоре чак о непотребнсоти православног монаштва, подвижништва. Православље је по њиховим речима застарело, треба га прилагодити новим животним условима. И ако се оно као такво показало просто небесном маном! „Апостолска правила“ су одбачена и рефорамтори су бацили све „тешко“, - иако је то само био повод и неко оправдање за учињен „улазак у народ“. Али и наша прамајка је желела јабуку, а резултат задовољења те жеље је – тужан.

И све се то ради уместо тога да се просто спасава - спасавај своју душу, душе ближњих и даљних, својим примером, својом молитвом. Ништа не треба да саблазни наш здрав разум.

Можда су то уобичајене речи, које су у себи накупиле горчину. Али се управо њихова уобичајеност завршава неиспуњавањем благословених добрих дела. Оно што се некоме жели се исказује на чудан начин, као обична фраза: „Буди здрав!“ Ако смо пожелели - добро, а ако и нисмо у томе нема ништа страшно. Нико не верује у испуњење свих тих жеља - нема основе за ту веру. Било да си рекао, или ниси, све изгледа као неки празан суд, без икаквог смисла, несхватљив, чудан, као неки ехо древних времена. Поступком или једном речју - тако треба говорити.

Цео људски живот треба да буде служба Богу. И то не служба у смислу приношења неке жртве - Богу то не треба. Већ служба, као непрекидна тежња за сједињењем с Њим, и уподобљење Њему у свему томе што је човеку могуће.

Али већини људи то не треба - тако им је много једноставније да живе. Ако и постоје неке моралне недоумице, разумом ће све то разрешити и оправдати.

Не! Истинска блискост с људима који нас окружују није у посети ресторанима, већ у молитви и љубави према људима у Господу. Праведници првих времена Хришћанства ни на који начин нису тежили изучавању многобожачких дела. А ако су их и знали, онда су их користили за заштиту прогоњеног Православља. Али чак је и та истинска апологетика веома брзо искорењена. Само истинска дела и речи које сведоче о Истини служе утрвђивању вере. Али ни једно ни друго не може да постоји само по себи: вера без дела је мртва, и дела без вере такође нису спасоносна“.

„Оче, опростите, - нисам издржао да не прекинем старца, - али при таквом приступу вас може само обузети униније у смислу - ко се може спасти? А и сумње се само повећавају - до чега су дошли „тихоновци“, „катакомбници“?“

„Оче свети, хајде да идемо редом. Униније је удео - или лењивог слуге, или сина који нема апсолутну љубав према Оцу. Униније неће обузети душу човека за кога је „живот - Христос, и смрт - добитак“. У сваком случају оно се јавља као последица маловерја, присутности сумње у души, одсуства потпуног уздања у вољу Божију и жеље да се она испуни.

Апостол Петар бежи из Рима и сусреће - Спаситеља. И на питање збуњеног ученика: „Господе, куда идеш?“, Исус Христос је одговорио да иде на страдања. Првоврховни Петар је схватио смисао виђеног и вратио се у Рим да прими крсну смрт. Али размисли - шта га је приморало да тако поступи?! Зар га је Господ приморавао да принесе такву жртву, или му је предлагао нешто слично? Не, није било ништа од тога. ХРИСТОС ЈЕ РЕКАО само то, КАКО БИ ОН ПОСТУПИО У СЛИЧНОЈ СИТУАЦИЈИ, то да је Он спреман опет и опет да приноси Себе на жртву ради спасење људи. А Апостол је имао апсолутну веру у Спаситеља, као и то да је управо пут који је изабрао Господ најбољи за његово спасење. Он све прима са вером, а истинска вера рађа и истинска дела. Зато се и треба трудити стицати Петрову веру у Реч Божију и испуњавати с вером Јеванђељско учење, и тада неће бити унинија. Зар Господ није рекао да је човеку немогуће да се спасе, али да је Богу све могуће, и то је и доказао Својим земаљским животом.


Шести део

                                           Прошлост и будућност

         Отац Антоније је заћутао; узимајући у обзир његове године било би нормално претпоставити да старац спава. Међутим, покрети дугих, сувих прстију који су као и обично окретали старе, излизане бројанице су показивали да је будан. Гледао сам његово лице са танким, словенским цртама и продуховљеним, величнаственим изгледом и дивио сам се - како је тај човек могао да прође таква животна искушења и да све то издржи.

