header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Иван Иљин: Шта очекујемо од својих пастира? Штампај Е-пошта
среда, 26 август 2009

Иван Иљин

ШТА ДА ЧИНИ ЦРКВА?

Шта очекујемо од својих пастира?

У Русији је отпочела велика борба за религијско очишћење и обнову. Треба предвидети да ће то бити борба велике напетости и дугог даха. Руски човек мора себи да поврати целосну веру, у којој ће се СРЦЕ И РАЗУМ, САГЛЕДАЊЕ И ВОЉА – слити у јединствени поток такве снаге да ће се на њега одазвати и ИНСТИНКТ; тада ће бити нађене нове стваралачке идеје и створиће се нова хришћанска култура. Од хришћанског пастирства треба да очекујемо савет и помоћ у том послу. И православно духовништво у себи ће наћи духовну силу, мудрост и искреност за тај подвиг.

 

Шта ми, православни Хришћани, желимо од својих пастира? Са каквим захтевима им приступамо? Чиме они могу заслужити нашу љубав и наше поверење?

Нећу говорити о богословском образовању и припреми за духовно пастирство, које треба да буде проникниво и пажљиво у личном општењу. Само по себи се разуме да духовна лица треба да познају Писмо, и Предање, и читаво учење Цркве – боље од нас, и да схватају дубље од нас, да би нам помогли у часовима сумње и у потрази за разумевањем. Они морају владати душевно-духовном уметношћу пастира, дубоким осећањем и јасним погледом духовника, који проникниво разуме људску душу и који је способан да јој покаже прави пут у тешком животном тренутку. Та познања су неопходна, такво искуство је драгоцено; овде не може бити двоумљења. Али, мени се чини да ми од њих очекујемо више; оно што је за нас важније од свега то је – истинити и живи еванђелски дух, онај дух, који нам сведочи о Христовој благодати. Под тим подразумевам: МОЛИТВЕНУ СИЛУ, ЉУБЕЋЕ СРЦЕ, ЖИВУ ХРИШЋАНСКУ САВЕСТ...

Шта човеку може пружити богословско школовање које проистиче од апстрактног, сувог, логички умујућег рација, који срцем не сазире Христа Спаситеља и не помаже нам да Га видимо? Какво значење има апстрактна "егзегеза" или дедуктивни аргумент у сазерцатељним и молитвеним пространствима живе религиозности? Могу ли они дати религијску очевидност души која тражи Божју светлост и огањ, која очекује живога Бога? Колико пута, слушајући у иностранству беседе и проповеди инославног свештенства, размишљамо о томе колико је оно богато књишком образованошћу и колико сиромашно даровима срца и духа! Како је то туђе руској православној души!

Заиста, нема бољег религијског поучавања, нема дејственијег проповедничког служења од СИЛЕ И ИСКРЕНОСТИ ЛИЧНЕ МОЛИТВЕ. Јер се вера снажи и шири не захваљујући логичкој аргументацији, нити од напора принуђујуће воље, нити од понављања речи и формула, него од ЖИВОГ ПРИХВАТАЊА БОГА, ОД МОЛИТВЕНОГ ОГЊА, ОД ОЧИШЋЕЊА, УСХИЋЕЊА И ПРОСВЕТЛЕЊА СРЦА, ОД ЖИВОГ САГЛЕДАВАЊА, ОД РЕАЛНОГ УСВАЈАЊА БЛАГОДАТИ. Мислим да много зависи од способности свештеника да се ИСКРЕНО И БЕЗ ОСТАТКА МОЛИ СРЦЕМ, јер ако је о неспособан за то, и моли се тако У СВОЈОЈ САМОЋИ, онда ће црквена молитва ражизати, очишћавати и просветљивати срца његових парохијана. Тај пламен усамљене молитве гореће и у његовом црквеном богослужењу, и у његовој проповеди, и у делима његовог живота. И ми, његови парохијани, одједном ћемо осетити срцем да се "Сами Дух" у њему моли "уздисањима неисказаним"  (Римљ. 8, 26) и да се ти уздисаји нама предају на неизрециви начин.

Пастир, коме је својствена та искреност и сила молитве, као да је нека "неопалива купина" у својој парохији: његови парохијани, каткад ни сами не примећујући и не уочавајући то, постају саучесници његове молитве; њима се предаје топлота његове вере; они се присаједињују његовом духовном полету. Његове поуке се примају на нарочити начин: не само умом, него и срцем, живом свешћу и часном вољом. Његове беседе носе стваралачко духовно искуство; оне су прожете живим хришћанским сазерцањем; оне полазе од срца и примају се свом душом. Чак и обичан сусрет са њим се већ осећа као утеха и охрабрење без речи.

А у темељу тога лежи извесни религијски закон, према коме ДУБИНА ВЕРЕ РАСТЕ И СНАЖИ СЕ У МОЛИТВИ, јер молитва је БЛАГОДАТНО УЗНОШЕЊЕ ДУШЕ БОГУ, које озарава, очишћује и уверава. Ето због чега пастир мора бити живи извор и жива школа молитве.

