header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О. Матеја Матејић: Србија и Жича: Купина несагорива Штампај Е-пошта
недеља, 23 август 2009

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

 СРБИЈА И ЖИЧА: КУПИНА НЕСАГОРИВА

           Последњих неколико деценија Србија није имала разлога ни прилике да слави.  Сналазиле су је несрећа за несрећом.  Југославија  је раскомадана. Од ранијих постојећих покрајина Југославије и новостворених држава, једино је Србија била незаштићена.  Свирепе санкције су примењене само на Србију. А Xемс Бисет бивши канадски амбасадор у Југославији, износи истину о стању на Косову:

У току последњих седам година Косово је постало једно од најопаснијих места на свету. То је центар за хероин, оружје и трговину људима у Западној Европи. Убиства и отмице не-Албанаца су  дневна појава. Цивилизовано друштво не постоји и животни  стандарди су исти као на Хавајима. Има доказа да су исламски екстремисти повезани са Ал Каида све видљивији. Једном речју Косово  има све карактеристике пропале државе.1

Уз то је као со на рану додата  пристрасна, изнајмљена и плаћена пропаганда Западне светске штампе која је погрешно обавештавала јавност приказујући Србе као освајаче и  угњетаче Албанаца на Косову.  Западњачка средства за обавештавање нису извештавала о исељавању стотине хиљада Срба. Бисет је био тај који је о томе писао:

Пред будним очима УН и  НАТО  више  од 200,000 Срба Јевреја, Цигана и других не-Албанаца прогнани су са  Косова. Они који су  остали су у сталној опасности.  А неки од оних које је УН охрабрио да се врате убијени су.        

Велики број избеглица су се настанили у Србији, а многи од њих станују у контејнерима и под шаторима, али они нису интересантни за Западњачку штампу.  О злочинима које чине Албанци  се  ћути. Бисет је имао храброст да  напише и објави:

Председника владе Косова, Агима Чеку, некадањег вођу Ослободилачке армије Косова,  Срби оптужују за злочине. Он је  човек  који  је  предводио хрватске оружане снаге  1993. године  које су заузеле српска села која су штитили  канадски чувари  мира.  Када  су  нападачи истерани,  Канађани су нашли у селима све цивиле и   домаће животиње побијене. Један од злочина које је починила албанска већина на Косову је разарање  више од 150 хришћанских цркава и манастира. Многе од   тих  цркава датирају из 13. и 14. века.  Њихово разарање је  намеран  покушај да се  уклони сваки траг хришћанског наслеђа на Косову. На срамоту није било међународног згражавања  нити озбиљних покушаја да се злочинци  ухвате,  нити  објави узбуна  или учини  протест са стране  хришћанских цркава на Западу.3

 Западњачка средства за обавештавање нису  показале слике попаљених и порушених српских вековима старих манастира и цркава и вандализованих гробаља. Нису показане ни слике лешева изгорелих и поубијаних Срба, људи, жена и деце.

   2006. године Срби су имали разлога и прилике да славе.  Прилике за прославе су биле 150. годишњица рођења нашег славног композитора Стевана Мокрањца; 150. годишњица од рођења српског генија Николе Тесле и осамстогодишњица манастира Жиче.

150. годишњицу од рођења Николе Тесле први су прославили Срби у Најагара Фолс у Канади, а славиће се и у Србији. 150-годишњицу од рођења Стевана Мокрањца први су прославили Срби у Кливеланду. Осамстогодишњица постојања манастира Жиче је најпре свечано прослављена у манастиру Жичи на дан 7. октобра (24. септембар по јулијанском календару) када се прослављају св. Симон Монах, то јест Стефан Првовенчани (1196-1228) и син му Владислав (1233-1243). Ако се не варам, прва прослава осамстогодишњице манастира Жиче у Америци обављена је у парохији св. Архангела Михајла у Лансингу, Илиној.