Ја сам често морао да разговарам са људима, које зову „седеоци“. Али чак и они који су се искрено раскајали за оно што су починили су по правилу били људи који су у затвору „одеседели“ више десетина година, носећи на себи жиг „зоне“. Старац, који је без кривице био окривљен, је провео иза бодљикаве жице више десетина година и притом не само да је сачувао своју душу, већ је постао и ослонац за друге у делу спасења.

Пошто сам био заокупљен сличним размишљањима, ја некако нисам ни приметио да је отац Антоније већ отворио очи и пажљиво ме посматрао.

„Јел' те то мисли обузимају, оче свети?“, - изговорио је он са топлим осмехом.

„Да, размишљам оче Антоније, ви сте већ били у тако суровим условима какви ће мислим бити и у време антихристовог царства, па сте се ипак спасли. Значи, спасење је могуће?“ - одговорио сам му питањем.

„Не, мили човече, то време са оним који долази се не може упоредити! - одговорио је старац. - Те године покушаја ђаволизације Русије су последица греха, али то је био само део припреме људи за примање антихриста. Наравно, било је страшно - у почетку су Свету Русију обезглавили убиством цара и целе његове породице. Затим су почели да ломе кичму православне државе: уништавали су сељаке, духовништво, верне...

Богохуљење је највише од свега оскверњавало душе. Најстарвичније је било скривање моштију, ругање над њима и над светошћу уопште. Човек слаб духом је то посматрао и мислио: „Мени су говорили: то се не сме радити - Бог ће казнити. А ови шта раде, и ништа, нема ни грома, ни муње!“ И сам се упуштао у све тешке ситуације.

На срећу таквих је било мање, него оних који су чували веру. Али су одступници били кажњени! Колико њих који су осквернили светиње, играли на иконама, је долазило код мене да се каје! Неко је долазио сам, а некога су доводили. Кроз неколико десетима година су осетили на себи карајућу Десницу Божију.

Логори, ужасне северне депортације, глад, и хладноћа су многе сламали и они су се сами молили да умру. Када је почео рат, знаш колико је било оних који су желели да „сперу са себе преступ крвљу“?! Наравно, руској души својствена бол за судбину Отаџбине такође није била на последњем месту.

И све то је била само проба адксих сила. Само одступништво од вере није носило суштину коначне смрти - било је времена за покајање. А ево у страшне три и по године одступништво ће постати смрт, човекоубица не само да ће се одрећи Христа, већ ће ради веће уверљивости печатом очврснути своју власт над погинулом душом. Све, кавез се затворио! Смрт!

Да ли разумеш о чему причам? Одбројавање последњег времена је почело Првим доласком Христа на земљу, о томе је Сам Спаситељ говорио, а Апостоли Јеванђељем пронели кроз цео свет. Али чак и тада после издаје Сина Божијег и Јуде пут ка спасењу није био затворен. Благоразумни разбојник, који је у свом животу починио толика зла се спасао у последњим минутима свог живота.

Тога нема на крају. Ту неће бити времена за размишљање. И земља ће потпуно изнемоћи страдајући због људске жеље да је искористе не по мери, већ више од неопходног. А њу ће сви развлачити, забадајући у и без тога израњављено тело свакакве стубове, цеви, копајући јаме, као и некаквим каменоломима.

Питао си како ће настати сви ти земљотреси? Био је код мене један познат научник, геолог. Он је из мог места, ја сам га знао док је још био дечак, а сада живи и ради у престоници. Ево шта је он рекао - тамо где из земље-матице довозе адско гориво, тамо обавезно настају потреси. Више или мање, раније или касније, али се они у сваком случају догоде. Ево ти један пример деловања људске неумерености на природу.

Какав је смисао аутомобила, авиона, и свега осталог што не може да ради без адског горива? Зар се људски живот променио на боље или су се изменила осећања среће и туге? Све је то непријатељска замка - окупити људе заједно ради ради заједничког рада у фабрикама, и одвојити их од Божијег света. А саме фабрике користити са директним назначењем - уништење онога што је Творац створио!

То је један узрок, а колико их само има? Мислим да само Бог зна, а за нас не би било ни корисно да знамо“.

