header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Александар Дугин: Прогрес не постоји
Александар Дугин: Прогрес не постоји Штампај Е-пошта
петак, 06 август 2021
          Пре или касније неко је то морао рећи. Идеја прогреса представља чисту заблуду. Док се не растанемо са овом предрасудом сви наши пројекти и планови, анализе и историјске реконструкције, све наше научне представе почиваће на лажном фундаменту. Време је да завршимо са прогресом. Никакав линеарни, постепени развоја људског друштва не постоји.

Чим то признамо све ће одмах, у трену доћи на своје место.

Идеју прогреса формулисали су први енциклопедисти у XVIII веку, а свој извор она има у јеретичкој теорији Ђоакина да Фјора о три царства – Оца, Сина и Светога Дуга. Ортодоксна хришћанска традиција признаје епоху Старог и Новог Завета, то јест, епоху Оца и Сина, но после завршетка хришћанске цивилизације следи кратки период отпадништва, долазак Антихриста и затим крај света. И никакав посебан духовни препород, никакво усавршавање хришћанства се не предвиђа. Напротив, када се ера Сина заврши долази до пада човечанства – изопачења, колапса, деградације. Ђоакино да Фјора и његови следбеници, првенствено католици-фрањевци, насупрот томе, сматрали су да ће будућност бити прекрасна, а после пада средњовековне хришћанске цивилизације прорицали су наступање нечег још узвишенијег и светог.

Енциклопедисти већ нису веровали у епоху Светог Духа, а ни у Цркву, ни у самог Бога. Но, убеђеност у крај хришћанске културе су делили и радосно објавили крај религије као почетак новог друштва – праведнијег, савршенијег, рационалнијег и демократичнијег. Развијенијег.

Тако се формирала код атеиста и материјалиста – Турго, Кондорсе, Дидро, Мерсе – теорија општег прогреса човечанства, која је прилично брзо подигнута до статуса апсолутне догме. Људи Новог времена подстицани су на сумњу према свему – богу, човеку, уму, материји, друштву, хијерархији, философији, али у прогрес нису сумњали…. Не, то је превише.

Откуда таква аксиоматичност? Зашто је мишљење једног броја мислилаца – при чему не најблиставијих и најутицајнијих – одједном стекло статус догме? И зашто оно не допушта критику, рационално разматрање, постављање питања?

У томе се крије нека тајна. У Новом времену категорички је забрањено порицање прогреса. То је заједничко свим политичким идеологијама – либерализму, комунизму, национализму, свим научним школама – идеалистичким као и материјалистичким. Вера у прогрес је постала религија своје врсте. А религији докази нису потребни. Што је апсурдније тим је веродостојније.

Тако је, кренувши ка прогресу, Ново време одбацило антику, средњовековље, богословље, традиције Платона и Аристотела, хијерархију, империју, монархију, древне принципе светог сељачког рада.

Наравно, постојала је критика прогреса – и од стране традиционалиста и код неких мислилаца који су се држали цикличних представа о логици историје, и у школи европских структуралиста, и у теорији нових антрополога.

Мит о прогресу убедљиво је разорио водећи руско-амерички социолог Питирим Сорокин.

Но, у друштвеној свести – и чак у колективно несвесном – мит о прогресу је сачувао свој доминантан положај. Без обзира на све: серију великих политичких катастрофа, очигледно изопачење савремене културе, колапс друштвених система, злокобна открића психоанализе, ироничну критику Постмодерне – човечанство слепо верује у прогрес. И наставља самим тим да заоштрава ситуацију.

Но, довољно је признати да је то била јерес, ни на чему заснована хипотеза, потпуно оповргнута самим током историје, и слика стварности која нас окружује вратиће се у фокус.

Савремена цивилизација се налази, пре свега, у стању великог пропадања. Ово признање је горко, но оно није истоветно са очајањем. Ако се све покварило – а све се заиста покварило – дајте да се вратимо целовитости и здрављу, да обновимо све како је било. Док се не поквари.

Више од тога, одрицање прогреса нипошто не забрањује да се призна побољшање у овим или оним областима живота. Но, не треба из тога изводити законитост која обавезује. Нешто ће се побољшати. Нешто погоршати. И једна фаза може сменити другу. А у различитим друштвима ови циклуси – ако уопште имају неки универзални алгоритам – могу да се не подударају. Негде је сада прогрес, а негде регрес. У Русији је лето, у Аргентини зима.

Без прогреса обновићемо наш здрав разум и нашу слободу. Ми можемо изградити бољи свет, али можемо и гори. Сваки пут треба поново мислити. Упоредити, анализирати, затражити помоћ од историје, преосмислити наслеђе прошлости – без било какве надмености и предрасуда.

Хајде да учинимо наше постојање достојним. Боље него што је сада. Али да би учинили нешто у том правцу, бар један малени корак, потребно је без жалости одбацити идеју прогреса – ту опасну, разорну, изопачену јерес.


Извор: http://russnov.ru/

Преузето са: "Сродство по избору"

Последњи пут ажурирано ( петак, 06 август 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 70 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.