header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Светогорац наших дана Штампај Е-пошта
четвртак, 27 август 2009

СВЕТОГОРАЦ НАШИХ ДАНА

Image         Одломци који следе су из разговора Старца и мноштва његових посетилаца на Светој Гори као и ван ње. Старац, наравно, не држи беседе и проповеди. Није учен и није „теолог", односно нема диплому. Завршио је основну школу (4 разреда) а потом је наставио школовање у аскетској келији са Светим Духом као учитељем. Има велики дар вођења дијалога. Слуша напаћеног човека и стара се да му помогне разговором. Приступачан је и једноставан. Светост заслађује сваку његову реч. Пакрети су му мирни. Видиш гa како плете бројанице, како испира монашку расу у кориту, како се игра са мачетом, како гостима нуди слатко, воће, воду, или било шта да се нађе. Отвара славину Светога Духа да поклоници могу да пију. Речи су му једноставне, љубазне, неизвештачене и неуглађене. Примери које користи, узети су из живота, природе, али и из дрводељског заната, који је био његово занимање у свету.

 

Разговарајући са Старцем не осећаш како пролазе сати. Он прави паузе, шали се, бива непосредан са својим посетиоцима. Због тога биваш ганут кад се од њега растајеш. Разговор започиње без журбе, обично од свакодневних сгвари. Затим прелази на духовне ствари, у зависносги од тога какве му поводе даш. Говори из љубави и искреног интересованња; не следи никакву „линију", него одмерава свачију муку те према њој и дела. Он је Старац напаћених.

 

Бог зна како да дела

Једном сам тражио нешто од Бога и мислио да ће ми то помоћи у духовном животу. Био сам упоран у том тражењу три године. Хтео сам да видим: Хоће ли хтети Бог да ми помогне у мом духовном напретку? Прошле су три године. Пошто је прошло још седам месеци, увидео сам да то што сам искао, и поред тога што је изгледало добро, је врло штетно за мој духовни живот.  Затим  сам  био  упоран:

- Боже, узми то назад, узми, узми.

Прошле су још три године, те ми је затим Бог то узео. Рећи ће неко: Ако сам то већ тражио, зашто ми то Бог није одмах узео? После мало времена, као да то нисам ни имао, заборавио сам и поново потражио. Због тога ме је оставио да се мало помучим, а затим да ми то да. Ми дакле треба да тражимо од Бога, а Он зна како ће поступити.

Много пута, Бог ће то дати онда када је прави час; даће онда када ће то бити нама од користи. А ако то није нешто што ће нам користити, Бог нам то неће дати. Наше је да тражимо. Ако нам Он не да то што иштемо, нека не да.  Оставимо Бога да дела.

Ми верујемо. Пошто нам је Бог рекао да ако неко верује, ако има вере колико зрно горушичино, Он ће му дати. Много пута, међутим, може неко да има, не само зрно горушичино, него цело кило горушичино вере, па да му Бог не даје. А Он не даје јер је потребно да имамо и одговарајуће смирење. Јер ако нам Он да оно што иштемо, а ми немамо одговарајуће смирење, само ће нам штетити.

 

Воља Божија је непозната

Мното пута наше „ја" бива препрека у нашем искању од Бога. Некад и други може да буде узрок. Например, каже ми неко:

- Помоли се за једног болесника.

Добро. Ја се помолим. Рецимо да ја имам одговарајућу веру. Чак иако у мени нема егоизма, Бог опет не даје то што иштемо, уколико тај други нема одговарајуће смирење. Може он да има веру, да верује да ће му Бог помоћи... Међутим он сам бива препрека када има веру а нема одговарајуће смирење. Треба да имамо поверења у Бога. Да Њему оставимо да дела. Међутим, ако се исправно помолим, осетићу како одступа од мене делотворност искушења, и све је опет добро. Али када Бог допушта нешто, неку пробу за наше добро, може бити да молимо а Он ипак да нам не помогне. Ако ли је то, пак, искушење, Бог одмах помаже.

Воља  Божија  је,  дакле,  у многим  случајевима  непозната.

 

Ми смо на испиту

Овај живот је зато да на њему полажемо испите да бисмо прешли у  други.   Зато  заузмимо  добру  позицију.  Уложимо   труд  у   тој   борби.

Бог је створио анђеле. Неки од анђела постали су демони. Бог сада пушта демоне да нам помажу својом злоћом. Јер на тај начин полажемо испите. А не пушта Бог демоне да би тиме мучио Своје створење.

 

Права и људска правда

Што више је неко духован човек, толико мање права има у овом животу. Један духован човек нема никаква права у овом животу. Дужан је да   има  трпљења,   да   трпи   неправде,   да   прима   чак   и   увреде од другога.

Један опадач (наопак човек) који је удаљен од Бога, има многа права. И да удари, и да псује, и да чини неправду и да...