„Оче Антоније, - упитао сам старца, - а како се од тога сачувати? Ко може да каже где ће се земља трести, а где не?“

„Душо моја, - одговорио је старац, - ти још учиш?! А ја ти цео дан само о томе и причам. Лош лекар лечи последицу, а добар пре свега тражи узрок болести, да би је излечио. Од чега ће земља почети да се тресе и подрхтава? Она ће се затрести од страшних људских грехова и то више пута. Треба тежити чистом животу и бирати такво место за живот где је мање греха. Некада ће то бити чак не ни на основу праведности становника, већ због њиховог малог броја“.

„Село?“ - прекинуо сам старца са тајном надом да ће он оправдати живот у великом граду!

„Оче Александре опрости али ја сам ти већ говорио тим поводом и немам толико времена да понављам. Чуо си то што ти се не свиђа а нешто друго не очекуј да ти кажем. Можда се уместо села може живети у неком малом граду али без тог сатанског проналаска - вишеспратница. Рецимо, удаљена варош са једноспратницама.

То је једно. Друго су - извори вода. Најбоље од свега је ако се место живљења налази негде где су извори многобројних вода. Тим пре што та места нису насељена, а и углавном су запуштена, па самим тим и безопаснија. Већ сам ти причао да ће и село бити уточиште али само у неку руку. Видео сам масе гладних, осатанизованих због онога што се дешавало, од греховних падова грађана, који крећу у пљачку у села. Јеванђеље треба схватити буквално - речено је бежи у пустињу, значи бежи, не разматрај свете речи. И Господ ће бити с онима који испуњавају Његову Свету Вољу, а то је сигурније него следовати плодове грехом упрљаног разума.

Антихристова дејства светских размера ће бити могућа само зато што људи то сами желе, јер им је он мио. Зато сатана толико пута и покушава да провери спремност човечанства да га (антихриста) прихвати, бојећи се наредног неуспеха. Велики светитељ је упозоравао да ће управо људска злоба створити погодну средину за њега. Ја додајем: и сви греси који су у суштини последица злобе.

Али чак и тада када ће му служити све адске силе, он неће моћи да контролише оне, који су остали верни истинском Творцу. Зашто данас православне људе подучавају на потпуну покорност властима? Да би им у будућности што лакше ставили ђаволски јарам, и ударили печат. О парохијском духовништву и свештенству не желим ни да говорим - свети дозвољавају да су масони у олтару, и да наступају са солеја. Када је тако нешто било виђено?!

Једном је тако код мене дошао неки заступник губернатора, пред овим изборима. Тај човек је често долазио код мене и исповедао се. Очигледно душа која није окаменила, али жели да окуси и од колача оних који држе власт. Тако ме је он молио да се молим за победу губернатора. А ја му кажем: „Он је масон; могу само да се молим за његово уразумљење“. Посланик се збунио и рекао: „А да ли сте ви видели неког губернатора а да није масон?!“ Тако је то оче. А чему се чудити - они су прокрчили пут свуда још за време Петра, а за време императора Александра I су се веома осилили. Затим је забрањено њихово постојање, али је то исто што и запретити корову да расте по пољима. Децембар 1825 године је то показао, и само захваљујући царевој одлучности држава је спасена од смутње - планови бунтовника су били наполеоновски!

Власти се треба потчињавати по питању свог посла, али не треба чинити никакве уступке по питањима вере. А људи се веома често, заглушивши глас савести, и глас Анђела-Чувара, потчињавају властима у свему. И они се чак не боје ни гоњења, - у њих мало ко верује, - већ се боје да у очима своје околине не изгледају као бела врана. Посебно се деца и омладина, угледајући се на своје родитеље, навикавају на ту зависност од људских мишљења, а то је страшно. Тешко нама, који не желимо да чујемо и поверујемо свом Богу, Који нас учи: „НЕ БОЈТЕ СЕ ВРЕЂАЊА ОД ЉУДИ, И НЕ ПЛАШИТЕ СЕ ЊИХОВИХ ЗЛИХ РЕЧИ!“

Сећаш ли се старе пословице: „Ако хоћеш мир - спреми се за рат!“; у односу на нас се то може овако протумачити: „АКО ЖЕЛИШ СПАСЕЊЕ - ПРИПРЕМИ СЕ НА ГОЊЕЊА. Господ нас стално упозорава: „СТРАЖИТЕ ДА НЕ УПАДНЕТЕ У НАПАСТ!“ ЈЕР „БЛАЖЕНЕ СЛУГЕ КОЈЕ КАДА ГОСПОДАР ДОЂЕ НАЂЕ БУДНЕ“. А људи не желе да бдију и да страже.