Странци не знају истрију Срба и изванредну важност  ЖИЧЕ у историји српске  православне Цркве и државе. Захваљујући злонамерној антисрпској пропаганда они,  а можда и наша деца која не живе у Србији, не знају ко су Срби. Када би читали историјска документа и  објективне  извештаје, а не злонамерну пропаганду они би сазнали. Роберт Ласинг, британски министер спољних послова за време Првог светског рата оставио је један објективан  извештај о њима у коме је рекао: Када се буде писала историја овога рата, најславнији одељак те историје носиће назив Србија.  Српска војска је учинила чуда од  јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке, и такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажено; они се морају наградити.4

Чак и непријатељи Срба, који су желели да их победе и униште изрекли су о њима више похвалних речи него њихови некадањи савезници и наводно пријатељи. Цар Вилхелм је у говору одржаном војницима које је  слао  у  рат  против Срба рекао је:

Хероји, ја вас шаљем у нов рат против једне  мале,  али врло храбре нације. То су Срби, који су у три непосредна рата - против Турака, Бугара и Аустро-Угарске - дали свету доказа високих ратничких врлина и нејвећих војничких способности и који су, на заставама попрсканим крвљу  исписали за ове четири године само највеће и најславније победе. Знајте да  ће само ваша енергија и спремност на највеће жртве и само потпун презир према  смрти омогућити да победите тај херојски народ, да освојите његову земљу и да немачкој војсци донесете једну нову победу. Срећан пут ка победи и слави! Ура!5

Али Срби, они који живе у српским земљама и они расејани по целоме свету, морали би знати историју Србије  и значај манастира Жиче. Ми ћемо се на то подсетити, а надајмо се да ће Срби и у другим српским парохијама и  епархијама, у српским земљама и широм света  осамстогодишњицу Жиче прослављати и на њену историјску важност  и  славу се подсетити.

Пре подизања Жиче већ су постојали неколико српских манастира. Студенички типик помиње под Немањом  шест старих манастира: Св. Ђурђа у Расу, св Николе у Топлици, оба задужбине самога Немање; Богородичин манастир у Грацу на западној Морави (сада Чачак), задужбина Немањиног брата Страцимира; манастир Св. Николе у Казановићима или Кончулу на Ибру под Копаоником; св. Николе у покрајини Дабру (сада манастир Бања на доњем Лиму); и Св. Ђурђа. такође у Дабру.6

У току осам векова Жича је доживела неколико пресудних тренутака и видела пуно значајних људи на архиепископској столици, али  ненадмашна по  свом сјају, значају и величини била је епоха Светога Саве.7

Свети Сава и Стефан Првовенчани нису узели у обзир ниједан од ових манастира за седиште архиепископије. Један разлог може бити у томе што је Стефан, слично осталим српским владарима пре (а и после) њега, желео да има своју задужбину па су одлучили да се Жича сазида као задужбина Стефана Првовенчаног.  За место градње изабрали су земљиште код Краљева које је било Веома важна ослона тачка једне од најзначајнијих трансбалканских саобраћајница која је од зетског приморја из Дубровника водила ка Централној Европи.8

Политичке прилике су такође биле фактор при избору места где ће се Жича градити. Жича је била предвиђена да буде седиште архиепископије те је отуда морала бити удаљена  од евентуалне опасности која је долазила од југоистока од крсташког латинског царства или од Бугарске.9 Осим тога Архиепископија је морала бити подједнако удаљена од византијског Цариграда и латинског Рима.10

Које године  је почела изградња Жиче и колико дуго је трајала није документовано. Највећи број историчара сматра да је изградња почела 1206. а завршена 1217. године. Због  политичких и многих других разлога изградња је трајала необично дуго.

Пре завршења изградње Жиче, Свети Сава је отишао у Никеју где га је на Цвети 1219 године Патријарх Манојло Сарантен Харитопулос хиротонисао за архиепископа и заједно са императором Теодором  И Ласкарисем доделио му  акт о аутокефалности Српске Православне Цркве.