Друго, што желимо да нађемо у њему, – то је ЖИВО ЉУБЕЋЕ СРЦЕ. Јер најбоља хришћанска благовест и утеха потичу од доброте и срдачног схватања. Док људско осећање сахне и бива заглушено у разумски-апстрактним теолошким конструкцијама док год ум хладно расуђује и пресуђује, непријатељствује у споровима и камени се мржњи, све дотле човеку остаје недоступно читаво откривење Господа Исуса Христа. Људи лишени срца у Еванђељу не поимају најважније; а схвативши то, не живе по томе и не остварују га. Себичњачка похлепа човека чини слепим и глувим. "Реке воде живе" (Јн. 7, 38) теку само за људе који воле; јер љубав човеку отвара вид и слух, – и за Христово откривење, и за живот и страдање других људи.

Ако свештеник има ту љубав, она се осећа и у његовој црквеној молитви, и у његовој проповеди, и открива се и у његовим делима. Код онога ко са њим разговара или му помаже јавља се нарочит осећај: он осећа да је од свог духовника примио нешто драгоцено, животно важно и охрабрујуће, да је искусио СВЕТЛОСТ И ТОПЛОТУ ДУХОВНОГ ОГЊА, да је осетио живу доброту, да се приближио ономе што је Христос имао у виду када је говорио о љубави. Јер живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољника, помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога, срдачан осмех за цвеће и птичице. И просто општење са таквим човеком неприметно постаје жива школа срдачног саучешћа, љубавне тактичности, хришћанске мудрости. И све је то прекрасно и благодатно, јер истински ДУХОВНИК и јесте носилац хришћанског духа, духа љубави и срдачног сагледања.

Ево и трећег што очекујемо и тражимо од наших пастира, – то је СЛОБОДНА И СТВАРАЛАЧКА ХРИШЋАНСКА САВЕСТ. Та савест мора живети у њему као самостална и независна сила, као критеријална мера добра и зла, мера, по којој бисмо ми сами могли проверавати, исправљати и снажити нашу сопствену савест. Тамо, где ми понекад беспомоћно сумњамо и колебамо се, он, као МАЈСТОР САВЕСТИ, мора видети јасно и дубоко; где ми блудимо и падамо у заблуду, он мора знати и показивати прав пут; где ми питамо, он мора имати одговор. Он мора да нас подржава у искушењима и саблазнима; мора нам бити ослонац приликом наших колебања и изнемогавања. Он мора одмах да сагледава где постоји нечасност, неискреност, издаја; али да при томе чува правичност у суду и пресуђивању. Јер савестан хришћанин не преувеличава – ни у потврдном ни у одричном смислу; његово суђење потиче од смирења које предметно види, али се изговара са храброшћу и снагом, јер га не изговара он, него ПРЕДМЕТНИ ОГАЊ У ЊЕМУ. Нама је неопходан искрен и отворен исповедник, који се никад и ничим не може поткупити, који није похлепан, који се не боји силника и који је слободан од властољубивости; нама је неопходно живо огњиште хришћанске савести, са чистим пламеном и кротком светлошћу.

Ми смо сами дужни да му обезбедимо независан и достојанствен живот: једном заувек смо дужни да ТРЕБУ одвојимо од НАДОКНАДЕ да бисмо и у себи и у свом пастиру угасили идеју о томе да се молитва "купује" и благодат "продаје"; да не би било трговине светињом; да би пастир могао да се моли слободно, не помишљајући о "заради" и да би парохијанин могао да му се обраћа слободно, не рачунајући ништа што је у вези са сопственим средствима и расходима. Благодан и новац су супротне природе; Божје дело је недостојно мерити монетом. Дело у цркви јесте дело духа, љубави и савести, дело молитве и сазерцања; и парохијани имају обавезу да са свог пастира скину бригу о земаљском, обезбеђујући му оно што му је неопходно и достојно.

Мислим да се све оно што сам овде рекао не односи само на православне заједнице и пастире, него и на свештенике СВИХ хришћанских а можда, у последњој, најдубљој димензији, и не само хришћанских конфесија. У сваком случају, свуда, где провејава истински Дух Христа, парохијани ће бити срећни ако у свом пастиру имају живи извор МОЛИТВЕ, ЉУБАВ И И ХРИШЋАНСКЕ САВЕСТИ, јер ово троје представља најдрагоценије и најснажније повезивање хришћанске цркве. Мени при том не изгледа да су очекивања која сам исказао превише висока и тешка за остварење, јер посао свештеника, пастира и духовника није обична професија, слична осталима, него захтева НАРОЧИТУ ПРИЗВАНОСТ И НАРОЧИТЕ ДАРОВЕ. Ти дарови нису дати сваком; али онај коме нису дати, не треба ни да претендује на такво звање. Овде није ствар толико у "знању" и "умећу", колико "надахнућу"; не толико у обредној усмености, колико у живој пуноти осећања; не у обављању "треба", него У ДУХУ КОЈИМ СЕ ВРШЕ. Пастир који не зна за те захтеве и који у њима није оснажио своје срце, – на чему ће учврстити своју веру и молитву, како ће своје парохијане повести Богу, чиме ће напунити свој храм, како ће ојачати своју парохију?... Питам и не налазим одговор...

То је оно главно. То је оно најсуштинскије када је реч о будућој религијској изградњи Русије.

Из књиге Владимира Димитријевића „Шта значи бити хришћанин“ (О православљу и правоживљу).


             Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( среда, 26 август 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.