За нас је пример живот првих хришћана. Замисли Први Рим: друштво разнобојних многобожаца, а њихове занимације најдивље могуће - убиство човека од стране човека гладијатора који се може упоредити са дивљом звери; блуд, који је уздигнут до поклоњења, стомакоугађање. Зар се могу и набројати сва њихова безумља?! Тога чак није било у многобожачкој, размаженој Грчкој, - тамо су се бавили наукама, филозофијом: смишљајући како да изграде храм „Непознатом Богу“. Рим је нешто друго. Колико вреде сами култови, скупљени из целог света!

И ето у таквим условима, не да су само постојали већ су својим животом процветали међу светима хиљаде и хиљаде Хришћана. Њихов положај у друштву је био веома различит - од последњег роба до достојанственика, великог војсковође. Али њихов живот се одликовао једном заједничком карактеристиком - неприхватање страног морала и негирање државе онда када би власти покушале да их принуде да поступају по прихваћеним правилима. Јер се од првих хришћана ништа друго није захтевало сем испуњавања прихваћених животних правила у римском друштву то јест спољашњег поштовања прихваћених обичаја. Они су међутим увек, чак и под претњом смрти, поступали по Божијим законима, не прихватајући и одбацујући људске законе.

Данас није ни потребна никаква принуда - познаник пред познаником и сваки тежи да ревносно испуни друштвено прихваћена правила живота. „Свака власт је од Бога“ се схвата у смислу - шта веле да власт неће учинити - све је од Бога. Исповедајући слично, иза леђа те исте власти се не шкртари са неласкавим карактеристикама њених представника. И ето шта је резултат, један грех прелази у други, тамо - у трећи,... и тако по затвореном кругу.

Али чак ни то није најстрашније. Страшно је то што се човек навикава животињском понашању: власник је позвао, и она је дошла, нешто јој је наредио - и следило је испуњење заповести, без размишљања, без процене последица за спсење душа... А да би верујућем човеку било лакше да преступи закон Божији, власник у једној руци има бич, а у другој - медењак са мирођијама. А поред још и „духовно“ оправдање за издају Божијег закона: „Свака власт је од Бога“. И у томе је посебан мамац - учење човека да се храни из власникових руку. Не верујемо Богу! Господ је рекао: „У зноју лица свог ћеш зарађивати хлеб свој“, а за нас је то нешто страно. Започни ту тему са научницима, са инжињерима, па чак и са лакрдијашима свих боја, са било ким и са сваким - много ће клеветати о стваралаштву, о развоју личности, о било чему. Чак и верујући. Нико не жели да пролива зној, јер то није пријатно. А Богу треба веровати, и то веровати као што деца верују својим родитељима, да му они не могу ништа лоше учинити.

Градови ће бити под посебним надзором мрачних сила, и управо ће у њима бити једноставније бацити људе на колена. Ако хлеб не стигне у град, људи ће се за дан сложити да се антихристов број стави било где. Али и пре његовог доласка, становници градова највише осећају тешкоће те смутње који предстоји проћи. И биће их лакше пронаћи, него по селима, посебно удаљеним, заборављеним. Зли духови ће свуда летети и издавати - али неће бити времена да се сви пронађу, јер ће Господ пружити Своју помоћ онима који ревнују за спасење.

Ја скоро сваки пут када људима причам о неопходности да напусте уобичајен начин живота, видим недоумицу у њиховим очима - зашто? И онда почињу нејасна објашњења, позивање на малу образованост становника чак и малих градова. А ја им кажем: „А спасење?“, а као одговор добијам: „А мени је тамо неки отац рекао да је свуда могуће спасти се, и он такође у центру града има двособан стан у вишеспратници!“.

Када чујем тако нешто, постане ми тако страшно и тада преводим све Спаситељеве речи на нас, на духовништво. Сећаш се како је Он говорио фарисејима, да они сами не улазе у Царство Божије и да другима не дозвољавају. Мајка Божија се бојала преласка из једног света у други, и молила је Божанственог сина Свога да Је сретне и проведе! А нама је свеједно, ми ни не размишљамо да ћемо кроз неколико година угледати зле духове али не на овој светлости већ у будућности и то у свим њиховим грозним видовима. Ви ћете то доживети, ја нећу.

Али ако не желиш да тражиш село за себе, онда измени начин живота који се заснива на потпуној зависности од државе“.

