На ову тужну годишњицу, са осјећајем горчине и издаје, згражамо се над тешко разумљивим, аутошовинистичким потезом уредника интернет страница РТС-а.

Управо данас, тачније вечерас, навршава се тридесет година од почињења бестијалног злочина над српском породицом Зец у Загребу.

Била је то трагедија која је тада отворила очи многим преосталим Србима који су у градовима и уопште на териториу тадашње СР Хрватске са већинских хрватским становништвом, још увијек калкулисали да ли остати или отићи.

Детаље о том стравичном злочину  можете прочитати овдје:

О данашњој годишњици ликвидације дванаестогодишње Александре и њених родитеља Михајла и Марије, извјештавају и подсјећају многи медији у простору који се назива регион па тако и РТС, јавни сервис грађана Р. Србије.

На интернет сајту РТС-а у рубрици ОКО,  јуче је објављен прилог под насловом: „Годишњица убиства Михајла, Марије и Александре Зец у Загребу: Срамота дуга тридесет година“ из пера Драге Пилсела.

На поменутом сајту нисмо нашли ни један други текст на исту тему, барем из пера оних у Србији у чијој је компетенцији култура сјећања. На сајту Музеја жртава геноцида (над неименованим народом) нема помена данашње годишњице.

На фејсбук страници Одбора за Јасеновац и остала стратишта САС СПЦ,  посљедњи, данас постављен прилог је линк на видео „урадак“ хрватског историчара Хрвоја Класића НДХ – Епилог. Предзадњи, јуче постављен прилог је овај:

Сајт поменутог Одбора нисам ни погледао јер је тамо посљедња вијест објављена (давне) 2013. године.

Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица из Бање Луке, на својим интернет страницама не препознаје потребу за подсјећањем на злочин почињен над српском породицом у Загребу 1991. године.

Горка истина, да је неко од уредника РТС-а, одлучио да на странице јавног сервиса (свих) грађана Србије као помен и сјећање на убијену Александру и њене родитеље постави текст аутора Драге Пилсела, представља својеврстан скандал.

Драго Пилсел је главни уредник портала “Autograf.hr “. Рођен је и одрастао у породици усташких емиграната, у чију је кућу у Аргентини долазио породични пријатељ Анте Павелић. Пилсел је у Хрватску стигао у мају 1989. године, носилац је Споменице и медаље (ткз.) домовинског рата, а 1999. је у Шпанији награђен као најбољи страни дописник за покривање НАТО бомбардовања Србије.

Није тајна да је Драго Пилсел близак пријатељ владикe Јована Ћулибрка који је већ годину дана и колумниста хрватског портала Autograf.hr.

Своједобно је владика Јован дао Пилселу интервју у коме је нагласио да је “веома важно не бити робом историјских предрасуда које углавном баштинимо из времена социјалистичке Југославије и да вјерује да ћемо се врло лако сложити у томе да комунистичка оптужница не може бити полазна тачка разговора о кардиналу Степинцу”.

Ко је Драго Пилсел и каквом се работом бави, можда је најбоље до сада анализирала историчар, универзитетски професор др Мира Радојевић у тексту објављеном у магазину Печат, 05. новембра ове године.

Ево само неколико реченица из тог вриједног прилога а читаоцима свакако препоручујемо да прочитају интегрални текст овдје.

1.                У међувремену, Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида, малтене свакодневно проширује своје активности и умножава број потписаних споразума о сарадњи. Један од њих успостављен је са порталом autograf.hr, који уређује Драго Пилсел, бивши фрањевац и докторанд богословије, човек занимљиве биографије и разнородних интересовања. Представљајући се као „политички теолог који се уз то бави и моралним питањима“, господин Пилсел промовише „дијалог који ће бити темељен на чињеницама“. Док без зазора истиче да је „син усташе“, који је у емиграцији био телохранитељ Анте Павелића, упућује јавни позив Србима и Хрватима да се „покају и помире“, изазивајући недоумицу због чега би Срби, ако је реч о НДХ и Јасеновцу, требало да се покају. Надајмо се да тај разлог не налази у томе што нису били спремни да усташку државу прихвате као своју, како је написао Хуснија Камберовић, један од оних бошњачких историчара које српски аутошовинисти одушевљено дочекују у Београду.

2.                Такође радо слушан у српској престоници, господин Пилсел као стручњак за историју Римокатоличке цркве знатну пажњу посвећује изјавама и активностима православног свештенства. Често се при томе позива на ставове епископа Јована, наглашавајући блискост погледа. „Прошло је вријеме митоманије“, изјавио је недавно. „Прошло је, рецимо, вријеме напухавања жртава. Како ми је у два медијска наступа рекао епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк и српска бројка (sic!) од 700 хиљада убијених у Јасеновцу и бројка од једва хиљаду и нешто убијених, хрватска бројка (католичког тједника загребачке надбискупије Гласа концила и других) су неморалне бројке. А наступило је вријеме озбиљног повијесног рада и темељитог екуменског напредовања.“

3.                Одан таквим тезама, господин Пилсел је и септембра ове године истакао да изјаве челника СПЦ потврђују њену „жељу и намеру“ да „оконча митоманске наративе везане уз Јасеновац“. Следствено томе, продужио је: „Је ли укупан број убијених у Јасеновцу 83.145 […] или је бројка ближа оној Музеја холокауста у Вашингтону (реалнија 120.000) мање је сада битно. Врло је важно што Српска Православна Црква даје тако вриједан допринос повијесној истини.“

4.                Из више него јасних разлога, присутност господина Пилсела у српским медијима, а још више његово усхићење због учествовања једног дела православног свештенства у процесу радикалног умањивања броја жртава Јасеновца, изазивају узнемирење и забринутост православних верника, поготово отуд што епископ Јован у ово питање улаже огромну енергију и презриво одбацује другачије тврдње српских историчара. Исто се може рећи за његов став према Алојзију Степинцу, с обзиром на то да Србима шаље упозорења о пажљивом вагању сваке речи на ту тему и истицање да судски процес који су против надбискупа организовале револуционарне комунистичке власти не сме бити основа за изрицање мишљења.

На ову тужну годишњицу, са осјећајем горчине и издаје, згражамо се над тешко разумљивим, аутошовинистичким потезом уредника интернет страница РТС- и постављамо отворено питање: Зашто нам то радите?

Душан Басташић

Аутор је предсједник удружења грађана Јадовно 1941. из Бање Луке