Одмах по повратку Светога Саве из Никеје убрзани су и завршени радови на изградњи Жиче.  1220  године Свети Сава је хиротонисао осам нових епископа. У исто време основао је  осам нових епископија тако да са две већ постојеће број се пење на десет.  Свети Сава и већи број жичких архиепископа канонизовани су као светитељи, а у наше време им се придружио и недавно канонизовани епископ жички и охридски свети Николај (Велимировић).

Те исте 1220 године,  на празник Вазнесења Господњег, Архиепископ Сава је у присустству  властеле, епископа, игумана и свештенослужитеља  сабраних у цркви у Жичи крунисао Стефана Првовенчаног за краља.

Најстарији историјски извори о Жичи су две повеље краља Стефана и његовог сина Радослава, из друге и треће деценије XIVвека, преписане у XIV веку на зид пролаза испод куле на улазу у цркву.11 Једна одредба манастирске повеље  захтева  да се свечана устоличавања краљева увек обављају у овоме храму. Осим тога, у свечаним приликама, када су склапани уговори,   краљ се ту заклињао у присутству  архиепископа.  Уз то, архиепископ је са епископима потврђивао велике краљевске даровнице   манастирима. Од самог почетка свога  постојања  Жича је постала темељ српске духовне и световне власти, основа српског православља, место рукополагања  српских архиепископа, епископа и игумана и место крунисања српских краљева.12

Др. Ђоко Слијепчевић, угледни историчар Српске православне Цркве,  указује  да од једанаест архиепископа српске православне цркве од одступања светога Саве до 1346. године, за њих седморицу знамо сигрно да су били васпитаници манастира Хиландара и да су неуморно бдили над чистотом православља у српској цркви.13 И садањи жички епископ  владика Хризостом (Столић) је васпитаник манастира Хиландара. Он је много година провео као јеромонах у Хиландару и  био  је  библиотекар хиландарске библиотеке.

Миодраг Ал. Пурковић, угледни научник и историчар, износи заслуге Стефана Првовенчаног и пише: Лепо образован, с несумњивим смислом за књижевност, Стеван је, са братом Савом, за тридесет година своје владавине и поред неколико озбиљних криза, успео да сачува очеве тековине. У његово доба постављени су основи српског црквеног живота, стварањем националне цркве која је надживела поразе и ропства и остала она иста жижа која је вазда, и у срећи - још више у несрећи - окупљала народ. Стеванова задужбина Жича код Краљева, за коју је Сава довео зидаре и сликаре из Цариграда, у народној традицији  названа седмоврата, остала је у милој успомени као место где су се крунисали српски краљеви.14

   Назив  седмоврата  је Жича добила по предању да су у њој крунисани седам владара из династије Немањић, почев са Стефаном Првовенчаним. Пре крунисања владар је улазио на једна врата, а после крунисања на друга, за ту прилику изграђена. Осим владара из династије Немањић, у Жичи је крунисан и миропомазан и краљ Александар Обреновић, док је краљ Петар Карађорђевић само миропомазан, а крунисан је у Београду

    Слично  другим великим српским манастирима, Жича је по свој прилици имала и свој скрипториум у коме су писани и преписивани богослужбени, религиозни, књижевни и правни документи. Зна се поузадано да је дело Козме Презивитера Против богумила писано у Жичи. Такође, повеља Ђурђа Бранковића светогорском манастиру Есфигмену из 1452 године писана је у Жичи.  Особеност овог документа је  да су у њему изображени ликови Ђурђа Бранковића и појединих чланова његове породице.

 

РАЗАРАЊА И ОБНАВЉАЊА ЖИЧЕ

Када су  Свети Сава и Стефан Првовенчани изабрали место за зидање Жиче сматрали су да је оно безбедно.

Међутим у  Србији нема места које је поштеђено од освајача и пљачкаша. Србија је ветрометина и Жича је саграђена на тој ветрометини између Истока и Запада. Хорде које су од Истока надирале на Запад пролазиле кроз Србију и  разарале  и  Србију и Жичу. Крсташи и други средњевековни и савремени  освајачи који су надирали од Запада на Исток и од Истока на Запад газили су по Србији и рушили  Жичу и друге српске светиње. Тако је то до дана данашњег!