„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - а шта је са радом у установама и предузећима? И ту наравно постоји зависност од државе, али је она минимална, да ли је то алтернатива?“

„Оче ја не кажем да властима није могуће да сваку ту твоју „фирму“ затворе у трену. Колико непаметноваца нису могли да трепну, када су се од господара претворили у слуге. Али чак и ако то одбациш, зависност и даље остаје - без обзира где радиш нећеш моћи да преживиш без куповине у радњи или на пијаци. А то је већ под контролом државе. Тако ти је то. Вишеспратницу замени са кућом у предграђу и добрим парчетом земље. Одбаци моду у вези свега - одеће, покућства, аутомобила, свега. Оче, људи не схватају да сав новац иде у један центар и припрема се за њега, да, за њега. Машу главом, али нико не верује. Наравно, на селу нема тог комфора као у граду, па је у томе и спасење. Одвоји град од села - град ће умрети, а село ће преживети и десет година. Иако и тамо доспевају саблазни и преко телевизора, и студената... Али примети, град их извлачи, и увлачи у сатанска наручја, али сам у села не иде! Они који стоје иза свега тога знају да је тешко обухватити необухватно! Једноставније је привући на мамац људе у град, и учинити их неспособним за живот без помоћи из центра, и тиме олакшати себи посао.

Пре годину и по дана су код мене дошли неки људи. Једни су били са села, а други из (старац изговара име неког малог града) Н-ска. Сељаци су се видно снебивали иако су дошли раније, и грађани су први почели да улазе. Разумљиво, свакога од њих су довеле неке личне невоље, али су се сви жалили на једно - у граду је престала да ради пекара. Ја сам био у том градићу, он је недавно изграђен има свега десетак вишеспратница. Изграђен је са одређеним циљем, који се изгубио са распадом земље. За људе који су се навикли да једу само свежи хлеб, затварање пекаре је просто била катастрофа.

И потом улазе сељаци, сви заједно, њих шест-седам, једва је било довољно столица. Причају о ономе што их највише боли не стидећи се својих земљака. Питам их о животу... и они почињу да се жале да је председник колхоза продао пекару, и да се престало са печењем хлеба! Питам их како су то преживели, пошто су вести из града лоше. А они кажу: „Сами печемо; слава Богу пшеницу имамо, самељемо брашно и печемо“.

Ето ти разлике између села и града. Сељаци и мељу пшеницу у домаћим млиновима, одвезу га у рејон, али тамо треба платити, а пара нема. Ето тако они преживљавају на рачун земље-хранилице која даје зрно сељанину коме је својствена довитљивост. Те ствари су за град несхватљиве.

Бивши сељаци, који добију или купе стан, свим силама покушавају да се укорене у граду. Трпе све мане, узимају од родитеља који су остали на земљи, само да се не враћају у село. Ето то је већ помрачење ума!

А непријатељ се радује - сами иду њему у руке. Људима се чини да је у граду боље спасавати се - мање рада, већа могућност да се одлази у Божији храм, и да се читају духовне књиге. Али то су погубне фантазије заробљеника заробљеног данашњим комфорним умом. Многи данас имају вртњак или повртњак, али то не сеоских 60 соток (земљишна мера - прим.прев.), већ и више. Са 6 соток се не може преживети, а ми нисмо у Галилеји где се убирају и две-три летине годишње. Да, и у градском начину живота нема те везе са живом природом, као на селу. Идила градског живота ће проћи као летњи јутарњи облак, и још и брже, само се ништа неће моћи повратити.

Не могу се набројати све непријатељске клопке, и то је незахвалан и некорисан посао. Важније је нешто друго - како поступати да се не упадне у распрострте мреже мрачних сила. Знаш већ како је светом Василију Великом било откривено виђење тих демонских мрежа, које су раширене по земљи у последње време. Он је захвалио Богу што не живи у последња времена! Василије Велики! А нама је свеједно...

Недавно је дошла једна жена и плакала молећи за молитве - муж је после добијене плате ушао у лифт и путовао кући. На неком међуспрату лифт је заустављен, њеног мужа су извукли и отели му новац. И не само што му све узели већ су га и претукли скоро на смрт. Питао сам је да ли се код њих то често дешава и показало се да се то дешава непрестано. Било је и случајева понижавања жена. Кажу ми: „Ми се оче трудимо да дођемо кући пре мрака и да више из стана не излазимо. А нисам успела ни да одем - чекају неког од суседа да би их било више!“ И то је само у једној кући, а то је тек почетак.