Наша права Бог чува за други живот. Али много пута ми, и ја сам због безумља тражимо да се оправдамо овде. Да не будемо оштећени овде. Ако нам нешто реку, одмах да се оправдамо. И поред тога мислимо да верујемо у Бога. То је, заправо, једна велика заблуда. Људска правда не каже ништа о једном духовном човеку. Она је, међутим, кочница за људе наопаке.

 

Намучени људи

Многи људи се муче. Узимају лекове. Не спавају. Мало је оних који имају неку осетљивост или тананост осећања или осетљиву душу. Међутим, и ђаво ради своје. Онога ко је осетљив, чини још осетљивијим, онога ко је тврдога срца чини још тврђим; пијаници не каже да прекине са пићем, него да пије још више.

 

Не против Бога

Ђаво не иде против Бота. Ми идемо против. Ђаво не иде против. Проналази  сваког  од  нас  и  убацује  му  помисао  да  иде  против   Бога.

 

Многи страдају

Мало је оних људи који на неки начин подносе несрећу. Већина људи пати јер није схватила најдубљи смисао живота. Јер кад неко схвати најдубљи смисао живота, све ствари прима природно, јер верује да постоји други живот. Јер човек који не верује у Бога и у будући живот, вечно осуђује своју душу и бива неутешан и у овом животу. Ништа не може да га утеши. Јер каже: овај живот губим. Шта ће после бити? Дакле, забринутост. Не може ништа да га утеши. А психијатри му кажу да се забавља. Дају му да се напуни лековима и сл., а затим да иде да се диви лепотама. Да заборави,  кажу, бригу.

 

Пасош и улог

Када човек верује у Бога, у Христа, у будући живот, тада овај живот бива узалудан, тако да у овоме животу треба коначно да припреми пасош за овај други. А ако му неко учини неправду, радује се. Јер је нешто уложио у небески живот. Колико неко у овом животу трпи неправду од људи, толико улаже у други живот.

 

Радујмо се неправди и несрећи

Треба да се радује онај коме чине неправду. Ипак не треба да настоји на томе да му учине неправду. Јер такво дело није љубав. Када, међутим, ствари дођу саме по себи, тада то треба да прихватиш као велики благослов. Када се некоме наноси неправда, треба онога другог (који му наноси ту неправду) да сматра својим доброчинитељем, јер уместо њега улаже у други живот. Бог зна своје. Он даље види и интересује се, као добар отац, да нас има у својој близини у Рајском врту. И свакоме даје понешто, што ће му помоћи да обезбеди Рај. Било да је то неко искушење, било нешто друго. Нешто ће му већ дати. Али кад човек то не разуме и не верује у Бога или верује само мало, почиње да се брине. Тако да, рећи ће неко, не губи своју плату, али губи велики део ње.

На пример. Рецимо да сам рођен као богаљ. Дакле: ни руку ни ногу. Потпуно. Не могу да се померим. Ако то примим са радошћу, Бог ће ме уврстити међу исповеднике. Мала ли је то ствар да ме Бог уврсти међу исповеднике? Или ако због моје непажње, или непажње другога, удари ме неко аутом и осакати ме. Ако и то примим на исти начин, опет ће ме Бог уврстити међу исповеднике. Или ако сам због своје непажње слупао ауто о неку стену. Ако примим са радошћу ту ствар, то искушење, опет ће ме Бот међу исповеднике уврстити. Е, па шта више хоћу? Чак и моју непажњу, кад је са радошћу примим, Он признаје.

Али кад то не схватамо, тада почињемо: Зашто ли сам тако рођен? и сл. Други се љуте на своје родитеље. Шта су родитељи криви? Људи дају оно што као људи могу да дају. Тело. Али људи не могу да дају душу. Душу даје Бот. Односно, Бог и човек, заједно, претпоставимо, стварају човека. Дакле, шта је крив човек, ако се дете роди као богаљ? То је велики благослов Божији.

Бог нам даје благослове да би нам осигурао Рај. Свакоме човеку. А ми на жалост, пропуштамо те прилике. Колико можете, односите се тако према њима, са најдубљим смислом, ако желите опет да пронађете мир у свету.

 

Треба добро промислити

Једанпут ми дође један познаник, у врло бедном стању. Саградио је неку кућу. Поред саме те куће градили су гаражу (док је до тада град био мртав). Мало даље пробили су један велики пут. Преко пута су   подигли   забавни  центар.   Није   могао   да   спава   од   велике   галаме.

-  Шта да радим, оче? вели он. Да подигнемо другу кућу? Како да је подигнемо? (имао је и петоро деце). Шта да радимо? Немамо уопште мира.

И створила се таква ситуација, да су били принуђени да узимају пилуле за умирење.