Већ је Арсеније I, (1233-1263) први архиепископ  после  Светога Саве, морао да седиште архиепископије премести у Пећ. Татари и Кумани заједно са браћом Дрманом и Кудељином  на путу за Исток, а Шишман, када је кренуо ка Западу запалили у и порушили Жичу. Некада је Пећ био безбеднији од Краљева, а у наше време Краљево је несумњиво безбедније од Пећи.

Разорену Жичу обнављао је Архиепископ Јевстатије  II, (1297-1309) али манстир није никада васпоставио своје првобитно стање.  Први српски патријарх Јоаникије (1346-1354) украшавао  је манастир иконама и сасудима, али га није рестаурирао.

Жича је разарана и спаљивана више пута него остали српски манстири. И Србија и  Жича су паљене и гореле су али као несагорива купина на Синају (Књига II Мојсијева 3:2) ни Србија ни Жича нису никад сагореле. Средином  16.  века   монаси манастира Жиче напуштају манастир и спасавају се бекством у Срем. Вероватно су онда  однели  неке  црквене предмете који се данас налазе у манастиру Шишатовцу.

Године 1562 митрополит Смедеревски Захарије обилази Жичу и затиче је пусту. Док  је тамо боравио подигао је неке келије за монахе.

Карађорђе је обишао Жичу 1806 године и видећи у каквом је стању обећао је да ће је обновити. Подигао је келије на четири спрата.  Монаси су  учествовали у устанку. После  слома устанка Турци су разорили манастир и тако разорен је остао пола века. 1854 године епископ шабачки Јоаникије Радосављевић је премештен на упражњену жичку епархију. Он почиње радове на обнови манастира.

Године 1919 владика  Николај Велимировић је постављен за жичког епископа.  Није имао времена ни прилике да ради на обнављању Жиче јер је већ идуће 1920 године премештен за охридског епископа. У Жичу  се  вратио 1934 године. Он је уложио огроман труд да обнови Жичу, али је за време док је он био жички епископ Жича много настрадала. 10. октобра 1941 године Немци су бомбардовали и много оштетили манастир. Архимандрит Јован Радосављевић,  који је у време бомбардовања био искушеник у Манастиру Жичи потресно је описао рушење и горење манастира.  Овде је извод из  тога извештаја:

У петак 10 октобра око 12 часова до један поподне, појавише се са источн стране Краљева пет неких црних птичурина... Прелетоше Краљево и продужише право према Жичи. Ево их  за неколико тренутака и над самим манастиром. Почеше кружити. Направише над Манастиром неколико кругова. Затим се устремише један за другим на манастри, као јастребови на свој плен и почеше бомбардовати Велику цркву. Залетеше се свом брзином да скоро додирну кубета крилима, а онда испуштаху велике бомбе... У порти као у кречани све гори и букти. Iз Велике Цркве избија дим. Запаљен је и пангер за продају свећа и степенце што воде на торањ... Народна трпезарија, Владичин конак и с ви други Манастирски конаци  и  зграде букте у ватри и руше се.15

Владика Николај је био страшно потрешен и утучен због овог варварства. Један његов рођак га је тешио овим речима: Страдање Жиче је нешто нормално, јер је Жича увек страдала са народом и дизала се са народом. Сва слава манастира Жиче и јесте у њеном страдању са народом и за народ. Било би чудно да је Жича остала нетакнута у  овом тешком страдању српског народа, заправо Жича би изневерила и себе и своју прошлост.16

После Другог светског рата најважније рестаурације и  конзервације  обављене су 1953 године. Од тада Жичу свакодневно посећују стотине поклоника. Године 2004 сам последњи пут посетио Жичу и епископа Хризостома. На  простору за паркирање аутомобиле испред манастира стајали су десетак аутобуса који су довезли најмање 500 српских поклоника из разних градова Србије Било је и неколико приватних аутомобила. А колико је још група поклоника посетило Жичу тога дана не знам. Тако, данас као и у  прошлости Срби се окупљају око ове светиње.