Кроз неколико година ће и дању бити опасно налазити се на улици због разбојника. Да, разбојника затрованих моралом америчке песнице, те ће очајни, обични људи почети да примењују те чудне принципе прекоморског опстајања. Као што скорпион убија самог себе, тако ће и они доносећи нову порцију отрова злих дела у свет, приближавати крај свог земаљског, пролазног постојања. Умираће слично градским животињама-луталицама - без исповести, без Причешћа, без опела, чак и без гробова. Неће бити тако једноставно чак ни закопати леш на гробљу, и лешеви ће лежати у кућама данима, док се рођаци и ближњи не договоре са бандитима који контролишу гробље. И зато ће као и увек у тешка времена, почети да се појављују гробови у двориштима, на трговима, и где је год је могуће. Тамо ће сахрањивати тајно, с циљем да сакрију гроб, јер ће у граду по ноћи почети да лутају гомиле самих палих људождера - у нади да ће преживети ако поједу мртваца!“

Отац Антоније се прекрстио брже него обично. Слично се крсте православни у случају нечег веома грешног, и одвратног са речима: „Господе, помилуј!“ Вероватно су му те слике из виђења до сада стајале пред очима, и он није просто препричавао нешто виђено, већ је описивао то што му је било откривено, то што је он овог трена видео. Иако је то само моја претпоставка.

Старац је наставио: „ВЕРА У БОГА И ВЕРА БОГУ, НАДА НА БОГА И ЉУБАВ У ГОСПОДУ“, - то је једино што човеку на земљи не дозвољава да се преда вечним адским мукама, што не дозвољава да му се у срцу појави униније због онога што се десило; да не падне у очајање због тога што је видео одвратну запуштеност на светом месту; да заустави лукави разум за прихватање сада кода а потом - печата. ЧОВЕК КОЈИ НЕМА ПОТПУНО УЗДАЊЕ У ГОСПОДА И КОЈИ МУ НЕ ВЕРУЈЕ ЈЕ ВЕЋ МРТАВ. Удео таквог човека ће бити страшан на земљи, и после стајања пред Спаситељем на Страшном Суду.

Чак и сада ми често чинимо такве ствари да бих се гризао од муке. Последњим судом осуђени и својим сопственим избором зла одређени за ад људи ће се сами гристи али ће бити касно“.

Старчеви очни капци су се спустили и из очију су му текле сузе. Било је очигледно да је за њега разговор на тему краја света и Страшног Суда био претерани душевни напор. А ја сам одједном помислио: „Ако праведан човек, али ипак човек, толико страда због људске погибије, колико и каквих огорчења ми приносимо Христу безгрешном, Који је Крв Своју пролио за искупљење нас неразумних?!“

„Оче Антоније, - прекинуо сам ћутање, - а при бекству у пустињу, шта ви сматрате да је најбоље понети са собом?“

Не бришући сузе, старац се топло, али тужно осмехнуо: „Ти си се спремио да бежиш негде мили човече? Гоњења су ти већ за леђима, тако да не мораш да бежиш - биће времена да мирно отпутујеш“.

„Како то оче?“, - прошла ме је језа по леђима.

„А тако ето оче као тамо - „ножеви извучени...“, не сећам се даље. Биће и већ јесте. НЕ БОЈ СЕ ГОСПОД ТЕ НЕЋЕ ОСТАВИТИ. ВИШЕ МОЛИТВЕ, ВИШЕ АСКЕЗЕ - ПРЕТРПЕЋЕШ. А шта да понесеш? Навике за молитву и веру у Бога, уздање у Његову помоћ, добра дела и наравно смирење духа. А од материајлних ствари човеку ће веома бити потребне - грађевинске алатке, секире, лопате, и већ поменута „буржујка“. Наравно, одећу и обућу, једноставну и практичну, и уопште све што може да помогне да се преживе три и по године. То и различите лекове, шибице, со,...“

„А књиге оче Антоније?“, - запиткивао сам.