- Слушај овамо, бре крштена душо, кажем му. Ви се према тој ствари не односите духовно. Ако би, рецимо, сачувај Боже, био рат те би вам ракли: обезбеђујемо вам живот, седите у тој кућици. Ако хоћете да изађете напоље, нећемо вам сметати, и неће пасти ни једна бомба на вашу кућу. Како бисте гледали на то? Као највећи благослов од свих људи. Боже мој, какав ли је то благослов за нас? Свет напољу да гине, да нестаје, а нама да је обезбеђен живот. Сматрали би то великим благословом. Е, сада добро промисли и реци: Слава Богу. Не пролазе колоне тенкова. Нешто мало аутомобила што видимо... Дакле не пролазе колоне, него људи журе тамо овамо, свршавају своје послове.   А  ни  рат   није.   Какав   велики  благослов.   Слава  Теби,   Боже!

Одовуд славославље, и отуд славословље, и одонуд славословље. Јер ако не промислимо добро и не остваримо мир у нама самима, немојмо мислити да ћемо и у тишини икада моћи да пронаћемо мир.

Јер искушење ће и тамо окупити ноћне шакале, свуда унаоколо, да заурлавају. Искушење ће их окупити, јер имамо и искушења. Ако неко има дрво, искушење ће преко дана окупити све цврчке. Ако дању тера цврчке трском а ноћу камењем одагна шакале, тада га саблажњава искушење.

Због   тога   треба   увек   здравом   логиком   да   се   односимо   према некој   ситуацији.

 

Грешна бука је пратња за моје појање

Био сам једавпут у неком аутобусу. Шта се све није дешавало унутра. Неко рече возачу да утиша радио. - Имамо овде једног попа, рече (видео је мене калуђера). Возач појача још више. Ја сам се молио у себи. Онај што је хтео да возач утиша радио, хтео је мени да олакша. - Мени, велим, не смета уопште, и не примећујем га. Јер сам размишљао: Кад би се, не дај Боже, догодила нека несрећа мало даље на путу, и кад би били принуђени да те осакаћене људе ставе у наш аутобус, па да је неко са поломљеном ногом, неко са полупаном главом, неко да плаче, неко дете да је осакаћено, како бих то поднео? Слава Богу, свету је добро, те још и пева. Тако да сам њихову буку учинио пратњом  свога појања. Они имају своје, а и мени добро.

 

Стави се у положај другога

Значи, увек треба поступати по здравој логици. Јер другачије не ваља. И увек један да се ставља у положај другога. Али, на жалост, дух који данас влада је како да један отме положај другога. Не да се стави у положај другога. Тада бивају све ове ствари, тада долази до луднице у свету.

Када се неко стави у положај другога, све ствари долазе у ред. Рецимо: Постоји једна старица. Дакле, она која је млада нека се стави у њен положај. Нака каже: - И ја ћу, сутрадан, бити свекрва. Како бих желела да се према мени понашају?... И бићу старица којој цуре бале, и коју изигравају унучад. Снаха ће ми окретати леђа и обрецаће се на мене. Хоће ли ме то све успокојавати? Наравно да неће. Како онда ја да се тако понашам?

И знајте, да ако се неко не понесе тако, на духован начин, тада ће ступити на снагу духовни закони. Онда ћете платити за то. Бог ће то,   из љубави, дозволити, да бисте се искупили  у овом животу.

 

Коме је учињена неправда има чисту плату

Ако платиш све оно што дугујеш у овом животу, тада си спашен. А ако ли запатиш нешто преко мере, добијаш и коју банку више. Ако неко претрпи батине на правди, онда има чисту плату. Односно, много пута се дешава да оне који воде најбољи живот, сналазе најгоре ствари. Ако то Бог дозвољава, зашто дозвољава? Навешћу један пример:

Рецимо да постоји једна добра породица. И муж врло добар, и жена врло добра, и деца врло добра. Сви иду у цркву, причешћују се... Једнога момента наиђе неки пијаница или неки лудак, удари домаћина и убије гa. Из чиста мира. Онда, сви они људи, који су удаљени од Бога, веле: - Погледајте га! Видите ли? Ишао је са крстом у руци, зато је то и запатио.

То је права дрскост. Бог дозвољава да умиру и они људи на којима нема кривице, да би дао прилику онима који су потпуно бестидни да кажу оно што је рекао и покајани разбојник. Шта видимо код двојице разбојника? Један ружи Христа: - Ако си Бог, сиђи са крста итд. Други му каже: - Зар се не бојити Бога? Право је што се ми патимо. Али овај човек није ништа учинио. Зар се не бојиш Бога?

Дакле, да би дао шансу бастиднима да се поврате, Бог допушта да поједини страдају без икакве кривице, док они који умиру, могу бити најљубљенија чеда Божија. Верујем да им Бог у Рајском врту неће рећи: - Седите на ово место. Него: - Изаберите најбоља места. Јесте ли разумели? Тако је то. Тражећи своје право, ми све губимо. Губимо и свој мир и своју плату.

Превео Л. Д.

Извор: „Јеванђељски неимар“, 3-4/1992.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 27 август 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 39 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.