Последњих неколико  деценија Жича није страдала. До Другог светског рата она је увек била мушки манастир, а од онда је женски. Треба напоменути да је Насупрот силним мушким манастирима, женски манастири помињу се само за владе Немање, у Расу и Топлици, а у Законику само уопште, с одредбом да калуђерице имају да живе у манастиру, а не код својих кућа. Али владалачке жене које би као удовице навукле монашку ризу, остајале су на двору, исто онако као што је био обичај у Цариграду.17

Ако је засад Жича поштеђена, нису поштеђени на Истоку цркве и манастири на  Косову и Метохији, а на Западу  у Хрватској. Непријатељи српства и правосавља су од најранијих векова па до данас рушили српске цркве и манастире који су тапије српског власништва на Балкану и сведочанства српске славе и православне истине. Египатски фараони су градили пирамиде за своје вечно почивалиште; пагански римски императори су у своју славу подизали Тријумфалне капије. Православни владари, а посебно српски владари како из династије Немањић, тако и из династија Бранковић, Обреновић и Карађорђевић подизањем цркава и манастира су славили Бога а не себе.

Прослављајући осамстогодишњицу Жиче да се подсетимо на речи светог Николаја Жичког и Охридског које је изговорио у беседи одржаној на дан св. Симона  Монаха (Стефана Првовенчаног) 1940. године.  Он говори о обнављању Жиче  и почиње стиховима: Свету Жичу обнављамо// Бога прослављамо// Своје душе спасавамо// Дело отаца настављамо.18 

Ми који не обнављамо Жичу, већ прослављамо њену осамстогодишњицу, можемо поновити те стихове, само реч обнављамо да заменимо речју прослављамо.

Свети Николај наставља беседу овим речима: Не смемо се одрећи од славе Божије и од славе своје славне прошлости, јер хоћемо да и наше поколење буде славом увенчано и као драги камен достојно нанизано на онај непрекидни конац историје српског народа пре нас.

   И ми који смо од Жиче код Краљева удаљени неколико хиљада миља имамо могућност и задатак да као драги камен будемо нанизани на тај непрекидни конац историје српског народа пре нас. То  ћемо постићи   обнављањем  духовне Жиче,  те жиже Православља и Српства код нас и у нама, духовним повезивањем са својим славним прецима и славном прошлошћу. Није лако обнављати разрушене зидове Жиче, али за нас који смо хиљадама миља далеко од манастира Жиче исто толико је тешко сачувати духовну Жичу. Нека нам Господ  помогне да то постигнемо и да и својим потомцима предамо истинско Христово хришћанство,  православље Жиче, православље српских светитеља и мученика  Онда и ми можемо да кажемо:

Ми у себи Жичу обнављамо,

Праву веру ми не остављамо,

Православно Бога прослављамо

Прадедовско дело настављамо.

 

 

Лансинг, новембар 18, 2006                                Протојереј Матеја Матејић

 

_________

 

2 Биссет, оп. цит

3  Јамес Биссет, оп. цит.

4  Голгота и васкрс Србије 1916-1918, Београд, : 8

5  ибид.

Жича, 4

7 Жичко сестринство, МАНАСТIР ЖИЧА,  Краљево, Манастир Жича: 9

8 Жича, 4,

9 ибид., 4

10 ибид., 4

11 Жича, 6

12 ибид., 4

13  Др. Ђоко Слијечеви}. IСТОРIЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, Минхен, Iскра, 1962, Том I:148

14 Миодраг Ал. Пурковић, СРПСКI ВЛАДАРI,  Виндзор, Канада, 1958:26

15 Жича, 22

16 Жича, 21                              

17 Јиричек-Радонић, оп. цит.,:II:71

18 Жичa, 37

   


 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.