„Њих би људи требало да читају раније и да испуњавају оно што су Свети оци написали. У зависности од могућности са собом треба обавезно понети Јеванђеље, Апостол, Псалтир. Пожељно је понети Библију, „Лествицу“, „Невидљиву борбу“ старца Никодима Светогорца, Пролог, „Школа благочешћа“. Мислим да неће доћи до читања и испуњавања „Добротољубља“, иако ни то неће бити наодмет. Ако постоји могућност да се узме све што се жели онда то треба и учинити јер се књигама треба држати те линије - биће страшно. Временом је могуће и униније, а треба се борити и са очајањем. Зато се треба трудити да се понесу укрепљујућа дела светих отаца, или зборници њихових мисли. Али само не треба носити спорне књиге и оне које критикују или нападају. То су отворена врата за улазак непријатељских сила у душу. Чини ми се да је јасније шта треба понети него оно што не треба понети ни под којим условом. А не сме се носити ништа што може да сједини са светом палим под антихристове ноге. Схваташ ли, пијаном човеку је спокојније у души када око њега сви пију. Блудница жели да види све блуднике око себе, а човек са страшћу стомакоугађања - прождрљивост. Тако ће и људи који приме печат тежити да сви са њима деле њихов удео. Не знам како, није ми дато да знам, али људи без печата ће се лако показивати мрачним силама, ако их да тако кажем привуче њихов изглед. Тако да СА СОБОМ НЕ ТРЕБА НОСИТИ НИКАКВУ ЕЛЕКТРОНИКУ! Чујеш, никакву. Чак и аутомобил треба да буде једноставан, без икаквих западних трикова - иначе ће и он од пријатеља постати непријатељ.

ЕЛЕКТРОНИКА, чак и она најпримитивнија - радио, магнетофон, ће ПРИВЛАЧИТИ ЊИХОВ ПОГЛЕД. Те направе и не морају да дођу до њихових руку, али ће оне који су примили печат за корицу хлеба усмерити по трагу верних. И зато је боље удаљити се од греха и избавити се од свега још сада. А ако ти је жао онда немој са собом да носиш опасне ствари.

Али се не треба много задржавати на томе, може али није неопходно. Треба само знати и то је то. ТРЕБА МИСЛИТИ О СТИЦАЊУ ДУХОВНИХ БЛАГА, БОЖИЈЕ БЛАГОДАТИ И НАВИКА ПРАВЕДНИЧКОГ ЖИВОТА. Много тога вероватно нећеш успети јер нема довољно времена, али ако има могућности да оставиш неке пороке, и за то слава Богу. Иако већ и нерасуто значи већ скупљено. За мирјане је душеспасоносно наравно да се присаједине православној заједници са ревносним пастирем, али је то скоро немогуће. Иако, у крајњој мери треба уложити све снаге да се пронађе свештеник који служи и који се није поклонио антихристу, да би се имала могућност Причешћа. Мени је познато неколико ревносних пастира у чијим храмовима су формиране добре заједнице. Они већ сада купују кућице у предграђима и припремају их за службу у време будућих потреса. Ако те Господ удостоји да живиш у таквој заједници, онда приступај Светим Даровима што је могуће чешће, како су то радили први Хришћани у епохи римских гоњења. То ће те крепити и припремати за евентуално примање мученичког венца. Чувај се оних који су примили печат и поклонили се антихристу, разговоре с њима треба избегавати, али никако то показивати, а посебно не показивати да ниси примио печат и све остало што је у вези са тим, и уопште на ту тему не разговарати. Треба мало причати, а углавном ћутати - јер прича може да изазове подозривост, и већ сад треба почети живот са мало приче. Схваташ ли, неће увек бити могуће одредити да ли је човек примио печат или не, и како се понашати са тим кодовима. Колико људи је долазило код мене за благослов да прими печат, буквално покушавајући да изнуде моје одобрење за такав поступак. Ја сам све одбијао да благословим. Неко је одлазио љут, а неки су говорили: „Спаси Господе, оче! Све смо схватили, нећемо примити, опростите за узнемиравање“.

Недавно је дошао један од таквих људи на високом положају са питањима из личног живота. Гледам га - и нешто није у реду. Прекидам његову причу и питам: „А да ти којим случајем ниси примио код?“ Он је истина поцрвенео и одмах је признао да су и он и његова жена примили кодове. Затим је уследило јасно објашњење о раду, о болници... Али нешто друго је интересантно - он пре тога дуго није био код мене и ја сам се распитивао о њему, а између осталог и о томе да ли је примио код. Али су сви били уверени да је та породица одбила да прими кодове. И ето шта се дешава! Зато треба бити обазрив у општењу са људима али без подозривости да се не би упало у грех“.

 

 ЛИНК ЗА КЊИГУ:

http://borbazaveru.info/content/view/124/28/

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 23 март 2020 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 16 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.